[I video di questi interventi, assieme a tutti gli altri materiali disponibili del Convegno tenuto il 23.3. u.s. a Belgrado, sono raccolti alla nostra pagina dedicata alle iniziative nel XVII Anniversario della aggressione NATO contro la RF di Jugoslavia: http://www.cnj.it/24MARZO99/2016/#okruglisto ]


Izlaganja na Tribini "Agresija NATO 1999. Godine..."

1) Живадин Јовановић: Агресија НАТО пакта 1999. 
2) Радован Радиновић: Балкан у новој геополитичкој реалности
 

=== 1 ===

                             ПОЧЕТАК ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НЕСТАБИЛНОСТИ

Inizio messaggio inoltrato:

Da: "Zivadin Jovanovic" 
Data: 30 marzo 2016 16:16:15 CEST
Oggetto: Emailing: 1999PocetakGlobalizacijeNestabilnosti


Живадин Јовановић                                                                                    28. матрт 2016.

 

Агресија НАТО пакта 1999. 

 

                             ПОЧЕТАК ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НЕСТАБИЛНОСТИ[i]

 

Агресија НАТО пакта 1999. године против Србије (СРЈ), како је развој у међувремену јасно показао, била почетак ланца агресија и интервенционизма који је постао глобална  појава праћена великим проблемима као што су разарање суверених држава, масовно избеглиштво, ширење тероризма, милитаризација међународних односа. Ако се томе додају продужена економска криза, непрекидно продубљивање јаза између развијених и неразвијених делова света, између богатих и сиромашних делова друштва, растуће неповерење и конфронтација -резултат је глобална нестабилност или, како неки аналитичари закључују, нови хладни рат. 

После агресије на СРЈ, уследио је напад „коалиције вољних“, углавном, чланица НАТО, и окупација Авганистана 2001. године, а потом оружана агресија против Ирака. „Вољни“ су, под вођством САД, окупирали Авгнистан да би уништили Ал Каиду и одговорне за напад на Светски трговински центар у Њујорку и Пентагон у Вашингтону. Борба против тероризма, паралелно је проширивана на територије других држава, у првом реду на територију суседног Пакистана, затим, на Ирак, Јемен, Сомалију и друге земље. Колико је та борба била успешна сведочи досад незабележена експанзија тероризма, како на Блиском и Средњем Истоку, тако у Африци и, нарочито, његово преливање у Европу – од Турске, преко Француске и Белгије, до Шпаније и Велике Британије. Од напада „вољних“ у Авганистну су страдале хиљаде и хиљаде цивила, жена, деце, сватова, лекара и болничког особља, а производња хероина у тој земљи под окупацијом је порасла за преко 40 пута.  Што се тиче самог Пакистана, становништво је страдало како од терориста тако и од „вољних“ који су се борили против терориста.

Када је реч о Ираку, подсетимо се још, да је то била агресија, такође, без одобрења Савета безбедности, под лажним, измиошљеним изговором - трагања за оружјем за масовно уништење. Злочини у Абу Граибу, Басри и стотине хиљада убијених цивила, међу њима и огромног броја деце, хладно су проглашени као жртве „вредне циљева“! Ни Клинтон, ни Медлин Олбрајт, ни Тони Блер никада нису објаснили – који су то циљеви који се могу мерити стотинама хиљада убијених цивила, жена и деце! 

Затим су уследили напади појединих чланица НАТО на Либију, кршењем мандата Савета безбедности УН, који трају до данашњих дана. Током недавних напада оружаних снага САД на Либију убијено је и двоје службеника српске дипломатије. Наше мисли данас једнако су усмерене и према њима и њиховим породицама, према српској дипломатији јер су жртве глобализованог интервенционизма, као и жртве агресије НАТО 1999. године. Под овим или оним изговором, у овој или оној форми, спољне агресије и крвави пучеви незадрживо су се ширили - у Јемену, Малију, Сомалији, Сирији, све до преврата у Кијеву. Модел за то је успостављен 1999. и 2000. у Србији, односно, бившој СРЈ.

                                 Нови «демократски» стандард: сила изнад права

Војни интервенционизам НАТО, на челу са САД, постао је глобална појава. Циљ је, такође, глобални – успоставити силом пуну контролу над важнијим потенцијалима на Планети, од геополитичких, инфраструктурних и економских до природних и људских, кршењем свих норми међународних односа и разарањем међународних институција  на путу безобзирне похлепе и експанзије. 

