Svi smo taoci kapitalističke ekonomije!
Predsednik Vučić sinoć je na RTS-u saopštio1 da se „radujemo (ekonomskom) uspehu EU, koji je za nas od suštinskog značaja“ (a onda dodao i Ameriku), jer sa EU imamo najveću trgovinsku razmenu. Kasnije se po pitanju trgovine založio za „apsolutno slobodni protok roba, kapitala i usluga“. Sve to, naravno, nije zasmetalo silnim opozicionim analitičarima. Zašto? Zato što je predsednik Vučić u dve rečenice sumirao program DOS-a iz 2000. godine2 i politiku potčinjavanja evropskoj ekonomiji koja je otada na snazi, a koju ova vlast nastavlja da sprovodi. Da, oni što su krajem 90-ih lupali u šerpe, zapravo su lupali za ovo što danas imamo, svesno ili nesvesno.
Ali, ako pitanje imperijalizma, koje je od suštinskog značaja za naš model ekonomskog „razvoja“, nije zanimljivo „našoj“ opoziciji, šta je onda ono što im smeta? To što oni nisu na čelu ove zavisne ekonomije, jer je u neokoloniji kompradorska koska nedovoljna da zasiti sve vukove. Oko čega se, dakle, vode te bitke? Oko partijskog zapošljavanja, nameštenih tendera, kontrole medija, ali i fontana, parkića, gondola, itd. Naravno, tu je i kultura, čiji se manjak spočitava vlasti kao nedostatak pedigrea za upravljanje neokolonijalnom ekonomijom. Opozicija ih, dakle, doživljava kao skorojeviće koji su uzurpirali vlast i narušili hijerarhijske odnose statusnih grupa (što je prema Veberu – na kojeg se liberali često pozivaju – uvek korelativno sa jačanjem slobodnog tržišta).3
Tokom vanrednog stanja, te su kritike proširene na „ograničavanje građanskih sloboda“ (uz naravno večite teorije zavere koje plasiraju preko krišom otvorenih opskurnih portala, raspirujući antimigrantsku, antivaksersku i anti-5G histeriju) i direktne pozive na popuštanje i ukidanje zdravstvenih mera i vanrednog stanja. Nisu morali dugo čekati na uslišenje molitvi. Kada su Evropljani – naši najveći trgovinski partneri – otpočeli sa popuštanjem uvedenih mera, logično je da im se omogući „protok roba, kapitala i usluga“. Tako su se vlast i opozicija ponovo složile po pitanju koje ih vezuje – pitanju ekonomije, kojem će ako zatreba podrediti ili potkupiti struku.
I pored poziva vlasti da se ne obazire na zdravlje građana i vodi računa o ekonomiji (koje konstantno upućuju iz DJB)4 vlast je uvela određene mere, uključujući obaveznu fizičku distancu (koju mediji uporno brkaju sa socijalnom distancom) za deo građana (ne za radnike), i policijski čas vikendom (za više od toga nisu imali kapaciteta). Zašto? Zato da već razoreni zdravstveni sistem ne doživi kolaps, u slučaju da stepen zaraze bude visok. Tako su oskudni zdravstveni kapaciteti u potpunosti podvrgnuti epidemiji, što je dovelo i do nemogućnosti tretiranja pacijenata sa drugim ozbiljnim zdravstvenim stanjima. Sve se to, naravno, plasiralo kroz tobožnju brigu za zdravlje građana.
To nas dovodi i do kritike uvedenih mera iz naše perspektive, koja je dijametralno suprotna kritikama opozicije. Naime, da bi i jedni i drugi mogli voditi abrove tokom vanrednog stanja, rudari, poljoprivredni radnici, fabrički radnici, kasiri, itd, morali su nastaviti sa radom i izlagati se zdravstvenoj opasnosti. Zanimljivo da to nikome nije zasmetalo. Socijalistički pristup značio bi oslanjanje na struku u potpunosti (mi smo pobornici nauke, a ne njene instrumentalizacije u svrhu maksimizacije profita, i sigurno ne kvazinaučnih lupetanja priučenih političara), obustavljanje proizvodnje i punu zdravstvenu i socijalnu zaštitu svih radnika.
