(Altre reazioni alla riabilitazione del criminale di guerra cetnico Draza Mihajlovic)

Jos reakcija povodom rehabilitaciji cetnickog zlocinca

1) Linkovi
2) Udruzenje "Nasa Jugoslavija" objavilo je izjavu za javnost povodom rehabilitacije Draze Mihailovica
3) СУБНОР Шумадије: Ко је сад на реду?!
4) Књига споменик над којом се занеми. Миленко Ковачевић: Прилози истини. Четички злочини у Србији у време Другог светског рата


=== 1 ===

LINKOVI:

--- aktuelno:

Riabilitato il leader dei cetnici in Serbia
0) LINKS
1) Uno solo è stato il movimento antifascista. Lettera di un veterano
2) Riabilitato Draza Mihailovic (Tanjug)
3) Cetnici e partigiani, Belgrado non vede più le differenze (C. Perigli)
4) SUBNOR: ПРСТ У ОКО И СЕМЕ РАЗДОРА / UN VERDETTO VERGOGNOSO

КО ДА ЗАБОРАВИ ЗВЕРСТВА ДРАЖИНИХ „ЈУНАКА“ (Крагујевац, 15. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/kragujevac-1444

ШТЕТАН ПОТЕЗ ЗА СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ (Протест Лесковца, 18. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/protest-leskovca

ИСТОРИЈСКА ПОДВАЛА НА ДЕЛУ (Протест Неготина, 18. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/protest-negotina

TEŠKA REČ: Rehabilitacija Draže Mihailovića - Dušan Čukić i Kosta Nikolić (18.05.2015)
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=YVlbql6THgE
ПОГРЕШНА ОДЛУКА У ПОГРЕШНО ВРЕМЕ (Тешка реч, 27. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/teska-rec

ДОЖИВЕЛИ СМО НОВИ ЗЛОЧИН (Протест Вранића, 19. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/protest-vranica

БЕЗ  КОМПРОМИСА  СА  НЕПРАВДОМ (Председништво, 20. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/predsednistvo-32

ИСТИНА ЈЕ ЗНАНА И ЈЕДИНА (Протест пролетера, 22. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/protest-proletera

ПАМТИМО „ЦРНЕ ТРОЈКЕ“ (Опомена потомка, 25. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/opomena-potomka

ЗАР ИСТИНУ ДА ДОКАЗУЈЕМО (Протест Краљева, 26. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/protest-kraljeva

ЗНАМО И ПАМТИМО СВЕ (Протест Зајечара, 26. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/protest-zajecara

КО ТО ДА ИЗБРИШЕ ИЗ СЕЋАЊА (Порука из Тополе, 26. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/poruka-iz-topole

НЕКА СВАКО ДИГНЕ ГЛАС (Општа брука, 28. мај 2015.)
http://www.subnor.org.rs/opsta-bruka

РЕХАБИЛИТАЦИЈА УЗ ПОМОЋ ИНВАЛИДНОГ ЗАКОНА (10. јун 2015.)
http://www.subnor.org.rs/prenosimo-18

--- dokumenti:

Dr Branko Latas: DOKUMENTI O SARADNJI ČETNIKA SA OSOVINOM 
http://www.znaci.net/00001/114.htm

VIDEO: Izdajnici i ratni zlocinci (6/8)
http://www.youtube.com/watch?v=RfHEpIAwCDE

VIDEO: PROTIV REHABILITACIJE RATNOG ZLOČINCA DRAŽE MIHAILOVIĆA 
https://www.youtube.com/watch?v=csdMfvpBYE0


=== 2 ===


Rehabilitacija Draže Mihailovića

Izjava za javnost Udruženja „Naša Jugoslavija“


Odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovan je dokazani ratni zločinac, četnik, Draža Mihailović, đeneral tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini, osvjedočeni saradnik njemačkog i talijanskog okupatora, naredbodavac mnogobrojnih pojedinačnih i masovnih ubistava na teritoriji nekadašnje Kraljevine Jugoslavije.

