Др Мирјана Лукић Анђелковић – СПЕЦИЈАЛНО ЗА БЕОФОРУМ
И овог пролећа 2013. године сећамо се једног другог, самртног, из 1999. године кад је на наше просторе са својим отровним даровима слетео ''милосрдни анђео''. Од тог кобног 24. марта те 1999. године, за нас годишњица бомбардовања траје непрекидно, и тако ће трајати све док постојимо и ми и наши будући потомци.
Током 78 дана бомбардовања, у Србији су страдали многи градови и села. По броју страдалих у односу на укупан број становника, највише је страдала варошица на југоистоку Србије, мој завичајни град, Сурдулица, место са десетак хиљада становника. По броју жртава то је наша Герника. Прве бомбе на Сурдулицу су пале 30 марта после поноћи. У нападима авијације 5, 25 и 27 априла 1999. године, разорена је и оштећена четвртина стамбених објеката у граду. У подруму породичне куће Милића тражећи заклон од НАТО бомбардера, 27. априла у подне страдало је деветоро људи, од тога троје деце. Поводом тог страшног злочина италијански дневник „Манифесто“ изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због масакра који су учинили НАТО злочинци у Сурдулици. У ноћи између 30 и 31 маја 1999. године, НАТО авијација је гађала Специјалну болницу за плућне болести „Санаторијум“, павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Хрватске и старачки дом. Погинуло је тринаесторо људи, 5 се воде као нестало, а рањено је 35 људи. У бомбардовању Сурдулице у периоду од 30 марта до 31 маја 1999. године, на овај градић је пало 62 пројектила, a на шире подручје око 200 веома разорних пројектила, од којих је погинуло 33 цивила, од тога дванаесторо деце. На ратишту на просторима Косова и Метохије убијена су четворица младих војних лица из Сурдулице.
НАТО се правдао да је морао да бомбардује Сурдулицу јер је у њој смештена значајна војна формација. Бомбардовали су празне касарне, знали су да се војска склонила, али циљ им је био да убију што више цивила. Цивили су били њихове „колатералне“ штете.
Трагови крвавих стопа НАТО алијансе видљиви су још увек у селу Биновце у близини Сурдулице. У дворишту једног сељака, Трифуна Митића и данас постоји дубоко заривена у земљи разорна НАТО бомба која није експлодирала. Тражио је старина да неко дође да извади бомбу из његовог дворишта, али нико не долази јер је вађење бомбе скупо. „Од 29 маја 1999. године живим као у паклу. И ја и моје комшије. Тада је НАТО испалио две бомбе на наше село. Једна је експлодирала, а друга је ова око које ја помало „мајсторишем“ сваког дана. Изем ти живот, ако нико не сме да прекорачи мој праг!“ жали се овај времешни човек. Његово „мајсторисање“ је уствари копање око бомбе не би ли је некако откопао и позвао надлежне да је изнесу из његовог дворишта. А она и даље, ево већ четрнаест година лежи у његовом дворишту и мирује, питање је докле. Плаши околне сељане и не дозвољава никоме да му уђе у двориште. Снимљен је чак и филм о њему, Трифуну бомбашу.
Време пролази, сазидале су се и поправиле разрушене куће у Сурдулици, али изгубљене животе, поготову дечје, нико не може да врати. Српска Герника сваког пролећа са пијететом и тугом сећа се својих жртава, чији животи нису морали да се на тако суров начин угасе.
У овом ненајављеном рату против СР Југославије, погинуло је 3799 људи, од тога 1031 војник, и 78 деце. Рањено и повређено је 5173 војника и полицајаца, око 6000 цивила је рањено.
''Милосрдни анђео'', затровао нас је стотинама година унапред, погађајући наша хемијска постројења, наше резервоаре нафте и бензина, наше трафостанице, гађајући нас осиромашеним ураном, мини атомским бомбама пуњеним плутонијумом, смећем из својих нуклеарних постројења.
