DA SE NE ZABORAVI! 1999 - 2021
1) 22. GODIŠNJICA NATO AGRESIJE NA SR JUGOSLAVIJU (V. Kapuralin / SRP)
2) NKPJ I SKOJ OBELEŽILI 22. GODIŠNJICU NATO AGRESIJE
3) ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! 1999 - 2021 (Beoforum.rs)
=== 1 ===
22. GODIŠNJICA NATO AGRESIJE NA SR JUGOSLAVIJU
24. OŽUJKA 2021
U protekle dvadeset i dvije godine čitava plejada vrlo kompetentnih ljudi različitih profila, koji pokrivaju široko polje ljudskih djelatnosti, izanalizirala je događanja koja su se odigrala pred više od dva desetljeća i izrekla svoj sud o njima. Pa, iako nam je sve poznato u detalje, neke stvari moramo po n-ti put ponoviti i danas i ubuduće, jer ne smiju biti prepuštene zaboravu.
Višestruki su razlozi koji nas obavezuju da to ne zaboravimo. Prije svega i iznad svega to je pijetet prema nedužnim civilnim žrtvama, koje su tom prilikom izgubile svoje živote ili su tokom agresije ranjene ili su na neki drugi način oštećene. Bilo je tu muškaraca, žena, djece, staraca, zdravih i bolesnih, drugim riječima tu spadaju svi oni koje agresori, tj. ubice licemjerno nazivaju kolateralne žrtve i koje premašuju one vojne. Drugi je razlog kritički osvrt prema nasilju svjetskih hegemona, kao trajnoj prijetnji emancipatorskoj težnji ljudskoga roda. I konačno, civilizacijska dužnost osude zločina i onih koji su zločin počinili.
Agresija koju je tzv. međunarodna zajednica, a ustvari 19 najbogatijih zemalja svijeta na čelu s NATO i SAD, izvršila u proljeće, 24. marta 1999. godine na SR Jugoslaviju je, u svojoj biti, klasičan primjer rata za prostor. Taj rat je bio samo nastavak tektonskih društveno-političkih procesa iz 90-ih godina prošlog stoljeća, kojih je ekonomski cilj bio prodor krupnog kapitala na istok, osvajanja novih tržišta, preuzimanja resursa, infrastrukturne i financijske baze novoosvojenih područja i eliminacija socijalizma kao ideje i prakse na evropskom prostoru.. Tim prodorom je kapitalizam, koji se našao u dubokoj krizi 80-ih godina prošlog stoljeća, ostvario svoje ciljeve i odgodio svoj silazak s društvene scene i odlazak u povijest za jedan nedefinirani vremenski period.
Cilj agresije bio je kažnjavanje SR Jugoslavije, kao jedini preostali bastion nakon tektonskih društveno-političkih promjena 90-ih, koji je stajao na putu prodoru krupnog kapitala na istok, kojim je tzv. međunarodna zajednica, a ustvari grupa najbogatijih zemalja svijeta predvođena SAD-om, osvajala novi Lebensraum na kojem je instalirala svoju dominaciju u skladu s pravilima Novog svjetskog poretka. To kažnjavanje izvršeno je vrlo temeljito i sveobuhvatno, počinjen je zločin prema ljudima, stvarima i životnoj sredini, a prisutno je još i danas
Nekoliko je detalja koji ovu agresiju determiniraju kao vojno-politički događaj bez presedana u novijoj povijesti. Osim rata za prostor, kojeg je razvijeni centar poveo protiv nerazvijene periferije, i prodora na istok, bilo je to i razdoblje kada je, nakon završetka hladnog rata i ukidanja Varšavskog pakta i blokovske podjele, NATO tražio formulu kojom bi opravdao svoj opstanak. U tom je traženju, NATO je odstupio od pravila koja si je sam postavio u vrijeme osnivanja, a koja su ga definirala kao vojni savez kojemu je zadatak štititi zemlje članice Atlantskog pakta od agresije izvana. Agresijom na SR Jugoslaviju, NATO ne samo da je izašao iz svojih geografskih okvira, već je umjesto obrambene uloge poduzeo napadačku, na jednu suverenu državu koja nije ničim ugrožavala savez, suprotno svim međunarodnim pravnim normama i bez odobrenja Vijeća sigurnosti UN. Presedan par excellence učinjen je devet godina kasnije, tada već prema državi Srbiji, otimanjem dijela njenog teritorija, također mimo svih međunarodnih pravnih normi i protivno Rezoluciji br. 1244 Vijeća sigurnosti UN. Na protektoratu Kosova i Metohije instalirana je najveća američka vojna baza u tom dijelu Evrope, u ulozi odskočne daske prema kaspijskom bazenu na pravcu opkoljavanje Rusije i Kine.
