(srpskohrvatski / italiano)

Scritti di Mira Marković

1) ПРОГНАНА И НЕИЗГУБЉЕНА ЗА СВЕ ОВЕ ГОДИНЕ (8.03.2016.)
2) NOVA KNJIGA: BILO JE TO OVAKO - MEMOARI I-II
– Момир Булатовић: СЕЋАЊЕ КАО БЛАГОСЛОВ
3) FLASHBACK (1995): TUTTI I COLORI POSSONO STARE INSIEME TRANNE IL NERO


Isto pročitaj:

Mira Marković: Ne boli me kukavičluk drugova (Branko Vlahović | 12. novembar 2015.)
U Moskvi sa našim dopisnikom, o svom bestseleru, suprugu, porodici, oktobarskim lomovima: Izdaja je prilično rasprostranjena pojava među ljudima, pa i u Srbiji, razbeže se kad naiđu teški dani...
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:576328-Mira-Markovic-Ne-boli-me-kukavicluk-drugova

Mira Marković: MEMORIE DI UNA STREGA ROSSA. Quarant'anni di passione e potere in Jugoslavia
Libro-intervista a cura di Giuseppe Zaccaria – Zambon Editore, Frankfurt 2005
La versione integrale in formato PDF di MEMORIE DI UNA STREGA ROSSA è sul nostro sito: http://www.cnj.it/MILOS/stregarossa.pdf

ALTRI TESTI DI E SU MIRJANA MARKOVIĆ


=== 1 ===


ПРОГНАНА И НЕИЗГУБЉЕНА ЗА СВЕ ОВЕ ГОДИНЕ

(8.03.2016.)

