Una riflessione di Mira Marković per l'anno nuovo. Della stessa autrice si vedano anche i testi alla nostra pagina dedicata: http://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm


ПРОГНАНА И НЕИЗГУБЉЕНА

УОЧИ СЛЕДЕЋИХ ГОДИНА

Пише: Мира Марковић

Југословенски филозоф из Загреба, Милан Кангрга, је у некој прилици написао: „На почетку беше будућност“.
Мислио је на време у коме ће почети слобода за све народе и за све људе и равноправност међу њима.
Пут до тог времена је дуг и тежак али средином прошлог века велики део човечанства је њим кренуо. И Југославија, наша ондашња земља, је на њему била један од најбржих и најстраснијих путника. И успела је да живи у том времену пре свих, додуше кратко.
Али, већ на самом почетку неки су се путници уморили, обесхрабрилили су их тежина и дужина пута, неки су посумњали у реалност таквог циља, многима је била ближа садашњост са свим својим недостацима, него будућност – хуманија и лепа, али далека, у којој они неће стићи да живе.
Тако је било са некима, па са многима, па онда, скоро са свим путницима. Та будућност, далека и ако је буде, нека буде препуштена избору и ходу неких других поколења. 
И тако се човечанство ипак крајем прошлог века одлучило за садашњост, да је поправи где јој налази мане, и за ону будућност која је временски садржајно и креативно доступна и могућа. 
Већ се налазимо у прилично поодмаклој другој половини друге деценије двадесет првог века. Данас кад се каже будућност мисли се на следеће две – три године, на пет, 2025. година је већ предалека. 
Блиска будућност, по свему, са разлогом личиће на садашњост, изгледаће можда овако. 
1. Експлозиван материјални, економски и техничко-технолошки развој у развијеном делу света (Северна Америка, Северна, Западна и Централна Европа, најдаљи Исток) и са њим неускалђена друштвено-политичка организација друштва. Као и сваки пут у историји, материјални развој је бржи од друштвеног, њихова некомплементарност окончава се тако што се мирним или немирним (а обично немирним путем) мења постојећи друштвени систем да би, усклађен са материјалним корпусом, омогућио његов даљи развој и тиме развој друштва у целини. 
У том смислу неопходне промене друштвених система би требало да: ограничавају улогу државе, планетарно интегришу економски, социјални и културни живот, гасе представничку демократију, афирмишу непосредну и безпартијску демократију, и тако даље. 
У нарендим годинама или у наредним деценијама до тих промена у дрштвено-политичком животу неће доћи и планетарни интегративни процеси које налаже материјални, техничко-технолошки и економски развој имаће и даље препреку у друштвеним системима који ће их кочити. Тензије иземђу материјалног и друштвеног тешко да ће се окончати без притисака, или насиља, од стране прогресивних друштвено-политичких субјеката чији циљ треба да буде ослобађање материјалног и економског живота од друштвених и политичких стега – конзевативних државних и националних интереса, односно конзервативног разумевања државних, националних, па и личних интереса. 
2. Социјалне, односно класне разлике остаће и даље драматично и примарно лице следећих деценија. Оне ће се, као и до сада испољавати на мирко и макро нивоу.
На микро нивоу у оквиру држава и народа и на макро нивоу глобално. 
У развијеним друштвима на микро нивоу ће се те разлике смањивати захваљујући укупном друштвеном развоју. Високо развијене државе на Западу и Северу Европе захваљујући великом материјалном богатству довешће до радикалних позитивних промена у социјаној структури становништва. Смањиваће се сиромаштво, нестајеће лумпенпролетаријат. Али ће разлике између богате мањине и сиромашне већине и даље обележавати сва друга, мање развијена и неразвијена друштва. Као што ће на глобалном нивоу та диференцијација не само трајати већ показати тенденцију раста. 
Високо развијена друштва су у свим димензијама свог развоја оставила далеко иза себе двадесети век, али тај развој и даље дугују експлоатацији природних богатстава неразвијеног света који је, међутим, и даље неразвијен, често као што је био и пре неколико векова. 
