ITALIJANSKA KOORDINACIJA ZA JUGOSLAVIJU

COORDINAMENTO NAZIONALE PER LA JUGOSLAVIA


1. Dr Mirjana Andelković Lukić: Ekološke posledice NATO bombardovanja naše zemlje

2. Dr Mirjana Andelković Lukić: Šest godina posle...

procitaj jos: Borislav Milošević, AGRESIJA  IZVOR BEZAKONJA
"SOVJETSKAJA  RUSIJA" br. 39 (12663), cetvrtak, 24. marta  2005. godine
 
rright10.gif (248 byte) dokumenti
rright10.gif (248 byte) inicijative

rright10.gif (248 byte) solidarnost
rright10.gif (248 byte) informacija
rright10.gif (248 byte) kultura
rright10.gif (248 byte) politika
rright10.gif (248 byte) prijateljstvo
rright10.gif (248 byte) vrijednosti


EKOLOŠKE POSLEDICE NATO BOMBARDOVANjA NAŠE ZEMLjE


Dr Mirjana Andelković Lukić



Tokom agresije NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju korišcena je municija sa osiromašenim uranom. Upotreba zapaljive municije sa osiromašenim uranom 238 je vid vodenja radiološkog, nuklearnog rata sa svim njegovim posledicama po živi svet naše zemlje. Bombardovanje u toku agresije NATO alijanse izazvalo je požare na hemijskim postrojenjima, rezervoarima sa naftom i rafinerijama. Produkti sagorevanja su izuzetno otrovni sa osobinama bojnih otrova, kao što je fozgen ili hlorovodonik. Pored ovog, oslobadaju se gasoviti oksidi ugljenika, azota i cijano-jedinjenja, kao i velika kolicina cadi. Tako je voden hemijski rat protiv SRJ.Prilikom sagorevanja, a posebno detonacije energetskih materijala eksploziva i baruta nekontrolisano se oslobada velika kolicina gasova - produkata sagorevanja i detonacije. Imajuci u vidu da je na SRJ baceno preko 40 000 tona raznih razornih projektila, bombi i raketa, oslobodena kolicina gasova na relativno malom prostoru je ogromna i štetna U radu su prikazane reakcije sagorevanja pri kojima se oslobadaju navedeni otrovni produkti i njihov negativan uticaj po covekovu okolinu, kao i rezultati proracuna gasovitih produkata za rakete i bombe korišcene tokom bombardovanja SRJ.

Srbija je pre NATO bombardovanja bila jedna od najcistijih zelenih oaza Evrope. Dobro, postojale su odredene crne tacke, ali je u velikoj vecini Srbija bila cista sredina, sa mogucnošcu proizvodnje zdrave hrane. Posle bombardovanja, ostale su zuagadene velike površine oko industrijskih zona, kao što su Pancevo, Novi Sad, Kragujevac, Beograd, i druga mesta širom Srbije u kojima su bombe NATO alijanse pogadale naftne rezervoare, elektricne transformatore, rezervoare sa hemijskim jedinjenjima koja su bila sirovine za hemijsku industriju, kao što su razne organske i neorganske kiseline, monomeri za proizvodnju plasticnih masa, živa i živina jedinjenja, sirovine za proizvodnju pesticida i fungicida, itd. Namernim bombardovanjem ovih rezervoara NATO alijansa je Srbiji nanela ogromne štete po njen eko-sistem.

U Srbiji postoji više staništa koja su zašticena na nivou Evrope. To su Fruška gora, planina Tara, Zlatibor, Deliblatska pešcara, koja je redak endemski primer pustinje u Evropi. Na ovim podrucjima, ali ne samo na njima, žive retke vrste ptica, životinja i biljaka, kojima je pretilo nestajanje za vreme agresije. Svaki rat svojim destruktivnim delovanjem narušava covekovu sredinu i prirodna staništa biljaka i životinja.

Moram nerado da priznam da ne spadamo u društva koja se sa posebnom brigom stara o prirodi i svojim rekama. Danas se pojedini entuzijasti okupljaju u ekološka udruženja i deluju uglavnom lokalno u svojoj užoj sredini. Jedno od takvih je i udruženje ''Vlasina'' koje se bori sa surovim profiterima i pljackašima prirodnih bogatstava eko-sistema jedinstvenog Vlasinskog jezera.

Navešcu i primer reke Lepenice, koja protice kroz Kragujevac, reke i u pesmi opevane, a u ovom našem vremenu obojene, cas plavo, cas crveno ili crno, u zavisnosti šta se tog dana u nju ispušta. Mene kao inženjera tehnologije ovakav odnos prema našim rekama i okolini dovodi do ocajanja i pokušavam da se zajedno sa ostalim entuzijastima borim protiv toga. Ali, ukoliko ne postoji osmišljena, organizovana, materijalno obezbedena i pre svega nezavisna organizacija, ne može nešto bitnije da se ucini.

Bombardovanje je mnogo oštetilo naše ciste ekološke sisteme i narušilo krhku ravnotežu koja se godinama i godinama uspostavljala. Posebno su osetljiva vodena staništa i šume, one reaguju na svako zagadenje tako što umiru. Na njihovom mestu izrastaju druge, prostije zajednice drveca, a one koje su nestale, nikad se više ne obnavljaju.

Municija sa osiromašenim uranom najviše se koristila na Kosmetu, što je vrlo perfidno, jer se na toj teritoriji nalaze izvorišta reka koje su pritoke Zapadne i Južne Morave, te je agresor tako želeo da dugorocno zagadi naše vodotokove preko Velike Morave sve do Save i Dunava, dakle kroz celu Srbiju. To je eklatantan primer genocida i radiološkog rata protiv naše zemlje. Sva korišcena municija sa osiromašenim uranom na našim prostorima je americkog porekla, a neka novija saznanja ukazuju da su se proizvodnje municije sa osiromašenim uranom, vecih kalibara, (120 milimetara), latili i Francuzi. I oni imaju ogromne kolicine radioaktivnog otpada.