Bombardiranje, koje je trajalo 78 dana, prestalo je 10. juna, ali agresija još traje. Ona se samo provodi drugim, sofisticiranijim sredstvima, pritiscima, uvjeravanjima i otvorenim ponižavanjem i vrijeđanjem žrtve. 2018. godine, NATO je objavio službenu informaciju da bombardiranje s municijom koja sadrži osiromašeni uran nije „opasno po zdravlje ljudi“, usprkos činjenici da je i veliki broj pripadnika jedinice koja je rukovala tom municijom kasnije preminuo od posljedica kontaminacije. Ta izjava, osim ruganja nauci i zdravoj pameti, uvreda je i za sve ozračene žrtve. 2010. godine, njemački je ambasador u Beogradu uputio kritiku vlastima u Srbiji što za događaje iz 1999. godine koriste termin „NATO bombardiranje“, jer bi to kod mladih moglo izazvati negativne konotacije prema NATO. On smatra da bi u Srbiji djeci, kad pitaju o tim događajima, trebalo objasniti „da je bombardiranje bilo ispravno“. Ambasador taj stav potkrepljuje, valjda samo njemu razumljivom usporedbom, da kada je on kao mladić gledao ruševine po Njemačkoj poslije rata „nije mrzio one koji su to počinili, jer je bilo onih koji su mogli da mu kažu zašto je to učinjeno“.
Nagovaranja i pritisci da Srbija uđe u NATO, dakle da žrtva priđe pod okrilje agresora, već zadire u okvire Stockholmskog sindroma, kad žrtva stupa pod skute agresora. Najponižavajući je osjećaj nemoći u trenutku saznanja da krivci za počinjeni zločin nisu, niti je, u postojećim međunarodnim odnosima, realno očekivati da će za svoja nedjela biti procesuirani.
Grupa zemalja agresora na čelu sa SAD problem nije riješila nego ga je produbila i danas je pravično rješenje udaljenije nego je bilo pred dvadeset godina i u potpunosti možemo na njega primijeniti tvrdnju Alberta Einsteina da nijedan problem ne može biti riješen na istoj razini svijesti iz koje je izašao.
Usprkos svim specifičnostima, ne možemo govoriti o jugoslavenskoj krizi i agresiji kao o izoliranom slučaju. Agresija na SR Jugoslaviju, rat u Afganistanu, Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, nemiri u Ukrajini, Venezueli… dio su istog imperijalnog plana, osmišljeni iz jednog centra zla i sprovedeni od jedne ekipe s neznatnim izmjenama. Stoga, borbu protiv tih pojava ne može se voditi fragmentirano. Ona se mora voditi zajednički, solidarno na globalnoj razini, na klasnim osnovama.
To otvara mnoga pitanja. Kako na današnjem stupnju civilizacijskog razvoja čovječanstvo trpi i tolerira toliko nasilje ili okreće glavu od njega? Znači li to da evolucijski razvoj ljudske svijesti, nije pratio tempo razvoja ostalih čovjekovih vještina i osobina? Ono što znamo je da je ta razina svijesti u ljudi danas niža nego što je bila na početku XX. stoljeća.
