NA SH-OM: Срби и Руси траже да се поштује и настави велико дело Слободана Милошевића (11.03.2026)

 

CONFERENCE ANNOUNCEMENT: https://www.cnj.it/home/it/informazione/jugoinfo/9801-9510-beograd-10-3-slobodan-milošević,-slobodna-srbija-i-novi-svet.html

 

 

 

 

ICSM, 16/03/2026

 

On the occasion of the twenty years since the death of the President of Serbia and the Federal Republic of Yugoslavia, Slobodan Milošević, a memorial event – international roundtable entitled “Slobodan Milošević, Free Serbia and the New World” was held in Belgrade. The meeting was organized by the Slobodan Milošević International Committee, the Serbian-Russian Brotherhood and the First Movement for Serbia.

The participants of the meeting pointed out the importance of an active attitude towards Milošević’s significant historical legacy from a time distance of several decades, emphasizing that the events of the last decade of the twentieth century can now be viewed in a broader geopolitical context. According to the speakers, the collapse of Yugoslavia and the events in Serbia in the 1990s were part of deeper global processes that followed the end of the Cold War and the change in the balance of power in the world.

The opening address at the conference was given by Ambassador Vladimir Kršljanin, Secretary of the Slobodan Milošević International Committee.

He emphasized that Slobodan Milošević is “one of the most significant figures in Serbian history, the “new Lazar”, a man who brought Serbia back into history with a big bang and gained immense reputation in the world as a “symbol of anti-globalism”, a leader of the people’s resistance against Western aggression, an inspirer of the new course of Russia and China, an initiator of the state alliance with Russia and Belarus, a hero and a martyr.”

The conference paid special attention to the analysis of the mechanisms of political pressure and media campaigns that, as the participants pointed out, were used against Serbia in the 1990s. The speakers assessed that many methods of political action that were later used in other parts of the world, including various forms of political protests and changes of power, were first applied in Yugoslavia.

Sergey Baburin, co-chair of the Slobodan Milošević International Committee, emphasized that Slobodan was a leading statesman of Serbia and Yugoslavia and a great Serbian patriot. We must leave the truth as a legacy to our descendants, he emphasized and indicated that, in his opinion, Yugoslavia became one of the first victims of the new unipolar world order that emerged after the collapse of the Soviet Union. He assessed that the political pressures, sanctions and military interventions that accompanied the collapse of Yugoslavia were part of a broader strategy of reshaping international relations.

The truth about Slobodan Milošević is important for the spiritual and moral revival of not only the Serbian, but also other Slavic peoples, as a minimum, Baburin emphasized in the end, adding that we must understand that Slobodan was the embodiment of personal heroism and statesmanship – he knew that Yugoslavia could not defeat NATO in the war, but he categorically refused to surrender and decided “We will fight.” May his memory be bright!

The another co-chair of the International Committee, Klaus Hartmann, who appeared online, analyzed in detail the aggressive actions of Western countries in recent years and months, the implementation of which began on our soil, and concluded: “Let us preserve the achievements and legacy of our friend and comrade, the great Slobodan Milošević: Let us defend freedom and national sovereignty, solidarity with all anti-imperialists and fighters for liberation and independence, friendship with Russia and China!”

“The political portrait of Slobodan Milošević has yet to be written,” stated academician Elena Guskova at the beginning of her presentation. Milošević was the only Slavic leader of that time who resisted the dictates of the West, she emphasized, analyzing in detail all the key events of that time in which he played a major role.

Finally, in The Hague, in her words, “the entire country followed the trial and the entire country was united in the opinion that he bravely, stoically and selflessly defended the honor and dignity of the Serbian people and the historical truth. And we thank him today for what he did and has done for his country!”

Russian journalist and president of the Union of Journalists of Russia Vladimir Solovyov spoke about the experiences of reporting from the Balkans in the 1990s. He recalled that as a war reporter he reported from the region during the most difficult periods of the conflict and added that at that time there was a strong media struggle over the interpretation of events.

Solovyov emphasized that enough time has passed to analyze many events without the direct political pressure that existed during the 1990s. According to him, historical distance allows for a better understanding of the complex circumstances in which political decisions were made at that time.

“Today, as the world descends once again into global conflict, we must remember the lessons of the Serbian Golgotha. The free Serbia that Milosevic and his supporters dreamed of still exists — in the memory of the people, in the Serbian temples in Kosovo, and in the stubbornness with which Belgrade refuses to impose sanctions on Moscow. And while that is the case, the figure of Slobodan Milosevic will stand in the way of those who are trying to rewrite history in favor of the “new world order,” Solovyov concluded.