NATO alijansa je na našim prostorima izvršila eksperiment in vivo kako bi ispitala rušilacko dejstvo svog oružja i njegov uticaj na zdravstveno stanje ljudi u toku i posle bombardovanja. Protiv nas je voden specijalni rat koji je imao za cilj uništenje ljudi i njihovih dobara i prikaz efikasnosti, pre svega americkog naoružanja, kako bi njihovo oružje imalo prednost pri prodaji u svetu. Cela naša zemlja je za vreme sedamdesetosmodnevnog bombardovanja bila poligon za ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog oružja; neko je prvi put upotrebljeno nad našim prostorima.

Na teritoriju SR Jugoslavije tokom 78 dana agresije baceno je više od 40 000 tona razlicitog eksploziva. Baceni su najsavremeniji projektili, ali i oni ciji je rok upotrebe davno istekao, pa je naš prostor iskorišcen i kao svojevrsno smetlište.

Bombardovanjem projektilima ciji je vek upotrebe davno prošao, pražnjena su skladišta municije, koja bi inace morala da se uništava na nekom za to posebno izgradenom poligonu , što košta i pri tom zagaduje zemlju i vazduh.

Rizikujuci cak i živote svojih pilota, NATO agresori bacali su projektile stare i po trideset godina. Projektili koji nisu delovali usled starosti, padali su na zemlju i obicno se lomili na dva ili više delova, pri cemu je ispadao eksploziv iz metalne obloge i zagadivao vodu i tlo. Uništenje ovakve ''ranjene'' municije veoma je opasno i neretko odnosi i ljudske žrtve.

Svi projektili koji su baceni na našu zemlju tokom agresije NATO alijanse, po svojoj razornosti i nameni, mogu se svrstati u tri opšte grupe:

" razorni, vodeni i nevodeni, razlicitih kalibara, (rakete, bombe, kasetne bombe)
" protivoklopni i protiv betonskih utvrdenja, punjeni osiromašenim uranom, i
" razne vrste takozvanih ''mekih'' bombi, koje ne deluju razorno, ali prave velike štete.

Tokom agresije NATO saveznika ( njih devetnaest najrazvijenijih zemalja Evrope i Amerike, SAD) na SR Jugoslaviju bacane su i zabranjene kasetne bombe. Kasetne bombe su smeštene u veliki kontejner u vidu rakete, koji nosi avion bombarder. U svakom kontejneru se nalazi oko 200 manjih bombi, tzv. kasetnih, (jer su smeštene u kontejneru, odnosno kaseti). Kada se kontejner sa kasetnim bombama približi cilju, on se na poseban nacin otvara kao kišobran i izbacuje svoj smrtonosni teret u krugu od više kilometara, zavisno od visine na kojoj se kontejner otvorio. Kasetnih bombi, koje se na zemlju spuštaju uz pomoc padobrana ima dve vrste: a) za probijanje metalnih oklopa (protivtenkovske), sa kumulativnim dejstvom, i b) razorne, sa parcadnim dejstvom; koje imaju ugradene metalne kuglice u metalnoj oblozi bojne glave, i deluju protiv žive sile, kako se uz vojnicku terminološku anesteziju, naziva ubijanje ljudi.

Kasetne bombe koje nisu odmah pri prizemljenju eksplodirale, veoma su opasne jer imaju upaljace koji mogu da se aktiviraju usled nagle promene osvetljenosti (senka prolaznika, napr.) ili pri pomeranju i nagazu na njih. Takode mogu i same da se aktiviraju posle odredenog vremenskog perioda, koji može da varira izmedu par sati do par dana i meseci. Od ovakvih izuzetno nehumanih projektila stradala su uglavnom radoznala deca. Eksplozije ovih bombi, ukoliko dete ne bi usmrtile na licu mesta, ostavljaju teške povrede na njegovom telu, cime ga cine doživotnim teškim invalidom. Poneka vest u novinama nas opomene da još uvek postoje aktivne kasetne bombe A upotreba kasetnih bombi je zabranjena Ženevskom konvencijom. Da li to nešto znaci svetskim mocnicima i proizvodacima smrti, posebno SAD?

U toku agresije NATO-a na naše elektricne sisteme i dalekovode bacane su i takozvane '''meke bombe''. Prvi put su isprobane na našim prostorima. To su kasetni projektili tipa CBU-102 (V) 2/B, u kojima se nalaze kasete napunjene kalemovima sa namotanim staklenim nitima presvucenim molekulskim slojem aluminijuma. Debljina pojedinacnih niti je oko 30 µm.

Pri padu na visokonaponske vodove elektroenergetskog sistema ti kalemovi ispadaju iz kaseta, razmotavaju se i obrazuju džinovske, superprovodljive ''paucine'', koje prekrivaju strujne vodove i izazivaju kratke spojeve uz ogromna, munjama slicna elektricna pražnjenja. Razmotane niti imaju dužinu oko 150 metara. Pri padu dolazi do raspredanja osnovne niti na veci broj tanjih i pri tom se na mestu udara stvara mreža koja pokriva velike površine i ima vecu cvrstocu od pojedinacnih niti.

Dejstvujuci na visokonaponske vodove elektroenergetske mreže, ova vlakna dovode do kratkih spojeva i do raspada elektroenergetskog sistema. Posle takvih dejstava citava Srbija je bila u mraku. Uništavanje elektricnih postrojenja direktno je uticalo na povecanje patnji civilnog stanovništva, jer je sa nestankom struje , nestajalo i vode u pojedinim delovima gradova. Kada su naši strucnjaci brzo i uspešno rešili problem ''paucine'', ostrašceni agresori su poceli da gadaju elektricne transformatore razornim projektilima. Goreli su transformatori, curelo je transformatorsko ulje - piralen- polihlorovani bifenil sa 54% hlora, sinteticki proizvod, koji traje koliko i transformator. Takode su bacani projektili sa osiromašenim uranom.