Sam proces u pripremi rehabilitacije, koji je trajao više godina, pokazao je na koji način danas razmišlja i kojim pravcem se kreće društvo u Srbiji. Draža Mihailović je pravosnažno optužen i nakon iznošenja neoborivih dokaza na suđenju 1946. godine za zločine koje je počinio na položaju koji je obnašao osuđen je na smrt. Od izdaje 1941., pa do kraja Drugog svjetskog rata u maju 1945. godine četnici su se borili na strani okupatora, međusobno sarađivali sa ustašama, zajednički bili produžena zločinačka ruka nacizma i fašizma protiv sopstvenog naroda. Brojni pokolji četničkih hordi (Jagodina, Ćuprija, Paraćin, Boleč, Vranić, Drugovac kod Smedereva, Čajniče, Foča, Pljevlja...) neumoljivo dokazuju krivicu. Trenutak rehabilitacije tog čovjeka i pokreta koji je vodio sramni je čin kapitulacije srpskog društva koje je, na žalost, po ko zna koji put pokazalo da na nacionalizam i šovinizam gleda sa (straho)poštovanjem.

Udruženje „Naša Jugoslavija“ najoštrije osuđuje kriminalnu odluku Višeg suda u Beogradu i smatra je veoma opasnom za buduće odnose među narodima koji žive na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U procesima pomirenja, koji se ionako sporo provode, ovaj kukavički potez za uvijek će predstavljati kamen spoticanja. Taj svojevrsni revizionistički skandal, na koji Evropa gotovo uopšte ne reaguje, pokazuje njeno bolećivo prenemaganje pred istorijom, sopstvenom istorijom, koju je potpuno zanemarila hronično se skrivajući iza antikomunizma istovremeno ne videći ili ne želeći vidjeti da se skoro potpuno okrenula neonacizmu. Ili je to njena namjera?

Nacionalisti u Hrvatskoj su jedva dočekali ovu odluku. Sada će se ponovo početi voditi diskusija o neophodnosti rehabilitacije Ante Pavelića, ustaškog poglavnika i ratnog zločinca bez premca, čije su horde u masovnim zločinima i u koncentracionim logorima ubijale nedužno stanovništvo drugih nacionalnosti, ali i Hrvate; čovjeka koji je pobjegao kada je zagustilo, a čiji je bijeg bezpogovorno i blagonaklono pomagala katolička crkva. Niti su se ustaše borile za dobrobit hrvatskog naroda, niti su se četnici borili za dobrobit srpskog naroda.

Pored svega se nadamo da odgovarajuće institucije u okvirima Evropske unije, kojoj Srbija teži kao njena buduća članica, neće bez reakcije preći preko ovakve odluke beogradskog suda. Očekujemo da se izvrši pritisak i opovrgne, odnosno poništi rehabilitacija osvjedočenom i dokazanom ratnom zločincu. U suprotnom će ovo predstavljati presedan za buduće procese od kojih neće biti pošteđene ni druge članice zajednice, a to nije, niti može biti u skladu sa njenim proklamovanim antifašističkim idealima.

Pozivamo antifašiste i sve druge pojedince i organizacije koje se bore za istinu o događajima iz vremena Drugog svjetskog rata, da ne dozvole manipulacije i reviziju istorije. Dokumentovano i argumentovano je dokazano ko se borio sa narodom i za narod, a ko je od početka bio na strani okupacionih nacističkih i fašističkih sila. Bez obzira na cinizam i ignorisanje očiglednih činjenica od strane Višeg suda u Beogradu, Draži Mihailoviću je za sva njegova nedjela, ne bez razloga i povoda, pravosnažno i za uvijek presudio – NAROD.

Potpisnici su članovi:
Udruženja „Naša Jugoslavija“, Saveza Jugoslovena i Zajednice Jugoslovena u Njemačkoj


=== 3 ===

http://www.subnor.org.rs/opomena

КО ЈЕ САД НА РЕДУ?!