Najbliži je tome, kao primer iz prakse, kineski pristup. Iako je kineska ekonomija mešovita, njen socijalistički sektor pokazao se dovoljno jak da izdejstvuje od nemačkih proizvođača auto-delova da zadrže i plaćaju kineske radnike i nakon suspenzije proizvodnje u februaru.5 Takođe, državni bankarski sektor pozajmio je čak dvesta milijardi dolara malim preduzećima, a da bi se kvalifikovala za zajmove od banaka, preduzeća nisu smela otpuštati radnike.6 Možete li zamisliti kako predsednik Vučić naređuje italijanskom FIAT-u da pošalje radnike kući i nastavi da ih plaća dok se ne suzbije epidemija? Fikcija, zar ne?
Upravo to i jeste suština problema na koji ukazujemo. Ako država nema ovlašćenja da zaštiti najšire slojeve sopstvenog naroda i kontroliše sopstvenu privredu, onda je jasno da model „razvoja“ koji primenjuje ne služi nacionalnim interesima nego isključivo spoljnim centrima moći. U državi u kojoj je sva proizvodnja privatizovana, privatni sektor (pored potrošnje) puni državnu kasu i izdržava javni sektor, a njegova suspenzija ili rad sa smanjenim kapacitetom doveo bi i do masovnih otpuštanja u javnom sektoru. Takav model razvoja naziva se „lumpen-razvojem“ koji se obično meri povišenom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) kroz direktne strane investicije (FDI) ili izvoza tokom dužeg vremenskog perioda.7 Ono što on ne podrazumeva je održivi rast industrijske proizvodnje u zemlji i povećanje konkurentnosti tih industrija na svetskom nivou, uz cilj izgradnje ekonomije koja gleda prema unutra i koja je posledično sposobna da utvrdi svoj nacionalni ekonomski suverenitet.
Postoji li, dakle, u Srbiji objektivna opozicija tom modelu? Ne. Opozicija tom modelu podrazumevala bi ideologiju otpora inkorporaciji u svetsku imperijalističku strukturu i podvrgavanju svetskoj podeli rada, kojim se ekonomski odnosi zavisnosti dalje jačaju. Neutralizacija takve kritike stiže nam, između ostalog, i od strane imperijalističke levice, koja aktivno radi na apsorpciji i kanalisanju antikolonijalnog sentimenta u Srbiji kroz formiranje prozapadnih socijaldemokratskih opcija, ali i antinacionalistički orijentisanog „marksizma“ (koji je, zapravo, kroz objektivno zastupanje interesa ugnjetačkih nacija, i te kako nacionalistički) “uz pozadinsku ideju da se kapitalizam može razumeti samo kroz dešavanja u jednoj državi, i služeći se jednim oveštalim modelom klasne podele društva u kome figurira samo domaća buržoazija”.8
Ona finansira ove filijale kroz razne fondacije, kao što su „Roza Luksemburg“ (blagajna proimperijalističke nemačke levice „Die Linke“),9 mada ne zaostaje ni „Rokfeler fondacija“10čija podrška socijaldemokratiji (ono što se danas moderno naziva „demokratskim socijalizmom“) najbolje govori o tome koliko se ona percipira kao „antisistemska“. Tako se stvaraju tzv. „levi blokovi“ građanske opozicije, koji nastoje da mobilišu mase za interese delova viših klasa, i koji ne prezaju od saradnje sa ekstremnom desnicom (iako su nominalno „antifašisti“ i protiv revizije istorije), pa sasvim prirodno završavaju na istoj strani istorije s Dverima i desnim demokratama, čije će političke bitke podupreti kroz raznorazne „građanske frontove“.