Slobodan Milosevic’s granddaughter, Marija M. Milosevic, who also addressed the audience, spoke about the warnings that, as she stated, her grandfather had issued. She pointed out that many of these warnings, in her opinion, have become visible today in political and social processes in the world.

According to her, Milošević warned of the danger of losing national identity, tradition and spiritual values, emphasizing that such processes could affect the Serbian people in the future. She assessed that today we can observe the phenomena that, as she stated, her grandfather had predicted.

Speaking about the broader political context, Milosevic pointed out that, in her opinion, Yugoslavia was one of the first examples of political processes that were later seen in other countries, such as Iraq, Libya and today Iran. She added that Milošević, as she stated, warned of such geopolitical changes and that he remained a symbol of the struggle for freedom, justice and the interests of his own state.

She also emphasized the importance of preserving historical memory, emphasizing that it represents an important source of strength for the people. At the same time, she pointed out that the younger generations, as she said, often have little interest in events from the recent past, including those from the 1990s.

In her opinion, young people are often exposed to various forms of media and cultural influence, which is why it is important to pay more attention to education and understanding historical processes. She added that in the modern world, certain values ​​are presented as universal and progressive, while states that do not accept them are often portrayed as backward, which raises numerous questions about the nature of modern international relations.

Dr. George Szamuely recalled that Slobodan Milosevic was kidnapped, much like Maduro today, but that in The Hague he bravely defended the honor of Yugoslavia and the Serbian people and explained to the world the essence of the post-Cold War unipolar world. He also exposed the dishonest Western “diplomacy” that preceded the breakup of Yugoslavia, which we then saw in other crises in the world, in the examples of the “Badenter Commission”, the “Rambouillet Agreement” and other deceptions, staged as a justification for pre-planned violent actions. We see the latest example of such behavior in the aggression against Iran. But the Serbs, “led by one of the greatest political geniuses of our era, Slobodan Milosevic”, knew exactly what the Western plan was.

And the Hague Tribunal, which was a mockery of international law with the same goal – to justify Western aggression, incompetently dealt with Milosevic’s courage and qualities. By his example, he showed that people can sacrifice themselves, with courage and heroism, to restore the freedom and dignity of their people and inspire others – that is what you need to do to defend the freedom and integrity of your people, concluded Szamuely.

Professor of the Faculty of Law in Belgrade Branko Rakić spoke in detail about the way in which Slobodan Milosevic was killed in The Hague. He described numerous, dubious and controversial decisions that systematically and sophisticatedly damaged Milosevic’s health.

Rakić also spoke about the conditions in which Milosevic was held in custody, addressing the issue of his health and the way he was treated during the trial. According to him, during the trial, questions were repeatedly raised about whether the former president’s health was adequately treated and whether the conditions in detention could have further jeopardized his condition. He emphasized that these circumstances are still being debated in legal and academic circles today. In the end, Rakić pointed to Milošević’s human qualities – kindness and nobility – in contrast to the terrible machinery deployed against him.

The conclusions, proposed by Vladimir Kršljanin at the end of the meeting, state, among other things, that:

“We live in Serbia, whose statehood, faith, tradition and glory were reborn under the leadership of Slobodan Milošević.

Twenty years is more than enough. Serbia must wake up from its artificial coma and return to the most glorious pages of its history. Let this twentieth anniversary be an occasion for us to break the silence about our and his accomplishments from the end of the 20th century, to equally celebrate our greatest historical accomplishments in the 20th century – the liberation struggle in the First and Second World Wars and the 90s, and to step more courageously into the New, more just world, for which we have made so many sacrifices, shoulder to shoulder with our Russian brothers, whose new great victory is approaching.

Slobodan should get boulevards and streets, monuments, a museum. He must enter school curricula and textbooks, scientific research. All his books and interviews, all Hague transcripts must be republished. All Hague archives and archives of the 90s should be secured for the future by establishing a special foundation.

Serbia should initiate proceedings before the International Court of Justice for war reparations from NATO countries. The fact that the USA has suspended funding for the International Residual Mechanism for Criminal Tribunals should be used as an occasion for an initiative in the Security Council to annul all judgments of the Hague Tribunal. Criminal proceedings should be initiated against all persons responsible for the unconstitutional extradition of Slobodan Milosevic to the tribunal, as well as against all those in the tribunal who are responsible for his death.

We need to complete the most important historical undertaking of the Serbian people, which Slobodan began – entering into the Union State with Russia and Belarus, which will enable Serbia to achieve complete liberation and unification and a secure future in the New World, in community also with China, the BRICS and the World Majority. A free Serbia will have peoples’ unity, parliamentary democracy, national sovereignty and social justice. It will also be the center of the creation of a new Balkan alliance and new relations in Europe.

