(srpskohrvatski / francais / english / italiano)

Aggiornamenti da Ucraina e Donbass / 3: Petras, Wimmer, Schwarz

1) James Petras: All-Out War in Ukraine: NATO’s ‘Final Offensive’ / Una grande guerra sta per scoppiare in Ucraina
2) Willi Wimmer: L’OTAN souhaite vivement une intervention de la Russie en Ukraine orientale // Изазивање Русије  // Инструментализација ОЕБС-а и инсценација рата
3) Peter Schwarz: One year since the beginning of the crisis in Ukraine
Tomorrow [29/11/2014] marks the first anniversary of the Eastern Partnership Summit in Vilnius, where then Ukrainian President Viktor Yanukovych refused to sign an Association Agreement with the European Union…

=== 1 ===

All-Out War in Ukraine: NATO’s ‘Final Offensive’

By James Petras

November 23, 2014 "ICH" -  There are clear signs that a major war is about to break out in Ukraine:  A war actively promoted by the NATO regimes and supported by their allies and clients in Asia (Japan) and the Middle East (Saudi Arabia).  The war over Ukraine will essentially run along the lines of a full-scale military offensive against the southeast Donbas region, targeting the breakaway ethnic Ukraine- Russian Peoples Republic of Donetsk and Lugansk, with the intention of deposing the democratically elected government, disarming the popular militias, killing the guerrilla resistance partisans and their mass base, dismantling the popular representative organizations and engaging in ethnic cleansing of millions of bilingual Ukraino-Russian citizens.  NATO’s forthcoming military seizure of the Donbas region is a continuation and extension of its original violent putsch in Kiev, which overthrew an elected Ukrainian government in February 2014.

The Kiev junta and its newly ‘elected’ client rulers, and its NATO sponsors are intent on a major purge to consolidate the puppet Poroshenko’s dictatorial rule.  The recent NATO-sponsored elections excluded several major political parties that had traditionally supported the country’s large ethnic minority populations, and was boycotted in the Donbas region.  This sham election in Kiev set the tone for NATO’s next move toward converting Ukraine into one gigantic US multi-purpose military base aimed at the Russian heartland and into a neo-colony for German capital, supplying Berlin with grain and raw materials while serving as a captive market for German manufactured goods.

An intensifying war fever is sweeping the West; the consequences of this madness appear graver by the hour.

War Signs:  The Propaganda and Sanctions Campaign, the G20 Summit and the Military Build Up

The official drum- beat for a widening conflict in Ukraine, spearheaded by the Kiev junta and its fascist militias, echoes in every Western mass media outlet, every day.  Major mass media propaganda mills and government ‘spokesmen and women’ publish or announce new trumped-up accounts of growing Russian military threats to its neighbors and cross-border invasions into Ukraine.  New Russian incursions are ‘reported’ from the Nordic borders and Baltic states to the Caucuses.  The Swedish regime creates a new level of hysteria over a mysterious “Russian” submarine off the coast of Stockholm, which it never identifies or locates – let alone confirms the ‘sighting’.  Estonia and Latvia claim Russian warplanes violated their air space without confirmation.  Poland expels Russian “spies” without proof or witnesses.  Provocative full-scale joint NATO-client state military exercises are taking place along Russia’s frontiers in the Baltic States, Poland, Romania and Ukraine.

NATO is sending vast arms shipments to the Kiev junta, along with “Special Forces” advisers and counter-insurgency experts in anticipation of a full-scale attack against the rebels in the Donbas.

The Kiev regime has never abided by the Minsk cease fire. According to the UN Human Rights office 13 people on average –mostly civilians –have been killed each day since the September cease fire. In eight weeks, the UN reports that 957 people have killed –overwhelmingly by Kiev’s armed forces.

The Kiev regime, in turn, has cut all basic social and public services to the Peoples’ Republics’, including electricity, fuel, civil service salaries, pensions, medical supplies, salaries for teachers and medical workers, municipal workers wages; banking and transport have been blockaded.

The strategy is to further strangle the economy, destroy the infrastructure, force an even greater mass exodus of destitute refugees from the densely populated cities across the border into Russia and then to launch massive air, missile, artillery and ground assaults on urban centers as well as rebel bases.

The Kiev junta has launched an all-out military mobilization in the Western regions, accompanied by rabid anti-Russian, anti-Eastern Orthodox indoctrination campaigns designed to attract the most violent far right chauvinist thugs and to incorporate the Nazi-style military brigades into the frontline shock troops.  The cynical use of irregular fascist militias will ‘free’ NATO and Germany from any responsibility for the inevitable terror and atrocities in their campaign.  This system of ‘plausible deniability’ mirrors the tactics of the German Nazis whose hordes of fascist Ukrainians and Ustashi Croats were notorious in their epoch of ethnic cleansing.