Sve je to olakšano i višedecenijskim sistematskim uništavanjem obrazovanja i opšte i političke pismenosti masa putem kapitalističkog školstva i medija, pa se mistifikacija korena problema zdesna i sleva odvija nesmetano. Kao najsvežiji primer ukazao bih na saopštenje Sindikata policije11 o „štetnosti 5G mreže“ koji pokazuje da se nenaučne teorije plasiraju od strane viših klasa, sa namerom da spreče svaki pokušaj političkog opismenjavanja masa, ali istovremeno i kao deo šire makroekonomske strategije imperijalizma (u ovom slučaju uperene protiv Kine).
Usred pomame za ekonomskom efikasnošću, građanskim slobodama i pod pritiskom političke i medijske javnosti, medicinska struka ostaje bez podrške. Prilično je mučno gledati dr Kisić-Tepavčević i dr Kona na konferenciji za štampu dok se trude da kroz stručne analize i statistike delimično opravdaju ukidanje uvedenih mera. Sve podseća na reakciju američke imunološkinje dr Birks tokom konferencije za štampu na kojoj je Donald Tramp predložio ubrizgavanje sredstava za dezinfekciju kao način lečenja koronavirusa.12 U toj konfuziji i pokušaju da donekle opere ruke od najavljenih mera, dr Kon je izjavio da je do sada „struka diktirala zabranu kontakata, a sada diktira ekonomija“ i da „život mora da se vrati u normalu“.
Što je i očekivano, struka ipak nema dovoljno integriteta da se povuče iz ovog cirkusa, i narodski saopšti predstavnicima vlasti, opozicije i medija: „Vi ste svi gomila nepismenjakovića i totalnih imbecila sa kojima ne treba imati posla“, pa ih prepusti na lečenje ekonomistima. Podizanje zdravstvenih mera i delimično ekonomsko otvaranje Nemačke i Španije dovelo je i do novog porasta broja zaraženih u obe zemlje.13 Ako se to preslika i na Srbiju, ko će preuzeti odgovornost? Pada u oči ona formulacija opozicionara da smo „svi taoci jednog čoveka“ (što je, kako već ovaj tekst objašnjava, njihov maksimalni analitički domet). Istina je, ipak, da smo svi taoci kapitalističke ekonomije, kojoj zdravlje građana apsolutno ništa ne predstavlja.
Abdelraheem Kheirawi
-
Weber, Max (1946). Essays from Max Weber, ed. H. Gerth & C. W. Mills. Oxford & New York: Oxford University Press.
-
https://www.nytimes.com/2020/04/09/business/economy/coronavirus-china-economy-stimulus.html
-
https://monthlyreview.org/2019/07/01/the-new-imperialist-structure/
-
Darko Drašković, preuzeto iz diskusije na socijalnoj mreži
-
https://www.rbf.org/sites/default/files/attachments/rbf-wb-assessment-report_march-2016.pdf
-
http://mediagroup.rs/sindikat-policije-sledece-nedelje-eksperimentalno-testiranje-5-g-mreze/
http://www.srp.hr/e-prosvjed-sssh-radnicima-hvala-ali-prvo-prava/ i
http://www.sssh.hr/hr/vise/nacionalne-aktivnosti-72/e-prosvjed-sssh-radnicima-hvala-ali-prvo-prava-4332
PRVOMAJSKI E-PROSVJED – SAMO PRVI KORAK (1. svibnja 2020. / SRP)
Svake godine, radnike uz čestitke podsjećamo da je Prvi maj dan sjećanja na prošle radničke borbe, ali i dan iskazivanja spremnosti i odlučnosti da se borba nastavi. Na našim se prostorima kotač povijesti zavrtio unatrag, radnici su izgubili prava koja je socijalizam podrazumijevao pa se sad za svoja prava moraju ponovo izboriti. Borba neće biti laka, posebno ne u situaciji suzbijanja korona-zaraze i otklanjanja njenih ekonomskih posljedica, ali ne smijemo dozvoliti da se teret krize prebaci na radnike, a da se privilegirani izvuku neokrznuti.