We need to continue the great Serbian history and the great work of Slobodan Milosevic!

 

 

 

 

 

 

SLOBODAN Milošević, nekadašnji predsednik Srbije, umro je pre 20 godina, 11. marta 2006. u svojoj ćeliji u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala.

Mnogi su primetili da je njegova smrt nastupila kada je postalo očigledno da ne može da bude osuđen za ratne zločine i genocid. On sam je u pismu ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu 10. marta 2006. poručio: "Ja se, poštovana gospodo, osećam veoma loše. Obraćam vam se u nadi da ćete mi pomoći da se zaštitim od kriminalnih aktivnosti u instituciji koja deluje pod zastavom OUN... Sigurno ne mogu da me leče oni od kojih sam branio zemlju u ratu i koji imaju interes da me ućutkaju".

Događaji koji su se odigrali u dve decenije od smrti Slobodana Miloševića daju istorijsku distancu koja potvrđuje njegove reči: "Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije", kaže Živadin Jovanović, karijerni diplomata, nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ. Tokom dramatičnih događaja u Vili "Mir", upravo njega je Milošević odredio da ga zameni na čelu Socijalističke partije Srbije, iako to za mnoge nije bilo očekivano.

- Moj motiv da neprestano govorim o Miloševićevom zaveštanju i sada, u poznim godinama, jeste situacija u kojoj se nalazi svet. Pogledajte Iran - isti scenario. Prvo ide hibridni rat, ekonomsko iscrpljivanje, a onda se prelazi na otvoreno bombardovanje. SR Jugoslavija je bila prva velika laboratorija tog modela. Milošević je u Hagu branio upravo tu istinu. Znao je da će ga ubiti, ali je želeo da ostane zapis - da buduće generacije Srba vide kako smo izmanipulisani i kako je jedan veliki intelektualni kapacitet pokušao da nas osvesti pre nego što bude prekasno. Danas, kada pogledamo ekonomiju u stranim rukama i medijsko zatiranje našeg identiteta, vidimo da je svaka njegova reč iz tog poslednjeg obraćanja postala naša stvarnost. Mnogi su se smejali njegovom govoru 2. oktobra 2000, ali vreme je pokazalo da je to bila hirurški precizna analiza naše budućnosti.

* Miloševićevo predviđanje budućnosti i dalje izaziva polemike. Sa jedne strane opisuje se kao proročanstvo, a sa druge se napada kao plašenje građana pred drugi krug izbora.

- Nije tačno ni jedno ni drugo. Informacije na kojima je zasnovao predviđanje imali su i drugi, ali nisu umeli da ih razumeju i koriste. Milošević je imao taj neverovatan intelektualni kapacitet da vidi kuda stvari idu. Podsetiću vas da je tada rekao da će sa vladom koju instalira Zapad u Beogradu neizbežno početi dezintegracija svega što je naše. Danas je jasno da se upravo to desilo. Upozorio nas je da će Kosovo biti prva žrtva i da će se ovaj trenutni status pretvoriti u trajno odvajanje od Srbije. Video je šta se sprema Crnoj Gori, kako će je prepustiti mafiji samo da bi je otcepili. Ali ono što najviše boli jeste kako je pogodio tu socijalnu katastrofu - najavio je duboku podelu na mali sloj basnoslovno bogatih i ogromnu većinu sirotinje.

- Rekao je da će javna imovina preći u ruke stranaca, a da će domaći kapitalisti biti samo oni koji su spremni da pognu glavu, da "poviju rep" i odreknu se časti i dostojanstva radi mrvica sa stola multinacionalnih kompanija. Najstrašnije je bilo njegovo predviđanje o udaljavanju od sopstvenih korena. Rekao je da će nas udaljiti od srpske kulture, književnosti i tradicije. I pogledajte danas - ako nam stranci pišu udžbenike, ako izbacuju velikane srpske književnosti i epske pesme, ako nas u medijima kljukaju nebitnim informacijama o stranim fudbalerima i britanskim velikanima dok zaboravljamo sopstvene... Pa mi smo bolji deo Evrope, a doveli su nas do toga da budemo iskompleksirani i da verujemo kako je sve tuđe bolje. To je ono što je on anticipirao: državu kojoj je oduzeta duša.

* Kada se govori o odlasku Miloševića sa vlasti, najčešće se govori samo o jednom datumu - 5. oktobru 2000. Da li je zaista sve odlučeno u jednom danu?