Višestruki su razlozi koji nas obavezuju da to ne zaboravimo. Prije svega i iznad svega to je pijetet prema nedužnim civilnim žrtvama, koje su tom prilikom izgubile svoje živote ili su tokom agresije ranjene ili su na neki drugi način oštećene. Bilo je tu muškaraca, žena, djece, staraca, zdravih i bolesnih, drugim riječima tu spadaju svi oni koje agresori, tj. ubice licemjerno nazivaju kolateralne žrtve i koje premašuju one vojne. Drugi je razlog kritički osvrt prema nasilju svjetskih hegemona, kao trajnoj prijetnji emancipatorskoj težnji ljudskoga roda. I konačno, civilizacijska dužnost osude zločina i onih koji su zločin počinili.
Agresija koju je tzv. međunarodna zajednica, a ustvari 19 najbogatijih zemalja svijeta na čelu s NATO i SAD, izvršila u proljeće, 24. marta 1999. godine na SR Jugoslaviju je, u svojoj biti, klasičan primjer rata za prostor. Taj rat je bio samo nastavak tektonskih društveno-političkih procesa iz 90-ih godina prošlog stoljeća, kojih je ekonomski cilj bio prodor krupnog kapitala na istok, osvajanja novih tržišta, preuzimanja resursa, infrastrukturne i financijske baze novoosvojenih područja i eliminacija socijalizma kao ideje i prakse na evropskom prostoru.. Tim prodorom je kapitalizam, koji se našao u dubokoj krizi 80-ih godina prošlog stoljeća, ostvario svoje ciljeve i odgodio svoj silazak s društvene scene i odlazak u povijest za jedan nedefinirani vremenski period.
Cilj agresije bio je kažnjavanje SR Jugoslavije, kao jedini preostali bastion nakon tektonskih društveno-političkih promjena 90-ih, koji je stajao na putu prodoru krupnog kapitala na istok, kojim je tzv. međunarodna zajednica, a ustvari grupa najbogatijih zemalja svijeta predvođena SAD-om, osvajala novi Lebensraum na kojem je instalirala svoju dominaciju u skladu s pravilima Novog svjetskog poretka. To kažnjavanje izvršeno je vrlo temeljito i sveobuhvatno, počinjen je zločin prema ljudima, stvarima i životnoj sredini, a prisutno je još i danas
Nekoliko je detalja koji ovu agresiju determiniraju kao vojno-politički događaj bez presedana u novijoj povijesti. Osim rata za prostor, kojeg je razvijeni centar poveo protiv nerazvijene periferije, i prodora na istok, bilo je to i razdoblje kada je, nakon završetka hladnog rata i ukidanja Varšavskog pakta i blokovske podjele, NATO tražio formulu kojom bi opravdao svoj opstanak. U tom je traženju, NATO je odstupio od pravila koja si je sam postavio u vrijeme osnivanja, a koja su ga definirala kao vojni savez kojemu je zadatak štititi zemlje članice Atlantskog pakta od agresije izvana. Agresijom na SR Jugoslaviju, NATO ne samo da je izašao iz svojih geografskih okvira, već je umjesto obrambene uloge poduzeo napadačku, na jednu suverenu državu koja nije ničim ugrožavala savez, suprotno svim međunarodnim pravnim normama i bez odobrenja Vijeća sigurnosti UN. Presedan par excellence učinjen je devet godina kasnije, tada već prema državi Srbiji, otimanjem dijela njenog teritorija, također mimo svih međunarodnih pravnih normi i protivno Rezoluciji br. 1244 Vijeća sigurnosti UN. Na protektoratu Kosova i Metohije instalirana je najveća američka vojna baza u tom dijelu Evrope, u ulozi odskočne daske prema kaspijskom bazenu na pravcu opkoljavanje Rusije i Kine.