Између НАСЕ и Јужног Судана смештено је више векова него што их је било између Нероновог царства и живота у Долини Брамапутре. Чак више него између Циришке Линден штрасе и бразилске фавеле 1963. године.
3. И даље ће се водити локални ратови као пљачкашки походи за потребе мултинационалних компанија. И даље ће се ширити експанзионизам и светска доминација највеће војне, економске и технолошке силе са нескривеном тенденцијом ка глобалној колонизацији.
Али ће и даље трајати пацификација могућих организованих и енергичних напора прогресиног света да се та колонизација заустави.
Јачање две велике силе, Русије и Кине, у првој половини двадесет првог века није успело да заустави колонијалне претензије са Запада – НАТО и администрације САД.
Али, с обзиром да су, у крајњој линији те претензије уперене ка њима могло да дође до оружаних сукоба који би добили глобални карактер. Да ли би то био Трећи светски или последњи светски рат зависило би од техничко-технолошког оружја којим би се водио. Постојећа сазнања о домашају тог оружја указују на његов апокалиптични карактер. 
4. Већина савремених друштава, односно држава, је организована на принципу парламентарне демократије. Тамо где је та демократија стартовала пре неколико векова, она представља истрошен историјски образац, у срединама где је новијег датума манифестује се прилично карикатурално с обзиром на број партија и одсуство њиховог политичког идентитета. 
У већини друштава организованих као парламентарна или представничка демократија губе се политичке разлике међу партијама, постоје само номиналне, лингвистичке и симболичке, па је вишепартијски систем то све више само формално а у ствари се трансформише у једнопартијски. Разлике између левице и деснице се смањују, са тенденцијом да се потпуно изгубе. 
Левица је одустала од радикалних потеза у погледу промене друштва, определила се да постојеће коригује, поправља и тиме се приближила десници која је, иако решена да сачува постојеће друштвене прилике, допустила промене које треба да их усаврше. 
Партијским животом доминира једна мисао и она ће доминирати и даље, још неко време, пре него што вишепартијски систем и парламентарна демократија не издахну, препуштајући своје место непосредној, стварној демократији.
Али бар до 2025. године непосредна демократија се неће догодити. Тешко да ће се афирмисати чак и као политички и друштвени идеал. (Краткотрајна најава такве демократије средином прошлог века у Југославији, она будућност о којој пише Кангрга, постаје излет у небо, антиципација живота који ће се догодити ако га не предухитри апокалиптични рат или ако га не одложи за дуго недостатак разума и енергије да се тај рат избегне. 
5. Електронска, дигитална цивилизација (настала из претходног такозваног информационог друштва) развија се темпом чију је брзину тешко предвидети. 
Мада, по свему тај темпо биће најдинамичнија динамика најближе будућности.
Та динамика измешта човеков живот, бар у развијеном свету, на ниво у коме физичке, административне, па и професионалне активности преузима „машина“. 
То човека чини слободним, али га истовремено и лишава слободе.
„Машина“ има услова да стави човека под контролу и она то већ чини. Та контрола може да буде палијативна и битна. Може да буде парцијална и целовита. Она је већ у овом тренутку све мање палијативна и парцијална. Све је више битна и целовита. У тренутку када је захваљујући електронском развоју стекао слободу, човек је у том истом тренутку и изгубио.
Двојство те цивилизацијске тековине је енигма за коју данас нема изгледа да буде решена у интересу човека, али по свему неће бити решена ни сутра. 
6. Неуравнотежени развој наука траје већ неколико деценија. Природне, техничко-технолошке и примењене науке се развијају темпом који превазилази брзину којом су се развијале кроз читаву досадашњу историју. И тај ће темпо бити настављен. Истовремено, друштвене науке, пре свега општа наука о друштву, и њене посебне дисциплине, стагнирају, налазе се између псеудофилозофских опсервација и неуредне, неамбициозне дескрипције. 
Ако је савременом свету потребна нека контрола у позитивном смислу, једна од првих треба да буде она над применом резултата природних и техничко-технолошких наука. До сада и за сада резултати ових наука су више коришћени против човека него у његовом интересу. А човеков интерес је требало да буде примарни мотив стицања и примене научних сазнања. 