Пише: Мира Марковић

Од 2000. године до данас, за ових шеснаест година, променила се територијална, економска, социјална, политичка и културна слика земље каква је била до тада.
- Одмах после промене власти укинута је велика коалиција левице која је на парламентарним изборима септембра 2000. године однела победу.
Та коалиција левице се састојала од Социјалистичке партије Србије, Југословенске левице и Социјалистичка народна партије из Црне Горе. Социјалистичка народне партије из Црне Горе се прикључила Демократској опозицији Србије. А Социјалистичка партија Србије и Југословенска левица су се разишле вољом Социјалистичке партије Србије. 
Да није дошло до разлаза три левичарске партије 2000. године била би формирана левичарска Влада и она би функционисала чак и без председника државе из својих редова. 
- Упоредо са распадом левичарске коалиције дошло је и до промене идентитета левичарских партија и сходно томе и до промене њиховог политичког деловања.
Социјалистичка народна партија из Црне Горе је прикључивањем десничарском ДОС-у престала да буде левичарска, или бар левичарска каква је била до тада, од кад је формирана. Социјалистича партија је напуштала своју левичарску политику јер није била спремна за опозициону улогу. Део руководства је одмах после пуча показао велику склоност ка компромисима са новим десничарским властима. Југословенска левица је била изложена великом притиску, највећи део руководства је напустио партију, а напустио је и део чланства, нешто из страха, а нешто угледајући се на руководство. Осипање партије довело је до њеног све мањег присуства у политичком животу.
Левица се у земљи гасила великом брзином.
- Марта месеца 2000. године потписан је споразум између Србије, Црне Горе и Европске уније о укидању Савезне Републике Југославије, односно о њеном трансформисању у лабаву заједницу Србије и Црне Горе. Тај споразум су потписали Војислав Коштуница, председник Савезне Републике Југославије и председници влада Србије и Црне Горе Зоран Ђиђић и Филип Вујановић, као и представник Европске уније за спољне послове и безбедност Хавијер Солана.
То је био почетак укидања последње заједничке државе у којој жини више од једног словенског народа.
Тај процес је окончан 2006. године, маја месеца, када је на референдуму у Црној Гори одлучено да се Црна Гора издвоји из заједнице са Србијом и надаље буде самостална држава. Као таква је примљена у Уједињене нације 28. јуна 2006. године, баш на Видовдан.
- Процес издвајања Косова од Србије, започет одмах после пуча, окончан је 2008. године.
После пуча, на Косову су Албанци у договору са Уједињеним нацијама одржали прве „регуларне“ изборе. На основу тих избора формирани су Скупштина и Влада Косова и изабран је предсеник Косова. Излазак Срба на те изборе подржали су Војислав Коштуница као преседник СРЈ и Зоран Ђинђић као председник Владе Србије.
Тако су Албанци на Косову добили своју државу, своје институције власти, уз подршку власти Србије. 
Када 2008. године многе чланице међународне заједнице буду признале независност Косова имаће за то као правно, политичко и морално покриће чињеницу да су ту независност подршком избора на Косову, фактички признале власти у Србији.
- После пуча су почеле сепаратистичке тенденције у Санџаку и Војводини, с тим што је Војводини формално правно и политички враћена аутономија коју је имала пре промене Устава Србије 1989. године којим је Србија правно и политички изједначена са другим републикама у Југославији после много година. - Непосредно после пуча дошло је до енормног повећања броја незапослених и пада стандарда. У првих пет година после успостављања нове власти у Србији је било највише незапослених после Другог светског рата. При том је број незапослених био сто посто већи него пре пуча. Била је истовремено и земља са највише незапослених у Европи и једна од најсиромашнијих у Европи.
- Национална добра су продата такорећи у бесцење страним и домаћим купцима. Власници националне имовине су преко ноћи постали странци и грађани Србије чија су средства углавном била неидентификована.
- У администативним и политичким владиним службама су почели да раде странци. Ту колонијалну праксу није пратио чак ни изговор да су ту присутни као стурчњаци. 
- Одбрамбене снаге земље су минимизиране, војска је такорећи укинута са у најмању руку необичним образложењем - почетком двехиљадитих година грађани су могли од власти да чују да војска земљи више није потребна јер земља више нема непријатеља. 
- Хитро прекрајање историје окончано је инверзијом још нераспрострањеном у Европи. Борци против фашизма у Другом светском рату и ослободиоци земље у најбољем случају су склоњени у заборав, а у горем изврнути потцењивању и подсмеху. А сарадници окупатора проглашени су за патриоте. - Социјалистичка партија Србије која је после пуча саборитала опозициону политику, после убиства Слободана Милошевића у хашком затвору, напустила је левичарску оријентацију, а 2008. године ушла у коалицију са Демократском странком, која је била не само десничарска партија, већ и партија која је била носилац пуча 2000. године који је Социјалистичку партију Србије насилним путем уклонио са власти и из политичког живота.
Данас је то мала партија која истиче да је социјалдемократска, наглашавајући свој разлаз са временом у коме је била највећа партија на Балкану и носилац слободарског духа и заштитиник националне слободе и државне независности у време ратова у окружењу и импреријалних притисака на Балкану.
У време изборних кампања Социјалистича партија Србије активира те вредности и име Слободана Милошевића рачунајући на подршку оног дела јавности који је тим вредностима и Слободану Милошевићу остао привржен.
- Временом ће разлога за то активирање у време кампања бити све мање. Нове генерације формирају свест у условима у којима се деведесете године у Србији сатанизују, приказују као време погрешне, несрећне политике.
То време неће бити за њих инспиративно, ослободилачко, херојско, какво јесте било. Биће онако како га је приказао колонијални арбитар на Западу, стварни и једини креатор тешких година у Србији, и у некадашњој Југославији, такође. Али та истина има све мање заступника. Они који знају шта се и зашто догодило углавном ћуте.
Тешко је двадесет година касније установити разлоге за то ћутање. Страх би био могућ, и логичан одговор.
После пуча, „Сабље“ и дугогодишњег прогона неистомишљеника од стране десничарских власти страх је био можда не баш претерано оправдан али је био прилично објашњив.
Опортунизам, у начелу увек долази у обзир. Он је масовна појава као и страх. А и виталан је, живи у свим временима и на свим просторима.
Али постоји и један разлог специфичне природе. Понекад обележи неко време. То је умор. Индивидуални и колективни. Велики напори сами по себи имају исцрпљујуће дејство. Али непризнавање тих напора, занемаривање њихових резултата, историјска и етичка инверзија у којој ослободилачко бива потиснуто од вазалног, често гаси и последњи пламен ватре са којом су храбри и поштени људи бранили земљу и народ.
Хероји су уморни, по ко зна који пут од кад је света. Ваљда увек кад терет света не падне на сва плећа, чак ни на већину. Кад падне на плећа мањине која после мора већини да доказује да се борила за њу. 