Pandemija koronavirusa je zdravstveni problem koji je, zbog načina na koji smo suzbijali širenje zaraze, postao vrući ekonomski problem. Nedavno smo u jednoj objavi upozorili na namjeru Vlade da teret korona-krize svali na radnička pleća, da rezanjem plaća zaposlenima u javnim i državnim službama pokrije gubitke koje je pretrpio privatni sektor obustavom ili ograničenjem poslovanja. U međuvremenu smo mogli pratiti napade, što raznih stručnjaka, što nekih novinara, na sindikate, u kojima se jasno pokazalo da robovanje neoliberalnim dogmama u našem društvu ne popušta, ali i da je stalno ponavljana laž u glavama većine postala istina: jedna je anketa pokazala da čak 70 % ispitanika uglavnom ili potpuno podržava smanjivanje plaća u javnom sektoru (bez zadiranja u primanja zdravstvu, policiji, vatrogascima i vojsci). Propaganda je, očito, učinila svoje.
Činjenica je da se neki dijelovi javnog sektora koriste za klijentelističko zapošljavanje, da birokracija nepotrebno buja u besmislenim županijama, daleko prevelikom broju općina i raznoraznim agencijama i direkcijama, ali to nije problem ni radnika, ni njihovih sindikata, nego vlasti. Otkako je samostalne Hrvatske, sve su vlade neka poluizmišljena (ili potpuno izmišljena) mjesta popunjavale svojim poslušnicima i vjernim biračima. Svima onima koji ovih dana napadaju sindikate (zato što rade svoj posao) može se samo reći da su promašili „ceo fudbal“. Da imaju hrabrosti, paljbu bi usmjerili na pravog krivca – na onoga tko zapošljava, a to su oni koji su na vlasti.
Neselektivni napad na zaposlene u javnim i državnim službama tako razotkriva kukavičluk napadača, ali i zacementiranost njihovih umova. „Nedostatak sredstava u proračunu može se riješiti samo rezanjem plaća u javnom sektoru.“ Sve ostalo njima je nezamislivo. Nezamislivo je dirnuti u sredstva koja se izdvajaju za vojsku da bi Hrvatska ispunila obaveze prema NATO savezu koji od pada „željezne zavjese“ nema pojma čemu služi i očajnički pokušava naći razlog svog postojanja. Izdvajanja za NATO će se postupno povećavati dok ne dosegnu 2% BDP-a – prema željama Donalda Trumpa. Toliko o našem suverenitetu. A kad smo već kod profućkanog suvereniteta, tu su i Vatikanski ugovori – koliko sramotni, toliko izgleda i nedodirljivi. Zbog dodvoravanja (pristojno rečeno) Katoličkoj crkvi, vlast se ne usudi ni pomisliti na nešto tako blasfemično, iako u jednom od Ugovora stoji „Ako bilo koja od visokih ugovornih strana bude smatrala da su se bitno promijenile prilike u kojima je sklopljen ovaj Ugovor i da ga treba mijenjati, započet će pregovore o prilagodbi novim okolnostima.“ A prilike su se promijenile, itekako promijenile – ali se u to neće dirati, oplest će se po plaćama u javnom sektoru.
Neoliberalne bi škare rezale po javnom sektoru ni ne pomišljajući da se dotaknu visokih primanja u privatnom sektoru ili štednje. Prema podacima HNB-a, na računima banaka čami 200 milijardi kuna štednje, od toga 75 milijardi su depoziti velikih štediša, onih s dovoljno velikim primanjima da im životi ne ovise o ušteđevini. Dio te štednje mogao bi se pretvoriti u državne obveznice. Slično bi se moglo napraviti i s visokim primanjima pojedinaca u privatnom sektoru: iznad određenog iznosa, plaća bi im se mogla isplaćivati u državnim obveznicama ili, kasnije, u euroobveznicama, kad se i ako se klimava Europska unija oko toga uspije dogovoriti. To bi bio udar na privatna primanja u istoj mjeri u kojoj bi samovoljno rezanje plaća u javnim i državnim službama bio udar na privatna primanja.