- Naravno da nije, operacija rušenja Miloševića je dugo pripremana, nije 5. oktobar pao sa neba. To je bila kulminacija desetogodišnjih sankcija, iscrpljivanja, propagande, demonizacije jednog naroda i jednog čoveka. Ljudi su već bili umorni i na to su neprijatelji Srbije i računali, na zamor materijala i da će ljudi poverovati u obećanja da će čim ode Milošević, doći milijarde dolara, da će nam sve biti oprošteno, da ćemo postati deo te "velike porodice srećnih naroda". A šta smo dobili? Dobili smo to da su nam najbolji oficiri otišli u Hag, da nam je vojska svedena na lovačko društvo, da su nam fabrike rasprodate za jedan evro, a da su te milijarde koje su obećane završile u džepovima onih koji su tu promenu sproveli. To je ta istina o kojoj se danas malo govori, ili se govori sa strahom. Mi danas živimo posledice, ovo što se danas dešava sa Kosovom, to je samo finalizacija tog procesa. Milošević je to video. On je znao da oni neće stati na njemu. Njima nije bio problem Milošević kao pojedinac, njima je bio problem Milošević kao simbol otpora toj novoj globalnoj diktaturi. Zato je on u Hagu bio takav kakav je bio. On je tamo branio državu, nije branio sebe. On je znao da će ga ubiti. On je to rekao više puta. Ali je hteo da ostane zapis, da ostane istina za buduće generacije. Da se vidi ko je tu bio agresor, a ko je bio žrtva. Ko je rušio međunarodno pravo, a ko ga je branio.

* Da li postoji neki konkretan dokaz, odluka, koja bi dokazala vaše tvrdnje?

- Naravno, sa njom su upoznati svi koji su pratili proces Miloševiću u Hagu. U velikoj pisanoj izjavi za Haški tribunal pukovnik Džon Krosland, vojni ataše Velike Britanije u Beogradu uoči agresije, 1998. nedvosmisleno svedoči: "Klinton, Olbrajtova i Holbruk su doneli odluku da zbace Slobodana Miloševića. Za taj plan ocenili su da bi im mogla koristiti teroristička OVK". Od tog časa, kaže Krosland, "više nije bilo važno uopšte šta ja ili bilo ko drugi misli o OVK, da li je ona teroristička... ona je prihvaćena kao faktor, kao činilac u planu za zbacivanje Miloševića". Kada su u maju 1998. Klinton, Olbrajtova i Holbruk doneli odluku da zbace Miloševića uz pomoć OVK, ta odluka se prenela na CIA koja je dobila odobrenje da angažuje sve potencijale koje SAD imaju na raspolaganju: novac, obaveštajne, propagandne, lobističke agencije.

- Taj dogovor bio je osnova da se NATO 1999. uključi u agresiju na Jugoslaviju i da koristi OVK kao kopnene snage. Pošto su Klinton, Olbrajtova i Holbruk odlučili da tu organizaciju uključe u zbacivanje Miloševića, ona je od terorističke postala saveznička u tom času. Bio sam svedok kako se u roku od desetak dana promenio narativ i rečnik Holbruka, Gelbarda i svih onih koji su učestvovali u pregovorima sa Miloševićem. Isti ti ljudi su na konferencijama u Londonu, u Cirihu i u drugim prilikama direktno ocenjivali da je OVK teroristička organizacija, a najviše petnaest dana kasnije to se naglo prekinulo. Holbruk demonstrativno odlazi kod komandanata OVK u Juniku da potvrdi dogovor Klintona, Olbrajtove i ostalih o njenom učešću u planu za zbacivanje Miloševića i slika se sa njima.

* Kako je Milošević od "faktora mira i stabilnosti", kako je na Zapadu nazivan posle Dejtonskog sporazuma, za kratko vreme postao "balkanski kasapin" koga treba eliminisati?

- Verovatno je bilo i ranijih sličnih planova, ali Zapadu je Slobodan Milošević bio neophodan da se okončaju građanski ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Znali su da je on ključni faktor i ključni lider koji može da doprinese tome. Njima je mir u Bosni značio dokaz efikasnosti Klintonove administracije i za javnost su u tom cilju pokazali partnersko lice. Dakle, Amerikanci su čekali da se postigne mir u Bosni i Hercegovini uz angažovanje Miloševića, ali paralelno su već pokretali pitanje Kosova i Metohije. Pokušali su da ga uključe u pregovore u Dejtonu, ali Milošević je zapretio - ukoliko se bude insistiralo na uključivanju pitanja KiM, on će reći svojim članovima delegacije da pakuju kofere i da se povuku pre nego što pregovori počnu. Amerikanci su videli da se ne radi o blefiranju i odustali su od uključivanja pitanja KiM u pregovore iako su tu, nadomak Dejtona, dežurali Albanci sa Kosova i Metohije spremni da se uključe. Ali, Amerikanci nisu zaboravili odbijanje Miloševića. Ubrzo pošto je postignut mir u BiH već 1997. pitanje KiM na dnevni red sastanka Saveta za primenu mira u Bosni i Hercegovini, održanog u Bonu, stavio je nemački kancelar Klaus Kinkel.