Bombardiranje, koje je trajalo 78 dana, prestalo je 10. juna, ali agresija još traje. Ona se samo provodi drugim, sofisticiranijim sredstvima, pritiscima, uvjeravanjima i otvorenim ponižavanjem i vrijeđanjem žrtve. 2018. godine, NATO je objavio službenu informaciju da bombardiranje s municijom koja sadrži osiromašeni uran nije „opasno po zdravlje ljudi“, usprkos činjenici da je i veliki broj pripadnika jedinice koja je rukovala tom municijom kasnije preminuo od posljedica kontaminacije. Ta izjava, osim ruganja nauci i zdravoj pameti, uvreda je i za sve ozračene žrtve. 2010. godine, njemački je ambasador u Beogradu uputio kritiku vlastima u Srbiji što za događaje iz 1999. godine koriste termin „NATO bombardiranje“, jer bi to kod mladih moglo izazvati negativne konotacije prema NATO. On smatra da bi u Srbiji djeci, kad pitaju o tim događajima, trebalo objasniti „da je bombardiranje bilo ispravno“. Ambasador taj stav potkrepljuje, valjda samo njemu razumljivom usporedbom, da kada je on kao mladić gledao ruševine po Njemačkoj poslije rata „nije mrzio one koji su to počinili, jer je bilo onih koji su mogli da mu kažu zašto je to učinjeno“.
Nagovaranja i pritisci da Srbija uđe u NATO, dakle da žrtva priđe pod okrilje agresora, već zadire u okvire Stockholmskog sindroma, kad žrtva stupa pod skute agresora. Najponižavajući je osjećaj nemoći u trenutku saznanja da krivci za počinjeni zločin nisu, niti je, u postojećim međunarodnim odnosima, realno očekivati da će za svoja nedjela biti procesuirani.
Grupa zemalja agresora na čelu sa SAD problem nije riješila nego ga je produbila i danas je pravično rješenje udaljenije nego je bilo pred dvadeset godina i u potpunosti možemo na njega primijeniti tvrdnju Alberta Einsteina da nijedan problem ne može biti riješen na istoj razini svijesti iz koje je izašao.
Usprkos svim specifičnostima, ne možemo govoriti o jugoslavenskoj krizi i agresiji kao o izoliranom slučaju. Agresija na SR Jugoslaviju, rat u Afganistanu, Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, nemiri u Ukrajini, Venezueli… dio su istog imperijalnog plana, osmišljeni iz jednog centra zla i sprovedeni od jedne ekipe s neznatnim izmjenama. Stoga, borbu protiv tih pojava ne može se voditi fragmentirano. Ona se mora voditi zajednički, solidarno na globalnoj razini, na klasnim osnovama.
To otvara mnoga pitanja. Kako na današnjem stupnju civilizacijskog razvoja čovječanstvo trpi i tolerira toliko nasilje ili okreće glavu od njega? Znači li to da evolucijski razvoj ljudske svijesti, nije pratio tempo razvoja ostalih čovjekovih vještina i osobina? Ono što znamo je da je ta razina svijesti u ljudi danas niža nego što je bila na početku XX. stoljeća.
Vladimir Kapuralin
=== 2 ===
NKPJ I SKOJ OBELEŽILI 22. GODIŠNJICU NATO AGRESIJE
24/03/2021
Delegacija NKPJ i SKOJ-a je, zajedno sa delegacijama Slobodnih socijalista Srbije i Socijalističkog pokreta Srbije, položila je venac na spomenik „Večna vatra“ na Novom Beogradu u znak sećanja na žrtve zločinačke NATO agresije na našu zemlju.
To okupljanje je bilo još jedna prilika da članovi NKPJ i SKOJ-a osude zločine koje je prilikom agresije na SR Jugoslaviju počinio NATO, udarna pesnica zapadnog imperijalizma. Podsećanja radi, tokom agresije je ubijeno više od 3.000 civila, od čega 100 mališana, a naneta materijalna šteta se procenjuje na 100 milijardi dolara.