Бомбардовање наших простора муницијом са осиромашеним ураном допринело је повећању радиоактивности не само код нас већ и у свим земљама Југоисточне Европе. Повећање радиоактивности на територији Србије, Црне Горе, Македоније, а поготову Косова и Метохије, настало је услед деловања крилатих ракета ''Томахавк'' и пројектила од 30 милиметара, који улазе у комплет наоружања америчких јуришних авиона А-10. У пробојним главама крилатих ракета ''Томахавк'' налази се око 3 килограма осиромашеног урана. Против-оклопна језгра крилате ракете и метка од 30 милиметара састоје се од отпада нуклеарног горива које садржи осиромашени уран -238 (96-99%), уран-235 (3,5-0,71%), а негде се налази и плутонијум. Кад удари у чврсту подлогу, пирофорни уран сагорева и 80% прелази у облак аеросола и прашине ураноксида, који се могу ширити десетинама километара унаоколо. Врло отровне паре аеросола и прашине урановог оксида изазивају неповратна оштећења унутрашњих органа и доводе до настајања рака. Професор др Слободан Чикарић упозорава да су леукемије и лимфоми, који чине пет одсто свих тумора, у драстичном повећању: „Од 2001. до 2010. године њихова учесталост је повећана за 110 одсто, а смртност од ових болести чак за 118 одсто. То значи да годишње бележимо пораст оболевања од леукемија и лимфома за 11 одсто, а пораст морталитета за 12 одсто. Њихова експанзија је почела 2006. године, значи седам и по година после бомбардовања, а пораст оболевања се и даље бележи. До ових података нисмо дошли напамет, већ на основу озбиљног истраживања на узорку од 5,5 милиона становника централне Србије“.
Овако велики проценат оболевања од разних врста карцинома упозорава да нас НАТО бомбардери нису гађали само муницијом са осиромашеним ураном већ и нечим много прљавијим, као плутонијум или према тврдњи немачког професора из Хајделберга др Габријела, и мини атомским бомбама.
У овим данима подсећања увек се треба сетити и оних који су својим директним учешћем и помагањем у агресији на нашу земљу допринели овако драматичном погоршању здравља наших људи и пре свега наше деце. То су Белгија, Холандија, Данска, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Шпанија, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал, Луксембург и Сједињене Америчке Државе.
Бомбардовањем Југославије проузрокована је еколошка катастрофа великих размера, која се прелила преко граница наше земље. Радиоактивно загађење нашег тла трајаће вековима.
Употреба муниције са осиромашеним ураном представља повреду основних принципа међународног хуманитарног права. Ти принципи се односе на забрану коришћења оружја којим се наносе непотребна разарања или сувишне патње становништва, која изазивају неселективна дејства, односно дејства против лица која не учествују у ратним операцијама, угрожавање територија неутралних земаља, које нису у сукобу. Такође је забрањена употреба загушљивих, отровних, и сличних супстанци, укључујући и биолошка средства и ону муницију која проузрокује опсежна, дуготрајна и озбиљна оштећења природне околине. Ови принципи међународног хуманитарног права су дефинисана почетком ХIX и XX века следећим документима: Хашким конвенцијама из 1899. и 1907., Женевским конвенцијама из 1923, 1925 и 1945. године и Статутом Међународног војног суда у Нирнбергу. Касније су ове конвенције допуњене забраном коришћења нагазних мина, (Женевска конвенција 1998. год.) као и забраном употребе касетних бомби.
Бомбардовањем Југославије САД су испробале своје ново прецизно оружје. Показало се на нашем тлу да је ово оружје способно да изазове техногене катастрофе великих размера погађајући одређене објекте који су еколошки опасни. У такве објекте спадају сви типови електричних централа, постројења за производњу нуклеарног горива и атомске муниције, хемијска, петрохемијска, металуршка и биотехнолошка постројења, рафинерије, складишта за њихове сировине и производе, цевоводи за транспорт нафте, гаса и амонијака, као и војни објекти који садрже опасне материје.