=== 2 ===

Mira Marković
BILO JE TO OVAKO - MEMOARI I-II
Izdavač: Novosti
Broj strana: 972
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 24 cm
http://www.novosti.rs/vecernje_novosti/kupi_knjigu/prodavnica.46.html:prod-120-Bilo-je-to-ovako

Posle petnaest godina ćutanja u izgnanstvu, a ispunjavajući poslednju želju svog muža Slobodana, Mira Marković otvara javnosti do sada potpuno nepoznatu priču o svojoj porodici; o precima, tragediji svoje majke Vere Miletić, ocu Momi Markoviću, zaljubljivanju u Slobodana, deci Mariji i Marku, teškom usponu i još težem padu, jugoslovenstvu, ulozi stranaca u razbijanju Jugoslavije, pokušajima Miloševića da se nosi s velikim silama i još većim izazovima, ulozi Holbruka i drugih misionara koji su na Balkan dolazili kao mirotvorci, a suštinski su raspirivali vatre.
Ovo je jedinstvena memoarska knjiga; Mira Marković, uprkos činjenici da su je godinama i levi i desni predstavljali kao veliko zlo i da je u izgnanstvu, ne piše osvetnički, ne obračunava se ni sa kim, već nudi svedočenje o ljudima i vremenu, o poltronima i konvertitima, o saradnicima koji su njoj i njenoj porodici prvi okrenuli leđa, o vođama “oktobarske revolucije” 2000. o izdaji, ružama i trnju, dramatičnoj noći u vili "Mir" kada je uhapšen njen muž, o haškim danima i smrti Slobodana, o tome kako se našla na crvenoj Interpolovoj poternici, o danima izgnanstva u Moskvi.
Sigurni smo da će ovo obimno dvotomno delo simboličnog naslova "Bilo je to ovako" - zbog načina kako je napisano - postati nezaobilazno štivo kada se bude pisala neselektivna srpska istorija. 
Mira Marković, pišući o najtežim srpskim godinama, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ni mrzitelje, ni obožavaoce, ni neutralne.
Ovo je priča koja je nedostajala.

---

Promocija knjige Mire Marković (Vecernje novosti, 7 ott 2015)
Promocija knjige memoara Mire Marković "Bilo je to ovako", u izdanju Kompanije Novosti, u Medija centru 7. oktobra 2015. godine...

Mira Marković (Vecernje novosti, 7 ott 2015)
AUDIO: https://www.youtube.com/watch?v=Oq1c07QCw6g

Memoari, drugi ugao istine (J. MATIJEVIĆ / D. MATOVIĆ | 07. oktobar 2015.)
U krcatoj sali beogradskog Medija centra danas promovisana knjiga Mire Marković u izdanju "Novosti". Bulatović: Sklonište od ružnih stvari našla u lepim sećanjima...

Knjiga Mire Marković: Ljubić ili dnevnik uvreda? (mondo.rs, 07.10.2015.)
Knjiga Mirjane Marković "Bilo je to ovako" promovisana je danas. Udovica Slobodana Miloševića otkrila detalje iz njihovog ljubavnog života, ali i odnose koje je bivši šef Jugoslavije imao sa političarima tog vremena - iz njenog ugla...