Друштвене науке, демотивисане страхом од политике, не само што ће стагнирати, већ ће пропустити прилику да преузму део њене улоге у функционисању и креирању друштва и човековог живота уопште, што по природи ствари у двадесет првом веку треба да чине. 
Друшетвене науке су те које треба да усмеравају резултате природних наука у правцу човекових интереса, да заштите човека и његов свет од неразумне и нехумане примене природно-научних и техничко-технолошких сазнања. Друштвене, хуманистичке науке, под претпоставком да су посвећене интересима човека, у симбиози са природним наукама и техничко-технолошким наукама, могу тај интерес да реализују. Тек обједињене, оне могу комплементарно да креирају оптималан живот на планети. 
7. Уметност, упркос бољим условима за себе него што их је било када имала, налази се у опасности да се трансформише у свој антипод. 
Вајарство је све чешће лишено потребе за обликом, на рачун тобожњег садржаја кога, међутим, нема. 
Сликарство потцењујући форму не рачуна на садржај. Он се по потреби може претпоставити, додуше та претпоставка се не сматра неопходном, чак ни потребном.
Књижевност злоупотребљава човекову потребу за површношћу и баналношћу излазећи им у сусрет. Повремено ће им бити додата и вулгарност, тамо где се процени да површно и банално нису довољно комерцијални. Јер је злоупотреба ниских потреба мотивисана још нижим. „Писци“ транспарентне књижевности нису мотивисани тобожњим духовним алтруизмом, већ бруталним егоизмом – финансијском и медијском похлепом. 
Повремени вајарски, ликовни и књижевни испади у сферу наводно класичног, у интересу спасавања уметности од њеног антипода, осцилирају од неувиђавног кича до дирљиве наивности. И доприносе, у крајњој линији, процесу уметничке деградације коју су хтели да зауставе. 
Највеће резултате у антиуметничком тренду постиже филм. Он се чак и не устеже да своје „стваралаштво“ лингвистички преименује од уметности у индустрију. Огромна већина тих производа је финансијски јефтина, високо тиражна и прилично успешно посвећена етичкој и естетској деградацији Хомо сапиенса.
Осим површности, баналности и вулгарности филмска индустрија промовише и насиље, не само постојеће већ и његову футуристичку верзију, као престижно човеково биолошко, психолошко и цивилизацијско својство.
Ако су остале уметности занемаривале племенитост, солидарност, алтруизам, нежност, хуманизам уопште, па чак и лепоту, филмска уметност је успела да афирмише њихове антиподе. Нажалост без страха да ће бити цивилизацијски онемогућена. Напротив. Охрабрена је одсуством цивилизацијске индолентности, неразумне, готово мазохистичке пасивности. 
Друге уметности нејасним садржајем кокетирају са тобожњом мисаоном дубином, савршено свесно и савршено дрско злоупотребљавају страх, не само скромно образованих, већ и оних који су високо образовани, од неспособности да схвате сложеност, од скривене сумње да су недорасли разумевању стваралачке поруке модерног уметничког садржаја.
Филм, за разлику, дакле, од других уметности, те претензије нема. 
То јест, филмска индустрија не производи намеру да је филозофска, психолошка, уметнички авангардна појава. И то таква која тобоже еманципаторски конципирана, тражи индиректне, додуше не баш енергичне, начине да афирмише један непатетични хуманизам. 
Намере филмске индустрије су планирано комерцијалне, а последице су спонтано нехумане. Мада су уствари и оне планиране. Експанзивна природа те нехуманости није настала спонтано, случајно. Напротив. Она је лабораторијска творевина власника технолошке и финансијске моћи чији је циљ да креирају свет у коме су сви са друге стране те моћи, већина људи, само способни извођачи њене стабилности и експанзије. Непобуњеничка, високо квалификована радна снага у свету којим влада златна милијарда. 
Стварна уметност, нова, лепа, као етички и естетски израз доба које треба да буде прогресивно и хумано, налази се пред вратима овог века. Али за сада нема ко да их отвори. Држе их гвоздене полуге империјалног глобализма. Да их савладају, још су крхке руке еманципаторског универзализма. 