G20-plus-NATO: Support of the Kiev Blitz

To isolate and weaken resistance in the Donbas and guarantee the victory of the impending Kiev blitz, the EU and the US are intensifying their economic, military and diplomatic pressure on Russia to abandon the nascent peoples’ democracy in the south-east region of Ukraine, their principle ally.

Each and every escalation of economic sanctions against Russia is designed to weaken the capacity of the Donbas resistance fighters to defend their homes, towns and cities.  Each and every Russian shipment of essential medical supplies and food to the besieged population evokes a new and more hysterical outburst – because it counters Kiev-NATO strategy of starving the partisans and their mass base into submission or provoking their flight to safety across the Russian border.

After suffering a series of defeats, the Kiev regime and its NATO strategists decided to sign a ‘peace protocol’, the so-called Minsk agreement, to halt the advance of the Donbas resistance into the southern regions and to protect its Kiev’s soldiers and militias holed-up in isolated pockets in the East.  The Minsk agreement was designed to allow the Kiev junta to build up its military, re-organize its command and incorporate the disparate Nazi militias into its overall military forces in preparation for a ‘final offensive’.  Kiev’s military build-up on the inside and NATO’s escalation of sanctions against Russia on the outside would be two sides of the same strategy:  the success of a frontal attack on the democratic resistance of the Donbas basin depends on minimizing Russian military support through international sanctions.

NATO’s virulent hostility to Russian President Putin was on full display at the G20 meeting in Australia: NATO-linked presidents and prime ministers, especially Merkel, Obama, Cameron, Abbott, and Harper’s political threats and overt personal insults paralleled Kiev’s growing starvation blockade of the besieged rebels and population centers in the south-east.  Both the G20’s economic threats against Russia and the diplomatic isolation of Putin and Kiev’s economic blockade are preludes to NATO’s Final Solution – the physical annihilation of all vestiges of Donbas resistance, popular democracy and cultural-economic ties with Russia.

Kiev depends on its NATO mentors to impose a new round of severe sanctions against Russia, especially if its planned invasion encounters a well armed and robust mass resistance bolstered by Russian support.  NATO is counting on Kiev’s restored and newly supplied military capacity to effectively destroy the southeast centers of resistance.

NATO has decided on an ‘all-or-nothing campaign’:  to seize all of Ukraine or, failing that, destroy the restive southeast, obliterate its population and productive capacity and engage in an all-out economic (and possibly shooting) war with Russia.  Chancellor Angela Merkel is on board with this plan despite the complaints of German industrialists over their huge loss of export sales to Russia.  President Hollande of France has signed on dismissing the complaints of trade unionists over the loss of thousands French jobs in the shipyards.  Prime Minister David Cameron is eager for an economic war against Moscow, suggesting the bankers of the City of London find new channels to launder the illicit earnings of Russian oligarchs.

The Russian Response

Russian diplomats are desperate to find a compromise, which allows Ukraine’s ethnic Ukraine- Russian population in the southeast to retain some autonomy under a federation plan and regain influence within the ‘new’ post-putsch Ukraine.  Russian military strategists have provided logistical and military aid to the resistance in order to avoid a repeat of the Odessa massacre of ethnic Russians by Ukrainian fascists on a massive scale. Above all, Russia cannot afford to have NATO-Nazi-Kiev military bases along its southern ‘underbelly’, imposing a blockade of the Crimea and forcing a mass exodus of ethnic Russians from the Donbas.  Under Putin, the Russian government has tried to propose compromises allowing Western economic supremacy over Ukraine but without NATO military expansion and absorption by Kiev.

That policy of conciliation has repeatedly failed.

The democratically elected ‘compromise regime’ in Kiev was overthrown in February 2014 in a violent putsch, which installed a pro-NATO junta.

Kiev violated the Minsk agreement with impunity and encouragement from the NATO powers and Germany.

The recent G20 meeting in Australia featured a rabble-rousing chorus against President Putin.  The crucial four-hour private meeting between Putin and Merkel turned into a fiasco when Germany parroted the NATO chorus.

Putin finally responded by expanding Russia’s air and ground troop preparedness along its borders while accelerating Moscow’s economic pivot to Asia.

Most important, President Putin has announced that Russia cannot stand by and allow the massacre of a whole people in the Donbas region.

Is Poroshenko’s forthcoming blitz against the people of southeast Ukraine designed to provoke a Russian response – to the humanitarian crisis?  Will Russia confront the NATO-directed Kiev offensive and risk a total break with the West?