Neizgovorena kletva Mire Marković (Vladimir Sudar / Sputnik, 07.10.2015)
Supruga bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, Mirjana Marković obratila se danas javnosti u Srbiji prvi put posle više od decenije, izjavom snimljenom specijalno za promociju njene poslednje knjige „Bilo je to ovako“ objavljene u izdanju kompanije „Novosti“...
http://rs-lat.sputniknews.com/srbija/20151007/1100112431/Mira-Markovic-Slobodan-Milosevic-kletva-knjiga-promocija.html

Ne čekajte, Mira Marković sigurno neće doći (Nenad Zorić / Sputnik, 08.10.2015)
Da je juče supruga Slobodana Miloševića ušla na teritoriju Srbije bila bi uhapšena, kao što će biti uhapšena ako dođe i sutra...
http://rs-lat.sputniknews.com/analize/20151008/1100139231/Mira-Markovic-Srbija-povratak.html

---


Др.Момир Булатовић о мемоарима Мире Марковић “БИЛО ЈЕ ТО ОВАКО”

СЕЋАЊЕ КАО БЛАГОСЛОВ

Већ сам имао прилику да учествујем у промоцији књига Мире Марковић. Знао сам, дакле, одраније да она зна да пише. Лијепо, паметно, храбро и надасве разумљиво. 
У предговору својих мемоара, Мира Марковић пише: ”Када сам последњи пут била у Хагу, крајем јануара и почетком фебруара 2003.године, Слободан ми је предложио да напишем књигу о нама – о нашем личном, друштвеном и политичкм животу. Није се надао да је то наш последњи сусрет”. 
Мири је требало десет пуних година да испуни овај тешки аманет. Лични, друштвени и политички живот, у сретним државама и мирним временима обично бивају раздвојени. Право на приватност се подразумијева. Породица би требало да је светиња за сваког, па и за највише јавне дјелатнике, а само се о политичком дјеловању могу водити жестоке полемике. 
Али, Слободан Милочевић, Мира Марковић и њихова породица нису имали то право. Ускраћено им је као и много других, укључујући право на живот, на слободу од прогона, материјална права и права да кажу своју истину на истим мјестима гдје су извирале лажи о њима. У односу на њих је од стране тадашњих управљача свијетом примјењена логика сурове казне и потпуне одмазде. Зашто? Шта је то могло бити урађено да тадашњи лидер једне мале земље која се прво распала, па онда ушла у транзицију (што је модерно име за растакање државе изнутра) изазове толику мржњу која се ширила и расла све док није потопила кућни праг његове породице? 
Е, то је ваљало објаснити, а није било ни мало лако. То је задатак који је Мира прихватила на посљедњем сусрету са човјеком са којим је, како сама пише, имала једно срце подијељено на пола. Стога аутор почиње причу стотину година уназад, од времена када је њен обожавани дјед Драгомир Милетић формирао себе као личност у балканским и Првом свјетском рату. Шест пуних година до велике, ратничке и људске побједе. Стотину година породичног живота и хиљаду страна текста су, изгледа, били минимум минимума да би се остварио овај тежак задатак.
Приче се одвија хронолошки, а на њеном самом почетку је потресно сјећање на судбину њене мајке, Вере Милетић, партизанке и скојевке која је мучена и стрељана у Јајинцима, у својој двадесетчетвртој години. Њено илегално име је било Мира. Гестапо је за њом расписао потјерницу и она је своју ћерку видјела само на порођају. Ћерка Мира је, одмах по рођењу, била скривана јер су преко ње могли уцјењивати мајку. На крају књиге сазнајемо како су преко те исте Мире, уцјењивали и исцрпљивали Слободана Милошевића у Хагу и како је, суптилно и злочиначки, слична мрачна рука односила животе на овим просторима, често и пречесто, независно од броја година које су протицале. Да подсјетим, над Миром Марковић је и даље расписана потјерница због неког “страшног злочина” који би био смијешан, да се не ради о тако свеукупно тужној ствари. 
Иза ове, слиједи прича о њеној и Слободановој заљубљености, која је почела у првим годинама пожаревачке гимназије, а траје све до данас, иако једног из тог, већ митског пара, годинама нема међу живима. Та љубавна прича је, у ствари окосница, не само ове књиге, већ читавог њиховог живота. Стога, она траје на свакој страници текста, независно од теме којој је посвећена. 