NATO, Vatikanski ugovori, visoka primanja, štednja… Do nužno potrebnih sredstava može se doći i ukidanjem drugog mirovinskog stupa (koji se pokazao promašenim), proporcionalnim smanjenjem povlaštenih mirovina i na mnoge druge načine. Sve ovisi o političkoj volji. Tko će snositi teret krize nije ekonomsko, nego političko pitanje. U krizi 2008., političke odluke su pogodovale bankama i financijskim institucijama, krupnom kapitalu. Cijeli je teret krize prebačen na radnike. Ne smijemo dozvoliti da se to ponovi. Kriza ne smije biti povod za naš uzmak nego za napad: ovoga puta neka plate privilegirani. Treba nam nova organizacija cijelog društva, sve do nacionalizacije bankarskog sustava i strateških industrija. Ako je to postalo zamislivo u mnogim kapitalističkim zemljama (Emmanuel Macron predviđa da će morati nacionalizirati većinu industrija), krenimo i mi u tom smjeru i prestanimo razmišljati samo o rezanju plaća.
Socijalistička radnička partija svim radnicama i radnicima čestita Praznik rada uz poziv na otpor sustavu u kojem radništvo uvijek gubi. Organizirajmo se i solidarizirajmo, ne dozvolimo da nas razdvajaju na radnike u privatnom i javnom sektoru. Budimo jedinstveni i uzvratimo udarac sustavu koji očekuje da šutke trpimo nepravdu i bijedu. Nije vrijeme za šutnju, vrijeme je za buku i bijes, vrijeme je da se jasno i glasno kaže istina: kapitalizam je najgori od svih virusa. On ne uništava pojedinačne organizme, on uništava cijeli planet. On ne stvara jednu krizu, krize su njegov sistemski uzorak, a eksploatacija radništva njegova temeljna pretpostavka. Promjena sustava je za radništvo jedino rješenje, jedini pozitivni ishod, jedina dalekosežna vizija.
Smrt kapitalizmu, sloboda radništvu! To je naša prvomajska poruka.
Vesna Konigsknecht
Opaka zaraza, korona virus, onemogućila je proletarijatu širom sveta, pa tako i u Srbiji, da kao i svake godine, uličnim manifestacijama obeleži svoj veliki praznik i izrazi protest protiv buržoaskog varvarizma i ostvarivanja enormnih profitnih stopa krupnog kapitala eksploatacijom tuđeg rada.
S obzirom da usled epidemije korona virusa i policijskog časa koji je na snazi, NKPJ i SKOJ ovoga puta 1.maj, ne mogu da obeleže uobičajenim uličnim maršem, naša Partija i njen omladinski Savez pozivaju radne ljude Srbije da proslave veliki praznik proletarijata isticanjem crvenih zastava ili drugog znamenja na svojim terasama i prozorima. NKPJ i SKOJ pozivaju radnike, seoski proletarijat, studente, penzionere, omladinu i poštenu inteligenciju da u petak 1.maja tačno u 12 sati istaknu crvena znamenja (zastave, marame, tkanine) na svojim terasama i prozorima i sa muzičkih uređaja, računara ili telefona intoniraju radničku himnu „Internacionalu“.
NKPJ i SKOJ od predstavnika krupnog kapitala i buržoaske vlasti zahtevaju da ne ugrožavaju zdravlje radnika tokom opake epidemije korona virusa i da ne pokušavaju da teret nadolazeće ekonomske krize prebace na pleća proletarijata kroz otpuštanja i smanjenje plata. Zdravlje ljudi koji žive od svoga rada je važnije od profita kapitalista i stoga nikako ne treba dozvoliti da se radni narod masovno vrati u fabrike, rudnike i preduzeća sve dok korona virus ne bude u potpunosti suzbijen. NKPJ ističe da je buržoaska Vlada Srbije napravila veliku grešku što nije primenila meru zabrane rada celokupne privrede na 14 dana u cilju borbe protiv korona virusa i što su neke industrijske delatnosti delovale gotovo bez prekida, pa tako i u doba najjačeg talasa epidemije, kao što je primera radi građevinarstvo. NKPJ ističe da je Krizni štab za borbu protiv korona virusa načinio veliku grešku što nije zabranio rad fabrici Jura u Leskovcu nakon što se nekoliko radnika razbolelo od korona virusa već umesto toga preporučio da nastavi sa proizvodnjom u smanjenom kapacitetu i pored protesta zaposlenih opravdano zabrinutih za svoje zdravlje. Nadležni u Srbiji su počinili veliku nepravdu kada su uhapsili Slavišu Pajovića, hrabrog radnika Jure u Rači koji se usprotivio radu te fabrike u nesigurnim uslovima korona virusa na čemu sramno insistira eksploatatorski južnokorejski privatni poslodavac. Jedan od zahteva ovogodišnjih prvomajskih manifestacija radnog naroda je momentalno odbacivanje svih optužbi protiv heroja radničke klase Slaviše Pajovića! Progresivni radnički pokret ne sme dozvoliti da osioni privatni poslodavci teraju radnike da ugrožavaju živote zarad profitnih stopa a buržoaska vlast hapsi proleterske tribune poput Slaviše Pajovića!