Силу права замењује право силе - постало је гесло НАТО после агресије на Србију (СРЈ) 1999. „Сила треба да буде изнад права“ – пренео нам је Вили Вимер детаљ из стратегије САД изложене у кратком писму Канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000. године.[1] Пут глобализације ауторитаризма је поплочан. Додуше, у одори демократије.

А шта су за собом остављали „борци“ за демократију, цивиле, људска права, права националних мањина, или штитоноше заштите самопрокламованих „националних интереса“? 

Најкраће речено – хаос; милионе убијених и рањених; десетине милиона избеглица и расељених; сукобљене нације, племена, религије; разорена друштва и растргане државне територије; Исламску државу и глобализовани тероризам; милитаризацију; трку у наоружању; глобално неповерење и конфронтацију.  

                                Равноправност без ратова?

Овде смо чули и од нашег пријатеља Захари Захаријева упозорење о опасности од  глобалног конфликта. Ми се надамо и, колико можемо, боримо да до тога не дође. Наша нада и очекивања заснивају се на дубоким променама у глобалном распореду снага у корист снага мира, равноправне сарадње, поштовања међународног права, посебно принципа суверене равноправности и на обнови улоге Уједињених нација како кровне организације светске заједнице народа. Епоха униполарнонг светског поретка и систем либералног корпоративног капитализма неповратно одлази у историју, а са њом, надамо се и верујемо, одлази и НАТО као њихова главна полуга и реликт хладног рата. Међутим, и поред тога, не смемо превидети да у главама идеолога „изузетности“ и „мисионарске улоге“ мисоани процеси не функционишу као код других људи. Судећи по њиховим класификацијама „добра“ и „зла“, „пријатеља“ и „непријатеља“, „правде“ и „неправде“, „терориста“ и „умерене опозиције“, или „бораца за слободу и демократију“ – још увек није мали број „стратега“ који сматрају да је у одбрани привилегија у међународним односима свако средство допуштено. 

Најопасније су структуре «из сенке» и моћници који сматрају да се историја, ако већ није добровољно прихватила свој крај, може уништити, казнити или бар зауставити. Не прихватају ништа и никога који представљају препреку безакоњу и слепом егоизму на који су се навикли током протеклаих деценија и векова. Постаје им јасно да на привилегије и „изузетност“ у светским односима даље не могу рачунати, добровољно их се не желе одрећи. Русија, Кина, друге земље БРИКС-а, већина земаља у светској заједници не прихвата туђу вољу као своју, још мање, туђе интересе као своје. Хоће ли заступници теорије „изузетности“ прихватити равноправност и партнерство у светским односима, или ће посегнути за оружјем, можда, чак и нуклеарним да сачувају старе и освајају нове привилегије? Хоће ли признати шта су стварни циљеви њихове континуиране војне експанзије на Исток од 1999. и „Бондстила“, до „ротирајућих команди“ и тзв. антиракетних штитова на руским границама? Од одговора на ова и слична питања зависе будући мир и стабилност. 

                                 Велике опасности милитаризације 

Ко дуго, без последица, гази основне принципе Повеље УН, ко  производи хаос и „сукобе ниског интензитета“, ко обара и поставља лидере других народа, ко нема обзира за легитимне интересе других народа и држава, ко је навикао да промашаје своје политике преваљује на плећа других, ко се саживео са праксом да његова увек буде последња па чак и онда када очигледно обмањује и свој народ и читави свет, тај свакако није имун ни на хазардерске потезе! И у томе је извор велике опасности.

Након НАТО агресије 1999. Изграђена је највећа америчка база у Европи, а према некима, највећа и у свету, изван територије САД, то је база „Бондстил“, на српској територији, код Урошевца. 

То је била прва у ланцу америчких војних база које су се потом множиле као печурке после кише. Прве три, после „Бондстила“, добила је суседна Бугарска а следеће четири  Румунија. И тако, све до такозваних анти-ракетних система у Пољској, Румунији, и низу других земаља, све ближе руским границама. 

Данас у Европи има више америчких и НАТО војних база него на врхунцу Хладног рата! Одавно већ нема ни Берлинског зида, ни Варшавског пакта, ни СССР-а, ни два супротстављена друштвена система, ни „осовине зла“. Шта је онда циљ енормног раста броја страних вопјних база у Европи, гомилања трупа и технике на њеном тлу, милитаризације процеса политичког одлучивања, милитаризације медија, раста војних буџета? Има ли уверљивог одговора? 