Опомена, 12. јун 2015.

Из СУБНОР-а у слободарском Крагујевцу, стратишту недужних од руку фашиста и њихових сарадника у Другом светском рату, стигла је разложна опомена.

Поводом наставка рехабилитације председника квислиншке српске владе у време 1941-1945 Милана Недића, СУБНОР-у се обратили припадници СУБНОР-а и чланови породица страдалих од „љотићеваца“ и „недићеваца“ (припадника СДС) изражавајући протест и огорчење.

Још се није смирила еуфорија око тзв. „рехабилитације“ Драже Михаиловића а већ се спрема рехабилитација (у току је још покушај) Милана Недића, осведоченог сарадника немачких фашиста. Влада коју је он формирао добила је задужење за прогон антифашиста, регистрацију и хапшење Јевреја и контролу над логором Бањица. Његова „српска државна стража“, квинслишка формација која је основана 3. марта 1942. године и била под командом Вермахта, ангажована је у борби против партизана и вршила масовна стрељања бањичких логораша (укључујући веће групе жена), логор за преваспитавање младих у Паланци био је само успутна станица за „непоправљиве“ антифашисте који су живот завршили у логору на Бањици или у логорима Немачке и Норвешке. Недићев рођак Димитрије Љотић и злогласна формација „Збор“ на фашистичкој идеологији добро је по злу позната у Крагујевцу, Краљеву, по целој Србији где су показали злочиначку делатност. Да је био, како наводе подносиоци захтева, невин не би га Немци – његови господари при бекству пребацили у Беч, касније Кицбил, одакле су га Британци предали југословенским властима. Заборавља се да је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Саопштењу број 10 још 1945. године изнела све о злочинима Милана Недића и његове квислиншке владе и њега огласила за ратног злочинца и сарадника окупатора.

Шта би се десило кад би Норвешка рехабилитовала Квислинга, Француска Петена, Немачка Хитлера, Геринга, Гебелса, Ајхмана и многе друге злочинце, Словенија Рупника, Хрватска Павелића, Црна Гора Секулу Дрљевића? Куда би Европа и свет догурали тим путем?

Дижемо глас против нових покушаја срамне рехабилитације. И питамо има ли краја и куда то иде ова наша Србија – стоји у протесту СУБНОР-а Шумадије.


=== 4 ===

http://www.subnor.org.rs/prenosimo-16


КЊИГА СПОМЕНИК НАД КОЈОМ СЕ ЗАНЕМИ


Из дневног листа „Политика“ преносимо упечатљив текст о књизи – доказу шта се на овим нашим просторима догађало током Другог светског рата.

У дане кад је суд одлучивао о рехабилитацији Драгољуба Драже Михаиловића, можда баш тог 14.маја, Миленко Ковачевић (1927) узео је у једној земунској штампарији у руке први примерак своје нове, десете књиге, мирног наслова „Прилози истини“, који је праћен узнемирујућим поднасловом „Четички злочини у Србији у време Другог светског рата“.

Кад смо и сами почели да листамо ову књигу, за коју нам је било познато да је аутор већ неколико година пише, савлађујући различите, не баш мале тешкоће, прва помисао нам је била да је Ковачевић подигао споменик каквог до сада није било, споменик на коме је коначно уклесано око 8.000 имена невиних људи, деце, жена, стараца и појединаца у најбољој животној снази, којима су четнички злочинци прекратили живот током Другог светског рата на територији Србије, изузимајући Војводину, где их није било.

„Признајем, уморан сам и помало згађен на крају ове књиге“, написао је у завршници Миленко Ковачевић, у време рата млади партизан у Мачви а потом на разним дужностима у Државној безбедности до краја 1974. године, када је на свој захтев отишао у пензију, а онда на конкурсу био примљен за директора београдског издавачког предузећа „Рад“. Провео је у њему наредних осам  година, а књиге објављене под његовом директорском палицом дизале су велику прашину, између осталог и зато што су ломиле многе до тада успостављене табуе.