James Petras is a Bartle Professor (Emeritus) of Sociology at Binghamton University, New York. Latest book: “The New Extractivism. A Post-Neoliberal Development Model or Imperialism of the Twenty-First Century?” Henry Veltmeyer and James Petras. Zed Books. http://petras.lahaine.org/


Una grande guerra sta per scoppiare in Ucraina

Prof. James Petras

Il potenziamento militare di Kiev e l'escalation delle sanzioni contro la Russia sono le due facce della strategia della Nato

Ci sono chiari segnali che una grande guerra sta per scoppiare in Ucraina, scrive James Petras, Professore (emerito) di Sociologia all'Università di Binghamton, New York, una guerra promossa attivamente dai Paesi della NATO e sostenuta dai loro alleati in Asia (Giappone) e Medio Oriente (Arabia Saudita). La guerra per l'Ucraina correrà lungo le linee di una offensiva militare su vasta scala contro la regione sudorientale del Donbas e prenderà di mira le Repubbliche Popolari di Donetsk e Lugansk con l'intenzione di deporre i governi democraticamente eletti, disarmare le milizie popolari, eliminare la resistenza, smantellare le organizzazioni rappresentative popolari e condurre una pulizia etnica di milioni di cittadini bilingue. La prossima offensiva militare della NATO nella regione del Donbas, prosegue il Prof. Petras, è la continuazione e l’estensione del colpo di stato avvenuto a Kiev nel febbraio del 2014.
Il governo di Kiev, i suoi nuovi 'eletti' e i loro sponsor della NATO sono pronti ad una nuova purga per consolidare la presidenza di Poroshenko. Le recenti elezioni hanno escluso alcuni importanti partiti politici che avevano tradizionalmente sostenuto le grandi minoranze etniche del paese, e sono state boicottate nella regione del Donbas. Questa elezione farsa ha reso l’idea della prossima mossa della NATO  per la conversione dell’Ucraina in una gigantesca base militare americana rivolta verso il cuore del territorio russo e in una neo-colonia per la capitale tedesca, che rifornirà Berlino di grano e materie prime mentre sarà intenta a trasformarsi in un mercato per i manufatti tedeschi.
Il rullo di tamburi che precede una escalation nella guerra in Ucraina, guidata da Kiev e le sue milizie fasciste, riecheggia nei mass media occidentali, ogni giorno. Sempre più media e portavoce pubblicano o annunciano notizie inventate di crescenti minacce militari russe ai suoi vicini e invasioni transfrontaliere in Ucraina. Nuove incursioni russe sono 'segnalate' dai confini nordici agli Stati baltici fino al Caucaso. La Svezia ha creato un nuovo livello di isteria per un misterioso sottomarino "russo" al largo delle coste di Stoccolma, che non ha mai identificato o individuato. Estonia e Lettonia sostengono che aerei da guerra russi hanno violato il loro spazio aereo senza prove. La Polonia espelle "spie" russe senza prove o testimoni.  Esercitazioni militari su vasta scala dei paesi Nato sono in corso lungo le frontiere della Russia con i Paesi baltici, la Polonia e l'Ucraina. 
La NATO sta inviando ingenti spedizioni di armi a Kiev, insieme a consulenti delle "Forze Speciali" ed esperti di contro-insurrezione in previsione di un attacco su larga scala contro i ribelli del Donbas.
Kiev non ha mai rispettato il cessate il fuoco di Minsk. Secondo l'ufficio per i diritti umani delle Nazioni Unite 13 persone in media – prevalentemente civili -sono stati uccisi ogni giorno da quando il cessate il fuoco di settembre è entrato in vigore. In otto settimane l'ONU riferisce che 957 persone sono uccise –in maggioranza dalle Forze Armate di Kiev.
Kiev ha tagliato tutti i servizi sociali e pubblici di base ai popoli delle Repubbliche, inclusa l'elettricità, il carburante, gli stipendi pubblici, le pensioni, le forniture mediche; banche e trasporti sono stati bloccati.
La strategia è quella di strangolare ulteriormente l'economia, distruggere le infrastrutture, forzare l’esodo di massa dei profughi bisognosi dalle città densamente popolate oltre il confine con la Russia e poi a lanciare assalti massicci sui centri urbani e sulle postazioni dei ribelli.
Kiev ha lanciato una mobilitazione militare a tutto campo nelle regioni occidentali, accompagnata da campagne di indottrinamento anti-russe progettate per attrarre i più violenti teppisti sciovinisti di estrema destra e incorporare le brigate militari nelle truppe d'assalto. L'uso cinico della milizie fasciste irregolari 'libera' Nato e Germania da ogni responsabilità per il terrore inevitabile e le atrocità nella loro campagna. Questo sistema rispecchia la tattica dei nazisti tedeschi.