NATO alijansa je priznala da je na SRJ baceno 30 000 projektila sa osiromašenim uranom Imajuci u vidu njihovu sklonost ka izbegavanju tacnih podataka, sumnja se da je taj broj mnogo veci. (Vojska ima podatke da je baceno oko 50 000 projektila). Bacanjem projektila sa osiromašenim uranom protiv SRJ se vodio pored hemijskog i specijalni radiološki (nuklearni rat), uz dugorocno zagadivanje eko- sistema, i pokušaj zatiranja života na ovim prostorima, koje ce imati nesagledive posledice po sav živi svet, ne samo kod nas, vec i u Evropi.

Uran spada u teške metale, koji je u periodnom sistemu elemenata svrstan u grupu aktinoida, sa rednim brojem 92 i atomskom masom 238. Radioaktivni je elment i koristi se u nuklearnim reaktorima za proizvodnju atomske energije. Odlikuje se izuzetnom lepotom, srebrnim sjajem i da nije radioaktivan verovatno bi se koristio kao nakit. Otuda se ponegde naziva i ''srebrni metak''. Osiromašeni uran je ustvari ''izradeni'', energetski osiromašeni ali i dalje radioaktivni metal U238 iz koga je utrošen izotop U235, koji predstavlja nuklearno gorivo u reaktorima. Osiromašeni uran je ustvari nuklearni otpad. Naravno, otpad predstavlja veliki problem razvijenih zemalja, jer je njegovo odlaganje veoma skupo, ali i neizvesno, jer se nikad sa sigurnošcu ne može tvrditi da neki od kontejnera nece da ''procuri'' i ispusti radioaktivni gas u okolinu. SAD su našle ''idealno rešenje'' za svoj nuklearni otpad: strpali su ga u protivtenkovsku municiju i rešili na vrlo ''koristan i ekonomican'' nacin pitanje njgovog odlaganja.

Procenjuje se da samo SAD imaju najmanje 500 000 tona osiromašenog urana, odnosno radioaktivnog otpada. Uran 238 emituje alfa cestice i gama zracenje. Zbog velike gustine, koristi se za izradu jezgra protivoklopnih projektila. Armija SAD razvila je municiju sa osiromašenim uranom za top 25 mm (85 grama urana), avionski top 30 mm (272 grama urana) i tenkovske topove 105 i 120 mm ( od 2,2 do 4,9 kilograma urana). Pri udaru uranskog projektila u cvrstu prepreku stvara se visoka temperatura i oko 10% urana sagoreva u uranoksid, a 70% prelazi u stanje aerozola . Velicina aerozolnih cestica urana je oko 5µm. Ove cestice kontaminiraju okolnu sredinu mogu se uneti u organizam udisanjem ili hranom, a zavisno od meteoroloških uslova, mogu se raznositi na vece udaljenosti (do 40 km). Oksidi urana su delimicno rastvorljivi u vodi, pa mogu kontaminirati podzemne vode, i dospeti u lanac ishrane ljudi.

Osiromašeni uran se uglavnom koristi u protivtenkovskoj municiji kalibra 30 milimetara, koja se ispaljuje sa aviona A-10. Prvi put je korišcena u Vijetnamu, zatim u Zalivskom ratu protiv Iraka, (gde je ispaljeno približno milion projektila), potom u Republici Srpskoj i u toku agresije na SRJ, posebno na Kosmetu. U poslednjoj agresiji na Irak, SAD su priznale da je baceno preko 500 000 komada ovih projektila. Postoje indikcije da se osiromašeni uran nalazio i u bojnim glavama raketa velikih kalibara, namenjenih za uništavanje armiranih betonskih utvrdenja i bunkera kojim je dejstvovano po našim prostorima.

Municija sa osiromašenim uranom ima trajne posledice po stanovništvo i posle prestanka ratnih dejstava, jer vreme poluraspada nukleida (radioaktivnih produkata sagorevanja osiromašenog urana) na terenu iznosi 4,5 milijarde godina. Otuda je ova municija zabranjena rezolucijom Podkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996 i 1997 godine.

Koliko je osiromašeni uran opasan po ljudsko zdravlje, govori i podatak da je u februaru 1980 godine sudskim nalogom države Njujork, zabranjen rad fabrike za proizvodnju penetratora od osiromašenog urana National Lead Industries jer je emitovana radioaktivnost bila iznad 150 µCi. Ova vrednost odgovara kolicini od 387 grama osiromašenog urana. Bez obzira na ovu zabranu, vlada SAD i dalje tvrdi da osiromašeni uran nije štetan po ljudsko zdravlje i dozvoljava njegovu primenu prilikom ratnih dejstava. Medutim, po propisima nuklearne komisije u SAD, vojska mora da prijavi svoja skladišta sa municijom od osiromašenog urana, kao zone sa radioaktivnim materijalom.

U izveštaju Instituta za nuklearne nauke Vinca, nalazi se sledeca konstatacija:
''Imajuci u vidu brzinu kojom se municija ispaljuje, odnosno procenjene kolicine pri dejstvima, visoku verovatnocu samozapaljenja, kao i izmerene aktivnosti koje su nekoliko stotina puta vece nego kod prirodnog sadržaja urana u zemljištu (10-50 Bq/kg), može se zakljuciti da primena navedene municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa dugorocnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo'' što ukazuje na opasnost od radijacijske bolesti i od mogucnosti povecanog rizika za kancerogena oboljenja. Deca su posebno osetljiva na zracenje jer se njihove celije vrlo brzo dele u toku rasta.

Osiromašeni uran, a posebno njegovi oksidi, su hemijski i radiološki veoma toksicna jedinjenja, koja bitno narušavaju ekološku ravnotežu na terenima pogodenim radioaktivnom municijom. Merenjem je utvrdeno da je gama zracenje koje se emituje pri udaru projektila od osiromašenog urana 0,1 mGy/h. Ova velicina ukazuje da je takav materijal radioaktivan i da se može primenjivati samo uz posebne mere zaštite, kako je regulisano propisom Medunarodne agencije za atomsku energiju iz Beca od 1996 godine.