NKPJ i SKOJ ističu da je NATO svoju varvarsku agresiju sproveo zarad uništenja Savezne Republike Jugoslavije, okupacije južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, u cilju ekspanzionističkih interesa zapadnog imperijalizma a Srbiju pretvorio u vazalnu zemlju zbog lihvarskih interesa zapadnog krupnog kapitala. Samo godinu dana nakon NATO agresije u Srbiji je došlo do petooktobarskog kontrarevolucionarnog puča, nestanka SR Jugoslavije, potom i zajedničke države Srbije i Crne Gore, koja je zapadnim imperijalistima smetala, isto kao i SRJ, kao mogući nukleus za obnovu Jugoslavije od Triglava do Đevđelije što bi im predstavljalo veliku prepreku za ostvarenje njihovih gramzivih ciljeva na Balkanu. Drugim rečima krvava agresija na SR Jugoslaviju je bila nastavak zločinačke kampanje rušenja SFR Jugoslavije i socijalizma na ovim prostorima, koja se odvijala razbijanjem spolja i raspirivanjem bratoubilačkog građanskog rata a istovremeno je bila i u uvod u profilisanje Srbije u koloniju zapadnih imperijalističkih zemalja. Da je to zaista i tako dokaz predstavljaju činjenice da su sva najvažnija preduzeća i fabrike u rukama stranog kapitala a na vlasti su u kontinuitetu proimperijlistički buržoaski režimi u potpunosti na usluzi i pod kontrolom kapitalističkih centara moći.
NKPJ i SKOJ zahtevaju momentalno povlačenje NATO trupa sa Kosova i Metohije. Okupacija naše južne pokrajine mora odmah biti prekinuta, a samo Kosovo i Metohija se mora vratiti pod kontrolu Republike Srbije, čiji je sastavni i neodvojivi deo.
NKPJ i SKOJ poručuju NATO zločinicima da radni narod Srbije nikada neće zaboraviti zločine koje je pretrpeo tokom agresije, kao i da će radnička klasa Srbije uvek pružati otpor imperijalizmu Zapada. Poručujemo, takođe, da narod Srbije nikada neće dozvoliti ulazak naše zemlje u ovaj zločinački savez međunarodnog imperijalizma.
NATO napolje iz Srbije!
Ne zaboravljamo, ne opraštamo, ne u NATO!
To okupljanje je bilo još jedna prilika da članovi NKPJ i SKOJ-a osude zločine koje je prilikom agresije na SR Jugoslaviju počinio NATO, udarna pesnica zapadnog imperijalizma. Podsećanja radi, tokom agresije je ubijeno više od 3.000 civila, od čega 100 mališana, a naneta materijalna šteta se procenjuje na 100 milijardi dolara.
NKPJ i SKOJ ističu da je NATO svoju varvarsku agresiju sproveo zarad uništenja Savezne Republike Jugoslavije, okupacije južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, u cilju ekspanzionističkih interesa zapadnog imperijalizma a Srbiju pretvorio u vazalnu zemlju zbog lihvarskih interesa zapadnog krupnog kapitala. Samo godinu dana nakon NATO agresije u Srbiji je došlo do petooktobarskog kontrarevolucionarnog puča, nestanka SR Jugoslavije, potom i zajedničke države Srbije i Crne Gore, koja je zapadnim imperijalistima smetala, isto kao i SRJ, kao mogući nukleus za obnovu Jugoslavije od Triglava do Đevđelije što bi im predstavljalo veliku prepreku za ostvarenje njihovih gramzivih ciljeva na Balkanu. Drugim rečima krvava agresija na SR Jugoslaviju je bila nastavak zločinačke kampanje rušenja SFR Jugoslavije i socijalizma na ovim prostorima, koja se odvijala razbijanjem spolja i raspirivanjem bratoubilačkog građanskog rata a istovremeno je bila i u uvod u profilisanje Srbije u koloniju zapadnih imperijalističkih zemalja. Da je to zaista i tako dokaz predstavljaju činjenice da su sva najvažnija preduzeća i fabrike u rukama stranog kapitala a na vlasti su u kontinuitetu proimperijlistički buržoaski režimi u potpunosti na usluzi i pod kontrolom kapitalističkih centara moći.