Per isolare e indebolire la resistenza nel Donbas e garantire la vittoria di Kiev, l'UE e gli USA stanno intensificando la loro pressione economica, militare e diplomatica sulla Russia affinché abbandoni le regioni del sud-est dell'Ucraina.
Ogni escalation delle sanzioni economiche contro la Russia è stata progettata per indebolire la resistenza del Donbas. Ogni spedizione russa di forniture mediche essenziali e cibo alla popolazione assediata evoca un nuovo e più isterico sfogo - perché contrasta la strategia di Kiev e della NATO di far morire di fame i partigiani e costringere la loro base alla sottomissione o alla fuga verso la sicurezza attraverso il confine con la Russia.
Dopo aver subito una serie di sconfitte, Kiev e i suoi strateghi della NATO hanno deciso di firmare un 'protocollo di pace', il cosiddetto accordo di Minsk, per arrestare l'avanzata della resistenza del Donbas nelle regioni meridionali e per proteggere i soldati e le milizie di Kiev isolate nelle regioni orientali. L'accordo di Minsk è stato progettato per consentire a Kiev di ricostruire il suo esercito, riorganizzare il suo comando e incorporare le milizie di estrema destra nelle sue forze militari in cista di una 'offensiva finale'. Il potenziamento militare di Kiev e l'escalation delle sanzioni contro la Russia sono le due facce di una stessa strategia: il successo di un attacco frontale alla resistenza democratica del bacino del Donbas dipende dalla riduzione del sostegno militare russo per via delle sanzioni internazionali a cui Mosca è sottoposta.
L’ostilità della NATO nei confronti del presidente russo Putin si è manifestata in pieno in occasione della riunione del G20 in Australia. Le minacce economiche del G20 contro la Russia, l'isolamento diplomatico di Putin e il blocco economico del Donbas sono un preludio alla soluzione finale della NATO - l'annientamento fisico della resistenza nel Donbas, della democrazia popolare e dei legami economico-culturali con la Russia.
Kiev dipende dai suoi mentori della NATO per imporre un nuovo round di sanzioni severe contro la Russia, soprattutto se la sua invasione pianificata incontrerà una resistenza di massa ben armata e sostenuta dalla Russia. La NATO conta sulla restaurata capacità militare di Kiev per distruggere efficacemente i centri di resistenza nel sud-est.
La NATO ha deciso per una guerra totale: controllare tutta l’Ucraina o, in alternativa, distruggere il sud-est separatista, cancellare la sua popolazione e la capacità produttiva e impegnarsi in una guerra economica a tutto campo con la Russia.  
I diplomatici russi sono alla disperata ricerca di un compromesso che permetta alla popolazione ucraina di etnia russa nel sud-est ucraino di mantenere una certa autonomia nel quadro di un progetto di federazione e riconquistare influenza all'interno del governo ucraino. Strateghi militari russi hanno fornito aiuto logistico e militare alla resistenza, al fine di evitare il ripetersi di episodi come il massacro di Odessa. Soprattutto, la Russia non può permettersi di avere basi militari della NATO lungo il suo “ventre molle” meridionale. Sotto Putin, il governo russo ha cercato di proporre compromessi che consentano la supremazia economica occidentale l'Ucraina, ma senza l'espansione militare della NATO e l'assorbimento di Kiev.
Tale politica di conciliazione ha ripetutamente fallito.
Il 'governo del compromesso' di Kiev è stato rovesciato a febbraio da un colpo di stato violento che ha installato un governo favorevole alla Nato.
Kiev ha violato l'accordo di Minsk impunemente, incoraggiata dalle potenze della NATO.
La recente riunione del G20 in Australia è stata caratterizzata da un coro unanime contro il presidente Putin. Il cruciale incontro privato di quattro ore tra Putin e Merkel si è risolto in un fallimento quando la Germania si è unita al coro della NATO.
Putin ha risposto alle manovre militari lungo i confini della Russia accelerando la versione russa del pivot to Asia. Più importante, il presidente Putin ha annunciato che la Russia non permetterà il massacro di un intero popolo della regione del Donbas.
Il Professor Petras conclude il suo intervento su 'Information Clearing House' ponendosi questi interrogativi: “Una nuova offensiva di Poroshenko contro il popolo del sud-est dell'Ucraina progettata per provocare una risposta russa alla crisi umanitaria è imminente? Come risponderà la Russia all'offensiva di Kiev sostenuta dalla NATO? Mosca rischierà una rottura totale con l'Occidente?”