У мемоарској литератури ће се тешко наћи сличан примјер да аутор, отворено и са интимним детаљима (који су увијек у границама доброг укуса) пише о заљубљености у партнера и понавља да је она сам смисао свих његових преосталих активности. Мој је утисак да редове попут ових може да напише само искрено заљубљена, али и јако паметна и много храбра жена. И мудра, након свега што јој се десило, а што сама осјећа и доказује као потпуну и сурову неправду. 
Идући хронолошким редом, Мира Марковић групише догађаје по декадама. Педесете, шездесете, све до деведесетих година. Свака цјелина почиње кратком полит-економском и социолошком анализом, да би се касније у њу уклапали призори из политичког, друштвеног и породичног живота. Овакав приступ увијек пријети да изазове галиматијас у којем ће се читалац тешко снаћи. Мој је утисак, ипак, да је написала све што је сматрала битним, а да је поменуту замку вјешто избјегла. 
Посебну пажњу ми је изазвала сама завршница књиге, посвећена суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Све. Прије хапшења, прије изручења, за вријеме суђења, до убиства које је над извршено и на много мјеста (а, овом посебно) несумњиво доказано. 
У неким од догађаја о којима пише Мира Марковић био сам и сам непосредни судионик. Али, наша сјећања и оцјене се не разилазе, вјероватно зато што се и не сусрећу. Њена визура није политички догађај сам по себи, већ његов одраз на положај, здравље и људску судбину човјека којег воли. Због тога сам и неке од редова доживио као гледање периферним дијелом ока. То је она урођена људска способност да се, у циљу избјегавања опасности, реагује одмах, чак и прије него ли се цјелина слике покаже у глави. 
Сумарно, када бих писао приказ ове књиге, његов би наслов био: “Сјећање као благослов”. Колико год да јој се десило ружних ствари у животу, она је склониште нашла у сјећањима на оне лијепе и вриједне живљења. А, њих је пронашла богату прегршт. Као и сви други људи када их задеси зла судбина и она је поставила питање – да ли је могло бити другачије (да су изабрали неки други животни пут) и да ли је све скупа било вриједно толике патње. И оговорила. Не, није могло бити другачије, јер све се десило зато што су они били такви какви јесу. И, да, упркос свему, вриједило је због високих циљева и моралних принципа којима су тежили. 
Када предсједник Америке ступа на дужност, његов први акт је аболиција, ослобађање од било којег вида кривично-правне одговорности, свог претходника. Владимир Путин је имао много шта да замјери Борису Јелцину и његовој породици, али га није прогањао и одао му је све државне почасти, у складу са функцијом коју је обављао. Добро или лоше, то није битно. Предсједник државе је важан дио историје своје државе, а држава без историје нема ни будућности. 
Војислав Коштуница, Милан Милутиновић и Борис Тадић очигледно нису познавали ову праксу и њене разлоге или, што је друга претпоставка, нису имали дозволу надлежних да је примјене на СРЈ, односно Србију. Према садашњем стању ствари, ни актуелни предсједник Србије, господин Томислав Николић, неће хтјети да исправи нагомилане неправде везане уз Слободана Милошевића и његову породицу. Али, у крајњем, тиме се неће умањити историјски значај ових догађаја, већ ће се само показати достојност оних који, након Слободана Милошевића, заузимају највећи државни положај. 
Неправда која је нанешена породици Слободана Милошевића, посебно након његове смрти, потпуно је незаконита, испод било којег нивоа морала и части и апсолутно и сурово непотребна. Она траје и до дана данашњег. Пристојан човјек, чак и када за њу није ништа крив, овим поводом мора да осјети стид. 
На крају, волио бих да ову књигу прочитају и поменута господа предсједници, иако сам сигуран да они то неће урадити. Не само да би се, коначно, обавијестили како је то било. Независно од тога и броја читалаца, ова књига лансира неизговорену клетву која ће обиљежити остатак живота многих, а посебно оних који су сматрали да се, зарад очувања свог положаја и привилегија, може лоптати туђом главом. Ваља нагласити да Мира Марковић никога не мрзи и пише да је свима опростила. Али, независно од тога, чињенице постоје и оптужују. 
На Балкану су и даље, свуда а посебно у политици, љубав и мржња, успон и пад, врх и дно веома, веома близу. Ближе него што многи мисле. 


