http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=32602

EKSKLUZIVNO
ISTINA O LAZNIM SVEDOCENJIMA U HAGU (2)

NAKNADNA MESICEVA PAMET ZA LAZNI EFEKAT U HAGU

* isav JOVIC

Danas jako lepo zvuci kad neupuceni ljudi cuju da je bilo tako
"pametnih" predloga, koji bi, da su nekom srecom bili usvojeni od
Srbije, doprineli da se izbegnu svi sukobi i katastrofe koje smo
doziveli.
Nazalost, nije tako. Kada se danas govori o tom projektu, koji su zaista
bile predlozile Slovenija i Hrvatska, govori se nepotpuno i uprosceno,
da bi se postigao politicki efekat prenosenja odgovornosti na onoga ko
ga nije prihvatao.
Prava istina je, medjutim, drugacija:Predsednistvo SFRJ je pripremalo
projekat buducih odnosa u jugoslovenskoj federaciji, i vecinom clanova
Predsednistva zakljuceno je da Saveznoj skupstini predlozi korekture
postojeceg Ustava, kako bi bile uklonjene njegove ocigledne slabosti, i
kako bi se prevazisle medjurepublicke suprotnosti.

Slovenija i Hrvatska se s tim konceptom nisu slagale, i dale su svoj
projekat konfederalnog ugovora koji bi trajao pet godina, a koji bi
posle toga automatski prestao da postoji, ako ne bi bio sporazumno
produzen. Nije, dakle, Srbija bila jedina za korekture postojeceg
Ustava, niti jedina protiv predlozenog konfederalnog koncepta, nego
vecina republika i clanova Predsednistva SFRJ. Ipak, Predsednistvo je
uputilo Saveznoj skupstini oba predloga kao ravnopravna. Ali, kao sto
je poznato, nikada nije mogao da bude postignut sporazum ni o jednom
predlogu.
Moglo bi se, dakle, pre govoriti da je raspad Jugoslavije nastao zato
sto Slovenija i Hrvatska, koje su bile u tom trenutku u manjini, nisu
prihvatile vecinski predlog za izmenu Ustava zemlje. Medjutim, to bi
samo bio "utuk na utuk", jer je izjasnjavanje za jedan ili drugi predlog
bio samo "vrh ledenog brega", iza koga se skrivala prva sustina stvari,
o kojoj Mesic izbegava da govori.
Sustina problema, koju je hrvatsko rukovodstvo vrlo dobro videlo i
znalo, sastojala se u cinjenici da ono zeli da odvoji Hrvatsku od
Jugoslavije, bez uvazavanja ravnopravnosti srpskog naroda koji zivi u
toj republici, bez mogucnosti da i on odlucuje o svojoj sudbini.
Ideja predloga o konfederaciji bila je sledeca: sve republike se
proglasavaju samostalnim drzavama, a potom zakljucuju ugovor o
konfederaciji, koji ce trajati pet godina. Posle toga - kud koji mili
moji. Prividno ostajemo zajedno, a fakticki stavljamo "pod tepih"
kljucno pitanje, da li je u republikama koje to predlazu pribavljena
saglasnost konstitutivnih naroda za takvu odluku, da izadju iz
zajednicke drzave. Sasvim je jasno bilo da se time pokusava preskociti
ustavna procedura, koja mora da prethodi rasturanju drzave i stvaranju
konfedercije, i da bi cak, ne znam kako i od koga - usvajanje takvog