Upotrebom osiromašenog urana u municiji, NATO alijansa je ugrozila civilno stanovništvo i njegovo potomstvo. Ugroženo je i zemljište, koje je zagadeno hiljadama godina unapred. Ovo nisu nepoznate cinjenice ratnim stratezima, što jasno ukazuje da je NATO namerno koristio osiromašeni uran kako bi dugorocno zagadio životnu sredinu u našoj zemlji. Medutim, sa sigurnošcu se može tvrditi da se zagadenje životne sredine nije lokalizovalo samo na našim prostorima, vec je došlo do zagadenja sredine na širem podrucju jugoistocne Evrope.

Pored direktnih šteta izazvanih eksplozijama bacenih bombi i raketa, na teritoriji SRJ se vodio specijalan rat, koji po svojim efektima spada u hemijske ratove. NATO alijansa nije direktno koristila hemijska sredstva (bojne otrove) u napadu na našu zemlju, ali je bombardovanjem ciljanih meta - industrijskih postrojenja i skladišta hemijskih sirovina, kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja, posredno izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima hemijskog rata.

Planski i smišljeno su gadana postrojenja i skladišta hemijske industrije. Bombardovani su objekti u Pancevu, Novom Sadu, Lucanima, Prahovu, Boru, Baricu. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne kolicine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija : hlorovodonicna i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinilhlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak, i mnogi drugi, takode otrovni.

Tako je namerno, u pancevackoj ''Petrohemiji'' gadan rezervoar sa monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se koristi za izradu plasticnih masa i koje je vrlo otrovno i kancerogeno. Sagorevanjem vinilhlorida u vazduhu, uz nepotpunu oksidaciju, osim oksida ugljenika, i cadi, nastaje hlorovodonicna kiselina i veoma opasno jedinjenje hlora , fozgen, poznato kao bojni otrov. Medusobnim reagovanjem ovih produkata, a u manjku kiseonika i pod uticajem svetlosti, nastaje fozgenoksim, takode vrsta bojnog otrova, ali još otrovnijeg od fozgena. Nad Pancevom se tri dana vio gust oblak zagušljivog i otrovnog cadavog dima, sve dok vetar nije promenio pravac i poterao oblak preko cele srednje Evrope, cak do Švedske i Norveške, o cemu su obavestili ruski izvori.

Ekološku katastrofu je izazvalo gorenje rezervoara sa naftom u Pancevu , Novom Sadu, na Cukarici u Beogradu. Gorenje nafte oslobada razlicita ciklicna jedinjenja, koja su takode veoma štetna, a pod dejstvom sunceve svetlosti i drugih faktora, oslobadaju se i dioksini, koji su kancerogeni. Posle tih požara nad Srbijom su padale ''biblijske'' kiše pracene neobicnim elektricnim pražnjenjem u atmosferi, a padao je i grad neuobicajene velicine, veoma cudnih, coškastih oblika, koji se teško topio, što je izazvalo sumnju da se koristilo neko sredstvo za uticaj na klimu. Naravno, koristila su se halogena jedinjenja, srebrojodid i hlorid, kako bi se nebo nad Srbijom razvedrilo zbog bolje vidljivosti. Bilo kako bilo, kiše koje su padale posle tih požara , bile su kisele, crne, muljevite, ostavljale su mastan crn talog pun cadi i raznih kiselih otrovnih produkata gorenja.

NATO je agresijom na našu zemlju i namerno izazivajuci ekološku katastrofu, ugrozio podrucje sa izvorima nezagadene vode, (Srbija je podrucje sa najvecim brojem mineralnih lekovitih izvora u Evropi) i zdrave hrane, cime je direktno ugroženo podrucje celog Balkana, ali i Evrope.
Velika kolicina oslobodenog ugljendioksida i ugljenika u atmosferi izaziva efekat lokalnog zagrevanja, poremecaj mikroklime regije i pojacavanje efekta staklene bašte. Oslobodeni azotni oksidi tokom bombardovanja, pod uticajem uv zracenja reaguju sa kiseonikom stvarajuci ozon koji u nižim slojevima atmosfere deluje kao jako oksidaciono sredstvo. Reakcija je katalizovana prisustvom azotovih oksida koji sa atmosferskom vlagom obrazuju oblake kiselih kiša. One predstavljaju veliki problem, ne samo na našim prostorima; od njih sve više šuma umire po celoj Evropi. Posle bombardovanja, kiseli oblaci su prekrivali našu zemlju, i izrucivali kisele kiše na naše ali i na prostore Evrope od kojih se menja kvalitet zemljišta. Usled pogubnih posledica bombardovanja, ali i hiljada i hiljada preleta i naleta aviona u toku bombarderskih akcija, alarmantno je istanjen ozonski omotac nad Evropom. Nestaje koristan ozon u stratosferi (na 12 000 metara baš na visini leta aviona NATO), ali se istovremeno povecavala koncentracija štetnog ozona u nižim delovima atmosfere, kao direktna posledica zagadivanja raznim gasovima nastalim sagorevanjem i eksplozijom. Ozon nastaje delovanjem sunceve svetlosti na odredene okside i prilikom velikih elektricnih pražnjenja u atmosferi. On je u malim kolicinama koristan, ali u velikim štetan - korozivan i eksplozivan. Cela zapadna Evropa ubire plodove svojih bombarderskih akcija na Srbiju, njeno stanovništvo udiše velike koncentracije štetnog ozona koji je nastao od onog što su nam bacali, ali se i razboljeva, mada manje nego naš narod na koji su zdušno bacali smrtonosni i otrovni bombaški tovar.

Istovremeno se u višim slojevima atmosfere (stratosfera) smanjuje debljina ozonskog sloja zbog ogromne potrošnje kiseonika u toku preleta velikog broja aviona. Dnevno je preko teritorije SRJ za vreme 78 dana agresije preletalo prosecno 500 aviona, što cini ukupno 39 000 preleta aviona na visinama stratosfere, izmedu 12 i 20 kilometara.