=== 3 ===

Da LIMES, n.3/1996 "L’ITALIA TRA EUROPA E PADANIA", pp.267–269

TUTTI I COLORI POSSONO STARE INSIEME TRANNE IL NERO 

di Mira MARKOVIĆ *

Dal diario di una testimone d’eccezione del dramma jugoslavo, la moglie del presidente serbo Milošević. Un’invettiva contro Biljana Plavšić, la ‘dama di ferro’ di Pale, proiettata sul palcoscenico internazionale dopo il ritiro formale di Karadzić.

Belgrado, 10 settembre 1993

LE DICHIARAZIONI DI BILJANA Plavšić – che propone di espellere tutti i musulmani dal territorio della Bosnia orientale e di concedere loro una parte della ex Bosnia-Erzegovina, per non doversi trovare a contatto con loro – sono nazismo puro e semplice. Chi conosce il nazismo non può avere dubbi in proposito; ma vedo che anche gente a cui le teorie del nazismo non sono familiari e che sa poco della sua storia è stata turbata da queste dichiarazioni, le quali non presagiscono niente di buono non solo per i musulmani ma nemmeno per i serbi. In tutta la loro storia i serbi non sono mai stati aggressori; hanno combattuto, al contrario, per resistere alle aggressioni altrui. Hanno combattuto con molto valore, ma anche con molto onore; e non sono mai stati inclini alla vendetta. Durante la seconda guerra mondiale i serbi sono stati i primi tra i popoli jugoslavi, e tra i primi in Europa, a prendere posizione contro il fascismo. Hanno combattuto contro il fascismo con tutta l’anima, impegnandosi completamente e dando alla lotta un contributo forse maggiore di quello che immaginavano di poter dare.
La nazione serba ha lasciato la sua impronta sulla storia mondiale e sulla civiltà mondiale del XX secolo, specie nella seconda metà, in virtù del suo coraggio e della sua dirittura morale. Non si vuol dire con ciò che noi non veniamo accusati, per lo più giustamente, di avere alcuni difetti; ma nessuno ci ha mai negato i nostri pregi. Al contrario. 
Per la prima volta l’immagine della nazione serba si è offuscata agli occhi del mondo. Per la prima volta si parla e si scrive di noi come di aggressori e criminali. Anche fra di noi, naturalmente, non sono mancate le mele bacate, gente che ha fatto del male ad altri popoli e nazioni (e ai suoi stessi connazionali e consanguinei); ma questa genia non è mai stata prevalente, ed è stata controbilanciata dall’amore per la libertà e dalle qualità umane coltivate dai serbi di tutte le generazioni, nel corso dei secoli.
A mio parere non dovremmo turbarci troppo per la nuova e brutta immagine del popolo serbo a cui negli ultimi anni è stata data tanta pubblicità. Dobbiamo, invece, cercare di analizzare questa immagine.
In primo luogo, non è vero che tutti ci odiano. Non è vero che tutto il mondo, e neanche la maggior parte, nutre avversione per il popolo serbo. Ho l’impressione che nemmeno i tedeschi, da noi considerati come il nostro nemico numero uno nel XX secolo, abbiano un atteggiamento negativo verso l’insieme della nazione serba. In secondo luogo, dobbiamo cercare di vedere in che misura siamo noi stessi responsabili di questa brutta immagine. La cattiva fama acquistata dalla Serbia non è tutta colpa nostra; ma certo il biasimo ricade in parte su di noi.
E adesso, dopo i discorsi di Biljana Plavšić, direi perfino che noi siamo da biasimare fortemente. Ci sono stati parecchi discorsi del genere, e comportamenti conformi; e spesso non hanno suscitato nel pubblico serbo la debita reazione. Oggi, 10 settembre, voglio parlare non delle dichiarazioni nazistoidi di Biljana Plavšić, ma della tiepida reazione che le ha accolte. Le parole crudeli della Plavšić non mi feriscono e non mi preoccupano più di tanto. Nella nostra nazione serba persone del genere ci sono sempre state, prima dei turchi ottomani e sotto i turchi ottomani, prima dei fascisti, sotto i fascisti e dopo i fascisti... sempre. Ma mi preoccupa la risposta debole, appena percettibile, a simili opinioni: che data l’alta posizione politica della loro autrice possono avere e probabilmente hanno avuto conseguenze pratiche. Le sue parole possono stimolare determinate azioni, e forse l’hanno già fatto.