Систем прецизног оружја представља офанзивни систем наоружања развијене државе (или коалиције НАТО) намењеног за оружано решавање конфликтне ситуације између ривалских држава. Агресија НАТО на Југославију, према мишљењу руског војног стручњака Малишева, професора на руској Војној академији, имала је за циљ, прво, да нанесе економску, социјалну и еколошку штету непослушној држави Југославији, и друго, да да психолошку лекцију другим сувереним државама шта ће им се десити уколико се не потчине диктату силе САД.
После завршетка агресије, много људи је оболело и напрасно умирало. Тако сам сазнала да је 36 младих радника елекродистрибуције, који су механички, метлама, чистили мрежу од електропроводљивих влакана са наших далековода, умрло врло брзо после престанка бомбардовања. Овај податак ми је дао тадашњи директор српских електрана. Случај који лично знам је и мој комшија из Сурдулице, заставник у пензији, који је одмах после бомбардовања стамбене куће у Сурдулици у којој је погинуло тринаесторо људи, сишао у кратер и нашао метални део од стабилизатора ракете. Лечен је на ВМА, умро је септембра 2001. године од карцинома плућа. Мој супруг пуковник др Мирко Лукић је све време бомбардовања био на терену, извиђао бомбардована места у околини Београда и умро је од карцинома плућа 2003. године. Његова двојица колега инжењери, су такође били на истим задацима али на различитим локацијама у широј околини Београда и они су преминули од злоћудих болести; један од галопирајуће леукемије а други од неуролошке болести такође 2003. године.
Свако од нас сигурно познаје бар две младе жене које имају проблема са изношењем трудноће до краја. Све више је младих људи који тешко долазе до потомства. И то је један од дарова ''милосрдног анђела''.
Узроци разних болести и здравствених тегоба код нашег становништва нису искључиво последица радиолошке болести, које се повезују са осиромашеним ураном. Великог удела у погоршању здравља имају и хемијски продукти сагоревања, који су се ослобађали у атмосферу услед великих пожара у хемијским складиштима и нафтним резервоарима, од којих многи спадају у кумулативне отрове. Таложе се у организму и то најчешће у јетри.
Бомбардовањем СР Југославије НАТО алијанса је прекршила све међународне конвенције и без одобрења Савета безбедности УН и без најаве рата отпочела у пролеће 1999. године агресију на СРЈ. Ову бомбардерску акцију челници
НАТО савеза назвали су "хуманитарном кампањом'' с циљем заштите албанског становништва на Косову и Метохији код нас познату под именом ''Милосрдни анђео''.
Наш геостратешки војни стручњк, генерал др Радиновић сматра да је та агресија 19 најразвијенијих земаља Запада на једну малу земљу, која није била претња ниједној од њих, имала све карактеристике свеобухватног терористичког насиља у основи кога је било кажњавање и одмазда према једном малом слободоумном народу, промовисање доктрине новог интервенционизма изван граница НАТО земаља и рушење међународног правног и политичког система.
Ратни губици Алијансе у људству и техници никад до краја неће бити обелодањени, али се зна да су материјални губици били велики и да су имали и људске жртве. После завршетка агресије, 10 јуна 1999. године, Србија је постала тек једна од 130 земаља у свету на чијој се територији налазе амерички војници.
Бомбардовањем наше земље на нашој територији се одвијао монструозни ратни злочин и експеримент у коме су, поред бомби са осиромашеним ураном, коришћени пожари на хемијским постројењима, услед којих су настајала отровна хемијска једињења слична бојним отровима, али са продуженим дејством. Погубне последице експеримента “in vivo” цивилизованог евро-атлантског пакта биће нажалост све присутније и све теже по здравље нашег становништва. Директни кривци за то су сви они који су нас бомбардовали. Ми немамо право да им то заборавимо, нити било ко из ове земље има права да им то опрости.
Београд
08. март 2013.