Potpuno je jasno da će svetska buržoazija i tokom nastupajuće ekonomske krize, kao što je bio slučaj i sa onom iz 2008. godine, pokušati da sav teret svali na pleća radnog naroda, kako bi sebi obezbedila unosne i lake zarade eksploatacijom tuđeg rada i u kriznim uslovima. Osnovni zadatak progresivnog radničkog pokreta je da se suprotstavi takvim podlim namerama svetske buržoazije.
Kada je reč o Srbiji progresivni radnički pokret ne sme dozvoliti da nijedan radnik bude otpušten, da nikom od zaposlenih ne bude smanjena plata i da egzistencija radnog naroda ne može biti žrtvovana zarad gramzivosti kapitalističkih parazita. Pojedine strane tekstilne firme u Srbiji su već najavile svoju likvidaciju kako bi usled nastupajuće krize otišle sa iznetim kapitalom iz Srbije i proizvodnju premestile u zemlje sa još jeftinijom radnom snagom. Stoga je nužno formirati državna tekstilna preduzeća koja bi otpuštenim radnicima iz te industrijske grane ali i onima koji su trenutno bez posla garantovala egzistenciju a budžetu svojim poslovanjem dovoljno sredstava za zdravstvo, školstvo i socijalnu zaštitu.
Vlada Srbije treba da prestane sa pogubnom politikom subvencionisanja stranog i domaćeg privatnog kapitala već je potrebno da ta sredstva preusmeri na jačanje zdravstva. Opaki korona virus je pokazao koliko je opasno zanemariti ulaganja u zdravstvo a jedini način da se građani adekvatno i uspešno zaštite od pošasti poput korone ali i drugih bolesti je potpuno besplatno zdravstvo. Kriza u kojoj smo se našli je pokazala nemoć privatnih zdravstvenih ustanova koje u potpunosti treba ukinuti i zabraniti bilo kakvu naplatu medicinskih usluga.
Nužno je odmah prekinuti sa pogubnim procesom dalje privatizacije i stečajeva a sva već prodata preduzeća treba deprivatizovati a ona koja su otišla u stečaj osposobiti kako bi ponovo počela sa radom.
Vlada Srbije treba da zahteva od privatnih poslodavaca koji će dobiti pomoć iz državne kase da ne otpuštaju nikog od zaposlenih. Orijentacija da im se toleriše otpuštanje do 10 odsto zaposlenih i onih koji nisu zaposleni za stalno je pogrešna i pogubna i neće sprečiti već će naprotiv motivisati krupni kapital da otpušta kako bi povećao svoje profitne stope. Obećanu pomoć od 100 evra građanima treba povećati na daleko veću sumu koju će da dobiju samo zaposleni sa primanjima do 600 evra, od kojih najviše treba da dobiju oni koji imaju najmanje plate i socijalno ugroženi. Buržujima i povlašćenoj srednjoj klasi pomoć iz budžeta nije potrebna niti je oni stvaraju pa samim tim je ni ne zaslužuju. Budžet stvara radni narod i samo on ima pravo na novčanu pomoć u nastupajućoj ekonomskoj krizi.