Postoje odredene indikacije, u javnosti nedovoljno precizne, da postoji procenat povecanja teških oboljenja, posebno karcinomskih. Naravno, sva ta istraživanja su još uvek nedovoljno pouzdana zbog navodno kratkoce vremena, prošlo je samo cetiri godine, a to je kratak period da bi se dobili pouzdani pokazatelji. Medutim, iz zemalja NATO pakta, Italije i Belgije stižu alarmantne vesti o primetnom porastu karcinomskih oboljenja (rec je o leukemiji) medu vojnicima koji su bili na položajima u vreme bombardovanja, ali i u blizini radioaktivne municije.

Priroda ima svoje mehanizme kojim se brani od otrova. Biljke su veoma izbirljive, ne prihvataju iz zemlje jedinjenja urana; neka otrovna jedinjenja se pod dejstvom vlage i sunceve svetloati razlažu i vremenom postaju bezopasna. Ali ni priroda nije svemoguca. Postoje jedinjenja koja trajno ostaju u tlu i trajno ga zagaduju. To su pre svega radionukleidi, hlorovani polifenoli, piralen, dioksini, jedinjenja teških metala, žive, arsena, olova, koji prodiru do podzemnih voda i zagaduju ih, kao i druga organska jedinjenja koja se teško razlažu. Dekontaminacija tla je skup postupak i mukotrpan posao. Zbog toga se ne sme povuci tužba protiv NATO pakta, za koju su njegovi celnici nadmeno rekli da ih ne interesuje. (Pa kad ih ne interesuje, zbog cega im smeta?)

Teren se istražuje, po tlu se traže i skupljaju ostaci košuljica municije sa osiromašenim uranom, kontaminirana zemlja se uklanja i odlaže u zašticene kontejnere. Kod nas je detaljno ocišceno poluostrvo Arza na Luštici, ostali lokaliteti cekaju bolja vremena, ali su oznaceni i ogradeni. Podrucja oko Vranja, Borovac kod Bujanovca, Pljackovica, brdo iznad Vranja, Bratoselce, su markirana kao kontaminirana podrucja sa konstatovanom radijacijom (radijacija iznad 200 Bq/kg je uzeta kao granica kontaminacije) od 1800-24 000 Bq/kg.

Ocigledno je da je minuli rat imao više ciljeva za agresora jednakih po važnosti, ali je za nas najstravicniji onaj koji se odnosi na uništenje citavog jednog naroda na ovim prostorima. Bombardovanje SRJ, divljacko, surovo i nehumano, prouzrikovalo je velike patnje i pogibelj naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo jednu od najvecih ekoloških katastrofa dvadesetog veka na prostorima Evrope, cije ce posledice osecati i sledece generacije.

Sve što smo doživeli za vreme 78 dana besomucnog bombardovanja i divljanja tzv civilizovanih i demokratskih država nad našim prostorima, ne može da stane na dve stranice jednog iontervjua. Tema je tek naceta. A inicijalna kapisla ove agresije, bila je dr Ranta, patolog, koja je zarad svog kukavicluka i sebicne brige za svojim malim životom, sakrila istinu da u Racku nije bilo masakra i osudila citav narod na stravicnog ''Milosrdnog andela''. Bešcašce ''civilizovanog sveta'' je zaista beskrajno.


ARTEL GEOPOLITIKA je privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko  vam se informacije koje ARTEL GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz reklamiranje na našem web site-u. Vaša pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija, njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate:  Rade Drobac- Nacionalna [tedionica- Devizni ra~un br.: 00-305-0002922.2
Postanske uputnice slati na : Rade Drobac, Siva stena 9, 11010 Beograd, SCG

Preuzimanje teksta, bilo u celosti ili delimicno, dozvoljeno je pod uslovom da izvor bude citko naveden.

The total or partial reproduction of this text is allowed only if the source is mentioned fully.



http://www.artel.co.yu/sr/izbor/jugoslavija/2005-04-03.html

Dr Mirjana Andelković Lukić

ŠEST GODINA  POSLE...

OGLEDALO, Beograd,  17. mart 2005. godine


Bombardovanje  Savezne Republike Jugoslavije, koje je pocelo pre šest godina, 24 marta 1999 godine  i trajalo neprekidno 78 dana, uz velike ljudske žrtve i velika razaranja zemlje,  nanelo je ogromne, neprocenjive i nepopravljive štete našem eko- sistemu, koji  je važio za jedan od najcistijih u Evropi. Narušeno je buduce zdravlje našeg stanovništva  sa nesagledivim posledicama po zdravlje i našeg potomstava.
NATO agresija  na SR Jugoslaviju predstavlja jednu od najsramnijih stranica u istoriji medunarodnih  odnosa i sunovrat savremene civilizacije u drugoj polovini HH veka. Brutalna agresija  najmocnije vojne alijanse na svetu predvodene SAD nije bila samo nasrtaj na teritorijalni  integritet i suverenost jedne nezavisne države, vec je predstavljala najveci udarac  Ujedinjenim Nacijama i Savetu Bezbednosti kao najvišim autoritetima za ocuvanje  mira i bezbednosti u svetu.
Treba jasno i nedvosmisleno istaci da je NATO  alijansa na našim prostorima izvršila eksperiment in vivo, kako bi ispitala rušilacko  dejstvo svog (novog) oružja i njegov uticaj na zdravstveno stanje ljudi u toku  i posle bombardovanja. Protiv nas je voden specijalni hemijski i radiološki rat  koji je imao za cilj uništenje ljudi i njihovih dobara. Municija sa osiromašenim  uranom zaprljanim plutonijumom, korišcena je na prostorima gde živi uglavnom srpski  narod.

Korišcenjem municije od osiromašenog urana,  niskoenergetskog nuklearnog otpada, ugroženo je zdravlje ne samo pripadnika MUP-a  i Vojske Jugoslavije, (SCG) vec i stanovništva u neposrednoj okolini operacija  dejstva i trajno je kontaminirana životna sredina. U svemu tome nisu zanemarljivi  ni efekti psihološkog pritiska koji je u javnosti uvek prisutan kada se radi o  nuklearnom zracenju. Posle ratnih dejstava ovakva nastala situacija se može deklarisati  kao radiološki udes.