=== 2 ===

In english: NATO desperately longs for Russian invasion into Eastern Ukraine (by Willi Wimmer)

Horizons et débats (Suisse), 24 novembre 2014 (No 28)

L’OTAN souhaite vivement une intervention de la Russie en Ukraine orientale

par Willy Wimmer
, ancien secrétaire d’Etat au ministère de la Défense fédérale allemande

Ces derniers jours, il est flagrant de constater comment les médias d’Etat allemands restent à la traîne des événements. Chaque soir, l’arsenal des opi

nions médiatiques est moralisateur, ennuyeux, toujours politiquement correct. Si l’on regarde au-delà des frontières de son propre pays, il existe un secret de polichinelle. Soit les négociations avec l’Iran sur la question nucléaire, prévues de se terminer entre les 18 et 24 novembre, réussissent à désamorcer les conflits régionaux, soit nous devons nous résigner – malgré nous – à voir apparaître la mèche allumée du prochain grand conflit global.

Il y a des développements que nous préférerions et d’autres, à quelques heures de vol de chez nous, semblant éventuellement pouvoir limiter le conflit. La rencontre des pays riverains de l’Asie-Pacifique dans la capitale chinoise de Pékin nous a clairement montré qu’une limitation des dégâts serait possible.

Soit on donne une chance à la raison et au respect du fléau de la guerre, soit on laisse mûrir les choses pour les «résoudre» par les armes. Depuis des décennies, le monde ne s’est plus trouvé dans une situation aussi dramatique et qui pourrait se poursuivre jusqu’à la fin de l’année 2014.

Nous autres Européens, ainsi ceux qui se rangent du côté de l’«Occident», ne devraient pas oublier la situation morale, économique, financière et politique présente à la fin de la guerre froide et de la réunification allemande. Et aujourd’ hui? On ne peut que constater qu’il y a rarement eu, au cours de l’ histoire, une meilleure situation pour lutter contre la misère dans le monde – et nous l’ avons gâchée. L’ Occident a jeté par dessus bord, uniquement par sa propre faute, l’ excellente situation de départ de jadis avec laquelle il aurait pu faire face aux plus grands défis. Pourquoi? Parce que nous nous retrouvions, pour de multiples raisons, dans une union avec une puissance qui, depuis plus d’une décennie, se débat littéralement de tous les côtés en violant sciemment toutes les règles en vigueur pouvant nous assurer la possibilité de construire un monde plus pacifique. Nous étions à ses trousses. Aujourd’hui, il ne nous reste plus qu’à prier que le conflit en Ukraine orientale n’empire pas avant la fête de Noël.

Ce n’était pas un avantage pour la Fédération de Russie de devenir, à la fin de la guerre froide et de l’Union soviétique, une «plume dans le vent». Ainsi elle a longtemps manqué comme élément de «co-ancrage» pour un ordre de stabilité européen. Les décideurs à Moscou comme ceux à Bonn et à Berlin ne purent que constater la manière avec laquelle Washington détruisait tout ce qui se présentait à lui. L’Occident – nous inclus – ne fut pas capable de développer des données constructives après avoir réussi à résoudre une confrontation dans une des grandes régions du monde. Et maintenant? Nous avons été ébahis en voyant que la Fédération de Russie réapparait sur la scène internationale à la suite des guerres violant le droit international menées contre Belgrade, Bagdad, Damas et Tripolis à l’aide de nouveaux procédés américains clairement dirigés contre la Russie.

Actuellement, tout semble indiquer que l’ Occident, dominé par les Etats-Unis, ne sait pas comment se comporter ni face au mutisme russe ni face au retour de la Fédération de Russie en tant que puissance globale. L’ Union européenne s’ aligne naturellement sur l’ A mérique, exactement comme la nouvelle «cheffe de la diplomatie européenne» nous l’a signalé.

Toute personne, telle Mme Mogherini, déclarant déjà dans sa première prise de position en public, qu’ à l’ avenir la politique de l’UE face à Moscou serait définie de commun accord avec l’OTAN, illustre clairement le peu de liberté d’ expression qu’ elle exige.

Mme Mogherini ne cache pas que les sanctions nous ayant été octroyées par Washington – et dont nous portons le fardeau principal – n’auront aucune influence sur le gouvernement russe. Mais pourquoi, sommes-nous néanmoins soumis à ces sanctions, pourquoi les avons-nous mises en vigueur?

L’Occident ne réussit plus à faire avaler ses sanctions aux populations étonnées et de plus en plus méfiantes. Veut-on nous faire croire qu’ avec cette tentative d’ influencer Moscou et Kiev, l’Occident a pris des mesures stabilisantes? Certainement pas, car tout le monde sait à quel point ces sanctions sont un procédé partial envers Moscou, allant dans la même direction que le procédé occidental utilisé pour le coup d’Etat de Kiev. Pour utiliser une image propre au domaine militaire, on pourrait dire que les sanctions sont utilisées dans le même but qu’on engage des divisions de blindés supplémentaires pour assurer son offensive contre à un pays pacifique – la Fédération de Russie.

On n’avait nul besoin des appels téléphoniques rendus publics de la secrétaire d’Etat américaine Mme Nuland pour comprendre la stratégie générale de l’Occident en Ukraine. L’ Occident n’ avait rien à redire contre le président Ianoukovitch et le festival des oligarques en Ukraine tant qu’il paraissait prêt à signer les accords de libre-échange avec l’Union européenne. Ces dernières semaines, de nouveaux et d’anciens commissaires européens ont expliqué à quel point la politique européenne était erronée dans ce contexte. Partout que du gâchis.