Будући да смо под доминацијом НАТО медија у читавом свету а посебно Европи, укључујући Србију, све мање имамо времена, нарочито опхрвани растућим социјално економским проблемима, размислимо да ли је све то баш тако као што гласе поруке са телевизија, из НАТО редакција и других места у којима доминира милитаризација. 

Шта значи успостављање контроле ваздушног простора од Балтичког мора до Анадолије, линије која подсећа на доба римске империје. То су неки нови моменти о којима треба размишљати.

Као последица агресије НАТОпротив Србије (СРЈ) 1999. дошло је до милитаризације не само у смислу физичког гомилања оружја и трупа, већ и до милитаризације процеса политичког одлучивања. Институције у Европи, националне и оне регионалне, све више, постају покриће за одлучивање у уским круговима о таквим питањима као што су - санкције, војни издаци, нове стране базама, привилегије и имунитети трупа НАТО, све до питања чланства у војним савезима и питања рата и мира. Својевремено је Споразум о транзиту НАТО трупа преко српске, односно југсловенске територије, јавно брањен као чисто технички споразум, који није од интереса за јавност, за народ! У уставу који је претходио садашњем, о чланству земље у међународним организацијама (на пример у НАТО) одлучивао је парламент (Скупштина). У важећем Уставу те одредбе више нема! Да ли је и то знак напретка демократије? Сваки помен референдума о најважнијим питањима од „демократских промена“ 2000. до данас извргава се руглу. Зашто? Одбојност према референдуму  о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике тешко да се може објаснити одговорношћу институција, поверењем грађана добијеним на изборима, или бригом за напредак и бољи живот. Победа на изборима, па ни предстојећим, не може се третирати ка „карт бланш“ ни за тоталну распродају преосталих потенцијала јавног сектора, ни за потписивање „правно обавезујућег документа“ са Приштином, ни за потпуну предају у наручје НАТО-у, ни за федерализацију Србије под видом децентрализације.  

Издваја се на оружје а милиони људи напуштају своје домове са Блиског истока тражећи запослење у Европи. Нису то ленштине како се злонамерно приказују, који су у потрази за лагодним животом, или који желе да поремете благостање Европљана. То су људи силом Запада и њихових арапских савезника, протерани с својих огњишта, људи који чувају голи живот и егзистенцију, идући трбухом за крухом. За разлику од лидера Запада, ти људи једноставно, немају алтернативе да преживе. Зато се и не могу зауставити ни оградама, ни патролама, ни на копну, ни на мору. Кључеви су у рукама запада – нека зауставе агресије, ратове, интервенције. Пре свега, нека зауставе рат у Сирији прекидом финансирања, наоружавања и обучавања терориста, завртањем свих славина снабдевања ИДИЛ-а. Уместо «дилова» са Турском, нека се окрену инвестицијама и развоју земаља Блиског и Средњег Истока који ће младим нараштајима дати другу, бољу алтернативу ономе што нуде идеолози џихада. 

Треба констатовати да су Русија и Кина, већ постали глобални фактори међународних економских и политичких односа. Формирање Азијске банке за развој инфраструктуре са око 60 земаља чланица, Развојне банке БРИКС-а и других, потпуно нових институција и пројеката глобалног значаја (Нови Пут Свиле 21. века) говоре да је време монопола у уређивању светских односа завршено. 

Нема више озбиљнијих међународних проблема који се могу решавати без равноправног учешћа Русије и Кине. Верујем да је то предпоставка и за праведно и одрживо решење за питање статуса Косова и Метохије, у складу са резолуцијом Савета безбедности УН 1244.  «Дилови» које нуде бриселски и вашингтонски комесари по којима Србија, у име «реализма» и «европског пута» мора да се одрекне свог уставног поретка, своје постојбине, историјског идентитета и резолуције СБ УН 1244, тешко да могу бити нешто више од провидне симулације и привида тобожњег решења.

                                 НАТО верзија историје 

Ревизија историје не почиње агресијом НАТО, али од ње добија убрзање. У том процесу инволвирано је много интереса и учесника, али је посебна улога додељена Хашком трибуналу. То је механизам који поред осталог има за циљ да замени историчаре и да издиктира своју, уствари, НАТО верзију историје, посебно, оног дела који се односи на подручје бивше СФРЈ. За велику већину народа Србије Хашки трибунал је продужена рука НАТО пакта, који не дели правду, већ изриће пресуде и то, превасходно, припадницима српског народа.  