Povecanje broja obolelih od  raznih malignih bolesti, teškoce u zacecu, povecanje broja spontanih pobacaja,  povecan broj dece astmaticara, ali i starijih osoba, dramaticno su svedocanstvo  ''humanitarnog'' delovanja bombarderske NATO misije, ''Milosrdnog andela'' posle  6 godina.

Armija SAD razvila je municiju sa osiromašenim  uranom (OU) za top 25 mm (85 grama urana), avionski top 30 mm (298 grama urana)  i tenkovske topove 105 i 120 mm ( od 2,2 do 4,9 kilograma urana). Pri udaru uranskog  projektila u cvrstu prepreku stvara se visoka temperatura i oko 10% urana sagoreva  u uranoksid, a 70% prelazi u stanje aerozola. Velicina aerozolnih cestica urana  je oko 5µm. Ove cestice kontaminiraju okolnu sredinu, mogu se uneti u organizam  udisanjem ili hranom, a zavisno od meteoroloških uslova, mogu se raznositi na  vece udaljenosti (do 40 km). Oksidi urana su delimicno rastvorljivi u vodi, pa  mogu da kontaminiraju podzemne vode, a preko biljaka da dospeju u lanac ishrane  ljudi.

Municija sa osiromašenim uranom ima trajne  posledice po stanovništvo i posle prestanka ratnih dejstava, jer vreme poluraspada  nukleida (radioaktivnih produkata sagorevanja osiromašenog urana) na terenu iznosi  4 milijarde godina. Otuda je ova municija zabranjena rezolucijom Podkomisije za  prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina pri Komisiji UN za ljudska prava iz  1996 i 1997 godine. Kada je 2001. godine razmatran predlog u Ujedinjenim nacijama  da se municija sa osiromašenim uranom zabrani za korišcenje, naš ambasador pri  UN, gospodin Šahovic bio je uzdržan i naravno nije ni rec prozborio o užasnim  posledicama takve municije po narod zemlje koju predstavlja.

Komandant  NATO snaga, Džordž Robertson je izjavio 2000 god. da je na Kosmetu, na lokacijama  prema Albaniji gadano 112 lokacija, a van Kosmeta 89 lokacija. Po lokaciji je  palo 15 - 396 kilograma urana.

Na jugu Srbije prema  podacima vojske Jugoslavije, koje je potvrdio i ekološki tim Ujedinjenih nacija,  postoji šest zona uranske radioaktivnosti koje su raketirane tokom NATO bombardovanja.  Na podrucju bujanovacke opštine registrovane su cetiri takve zone, a u opštinama  Vranje i Preševo po jedna.

Dekontaminacija tla je  mukotrpan, spor i skup posao, što sprovode ABHO specijalizovane jedinice VJ (SCG),  uz saradnju sa Institutom iz Vince. Dekontaminacija tla je pored velikog napora  izuzetno skup posao. Za cišcenje zemljišta na koje je baceno preko 30 tona osiromašenog  urana potrebno je 4 do 5 milijarde dolara. Za dekontaminaciju cetiri lokaliteta  oko Vranja potrebno je obezbediti oko milijardu dolara.

  Prvo se detektuje tle i proverava se da li je kontaminirano. Zatim se pažljivo  sakupljaju delovi od metaka: košuljice, koje su od duraluminijuma, ostaci penetratora,  ili pak ceo neoštecen metak, ako je probio meku podlogu i zadržao se na dubini  do 1 metra. Sav izvadeni radioaktivni materijal se brižljivo sakuplja, kao i zemlja  oko njega, stavlja u burad specijalno napravljenu za tu namenu i odlaže se na  za to predvideno mesto (u ovom slucaju u Vinci). Medutim, zapaženo je da je metak  izuzetno podložan koroziji, mrvi se i njegovi delovi prodiru duboko u zemlju cime  opasno ugrožava podzemne vode. Ukoliko udari u tvrdu podlogu, dolazi do fragmentacije,  paljenja penetratora, nastajanja aerozola i vece kontaminacije.

Pljackovica,  brdo iznad Vranja na kome se nalazi repetitor, gadano je velikim brojem metaka  sa OU. Podloga na brdu je kamenita i omogucavala je paljenje metka u kontaktu  sa cvrstom površinom i raspršavanje radioaktivnog aerosola na velike udaljenosti.  Obradeno je 1500m2 prostora, na kome je izmerena radioaktivnost iznad 200Bq/kg.  Ispod 200Bq/kg se smatra da tlo nije kontaminirano. U blizini Vranja je gadano  Bratoselce i Borovac blizu Bujanovca. Na ovom prostoru kontaminacija je iznosila  1800 do 24300 Bq/kg. U toku leta 2004. godine, na ovom podrucju je vojska SCG  u saradnji sa strucnjacima iz Vince otpocela dekontaminaciju tla. Iz okoline Bratoselca,  koje je imalo veliku kontaminaciju, uklonjeno je 324 penetratora, 304 košuljice;  ukupno oko 40 kilograma materijala i prikupljeno je 2800 kilograma kontaminirane  zemlje, što je sve odloženo u deponiju u Vinci. Ocišceno je takode i brdo Pljackovica  kod Vranja i uklonjeni su svi potencijalni izvori opasnosti od zracenja i moguceg  zagadenja zemljišta i podzemnih voda.

Potpuno je  ocišcen rt Arza u Crnoj Gori, gde je kontaminiranost na ocišcenih 7800 m2 iznosila  2350 Bq/kg. Na Luštici, vojnom poligonu, izmerena je radioaktivnost 7000 Bq/kg.  Sa Luštice je otklonjeno 258 penetratora, 78 košuljica, i 75 kilograma zemlje.

Prilikom kontrole posle bombardovanja, kod 29 ljudi  iz sela Bratoselce pronadeno je nekoliko stotina puta veca koncentracija urana  u organizmu od normale. U 90% kontrolisanog stanovništva primecene su promene  na genetskom materijalu s tim što se ne mogu sa sigurnošcu pripisati posledicama  urana.