Dans la nuit ayant suivi les meurtres de Kiev, on a – avec l’accord des hommes occidentaux de l’ombre – mis le feu aux régions de l’ Ukraine occidentale choisies comme point de départ pour s’attaquer à la Russie ensuite. On n’a pas été assez vigilants en décidant de se servir des forces relevant, dans cette région, de la peste médiévale: anciens et nouveaux nazis. C’ est vraiment étonnant et honteux de voir ceux qui se taisent à Kiev comme chez nous et ceux qui minimisent l’ engagement de formations militaires avec un tel passé à la frontière de la Russie. C’est effarant de voir quelles personnalités gardent le silence.

Pourtant, nos gouvernements doivent savoir une chose: on ne peut cautionner tous ceux qui continuent à croire à leurs paroles et aux médias sous leur coupe au sujet de leurs informations sur la région d’Ukraine orientale.

(Traduction Horizons et débats


Изазивање Русије (Вили Вимер)

Вили Вимер

Ових дана је веома упадљиво у којој мери немачки медији трчкарају иза догађаја. Вечерња батина која формира јавно мњење, као и увек je до те мере пасторално прожета да од толике политичке коректности човек просто не зна који положај уопште да заузме у студију.

Осврнемо ли се на догађаје изван граница сопствене земље, видећемо да о њима цвркућу и врапци на грани. Преговори са Ираном о атомском програму од 18. до 24. новембра ће се завршити или на начин да нарастајући регионални конфликти деескалирају, или ћемо се помирити са тим да гледамо како ће, без нашег утицаја, бити повучен oроз за следећи глобални конфликт. При томе се догађају ствари које су нам важније и које нам привидно ”скидају с врата” конфликт, удаљен од нас само неколико часова лета.

И сусрет земаља региона Пацифика у главном граду Кине јасно је показао да нам могућности избора нису велике: или ће бити дата шанса разуму и страху од несреће која нас очекује, или ће ствари сазрeвати у правцу избијању великог рата. Свет се десетинама година није суочио са оваквом ситуацијом пред којом се налазимо на крају 2014. године.

Ми у Европи и други који се сврставају у ”Запад” не би при томе требало да сметнемо с ума свој морални, привредни, фанансијски и политички положај по завршетку Хладног рата и након поновног уједињења Немачке. А где смо данас? Ретка је оваква прилика која нам допушта да се активно супротставимо великим проблемима света, а ми смо је, како данас јасно видимо, проиграли.

Запад је искључиво својом кривицом упропастио сјајну почетну позицију у суочавању са сваком врстом изазова. Зашто? Зато што смо из много разлога у нужном савезу са једном силом која више од десет година у дословном смислу те речи свесно ”разбија све око себе”, обеснажујући сва правила која дају шансу свету да живи у миру. Ми смо увезани са њом конопцима за вучу. Данас можемо једино да се молимо да нам конфликт у Источној Украјини не донесе неке друге падавине осим Божићног снега.

Није било ни од какве користи од тога што је Руска Федерација по завршетку Хладног рата и нестанком Совјетског Савеза постала ”пaучина на ветру” и на дуже време престала да буде један од стубова поретка европске стабилности. И они у Москви и ми у Бону и Берлину били смо присиљени да посматрамо како Вашингтон гази све што се нашло испред његових цеви. Запад, а са њиме и ми, није могао да уради ништа конструктивно да би успешно превазишао конфронтацију у једном региону од глобалног значаја. И, шта сад? Сад нам дословно застаје дах што је Руска Федерација поново стала на политичку бину света након што је била принуђена да у случају међународноправно недопустивих ратова против Београда, Багдада, Дамаска и Триполија болно искуси нови амерички приступ усмерен и против ње саме.

Данас све говори у корист тезе да се Запад, којим доминира Америка, није снашао ни са некадашњом руском занемелошћу, нити са садашњим повратком Руске Федерације као силе која делује на глобалном плану. Наравно, Европска Унија се одлучно укључила у ову екипу на шта нова ”висока представница ЕУ за сопљну политику” већ сада јасно указује Комисији Европске Уније коју је Вашингтон циљано уздрмао кризом преко њеног председника Јункера. Када неко као Могерини већ у првој изјави даје јасно до знања да ће политику према Москви усклађивати договарањем са НАТО, онда нам она открива колико мало жели да буде питана. А и што би када ми носимо главни терет наметнух санкција!?