Dа bi se radni narod učinkovito i organizovano suprotstavio antinarodnim merama buržoazije u nastupajućoj ekonomskoj krizi neophodno je formiranje ujedinjenog Narodnog fronta, sačinjenog od pripadnika radničke klase, seoskog proletаrijаtа, studenаtа, penzionerа, omlаdine, nezаposlenih, Jugoslovenа i poštene inteligencije. Samo ujedinjeni, organizovani i borbeni, potlаčeni u Srbiji mogu se izboriti zа svoju egzistenciju i osnovnа prаvа!
Živeo 1. maj – Dan međunarodne solidarnosti radničke klase!
Korona je virus – kapitalizam je pandemija!
Ovu krizu ne plaćamo mi!
Proleteri svih zemalja, ujedinite se!
Sekretarijat Nove komunističke partije Jugoslavije,
Sekretarijat Saveza komunističke omladine Jugoslavije,
Beograd,
01. 05. 2020.
Neverovatno je da je svest radničke klase pre 130 godina bila na daleko višem nivou nego danas. Radnička klasa je bila revolucionarna. Razlog je jednostavan, iako su radnici bili neobrazovani imali su revolucionarnu avangardu. Samo 31 godinu posle demonstracija u Čikagu boljševici su u Rusiji izvojevali Veliku Socijalističku Oktobarsku Revoluciju. Danas u Srbiji 30 godina posle rušenja Samoupravnog socijalizma radnička klasa je integrisana u kapitalistički sistem. Radnici su podlegli antikomunističkoj histeriji i propagandi, uplašeni za svoju egzistenciju, bespogovorno izvršavaju naloge svojih gazda.Ipak budimo samokritični glavni razlog što radnička klasa nije revolucionarna je nepostojanje snažne revolucionarne avangarde. Komunistički pokret nije masovan i karakteriše ga nejedinstvo. Sve je više organizacija sa komunističkim predznakom, koje postoje samo na društvenim mrežama čime se stvara konfuzija među radnicima i ostalima građanima. Neke su čak napustile revolucionarni Marksizam- Lenjinizam i zagovaraju pravoslavlje i saradnju sa buržoaskim partijama, dok su neke oportunističke i žele da učestvuju na buržoaskim izborima iako je Lenjin govorio da pravi komunisti moraju da se oslobode parlamentarnih iluzija. Komunisti Srbije kao sledbenici KPJ, koja je sa Maršalom Titom na čelu oružanom revolucijom srušila kapitalizam, afirmisaće kod radničke klase kao i do sada, pozivajući se na Marksa i Lenjina, revolucionarni metod kao jedini način za rušenje kapitalizma.
Danas u jeku epidemije Kovida – 19, svedoci smo da su radnici najugroženiji. Ugroženo je njihovo zdravlje, uslovi rada, njihove plate. Svedoci smo kako su kvalitetno i besplatno zaštićeni poslanici u Skupštini Srbije, dok običan narod opremu za zaštitu teško i veoma skupo plaća. Kako li je bilo na početku epidemije lekarima i medicinskim sestrama koji su lečili zaražene kada nisu imali adekvatnu opremu. U riziku su bili i prodavci u marketima, policija, vojska i svi koji su bili na poslu u protekla dva meseca. Država je demonstrirala svoju nesposobnost pošto je imala vremena da se kvalitetno pripremi. Istina je da su samo socijalističke države bile dobro pripremljene i da su adekvatno zaštitile stanovništvo. Danas je u Srbiji oko 120 000 radnika na prinudnom odmoru a hiljade radnika je ostalo bez posla. Tačan broj se ne zna zbog ogromnog broja radnika koji rade na crno i onih kojima je istekao ugovor o radu. Komunisti ne smeju da ćute, moraju da budu glasni i da reaguju na svaku nepravdu prema radnicima.
Partija Komunisti Srbije kao pripadnik Svetskog komunističkog pokreta na Međunarodni Praznik Rada solidariše se sa radničkom klasom celog sveta ne zaboravljajući sećanja na dostignuća a naročito žrtve koji su pripadnici komunističkog i radničkog pokreta podneli u borbi za vlast radničke klase.