predloga na nivou federacije ili u nekoj drugoj republici, pa i u
Srbiji, moglo da ukloni sve probleme koji su kasnije ispoljeni u
Hrvatskoj, kada se drugim putem krenulo ka istom cilju, odvajanju
Hrvatske u samostalnu drzavu, bez uvazavanja ravnopravnosti oba
ustavotvorna naroda.
Kada je postalo jasno da se politicka kriza zemlje nije mogla resiti
dogovorom na osnovu bilo koga od dva ponudjena resenja, Predsednistvo
SFRJ je razradilo novi predlog - da se u republikama
koje predlazu konfederaciju obave referendumi - za federaciju ili za
konfederaciju. Za one republike koje su bile za federaciju, ona bi se
rekonstruisala na osnovu njihove saglasnosti, a za one koje se izjasne
na referendumu za konfederaciju, doneo bi se zakon o razgranicenju i
odvajanju od Jugoslavije. Pa bi se, potom, s njima pregovaralo o
konfederalnom ugovoru. Glasanje o konfederaciji, u svakoj republici,
bilo bi i glasanje o otcepljenju, pri cemu se podrazumevalo da se
postuju ustavotvorna prava naroda.
Na sednici Predsednistva, na kojoj je o tome odlucivano, ucestvovali su
i predsednici republika. Pored ostalih, i predsednik Hrvatske Franjo
Tudjman, i predsednik Slovenije Milan Kucan. Samo njih
dvojica i, naravno, clanovi Predsednistva iz Slovenije i Hrvatske,
odbili su pomenuti predlog Predsednistva. Bez obzira na postignutu
dovoljnu vecinu u Predsednistvu, pomenuti projekat resavanja politicke
krize nije mogao da se realizuje, jer upravo republike u kojima bi
trebalo da se obave referendumi o osamostaljenju, na osnovu zakona koji
bi bio donet, na to nisu pristajale. Iako su ostle republike, koje bi
ostale u rekonstruisanoj federaciji, pristale i na njihovo otcepljenje i
zakljucenje konfederalnog ugovora s njima.
Ni Hrvatskoj, ni Sloveniji, nije odgovaralo donosenje zakona o
postupku za otcepljenje. Hrvatska je znala da bi imala teskoce da
ostvari otcepljenje bez saglasnosti srpskog naroda u svojoj republici,
a Slovenija je uporno nametala iracionalan zahtev o "razdruzivanju",
dakle rasturanju cele Jugoslavije, a ne o otcepljenju pojedinih
republika, iz razloga koji bi mozda samo ona mogla da objasni.
Tako je propao projekat konfederacije, a ne odbijanjem samo jedne
republike, kako Mesic zeli da prikaze. Taj projekat bi imao smisla da su
Hrvatska i Slovenija bile razumne da prihvate ono sto je na
Predsednistvu procenjeno kao dobro resenje, da te dve republike (i jos
neka, ako se tako odluci) budu u konfederalnom odnosu sa Jugoslavijom, u
kojoj bi ostale one repulike koje to zele, sa redefinisanim ustavnim
resenjem.
Dakle, predlog o konfederaciji bio je samo nacin zavaravanja javnosti.
Danas, posle dvanaest godina, njegovi autori zele da zavaraju i Haski
tribunal, i da se prikazu kao zagovornici ocuvanja
Jugoslavije.
Smesno.
(Nastavlja se)