др Мирјана Анђелковић Лукић, виши научни сарадник
ПОСТАЈЕ НОРМАЛНО ОНО ШТО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВО
Пише: проф.др Миодраг Зечевић
Проблем је како схватити агресију и превазићи њене последице. Агресија је извршена формално на СРЈ, која и није била држава, а Црна Гора у њеном саставу располућена у односу и према агресији и према Србији, према СР Југославији.
Глобализација у зениту, моћ САД и НАТО ничим ограничена, неконтролисана, цео свет је на њеном „тренингу“, унапред је све легализовано.
Однос Србије према реалности агресије није проучен. Шта се све ваљало иза брда, зна веома мали број актера. Целину, мислим, нико, архиви дуго неће бити отворени.
Пуно непознаница. Да ли је агресија стратегијски посматрано очекивана или неочекивана од СРЈ. Да ли је она била потцењена и несхваћена као реалност? Да ли су надања од других била нестварна и прецењена моћ међународног права? Да ли смо и колико били реални у схватању наше позиције и моћи да се одупремо и издржимо?
То су само нека питања која траже одговор, али она нису битна за данашњи моменат.
НИЈЕ СПОРНО ДА СУ НАС РАРУШИЛИ…
Шта није спорно? Није спорна историјска оцена агресије НАТО на СРЈ. Није спорна њена супротност са одредбама међународног права и да је извршен геноцид и према народу и држави. Није спорна подршка ДОС-а агресији и њеног политичког и безбедоносног ангажовања на страни агресије. Није спорна улога „грађана“ који су прошли „тренинг“ служби НАТО и међународних тзв.„хуманитарних“ организација.
Није спорно да је НАТО разрушио привреду, инфраструктуру и дугорочну развојну могућност Србије као државе и касетним бомбама и уранијумом озрачио народ и тло Србије. Није спорно да је однос НАТО и његових водећих држава, не само маћехински, већ окупаторски и осветнички.
Није спорно да им нису ни Србија као држава, нити народ српски потребни осим територије. Није спорно да смо политички и друштвено окупирани а економски зависни од финансијских међународних институција и да нисмо способни да се сами својим потенцијалима опоравимо тако се бар и понашамо. Није спорно да Хашки суд није суд, већ политичка експозитура, који суди држави Србији и Србима.
ЖИВИМО ПОД ПРИТИСКОМ И УЦЕНАМА
Шта је наша политичка стварност. Политичке поделе јавно или нејавно остале исте, престројавање идејно недефинисано. Партије национално нејединствене, окренуте својим страначким интересима, без већег интереса за државне и националне потребе, осим за власт. Политичке партије немају јасан став о изласку из кризе, изузев општих прича, нити изграђен јавни однос према агресији.
Национални корпус је разједињен, негује се та разједињеност. Подршка окупатора и агресора сматра се нормалним чином, а сарадња за националну обавезу и нормалним. Живимо под притиском и уценама. Ствара се национална свест да је све боље од поседовања патриотских осећања. Разара се национална кохезија и осећај националне историјске припадности Србији.
Окупирано је Косово и Метохија. Интереси Србије формално заштићени Резолуцијом Савета безбедности 1244. Прогнано неалбанско становништво са Косова и Метохије енклавно још делимично задржано. У Србији створена снажна пронатовска структура која је дуго владала и још реално влада. Са НАТО као министар Вук Драшковић потписао докуменат који је неупоредиво неповољнији од оног Протокола који је 25.марта 1941. године потписала Краљевина Југославија о приступању фашистичком Тројном пакту. Разбијена је Савезна Република Југославија, а Србија је стављена под апсолутну зависност и контролу од НАТО и САД, наводно од Европске уније.
Период у Србији после агресије био је стабилизовање агресије и њених резултата. Промена односа снага у свету која је наступајућа, данашњој опцији власти у Србији, даје извесније шансе, али ширег маневарског простора нема, јер је предходна власт свесно искључила Уједињене нације и Савет безбедности, где смо једино могли да очекујемо подршку. Европски услови отварају невелики простор Србији.
БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ ОСТАЛО ОТВОРЕНО
Балканско питање је остало отворено, многи проблеми су само привремено решени а оспорено све оно што је постојало. Србија је и у том проблему. Све у свему, Запад је свесно деведесетих дестабилизовао и отворио питање Балкана. Тешко је рећи да је излаз у постојећем и да је предвидив. Све варијанте су у игри.
Послеоктобарска власт 2000.године избегавала је јавну расправу о агресији. Разлог је био у политичкој и идеолошкој структури владајућег естаблишмента. Отварајући ово питање, отварили би себе, своје понашање везано за агресију. Излаз је тражен у општој српској историјској рехабилитацији колаборације са окупатором и агресором и деградирање националне свести, интереса и патриотизма и то претварање у општи друштвени тренд. Тада нема расправе о локаторима,“тренинзима грађана“ у режији „носилаца НАТО демократије“, учешће на страни агресије од политичке подршке до учешћа у оперативно-техничким службама и активностима агресора.
У процесу опште историјске рехабилитације анационалног понашања према националном интересу и легализоване личне необавезе према државни, решавали су и своју одговорност за понашање пре, за време и после НАТО агресије.
СВЕСНО ПРИЗНАВАЊЕ КОЛАБОРАЦИЈЕ
Ако се национално рехабилитује колаборација са фашистичким окупатором 1941-1945. и агресорима из 1999.године, онда су промењене националне вредности и ненормално постаје нормално а нормално национално понашање ненормално.
Били ми свесни или не овог прекомпоновања националног историјског фундуса, он је битност савременог решавања изласка из кризе – не пере се само биографија, већ се мења свест и постаје нормално оно што је некада било незамисливо – то је проблем историјског опстанка малих народа у ери глобализације.
Како изаћи из последица агресије, данас је најтеже и најважније питање Србије. Савремена власт је ”нејаки Урош” у односу на проблеме које је наследила. Потребе, захтеви и обавезе су се мултиплицирале.
Мислим да у тражењу излаза заслужује подршку савремена оријентација, па чак и када се може оспорити, јер супротно знамо шта је и како ће се завршити. Али, још нема организованих друштвених снага које би то носиле. Треба схватити да је земља разорена корупцијом и криминалом, а народ морално дестабилизован и да то онемогућује да се лако изађе из зачараног круга у који је Србија намерно доведена. Питање је колико власт има кохезиону снагу да изнађе излаз из створеног стања и колико су јаке снаге да је у томе зауставе, јер има много удружених који спречавају и затварају излаз.
Критика је најчешће помоћ, али није излаз без хомогенизације напора. Шта ми као организације можемо да учинимо на међународном и на националном плану? Прво, да се одбрани права историјска оцена о агресији, да се очува историјски однос и национална свест о примарности националног интереса, да се друштвено рехабилитују браниоци од агресије, да се поштује народни допринос отпору агресији и гаји осуда подршке учињене агресији, и боримо се упорно за поштовање међународног права. За сада пуно посла и обавеза и за нас.
Лично не сумњам у намере власти али имам примедбе на приоритете и хитност којом се спроводе одређене намере. То нису питања за која постоји датум „Де“. Она су ствар дуготрајног и мучног договора и преговора после кога нема повратка а историјска национална одговорност је огромна. Датуми су велики ризик. Неповратних искустава у свету има много. Крим је историјски свеж.
Србија мора да иде у правцу којим иде. Народи се морају умирити на Балкану, али нећемо нестати као народ и земља ако у јуну и не добијемо оно што са правом очекујемо. Учињено је више од оног што се могло и требало. То је онда хир обесних и продужетак агресије и освете за слободарство према народу Србије и држави Србији. Били смо и у тежим ситуацијама. Овом народу не треба много да би се уздигао и наставио достојанствени живот каквим је историјски живео.
(Овај текст је саставни део дебате одржане у Београду, у Сава центру, одржане 23. марта, поводом четрнаест година агресије земаља НАТО на нашу државу и народ)