На сутрашњи дан, кад се навршава 17 година од почетка агресије, испланирано је изрицање казне Радовану Караџићу, бившем првом председнику Републике Српске. Нисмо присталице теорија завере, али сматрамо да није случајно што је изрицање пресуде Радовану Караџићу предвиђено на дан почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ). Некоме одговара да се пажња јавности са НАТО злочина почињених пре 17 година против српског народа и грађана Србије, преусмери на изрицање пресуде Радовану Караџићу. Очекују да сутра и наредних дана, будемо заузети тумачењима и спорењима у региону око те пресуде, а да се не види и не чује одавање поштве хиљадама жртава у Србији и Црној гори, да се не чује шта народ мисли о разарању цивилних објеката, коришћењу оружја са осиромашеним уранијумом, касетних, графитних и свакојаких других бомби, да се не чује и не види каква је зла починио НАТО пакт, не само Србији и Региону, већ и целој Европи и систему међународних односа. 

Статистика говори да је, од 89 лица осуђених у судницама Хашког трибунала на укупно 1.380 година, 67 Срба, што је више од 2/3 укупног броја осуђених, са укупно 1.125 година затвора; четрнаесторица су Хрвати осуђени на 183 године, петорица су Бошњаци осуђени на 41 годину, двојица Албанци осуђени на 19 година, и један Македонац на 12 година затвора. Да ли је то одраз оне стварности у којој су започети и вођени грађански ратови и БиХ и Хрватској? Где је ту одраз злочина према српском народу у Сарајеву, Источној Босни, „Бљеску“, „Олуји“ и многим другим местима и атничким прогонима!? Злочине према српском народу у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, њихове извршиоце Трибунал није нашао!

                                Реформа Војске по мери агресора

Посебна заслуга припада нашој војсци, њеним борцима и генералима који су професионално и патриотски бранили земљу и народ. У тој борби животе је изгубило 1.008 војника и полицајаца. Њима, као и преко 2.500 погинулих цивила, међу којима је и преко 80-торо деце, данас одајемо пошту и саосећамо са њиховим породицама. Само годину, две после агресије, током тзв. реформе војске, готово сви генерали, руководиоци одбраном од агресије НАТО послати су у пенѕију. А ко је спровео такву „реформу“? Били су то генерали НАТО, међу којима, британски генерал Бик и француски генерал Оланд, у својству саветника тадашњег министра одбране Бориса Тадића! 

И шта смо добили од реформе, то најбоље знају припадници Војске Србије. Тенкове, хаубице, тешко наоружање уопште, у Смедервској железари, претопила је америчка фирма УС Стил (US Steel) добивши тако најјевтинијио и најквалитетнији челик. Кад су то завршили, Американци су рекли да им се више не исплати да остану у Смедереву, запаковали се о напустили Србију! 

А шта је био циљ агресије? Распоређивање америчке војске на Балкану, односно, на територији Србије, као прва карика у ланцу, распоређивања америчких војних потенцијала ка руским границама. Скок на Исток. Ново издање познате доктрине“Drang nach Osten“. У име ширења демократије и људских права. НАТО је уједно обезбедио образац за нове војне походе у другим деловима света, не обазирући се на принципе међународних односа, Повељу УН, или Савет безбедности као најважнији орган за питања мира и безбедности. Међутим, статистичари и аналитичари су саопштили да је само у периоду од 2001. до 2011. године из Србије, такве каква је остала разорена током агресије НАТО, извучено 50 милијарди долара преко тзв. приватизације, посебно приватизацијом банкарског и финансијског сектора. Највредније компаније на Косову и Метохији, изграђене средствима Србије и бивше Југославије, пале су у руке америчких и компанија из земаља чланица НАТО. Првао првенства у приватизацији у Покрајини, гле чуда, имали су и неки истакнути функционери Администрације Била Клинтона.

Да ли је то случајно? 

Да се подсетимо: Силвио Берлускони је јавно рекао да му се француски председник поверио да је Француска војно интервенисала у Либији, јер и она има права да се домогне неког либијског извора нафте! Какав алтруизам у борби за заштиту цивила, што је био званично прокламовани циљ војне интервенције у Либији! Неко може рећи – Берлускони је свашта причао, био је овакав или онакав? У реду, али он је био демократски изабран премијер једне демократске земље. Један од њих. Макар у по нечему и нетипичан. 

Замислите цинизам којим политичари обмањују своје народе наводним праведним мотивима војних интервенција! У позадини су редовно голи егоизам,  грабеж, незаситост. 