* Od agresije na Srbiju 1999. mnogo puta smo slušali američke priče o tome kako će "rušenje diktatora" doneti prosperitet potlačenom narodu, ali se po pravilu ispostavljalo da su "diktatori" bili samo opravdanje za prikrivene ciljeve.

- Milošević je govorio o tome, o modernoj formi kolonijalizma, ispred koga "izvozna demokratija" ide kao barjak. Nekada su tako išli misionari, a danas tu ulogu imaju nosioci demokratije koja je "šarena laža" ispod koje se uzima bogatstvo i resursi; demokratiju pokazuješ tako što svoje neprijatelje uzimaš za savetnike. Tako je i mala Srbija postala neto kreditor bogatog Zapada. Samo preko bankarskog sektora izvučeno je verovatno 80 milijardi evra. A gde je šteta od sankcija i agresije (preko 200 milijardi dolara)? I onda nas iz Brisela prekoravaju da nismo zahvalni na donacijama. Nikada nam neće vratiti ni delić onoga što su uzeli.

* Dakle, Milošević je bio "kolateralna šteta"?

- Suštinski, cilj agresije bila je ekspanzija Alijanse na Istok; ona se dešavala u vreme kada je ona ubrzano primala nove članice u centralnoj i istočnoj Evropi, kršeći sporazume sklopljene sa Rusijom u vreme rušenja Berlinskog zida. Balkan i prostor SR Jugoslavije viđen je u strategijama Zapada, pre svega SAD, kao odskočna daska za efikasnije sprovođenje prodora ka Uralu, ka Kaspijskom regionu i ka Bliskom istoku. To je bio i rat protiv Evrope, jer je destabilizovao ne samo Srbiju i prostor bivše SRJ već celu Evropu koja ni danas nije rešila posledice koje joj je doneo prvi rat na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata. Nažalost, to je bio rat protiv Evrope u kome je Evropa zdušno učestvovala, protiv svoje stabilnosti i svog razvoja.

 

OTERALI GA SLEDBENICI EPSTAJNA

SLOBU nije oterao srpski narod, sada vidimo da su ga oterali sledbenici i mušterije Epstajna, kakav je Klinton koji se slika u ženskoj haljini. To govori o suštini, nije se radilo ni o kakvoj demokratiji, ljudskim pravima, ni o čemu što je civilizacijska tekovina ili vrednost. Reč je o suludoj pohlepi tih Epstajnovih sledbenika da pokore, za početak, celu Evropu. Smetalo im je što na Balkanu postoji neko ko ne želi da se pokori, već želi da ostane svoj i ravan sa drugima.

 

PROJEKTOVAN INFERIORNI ODNOS

MI smo bolji deo Evrope, ali nasedamo na zapadne ocene o nama. Sve što je tuđe mi to veličamo, a sve što je naše to je primitivno, to je retrogradno, to nas koči, to nam smeta da uđemo u Evropu. Zašto mi imamo taj inferiorni odnos? Zato što je to projektovano. To je deo tog plana o kome je Slobodan govorio, da se jedan narod porobi tako što će mu se prvo oduzeti samopoštovanje. Kad ti neko oduzme samopoštovanje, onda on može sa tobom da radi šta hoće. Mnogi i danas smatraju da je agresija NATO imala za cilj samo da zbaci Miloševića, ali to je pogrešan zaključak. On je trebalo da bude uklonjen zbog suštinskog geopolitičkog cilja jer Amerika je procenila da dok je on na vlasti, neće biti njene apsolutne vladavine na Balkanu, ni dalje ekspanzije NATO.

 

 

 

 

Грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. 

Као што и сами знате пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тога посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета. 

Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. 

Број и интензитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део те организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву. 

Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово и Метохија би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен. Територија која би преостала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази.

Слику тог располагања и последице тога располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову и Метохији, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе. Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање.

Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали.
Марионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета. Земље којима се командује споља, релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својом традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком. Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна селекција националног идентитета свела би га на нешто националних јела, понеку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбеним производима и козметичким средствима. Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује, већ по својој природи, сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује могућност за стваралаштво било које врсте. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. 

Манифестовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је и запосио територију туђе земље. Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. 

Ваљда би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.