NKPJ i SKOJ zahtevaju momentalno povlačenje NATO trupa sa Kosova i Metohije. Okupacija naše južne pokrajine mora odmah biti prekinuta, a samo Kosovo i Metohija se mora vratiti pod kontrolu Republike Srbije, čiji je sastavni i neodvojivi deo.
NKPJ i SKOJ poručuju NATO zločinicima da radni narod Srbije nikada neće zaboraviti zločine koje je pretrpeo tokom agresije, kao i da će radnička klasa Srbije uvek pružati otpor imperijalizmu Zapada. Poručujemo, takođe, da narod Srbije nikada neće dozvoliti ulazak naše zemlje u ovaj zločinački savez međunarodnog imperijalizma.
NATO napolje iz Srbije!
Ne zaboravljamo, ne opraštamo, ne u NATO!
=== 3 ===
НАРОД КОЈИ СЕ БОРИ ЗА СЛОБОДУ НЕ МОЖЕ БИТИ ПОКОРЕН
среда, 24 март 2021
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
1999 - 2021
Поводом 22. годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ) венце и цвеће код Споменика деци жртвама агресије НАТО 1999. у Ташмајданском парку и код Споменика „Вечна ватра“ у Парку пријатељства на Новом Београду, венце и цвеће положио је већи број друштвених организација, политичких странака, локалне самоуправе, српске дијаспоре, студентских и омладинских организација и појединаца. У односу на досадашње, овогодишње комеморације су показале ширу заступљеност омладине и политичких странака, укључујући и странке на власти.
1999 - 2021
Поводом 22. годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ) венце и цвеће код Споменика деци жртвама агресије НАТО 1999. у Ташмајданском парку и код Споменика „Вечна ватра“ у Парку пријатељства на Новом Београду, венце и цвеће положио је већи број друштвених организација, политичких странака, локалне самоуправе, српске дијаспоре, студентских и омладинских организација и појединаца. У односу на досадашње, овогодишње комеморације су показале ширу заступљеност омладине и политичких странака, укључујући и странке на власти.
Цвеће су положили Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Друштво српских домаћина – оргнаизације које традиционално више од две деценије организују ове и друге сличне комеморативне активности.
У њихово име венце су данас положили Живадин Јовановић, председник Београдског форума, Генерал – поптуковник Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала, проф. Др Миладин Шеварлић председник Извршног одбора Друштва српских домаћина.
Почаст жртвама агресије уједно су одали амбасадор Белорусије г. Валериј Бриљов, са сарадницима, директор Руског дома Јевгениј Александрович Баранов, са сарадницима.
Делегацију СПС-а је предводио Никола Шаиновић, Покрета Социјалиста Владимир Илић, председник градског одбора, општине Нови Београда потпредседник Скупштине Срђан Минић, СУБНОР-а Драган Стевић потпредседник ОО, Савеза извиђача Жељко Валковић члан Републичког руководства, Удружења Стара Бежанија књижевник Ранко Спалевић.
«Током агресије НАТО убијено је намјање 89–оро деце што сведочи о њеном злочиначком карактеру», подсетио је присутне Драгутин Брчин, директор Београдског форума.
Код споменика Вечна ватра присутнима се, у име орагнизатора, обратио генерал Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала, који је истакао да народ који се бори за слободу и достојанство не може бити поражен. Дужни смо да се стално боримо и изборима за истину о НАТО агресији, као противправном акту и злочину против мира и човечности који се никада и нигде не сме поновити, истако је генерал Кастратовић.
Београд, 24. 03. 2021.
«Током агресије НАТО убијено је намјање 89–оро деце што сведочи о њеном злочиначком карактеру», подсетио је присутне Драгутин Брчин, директор Београдског форума.
Код споменика Вечна ватра присутнима се, у име орагнизатора, обратио генерал Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала, који је истакао да народ који се бори за слободу и достојанство не може бити поражен. Дужни смо да се стално боримо и изборима за истину о НАТО агресији, као противправном акту и злочину против мира и човечности који се никада и нигде не сме поновити, истако је генерал Кастратовић.
Београд, 24. 03. 2021.