Весли Кларк, главнокомандујући НАТО 1999., изјавио је једној америчкој телевизији да је у Пентагону добио списак земаља које ће САД бомбардовати у наредном периоду. На питање водитеља зна ли због чега, Кларк је одговорио да му то нису прецизирали, али да он претпоставља да је због нафте.                                        

                                                   Где је излаз?

Излаз је у прихватању нових реалности у светским односима где не може бити надређених и подређених, привилегованих и обесправљених, „изузетних“ и хендикипираних. Излаз је у враћању поштовању основних принципа међународних односа и међународног права, а пре свега, у поштовању принципа суверене равноправности. У ширем смислу, излаз је у јачању улоге Уједињених нација и поштовању Савета безбедности као најодговорнијег органа за мир и безбедност. У схватању да је мултиполаризација светских односа процес који се ничим не може зауставити, или прекинути, јер је у светлости нараслих моћи Русије, Кине и БРИКС-а, неминовност. У оријентацији на демократизацију међународних односа што у суштини значи – признавање права средњим и малим земљама на сопствене интересе. У одрицању од злоупотребе борбе против тероризма за ширење и наметање ужих геополитичких интереса великих сила, у прекиду финансирања, наоружавања, обучавања и слања терориста у кризна жаришта. 

Тренутно је за мир и безбедност најважније пронаћи мирно, политичко решење за рат у Сирији уз уважавање интереса свих унутрашњих политичких фактора, не рачунајући терористе било које феле у политичке факторе. 

Тероризам је постао глобални проблем због двоструких стандарда, злоупотреба и манипулација тероризмом. Ми то знамо од грађанског рата у Босни и Херцеговини када су западне силе, посебно СДАД, директно и индиректно помагала премештање терориста са Блиског Истока, из Чеченије и Магреба, њихову обуку, наоружавање и организовање у јединице које су се бориле на страни снага Алије Изетбеговића. Ко се још не сећа бригаде „Ел Муџахедин“ чији су припадници позирали на фотографијама са одсеченим главама Срба! Касније су се Муџахедини, поново, уз подршку одређених земаља чланица НАТО, из БиХ преместили на Косово и Метохију ојачавајући снаге терористичке ОВК. А сама тзв. ОВК била је савезник, пешадија НАТО током агресије 1999. 

Може ли онда бити изненађујуће што се дуже време из БиХ и са Косова и Метохије регрутује највећи број бораца ИДИЛ-а? Шта рећи за делове БиХ који нису под контролом званичних власти Федерације БиХ, већ под контролом вехабистичких вођа? Преко 60 исламских верских установа у Сарајеву и Федерацији БиХ такође је одметнуто од званичне исламске верске заједнице?

Предлажемо да се одржи светска конференција под окриљем Уједињених нација о борби против тероризма. Пошто је то комплексно питање које захтева пуно времена, деценије а можда и више, таква конференција треба да буде само инициајтор једног процеса стварања светске конвенције о борби против тероризма. Лидер и покровитељ борбе против тероризма морају да буду Уједињене нације ако хоћемо да се спасимо од нових убистава и даљег ширења тероризма у Европи и другим деловима света. 

За Србију је излаз у успопстављању и учвршћивању стварне, пуне неутралности и подизање тог опредељења на ниво једног од основних уставних принципа. По угледу на Аустрију и друге неутралне земље Европе које су чланице ЕУ. У вођењу уравнотежене спољне политике и отворености за равноправну сарадњу, без једностраних концесија или привилегија за било коју земљу, или групацију. То није само могуће већ је егзистенцијална потреба и дугорочни интерес Србије. У поштовању достојанства и историјских искустава Србије. У бржем ослобађању комплекса инфериорности према Западу чије руке и историја односа према Србији нису чисти. У моралној обнови, усправљању и самопоуздању. У окретању себи, својим људским, научним, културним, геополитичким, природним и економским ресурсима као предпоставци за равноправну сарадњу са другима.

  

Живадин Јовановић

Председник Београдског форума за свет равноправних

 


[1] Актуелна питања спољне политике, стр. 75, Београдски форум за свет равноправних, 2007.



[i] Реч на Трибини одржаној 23. марта 2016. Године, у Београду


=== 2 ===


Балкан у новој геополитичкој реалности

Генерал Проф. Радован Радиновић

Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.

О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.

Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.

Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.

Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.

Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана дан�

(Message over 64 KB, truncated)