Могерини уопште не крије да санкције које нам је наметнуо Вашингтон уопште не утичу на руско руководство. Па зашто се уопште још увек придржавамо ових санкција и зашто смо их уопште увели? Западу неће још дуго полазити за руком да заварава изненађену и санкцијама све више погођену јавност. Да ли је Запад санкцијама позитивно утицао на Москву и Кијев, на мере које воде стабилизацији? Нипошто! Зато што свако у Европи и на кугли замаљској зна до које мере су санкције једнострани кораци против Москве у поређењу са пристрасношћу Запада у корист Кијева. Речено војним језиком санкције се могу упоредити са додатном тенковском дивизијом која треба да осигура офанзиву своје восјке против једне мирољубиве земље, у овом случају Руске Федерације.

Чак није потребно ни објављивање телефонских позива америчке секретарке Нуланд да би се схватила општа западна стратегија у Украјини. Запад није имао никакву замерку против председника Јануковича и бала олигарха у Украјини све док се чинило да је он спреман да потпише одговарајуће уговоре са Европском Унијом. Нови и бивши комесари Европске Уније су последњих недеља појаснили до које мере је европска политика у овим питањима била погрешна. Право смеће, куда год да погледамо!

Још у ноћи када је окончано убијање по Кијеву, у договору са западним људима из сенке, циљано су подметнути пожари у одређена подручја Украјине како би могле да се предузму акције против Русије. Није ту било много скрупула у ангажовању бивших и садашњих нациста, оних снага које у овом региону делују онако како је деловала куга у Средњем веку. Колико је било изненађујуће, толико је било и срамно ко у Кијеву и код нас о томе ћути, или умањује значај слања војних формација овакве провинијенције на руску државну границу. Просто је невероватно ко је све пристао на ово ћутање.

Међутим, једну ствар би требало да знају наше владе. Нема помоћи ономе ко верује њима и медијима на које оне утичу када су у питању вести које нам стижу из конфликтних подручја Украјине.

Са немачког превела Бранка Јовановић




Вили Вимер

И данас, након ”Олимпијског рата” Грузије против Русије у лето 2008., као и револуционарних догађаја у Украјини, уочавамо да су државе које су заинтересоване да унапред спрече избијање конфликата или да их реше ако се већ догоде, следе циљ да да развију формате преговора који би им омогућили да се носе са овим задатком. Са организацијом КЕБС/ОЕБС био је створен један такав формат преговора који је био веома успешан и самим тим и најбољи доказ какав у дипломатији постоји. Међутим, рат против Савезне Републике Југославије одстранио је ОЕБС-у ”кичму” као озбиљном форуму држава потписница уговора о његовом стварању и резултирао је његовом безначајношћу која траје и данданас. И не постоји ни једна индиција да ће се овакво стање у догледној будућности променити.

Пре него шо је НАТО почео рат бомбама углавном су САД и Велика Британија убациле бројне шпијуне у ОЕБС-ову посматрачку мисију која је бројала више хиљада чланова. Њихов задатак је био да, након повлачења посматрача са Косова, прецизно означе циљеве бомбардерима. И пре тога су представници ових држава умели да тако отежу са избором персонала ове мисије и да га одлажу тако да она ни у једном тренутку нија достигла планирану снагу због чага нису били достигнути они њени циљеви који би били достигнути у случају њеног благовременог појачања. У случају ОЕБС-ове мисије, коју је водио амерички представник Вилијам Вокер, показала се једна до тада непозната специјалност америчког начина деловања. Лично ми је посведочио Вокеров француски заменик да су извештаји, које је требало да саставе посмтрачи мисије и да их доставе самом ОЕБС-у и његовим чланицама, били неколико недеља пре избијања рата предочени представнику САД-а и да ихе је америчка страна тако мењала према потребама у одређеној ситуацији да су у централу ОЕБС-а у Бечу стизали извештаји који су се ретко слагали са наводима посматрача ОЕБС-а са лица места али су стварали утисак непристрасног извештавања.

Ова стартегија поузданог електронског маркирања циљева пре налета бомбардера примењена је и у самом Београду што није био само случај бомбардовања Телевизије са веома тешким последицама. На све се тада мислило, па и на време након бомбардовања. Тако је зграда Генералштаба прекопута амбасаде Немачке погођена бомбом огромне снаге али која није експлодирала. Њен детонатор до сада није деактивиран и неће бити, док се тога посла не прихвате амерички специјалисти. То се није догодило, тако да огромна штета не прети само великој згради Генералштаба већ и једној од главних артерија Београда.


[1]Тадашњи заменик Вилијема Вокера био је Габријел Келер, каснији амбасадор   Француске у Србији. (прим, прев.)

=== 3 ===

One year since the beginning of the crisis in Ukraine

28 November 2014

Tomorrow, Saturday, marks the first anniversary of the Eastern Partnership Summit in Vilnius, where then Ukrainian President Viktor Yanukovych refused to sign an Association Agreement with the European Union. One year later Ukraine is embroiled in a civil war that has claimed more than 4,000 lives. NATO is on the verge of an armed conflict with Russia that threatens humanity with nuclear annihilation.