И биће још прилично дуго. Бар до будућности чије нам је лице доступно.
8. Религија ће још дуго бити присутна на националном и државном нивоу, као што ће и даље, чак и у већој мери, утицати на односе између народа и држава.
Форсирање значаја религије у испољавању националних интереса, као и подстицање религијских несугласица и нетрпељивости у глобалним размерама, има за циљ скретање пажње, и на националном и на глобалном нивоу са примарних разлика и супротности међу људима – социјалних, односно, класних, на секундарне.
Свест о примарности тих разлика подстакла би механизме да се оне смањују, укидају. Тиме би била доведена у питање постојећа цивилизација која на тим разликама егзистира. Њени творци и заштитници као кукавичје јаје подмећу свету старе мржње и нетрпељивости, измишљају нове као прашину бачену у очи милиона људи да не виде антагонизам између сиромаштва и богатства као примарно својство света у коме живе. 
Сличну „цивилизацијску“ улогу има и залагање за изједначавање једнополних ванбрачних и брачних веза са вишеполним. 
Отпори који том залагању постоје у многим срединама, у читавим државама и код великог броја народа, приписују се конзервативизму и одсуству демократског духа.
И ако је у најмању руку неумесно приписивати читавом једном друштву и народу конзервативизам и недемократичност, са озбиљније тачке гледишта се поставља питање – који то субјект у савременом свету може себи допустити да буде арбитар у оцени вредности као што су прогресивно, демократско, савремено, и тако даље.
Прецењивање значаја и изједначавање истополног и вишеполног мотивисано је истим, претходним лукавством – скретање пажње са секундарне теме да би се отклонила са главне.
Социјална, односно класна сфера друштвеног живота треба да буде маргинализована у интересу подручја које су, међутим, од секундарног значаја за човеков живот и друштво у коме живи. Та политика глобалних размера добила је подршку скоро у свим срединама, има развојну тенденцију и подржавају је и они који би требало да знају да је она уствари највиши домет империјалног лукавства.
9. Савремени капитализам је добио битку против социјализма 1989. године, симболично са падом Берлинског зида, а стварно са укидањем социјалистичког друштвеног система у СССР-у и социјалиситчким земљама у Источној и Централној Европи. Тријумфализам је кратко трајао, на нови „поредак“ брзо су се навикли и побеђени и победници.
Побеђени су брзо, а изгледа и лако, прихватили свој пораз. У ствари су се понашали као да су га једва чекали, односно као да се добровољно одричу живота који им није одговарао. А победници су задовољни победом, после много деценија, коначно одахнули. И пре, а поготово после Другог светског рата, западни капитализам је живео у приличном страху од источног социјализма. Тај страх га је подстакао на многе мере у економском, социјалном, политичком, па чак и културном животу које су га учиниле хуманијим друштвом.
У протеклим деценијама, захваљујући тим променама, он је са разлогом постао нови капитализам, социјалнији капитализам. Због тога се понекад употребљава израз социјални капитализам.
Међутим, сада без љутог противника у лицу социјализма, капитализам нема егзистенцијални подстицај да се мења, хуманизује, па чак ни да се развија. 
Сам на терену на коме је до јуче ратовао, и победио, заслужује да се одмори. 
Међутим, тај одмор дуго траје, капитализам се улењио. Одстуство противника успорава његов развој. Исти мач којим је одсекао главу свом противнику прети и њему. 
Економска, социјална и културна деградација капитализма ће се одвијати споро и као сви империјални животи престаће да постоји због својих унутрашњих слабости а не због цивилизацијског конкурента. За сада и у најближој будућности он се није најавио.
10. Технолошки развој се креће у правцу све већег присуства вештачке интелигенције која треба да компензира недостатке човекове, однсоно биолошке. Човек већ сада користи разне имплантанте (у мозгу и у телу) и користиће их све више да би опстао у свету који се технолошки толико брзо и интезивно мења да његов аутентични биолошки састав са њим све теже кореспондира.
Вештачка интелигенција ће се развијати на рачун биолошке, али је у скорој будућности неће радикално довести у питање.