PLAN ODBRANE HRVATSKE
Da bi se bolje razumelo ponasanje Hrvatske u odnosu na sopstveni predlog
o konfederaciji, treba danas pogledati tekst dokumenta "Plan odbrane
Hrvatske", citiran na 205. strani moje knjige "Poslednji dani SFRJ", u
kome izricito stoji stvarna hrvatska namera da "nikakav referendum o
buducem uredjenju Jugoslavije ne dolazi u obzir, i da ce HDZ diktirati
takve uslove, da njen koncept konfederativnog uredjenja bude tako
postavljen, da unapred bude neprihvatljiv za Srbe".

---

http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=32708

ISTINA O LAZNIM SVEDOCENJIMA U HAGU (3)

MESIC SADA POKUSAVA DA OPOVRGNE I ISKRIVI
SVE STO JE PRIZNAO NA PREDSEDNISTVU SFRJ

@ Dr Borisav JOVIC

Teza je Stjepana Mesica da je iz Srbije dosao podsticaj za pobunu Srba u
Hrvatskoj, da su oni poceli da pruzaju otpor novoizabranoj HDZ vlasti,
da su podizali barikade da bi onemogucavali
funkcionisanje glavnih saobracajnih magistrlaa, da su se naoruzali i
smetali legalnoj hrvatskoj vlasti da obezbedi funkcionisanje drzave.
Dalje, teza je da je hrvatska drzava morala da se naoruza da bi tu
pobunu suzbila.
Koliko god da se i Mesic i Hrvatska upinju da dokazu da stvari stoje
onako kako bi njima odgovaralo, istorijske cinjenice govore o sasvim
drugacijem rasporedu i redosledu dogadjaja.
Po dolasku na vlast Hrvatske demokratske zajednice, izmenjen je Ustav
Hrvatske na nacin da je srpski narod od, do tada, ustavotvornog,
pretvoren u nacionalnu manjinu. Naravno, bez da je
njega iko o tome pitao, i bez njegove saglasnosti. U svim dotadasnjim
ustavima Hrvatske, ta je repulika bila definisana kao republika dva
ravnopravna naroda - Hrvata i Srba. To je bila logicna posledica
cinjenice da u toj repulici na oko 30 odsto teritorije vekovima zivi
vecinsko srpsko stanovnistvo. To je bio i jedino moguci nacin da se
usvoji sporazumno politicko resenje za formiranje jedne republike na
ravnopravnim osnovama dva naroda koji tamo zive.
Brisanjem srpskog naroda kao ustavotvornog, izazvalo je veliko
uznemirenje kod srpskog stanovnistva u Hrvatskoj, kod koga je jos bio u
secanju progon i pokolj izvrsen nad njim u toku Drugog svetskog rata.
Pogotovo sto je novoizabrana vlast nagovestila politiku izdvajanja iz
Jugoslavije. Bilo je ocigledno da se pomenutom ustavnom revizijom
pripremalo ukidanje ustavotvornog prava srpskog naroda da ucestvuje u
odlucivanju o sopstvenoj sudbini. Srpski narod u Hrvatskoj se
plebiscitarno izjasnio protiv takve ustavne promene, ali to aktuelna
hrvatska vlast nije uzimala u obzir.
Predstavnici srpskog naroda pokusavali su da svoja prava zastite zaleci
se organima Federacije, ukljucujuci i Predsednistvo SFRJ, ali ovi nisu
imali pravne instrumente za to. Politicki pokusaji, nazalost, nisu dali
rezultate.
To stanje je raspravljano na Predsednistvu SFRJ, upravo u vreme
desavanja, sa izvestajima kompetentnih organa sa terena, svestrano i uz
sve raspolozive argumente. Sednica Predsednistva
SFRJ odrzana je 2. oktobra 1990, a trajala je citav dan i do duboko u
noc. U njenom radu iz Hrvatske su ucestvovali predsednik Tudjman i
predsednici Sabora i Vlade Hrvatske. Posle svestrane rasprave, bez
ijednog glasa protiv i uz saglasnost pomenutih predstavnika Hrvatske,
Predsednistvo je zakljucilo da se uzroci medjunacinalnih konflikata u
Kninu i drugim mestima sa vecinskim srpskim stanovnistvom nalaze u
odlukama aktuelne hrvatske vlasti, koje ugrozavaju nacionalna prava i
interese srpskog stanovnista.
Zakljuceno je da se stanje moze popraviti, ako se odmah preduzmu mere
da se oni uklone. Predsednistvo je nalozilo da se svi sporovi rasprave
i da se pronadju adekvatna resenja koja ce ukloniti tenzije.
U zakljucku pomenute sednice Predsednistva SFRJ od 2. oktobra 1990,