How did this come about? Western propaganda answers this question with five letters: PUTIN.

The Russian president thinks in “spheres of influence,” breaks international law, endangers “the framework of peace in Europe” and seeks to annex not only Ukraine, but also Georgia, Moldova and the Baltic states, according to the accusations of German Chancellor Angela Merkel.

A flood of propaganda spread by the media 24 hours a day tries to convince the public that only the villain in the Kremlin is preventing Ukraine from developing into a prosperous oasis of democracy, and Europe into a paradise of peace.

The WSWS has absolutely no sympathy for the Russian president. He is a right-wing nationalist who represents the interests of Russian oligarchs and is diametrically opposed to the socialist and internationalist goals for which we stand. But to make Russia responsible for the escalation of the crisis in the last twelve months stands reality on its head.

Among the few western voices to contradict the official propaganda is the professor of political science at the University of Chicago, John J. Mearsheimer. In the September/October issue of the journal Foreign Affairs, he states that Putin is not the aggressor. “The United States and its European allies share most of the responsibility for the crisis. The taproot of the trouble is NATO enlargement, the central element of a larger strategy to move Ukraine out of Russia’s orbit and integrate it into the West.”

Mearsheimer continues: “Putin’s pushback should have come as no surprise…. His response to events (in Ukraine) has been defensive, not offensive.” He points out that the United States would “not tolerate distant great powers deploying military forces anywhere in the Western Hemisphere, much less on its borders. Imagine the outrage in Washington if China built an impressive military alliance and tried to include Canada and Mexico in it.”

Mearsheimer, a proponent of the school of international relations theory known as neorealism, examines the conflicts among states, but does not deal with the economic and social issues that also play a role in the Ukraine crisis. However, his assertion that the US has encircled Russia to maintain its position as a world power, while Germany is striving to become one, is correct.

The penetration of Eastern Europe by NATO and the EU has a further dimension. It aims to transform Ukraine and eventually Russia itself into a kind of semi-colony—a reservoir of cheap labor and raw materials for Western companies, a market for their products and a source of profits for hedge funds and Western banks. To this end they require a regime that is subordinate to NATO and the EU and brutally suppresses the working class.

This was the aim of the Association Agreement that Yanukovych refused to sign a year ago and which, after his overthrow, was accepted by the new regime.

The Agreement protects the assets of Ukrainian oligarchs and opens up Ukraine to western corporations and banks while luring the political elite and a small layer of the middle class with bribes from the EU. To the broad mass of the population it has nothing to offer but unlimited quantities of “Greek medicine”—austerity programs prescribed by the IMF and the EU, massive cuts in spending on social welfare, education, health and administration, and the closure and privatization of factories.

Initially Yanukovych supported the Association Agreement, but eventually decided against it because he feared for his political future. He feared a social explosion if he implemented the cuts demanded by the EU in what was already a desperately poor country. For its part, Russia offered Ukraine cheap loans, while the EU insisted on immediate drastic savings.

In order to bind Ukraine to the EU and NATO despite this, it was necessary to organize a coup and to mobilize fascist forces. From the start, the protests on the Maidan were under the influence of western backed forces. US Deputy Assistant Secretary of State Victoria Nuland later admitted that the US had invested over $5 billion in such forces since 1991.

At first, just a few thousand took to the streets, and there was no evidence of a widespread sentiment in favor of the EU. Public opinion polls show that during the last ten years only 30 to 40 percent of the Ukrainian population favored EU integration, with about the same number favoring integration with Russia.

The spokesmen of the protests were familiar figures: Arseny Yatsenyuk, a representative of the US sponsored Orange Revolution of 2004; Vitaly Klitschko, who lived in Germany, a professional boxer with close ties to the CDU-affiliated Konrad Adenauer Foundation; and Oleh Tjahnibok, leader of the fascist Svoboda party. In what was a complete break with diplomatic norms, government members and parliamentary deputies from NATO countries mixed publicly with demonstrators who blocked government buildings and demanded the overthrow of the elected president.

When Yanukovych refused to yield to the demonstrators’ demands, armed right-wing groups began to dominate events on the Maidan. Svoboda transported its followers into Kiev from its strongholds in the west of the country. Virtually out of nowhere, the Right Sector, an alliance of neo-Nazis and paramilitary militias emerged. The conflicts became more brutal, snipers killed dozens of people. It has not been settled until this day if they were part of the security forces of the regime or political provocateurs from the ranks of the opposition.

On February 21 Yanukovych agreed to an interim government and early elections. Threatened by right-wing militias, he took flight the very same night. On February 22 his opponen

(Message over 64 KB, truncated)