Чак и човек такве биографије, која подразумева да зна много више него обичан свет и који је из непосредне близине, као учесник, упознао страхоте ратовања, па и братоубилачког ратовања и злочине какви су, изгледа, могући једино у братоубиству, био је „помало згађен“ многим новим сазнањима до којих је дошао.

Пре рада на овој књизи био је добро упознат с многим четничким злочинима почињеним у Србији од јесени 1941. до 1945. године, а и касније, пошто су остаци Дражине војске и по окончању рата, сада као одметници у већим или мањим групама, наставили „борбу“ против нове власти. Када је почео да пише књигу, Ковачевић се сусрео с чињеницом изненађујућом и за њега, пошто су у доминирајућој, богатој литератури о рату, углавном били описани исти догађаји: први злочин четника, убиство Милана Благојевића, команданта Шумадијског партизанског одреда и шпанског борца у селу Глумач крајем октобра 1941, масакри у Вранићу и Друговцу, злочини у Санџаку, као и познати случај када су четници преко Јове Шкаве, војводе Косте Пећанца, у селу Словцу, у ноћи између 13. и 14. новембра, предали Немцима 365 заробљених партизана и грађана. После две недеље Немци су њих 261 стрељали 27.новембра 1941. године, а остали су скончали у логорима.

Пред таквом сликом, Ковачевић је закључио да је она омогућила да се „у народу створи погрешан утисак да других злочина није било или их је било, али су ретки и спорадични“, а поготово да „млађа генерација о томе мало или нимало зна“.

Крајем 2012. зато је прионуо на посао, трагајући за чињеницама расутим по разним архивама, документима и монографијама, у текстовима објављеним у локалним часописима и гласилима, у збиркама и књигама које су омеђене границама некадашњих срезова и општина.

О свом руву и круву, уз помоћ пријатеља и сарадника који су му скретали пажњу на те расуте изворе, јер обједињене документације на ову теме нема, а многа документа и данас су недоступна, Ковачевић је објавио обимну књигу од 530 страница, уз коју је стао СУБНОР Србије. На самом почетку, у уводу је написао: „Треба знати да нема општине у Србији у којој није било четничких злочина и то не само појединачних, већ и групних“.

После вишегодишње, помне провере сваког податка, уследило је штиво-споменик невиним жртвама, књига пред којом се занеми јер се у њој нижу имена од детета у колевци до људи у дубокој старости, који су постали жртве безумља. Ковачевић је, где год је то било могуће, навео име и презиме жртве, њену старост, пребивалиште и место извршења злочина, име вође четничке групе која је злочин починила, као и њених припадника, кад год је то било могуће.

У огромном броју случајева камом, клањем и под окриљем мрака.

Како су те злочине могли да чине припадници једне војске, „поготово под командом школованих и образованих официра“, како разумети то што су „многи од њих поступали као људи помраченог ума“, злочине „оправдавали патриотизмом и борбом за српски народ“, пита се Ковачевић и поентира: „зар је класна мржња тих официра била дотле развијена да не виде шта раде“.

За одговорима на та и многа друга питања које је овом књигом поставио Миленко Ковачевић, свакако ће трагати многи, укључујући и данас живе припаднике равногорског покрета, као и његове приврженике. Поготово би било драгоцено да преставници млађих нараштаја у оваквом истраживању крену даље и да дограде ову до сада јединствену слику, за коју треба нагласити још нешто: Миленко Ковачевић је доследно изостављао из ове евиденције злочина и смрти примере посејане у многим изворима, у којима би било наведено, на пример, да је уз именоване, страдало још „пет-шест“ или „десетак“ људи, или је на сличан начин наведен неки други, непроверени, именом недокументовани број жртава.

Слободан Кљакић