pored ostalog, se kaze: "Predsednistvo SFRJ je zatrazilo da se izvrsi
detaljna analiza uzroka koji su doveli do
medjunacionalnih oruzanih sukoba i utvrdilo obaveze za sve nadlezne
organe, kako bi se pronasli mirni putevi za resenje konfliktne
situacije i zahtevalo da organi Republike Hrvatske sagledaju i otklone
uzroke koji izazivaju strah, otpor, pa i masovnu gradjansku
neposlusnost (podvukao B.J.).
Vreme je prolazilo, stanje se pogorsavalo, a uroci sukoba nisu
otklanjani. Zato je Predsednistvo SFRJ na novoj sednici, odrzanoj 7. i
8. maja 1991, ponovo potvrdilo ranije ocene o uzrocima stanja u
Hrvatskoj i naredilo niz mera koje bi trebalo da dovedu do uklanjanja
medjunacionalnih sukoba. Tacka 5. zakljucaka Predsednistva je glasila:
"Odmah formirati paritetnu grupu sastavljenu od
predstavnika Republike Hrvatske i legitimnih predstavnika srpskog
naroda iz Hrvatske, radi otpocinjanja razgovora o svim spornim
politickim pitanjima za koje se smatra da su uzrocnik krize, kao sto
su: ustavna ravnopravnost hrvatskog i srpskog naroda, jezik, pismo,
nacionalni i drzavni simboli, pravo naroda na samoopredeljenje do
otcepljenja, nacin izjasnjavanja na referendumu i sl."
Na toj sednici su ucestvovali predsednici svih republika, a zakljucci
su doneti bez ijednog glasa protiv, jednostavno zato sto nije bilo
argumenata protiv cinjenica na kojima su se zakljucci zasnivali.
Pritesnjeno nepobitnim argumentima, hrvatsko rukovodstvo je na
Predsednistvu SFRJ prihvatilo pomenute ocene i stavove, ali mu ni na
pamet nije padalo da ih sprovede u zivot. Naprotiv, nastavilo je jos
zesce ostvarivanje politike izdvajanja Hrvatske iz Jugoslavije metodom
svrsenog cina, bez uvazavanja ikakvih prava srpskog naroda. Hrvatski
Sabor je doneo odluku o samostalnosti Hrvatske, odnosno o otcepljenju
od Jugoslavije, sto je izazvalo srpski narod u
Hrvatskoj da na sopstvenom referendumu odbaci takvu odluku, i da
proglasi otcepljenje od Hrvatske.
Sve to je konflikt dovelo do usijanja.
Stjepan Mesic bi trebalo da objasni, kako je bilo moguce da upravo u
vreme kada se sve desavalo, kada su svi izvestaji sa terena i svi
argumenti bili na stolu Predsednistva SFRJ, nije bio u stanju da dokaze
ono sto sada pokusava, da je otpor srpskog naroda u Hrvatskoj izazvan
iz Srbije. Nego je, pred svim clanovima Predsednistva iz cele
Jugoslavije, a ne samo Srbije, i pred svim predsednicima republika, bio
prinudjen da prihvati jedinstvenu ocenu uzroka koji su doveli do
otpora srpskog naroda u Hrvatskoj. Danas, kada pokusava da stvari
prikaze drugacije, pokusava i da zaboravi sta je stvarno bilo.
Medjutim, mi nismo zaboravili. A postoje i stenogrami, zapisnici,
odluke i druga dokumenta koja nece dozvoliti falsifikovanje istorije.

UKINULI CIRILICU, "OCISTILI" POLICIJU

Odmah po donosenju izmena Ustava, hrvatska vlast je krenula na njegovu
prakticnu realizaciju. Pocela je da ukida dotadasnja nacionalna prava
srpskog naroda: pravo da se u sluzbenim poslovima sluzi srpskim
nacionalnim pismom - cirilicom, pravom da deca srpske nacionalnosti u
skolama uce na svom jeziku i pisu svojim nacionalnim pismom. Ukinute su
srpske kulturne institucije, koje su postojale vekovina. Lokalna
policija, ciji je nacionalni sastav odgovarao sastavu stanovnistva,
stavljen je pod komandu Zagreba i menjan na stetu srpskog ucesca u
strukturi. Smanjivan je broj zaposlenih gradjana srpske nacionalnosti u
policiji, drzavnim sluzbama i javnim ustanovama i preduzecima, a sa
rukovodecih mesta, cak i u privredi, udaljeni su skoro svi Srbi,
nezavisno od toga koliko su bili uspesni.
Jednom recju, vodjena je politika uznemiravanja srpskog stanovnistva i
izazivanja njegovog otpora, kako bi se kasnije moglo opravdavati
naoruzavanje radi nasilnog odvajanja od Jugoslvije.