Il «mondo» ci ritiene colpevoli della pulizia etnica operata dai serbi bosniaci a danno dei musulmani. Noi neghiamo ogni responsabilità. Perché, allora, reagiamo in modo così apatico alle brutali dichiarazioni del vicepresidente della Repubblica serba, il nuovo Stato serbo, invocanti una pulizia etnica nella ex Bosnia-Erzegovina?
Queste dichiarazioni naziste avrebbero dovuto suscitare qui in Serbia un’ondata di proteste, da parte della destra e della sinistra, del governo e dell’opposizione, da parte di tutti. Invece le proteste sono state fiacche. Dai comunisti non si è udita una sillaba; i socialisti si sono limitati a borbottare qualcosa in un breve e anemico comunicato stampa del vicepresidente del partito; qualche protesta è venuta dai democratici, ma tutte sono state sovrastate da altre proteste che al momento ci toccano più da vicino e sono quindi considerate più importanti.
Ho parlato con molta gente di questo episodio; e tutti all’unanimità hanno convenuto sul carattere brutale, fascista e nazista di tali dichiarazioni. Ho tuttavia l’impressione che molti sottovalutino il pericolo che qui da noi si cada in preda al fascismo. Pensano che nel nostro paese una cosa simile non potrebbe mai accadere, che i discorsi fascisti e nazisti non vanno presi sul serio perché chi li fa non merita di essere preso sul serio. Forse è vero che il fascismo non metterà mai radici in Serbia o tra i serbi nostri vicini. Eppure io personalmente ritengo che il minimo sintomo di fascismo sia motivo di preoccupazione e meriti una risposta vigorosa. Meglio reagire con troppa forza che in modo fiacco e incerto; meglio troppo presto che troppo tardi.
A questo riguardo la storia recente dovrebbe servire di monito. Fino all’ultimo momento, fino al trionfo elettorale di Hitler, le persone colte e intelligenti lo presero sottogamba, considerandolo un buffone, un predicatore di assurdità che non avrebbe mai attecchito nella patria di Goethe.
Temo, ogni giorno di più, che il popolo serbo confidi troppo nello spirito espresso da Branko Radičević in Kolo, poema umanistico sulla fratellanza di tutte le nazioni slavo-meridionali, esaltante una vita in comune. Temo che il popolo serbo sia troppo convinto e compiaciuto della propria nobiltà d’animo per riconoscere che nel suo seno si annida la vipera dell’odio per altre nazioni e di un potenziale fascismo.
Se la Serbia ha bisogno di una qualche coalizione, alleanza o fronte comune, si tratta di una coalizione, alleanza o fronte comune per una campagna contro la violenza e il pericolo fascista; una campagna che dovrebbe indurre tutte le persone normali a unire le proprie forze. Davanti a un male di questa natura, anche le differenze tra i vari partiti politici, che oggi eccitano tante controversie, impallidiscono e diventano irrilevanti, e così ogni altra differenza: di educazione, origine, età e professione, di religione e di nazionalità. Qualunque alleanza è necessaria e morale tranne una. Tutti i colori possono stare insieme tranne il nero.
Il tempo ci saprà dire, e non in un futuro remoto. I fatti mi daranno ragione.

(traduzione di Riccardo Ricci)

* Il testo è tratto dall’opera di M. MARKOVI´C, Night and Day, a Diary, Belgrade 1995, BMG Belgrade Printing Works, pp. 111-114.