Na ispitivanju bioloških aspekata delovanja  uranske municije, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, radi se sistematski  (prakticno od završetka bombardovanja do danas). Cinjenice su eksperimentalno  i naucno potvrdene, ali je vreme od kontaminacije i broj obolelih od malignih  bolesti još uvek nedovoljno za statisticku obradu podataka, s obzirom na to da  se radi o bolestima sa dugotrajnim vremenom razvoja. Ipak, primecen je porast  broja obolelih od raznih vrsta karcinoma. Ni strucnjaci iz SAD ne znaju šta tacno  izaziva u živim bicima municija od osiromašenog urana. Posle akcije na Irak konstatovano  je da je oružje od osiromašenog urana vojnicki gledano, efikasno, ali opasno.  Ne mogu da se do kraja definišu štetni efekti osiromašenog urana, odnosno da se  svrstaju - ili u samo hemotoksicne ili samo radiotoksicne, jer je uran, pored  radioaktivnosti, i veoma toksican, narocito njegova šestovalentna jedinjenja.  Cestice urana su a emiteri, što je, ukoliko dospeju u organizam, veoma štetno  i opasno po zdravlje. Izvori kontaminacije posle delovanja municije sa OU su :  iz podzemnih voda, iz vazduha, jer vetar prenosi cestice aerosola posle paljenja,  ali ih takode ima i u prašini na gadanim prostorima.

Jedinjenja  urana mogu dospeti u organizam coveka inhalacijom i digestivno. Ranjavanje vojnika  sa U238 izaziva kontaminaciju preko rane. Ingestijom (gutanjem) manje od 5% unetih  cestica aerosola se resorbuje, a 95% se eliminiše kroz bubrege. Ukoliko se cestice  radioaktivnog aerosola udahnu, dospevaju u pluca, vezuju se za krv, deo se izluci  preko bubrega, a deo se taloži u bubrezima, kostima, jetri. Uran se nikad ne eliminiše  u potpunosti iz organizma. Ostaje u organizmu veoma dugo, a kod dece se sporije  eliminiše i time je mnogo štetniji. Delovanje urana u organizmu izaziva bubrežnu  insuficijenciju. Posle veoma dugog perioda (20-25 godina), nastaju kasne posledice-  maligne promene, najcešce karcinomi bronha, osteosarkomi, leukoze, tumori jetre.

Efekti primene i delovanja na živu silu i civilno  stanovništvo su fatalni, jer dolazi do dugogodišnjih genetskih i kancerogenih  promena prouzrokovanih radioaktivnom kontaminacijom. U kontaktu sa ostacima projektila  od strane neupucenog staovništva, usled prisutne radioaktivnosti, promene na koži  vidno se manifestuju za manje od 80 sati. U Republici Srpskoj je posle bombardovanja  osiromašenim uranom došlo do povecanja broja obolelih od kancera, o cemu postoje  zvanicni medicinski podaci iz UN misija.

Vazdušne  snage SAD zajedno sa drugim NATO clanicama su koristile osiromašeni uran protiv  srpskih vojnika u Republici Srpskoj u avgustu i septembru 1995. godine. Prema  NATO izvorima od 5-11 septembra 1995. godine njihovi avioni su ispalili 5 800  granata sa osiromašenim uranom u blizini Han Pijeska i Hadžica. Više od 90% ukupne  takve municije ispaljeno je po srpkim položajima. NATO alijansa je ispalila 2400  metaka sa osiromašenim uranom na vojne baze u Han Pijesku i njegovoj bližoj okolini,  a 1500 komada ispaljeno na tenkove blizu Grivca .

Merenjem  kontaminiranosti tla, istraživaci pri Ujedinjenim nacijama ekološkog programa  (UNEP), su konstatovali prisustvo osiromašenog urana u uzorcima vode, vazduha  i zemlje uzetih iz Hadžica i Han Pijeska 2002. godine. Nadena je prašina od osiromašenog  urana, kao i zaostala municija sa OU, koja se nalazila u pogodenim kucama u Hadžicima.  U Hadžicima su takode nadena 2 bunara cija je voda sadržavala male kolicine OU  i to 10 godina posle konflikta. U Han Pijesku u kasarnama vojske RS nadena je  prašinu OU u zgradama i tenkovima, kao i na ostaloj vojnoj opremi. Ovo znaci da  je zagadenje i dalje prisutno i da je trajno, ukoliko se ima u vidu period poluraspada  urana i njegovih izotopa. Na ovim prostorima je povecan broj malignih oboljenja.

Nezvanicno  se saznaje da je i kod nas zabeležen porast broja obolelih od leukemije kod mladih  ljudi, što se dovodi u vezu sa bombardovanjem osiromašenim uranom. Posebno zabrinjavajuci  porast je na teritoriji vranjske opštine, gde je oboljevanje povecano Konacnu  rec o tome imace medicinski strucnjaci, koji rade na obradi podataka o oboljenjima  prouzrokovanim radioaktivnim projektilima.

Razlozi  bombardovanja SRJ ne mogu se smatrati ''humanim'', niti radi ''spasa'' albanskog  stanovništva. Jer da je tako, ne bi se žestoko bombardovale osiromašenim uranom  baš one teritorije na Kosmetu na kojima najviše žive Albanci, i rejoni Bujanovca  i Podujeva, gde takode živi veliki broj albanskog stanovništva. Ovo izaziva sumnju  za pokušaj sistematskog uništenja buducih generacija albanskog stanovništva, ciji  je priraštaj medu najvecim u svetu. Pogubne posledice ovakvog nauma (ukoliko je  i postojao), vec su vidljive: veliki broj albanskog stanovništva je oboleo od  karcinoma, a potomstvo se rada sa velikim deformitetima. Svaka cetvrta žena na  Kosmetu je primorana da izvrši pobacaj, zbog sumnji na deformitet ploda, što je  do sada bilo nezabeleženo.

Podrucje Srbije je pre  bombardovanja spadalo u cista staništa, nezagadene prirode i cistih i nezagadenih  izvora vode. Tokom ratnih dejstava NATO alijanse, ekološka slika u Srbiji se promenila  na gore.

Biodiverzitet u Srbiji je tokom ratnih dejstava bio posredno  i neposredno izložen višestrukim negativnim fizickim radiološkim i hemijskim efektima.  Vršena je obimna i kontinuirana destrukcija kopnenih i vodenih staništa. Gadani  su pored ostalih delova Srbije i njeni nacionalni parkovi i zašticeni prirodni  lokaliteti.

U njima su jedinke, delovi populacije  i delovi staništa, masovno uništavani. Ugrožene su retke vrste ptica, jer je bombardovanje  bilo u vreme njihovog izleganja, šumskim požarima izazvanim bombardovanjem ugrožene  su šumske zajednice, jer na takvim mestima nestaju složenije vrste i ustupaju  mesto jednostavnijim, prostijim oblicima. Neposrednim ratnim efektima poremecena  je populaciona struktura vrsta (biljaka, retkih ptica, šumskih životinjskih vrsta).  Biodiverzitet kao fenomen ukljucuje raznovrsnost ekoloških interakcija koji su  se u dugogodišnjoj evoluciji uspostavljale izmedu razlicitih organskih vrsta i  koje cine osnovu postojanja složenosti, stabilnosti i funkcionisanja, kako svakog  pojedinacnog eko-sistema, tako i opstanka buducnosti i evolucije svake organske  vrste, pa i homo sapiensa. Efekti ratnih dejstava na ekosistemskom biodiverzitetu  Srbije su napravili veliku štetu, cije ce posledice dugo da se ispoljavaju na  sav živi svet na našim prostorima.

Svet se nije uznemirio  zbog ucestalih oboljenja stanovništva cija je teritorija bombardovana osiromašenim  uranom, ali se veoma uznemirio na vest da je medu francuskim i italijanskim vojnicima  koji su boravili na teritoriji Republike Srpske i Kosmeta posle dolaska snaga  Kfora, mnogo obolelih od leukemije, hodžkinovog sindromaa, malignih tumora.

Bombardovanje  vojnih i civilnih ciljeva 1994 i 1995 godine u Republici Srpskoj i 1999. godine  u Srbiji osiromašenim uranom, prouzrokovalo je smrt 34 vojnika oružanih snaga  Italije i 38 francuskih vojnika kao i stotine umrlih civila, Srba, Muslimana i  Albanaca. Oboleli su i vojnici iz Holandije i Nemacke. Amerikanci su svoje trupe  smestili na najmanje zagadenu teritoriju, jer su znali tacno koja su mesta gadana  municijom od OU.

Medutim, u Italiji i Francuskoj  ovaj zdravstveni skandal se zataškava. U Francuskoj je najveci broj umrlih vojnika,  ali se o tome ne govori u medijiima jer je Francuska jedina zemlja u EU koja proizvodi  municiju od osiromašenog urana i to kalibre za topovsku municiju, od 105 do 155  mm.

U odnosu na period od pre deset godina i kod  nas je registrovan porast malignih oboljenja kao i veci procenat dece koja se  radaju sa urodeim anomalijama. Da li je to poosledica delovanja osiromašenog urana  teško je dokazati jer u našoj zemlji ne postoje fini i precizni uredaji koji mogu  da detektuju veoma male doze zracenja ni da utvrde vrstu radioaktivnog zracenja:  alfa, gama, ili beta.

U Vojvodini se takode beleži  rast malignih bolesti, ali kako isticu lekari Instituta za onkologiju u Sremskoj  Kamenici, u ocekivanim razmerama. Situacija nije alarmantna, kažu lekari iz ovog  Instituta. Poredenjem rezultata od 1989 do 2001. godine, tim koji vodi akademik  dr Vojin Šulovic potvrdio je da je reproduktivno zdravlje u Srbiji zaista ugrožeeno.  U anketi od 38 velikih centara sa porodilištima u Srbiji ucestvovalo je 30 ustanova.  Registrovano je povecanje zapaljenskih procesa, malignih bolesti grlica i tela  materice, više dobrocudnih tumora materice i jajnika. Takode je zapaženo da opada  broj porodaja, a sve ucestaliji su spontani pobacai ili radanje dece sa malformacijama

Upotreba  municije sa osiromašenim uranom predstavlja povredu osnovnih principa medunarodnog  humanitarnog prava. Ti principi se odnose na zabranu korišcenja oružja kojim se  nanose nepotrebna razaranja ili suvišne patnje stanovništva, koja izazivaju neselektivna  dejstva, odnosno dejstva protiv lica koja ne ucestvuju u ratnim operacijama, ugrožavanje  teritorija neutralnih zemalja, koje nisu u sukobu. Takode je zabranjena upotreba  zagušljivih, otrovnih, i slicnih supstanci, ukljucujuci i biološka sredstva i  onu municiju koja prouzrokuje opsežna, dugotrajna i ozbiljna oštecenja prirodne  okoline. Ovi principi medunarodnog humanitarnog prava su definisana pocetkom HIX  i XX veka sledecim dokumentima: Haškim konvencijama iz 1899. i 1907., Ženevskim  konvencijama iz 1923, 1925 i 1945. godine i Statutom Medunarodnog vojnog suda  u Nirnbergu. Kasnije su ove konvencije dopunjene zabranom korišcenja nagaznih  mina, (Ženevska konvencija 1998. god.) kao i zabranom upotrebe kasetnih bombi.

Bombardovanjem naše zemlje koje je izvršio NATO  savez kome tako zdušno stremimo, svi navedeni principi su pogaženi. Na našoj teritoriji  se odvijao monstruozni ratni zlocin i eksperiment u kome su, pored bombi sa osiromašenim  uranom, korišceni požari na hemijskim postrojenjima, usled kojih su nastajala  otrovna hemijska jedinjenja slicna bojnim otrovima, ali sa produženim dejstvom.  Pogubne posledice eksperimenta "in vivo" civilizovanog evroatlantskog  pakta bice nažalost sve prisutnije i sve teže po zdravlje našeg stanovništva.


Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia
 
sito internet: http://www.cnj.it/
posta elettronica: jugocoord(a)tiscali.it
notiziario telematico JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages