]
Momir Bulatović, nekadašnji predsednik Crne Gore i premijer SRJ, biće sahranjen sutra, u rodnom selu Rača, u Kučima
=== 1 ===
Говор Живадина Јовановића на комеморацији Момиру Булатовићу, сала Дома синдиката у Београду 2. јул 2019. / Komemoracija povodom smrti prvog izabranog predsednika Crne Gore i bivšeg predsednika Vlade SR Jugoslavije Momira Bulatovića održana je u Beogradu u „Kombank dvorani“ (bivši Dom sindikata).
У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга.
Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић.
Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000.
Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду
Поштована Председнице Владе Републике Србије,
Поштовани сарадници, пријатељи и поштоваоци Момира Булатовића,
Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих.
Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011).
За Председника Републике Црне Горе изабран је на првим вишестраначким изборима 1990. године, а за председника Савезне владе 1998. године. Као Председник Црне Горе и касније као председник Савезне владе
Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ.
Чланови Савезне владе којом је руководио, његови сарадници у државним и политичким пословима, колеге из економских наука памтиће Момира Булатовића као политичара и државника широких демократских погледа у управљању државом и вођењу политике, као врхунског организатора, као човека благе речи а јаких аргумената. Био је искрено и дубоко опредељен очувању и афирмацији СР Југославије као заједничке државе равноправних република Србије и Црне Горе. Био је свестан последица насилног дробљења српског националног бића и борио се за заштиту и поштовање основних права делова српског народа на територијама бивших југословенских република. Државне функције није третирао као привилегију, већ као највећу дужност која често захтева жртвовање , личних интереса у корист државних, националних и људских. И као човека и као државника красили су га умереност, скромност, одбрана истине и правдољубивост. Ставовима, методом роковођења и личним понашањем Момир Булатовић је у пракси показивао да политика, право, истина и морал нису супротстављене вредности већ да је њихово јединство и потреба које увек треба следити и остваривати у пракси. Био је полиотичар који поштује реалности живота и односа како на националном и државном плану тако и у међународним односима, али који је непоколебљив у ставу да се и према нашој земљи поштују право и принципи и не арбитрарност и дупли стандарди.
Свакој дужности и послу приступао је са критеријумом државног и национмалног интереса и зато је поступао часно, посвећено и одговорно. То уједно објашњава зашто је Момир Булатовић био толико поштован не само од сарадника док је био на највишим државним дужностима, већ једнако ако не и више, од окружења и јавности, након што се повукао из активне политике. Повлачење из политике за њега није била драма или деградација већ нормалност и део живота. Као врхунски интелектуалац опредељен за социјални, економски и културни напредак, за равноправност, истину и правду наставио је да се бори речју, књигама, предавањима и бриљантним економским и финансијским анализама. Остао је доследан идејама прогреса и социјалне правде о чему је оставио дубоки траг као политичар и државник, али и као научник, педагог и дрштвени радник. Београдски форум за свет равноправних остаће му трајно захвалан за велики допринос афирмацији идеја равноправности, слободе, мира и равноправне сарадње. Своје познате принципијелне ставове о агресији НАТО као илегалном и злочиначком акту и првом рату на тлу Европе после краја Другог светског рата, изговорио је и недавно на великој Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице од агресије што ће ускоро наћи своје место и у зборнику који је у припреми.
Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ.
Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999. Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије.
И онда када је руководство Црне Горе исказивало сепаратистичке тенденције и када је током агресије НАТО имало другачије ставове, Булатовић је остао доследно привржен интересима заједничке државе и заједничке одбране јер је знао да је то најбољи начин за заштиту заједничких интереса и спречавање ширења сепаратизама и нових прекрајања граница на Балкану.
Булатовић се залагао за мирно политичко решавање свих проблема на Косову и Метохији. Подржавао је све напоре које су у том правцу предузимали Влада и друге институције Републике Србије а посебно позиве на безусловни дијалог. Неговао је конструктивни однос према свим важнијим међународним чиниоцима укључујући чак и оне који су директно подстицали албански сепаратизам и тероризам. Међутим, када је земља била нападнута уз лажне изговоре није се колебао – учинио је све да Врховна команда организује, материјално обезбеди и уједини све сегменте одбране. По окончању агресије, иницирао је усвајање оперативног плана задатака за целовито спровођење резолуције СБ 1244, формирање Комисије за процену ратне штете, комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава.
Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности.
Када је као Председник Црне Горе својевремено био у посети САД, неко од домаћина је питао Булатовића да ли би сарађивао у изласку Црне Горе из федерације са Србијом. Булатовић је дипломатски ставио до знања да је опредељен за очување и јачање СР Југославије. На то су домаћини реаговали да ће, у том случају, потражити неког другог ко ће у томе сарађивати. О томе је Булатовић оставио писани траг.
Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“.
Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан.
Слава му и хвала.
OVU AMERIČKU PONUDU MOMIR NIJE HTEO DA PRIHVATI! Jovanović otkrio mnogo o preminulom Bulatoviću
Istakao je da će Bulatović ostati upamćen kao dostojan borac za istinu i pravdu
Pamtiću Momira Bulatovića po iskrenoj i dubokoj opredeljenosti za očuvanje SR Jugoslavije, zajedničke države Srbije i Crne Gore, i to u vreme kada je ona bila suočena sa naletima separatizma i sa najgrubljim mešanjem stranih faktora u unutrašnje odnose i u budućnost naših naroda i naše države, kaže nekadašnji šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović.
Bulatović je, naglašava Jovanović u izjavi za Sputnjik, sve što je radio kao državnik — radio sa dubokim ubeđenjem i uverenjem: časno, posvećeno i odgovorno.
Kako dodaje, pamtiće ga i po tome što je bio prvi saradnik predsednika SRJ Slobodana Miloševića u događajima kao što su bili pregovori u Dejtonu, koji su zaustavili građanski rat u BiH i Hrvatskoj i otvorili perspektive mira i stabilizacije na ovom prostoru.
„Svi ćemo ga pamtiti kao hrabrog i dalekovidog državnika, koji se nije plašio nikakvih izazova na dužnostima koje je obavljao. Imao je smisla za upravljanje državnim poslovima, angažujući svoju okolinu i saradnike, razvijajući kod svakoga odgovornost i samostalnost, ali nikada na štetu celine, nikada na štetu strategije“, ističe Jovanović.
Bulatović se, tvrdi Jovanović, nikada nije kolebao kada je reč o zaštiti vitalnih državnih interesa, pa čak i kada je zemlja 1999. bila suočena sa pretnjom, a onda i sa agresijom NATO — u tim danima znao je da organizuje i mobiliše Vladu i da utiče na nacionalnu i opštu društvenu mobilizaciju u odbrani zemlje.
U vreme bombardovanja SRJ, seća se Jovanović, postojala je puna harmonija u delovanju Savezne vlade i Republičke vlade Republike Srbije.
„Mislim da je bilo veoma značajno to što je Bulatović, čak i kada je rukovodstvo Crne Gore, čiji je on predsednik bio, imalo drugačije stavove i kada je pokazivalo i separatističke tendencije, ostao privržen zajedničkoj državi i zajedničkom društvu Srbije i Crne Gore, jer je shvatao da je to najbolji način da narodi te dve republike sačuvaju svoje vitalne interese. Zato se i jasno distancirao od separatizma u Crnoj Gori“, napominje Jovanović.
Kako kaže, seća se da je Momir Bulatović, jednom prilikom, kao predsednik Crne Gore, bio u poseti Sjedinjenim Američkim Državama i da su Amerikanci tada tražili od njega da sarađuje u odvajanju, odnosno, u otcepljenju Crne Gore od Srbije.
„On je na to reagovao rekavši da tako nešto od njega ne treba tražiti, jer je on jasno opredeljen za zajedničku državu Srbije i Crne Gore i da nikada ništa ne bi uradio na štetu zajedništva. Amerikanci su tada odreagovali, tako mi je govorio, da — ukoliko on ne želi da sarađuje u razbijanju SR Jugoslavije, onda će oni naći nekog drugog u Crnoj Gori koji će u tome sarađivati. To je bio detalj koji sam čuo od njega i o kome je on kasnije i pisao, ali o kome se nedovoljno zna“, navodi Jovanović.
Priseća se i kako mu je Bulatović preneo da nisu tačne priče da su Amerikanci, navodno, nudili neko rešenje u Dejtonu za Kosovo i Metohiju, a da Slobodan Milošević nije prihvatio to rešenje.
„Momir Bulatović je jasno govorio, a ja, sticajem okolnosti, to imam i zabeleženo kao njegovu izjavu koju mi je lično dao, da u Dejtonu nije bilo nikakvih razgovora u vezi sa pitanjem Kosova i Metohija i da su tu Slobodan Milošević i naša delegacija bili potpuno jasni u stavu da su došli u Dejton da pregovaraju o okončanju građanskog rata u Bosni i Hercegovini; da ne žele da se dnevni red menja, ili da se pregovori o Bosni i Hercegovini opterećuju sa bilo kojim drugim temama“, napominje Jovanović.
Ističući da će Bulatović ostati upamćen kao dostojan borac za istinu i pravdu, Jovanović podseća i na knjige preminulog, kao i na njegova svedočenja u Hagu u procesu protiv Miloševića i Nikole Šainovića, ali i na činjenicu da je Bulatović 23. marta ove godine otvorio međunarodnu konferenciju povodom 20. godišnjice NATO agresije na SRJ.
=== 3 ===
Момир Булатовић је увек штитио поштење, част, био је одговоран и марљив човек и човек ког су људи искрено волели и за ког је мало ко могао нешто ружно да каже, истакао је председник Вучић. „Оно што је важно са државно-правног аспекта јесте да је Момир Булатовић био један од искрених чувара најпре заједничке државе Србије и Црне Горе, затим заједништва Срба и Црногораца и, смео бих да кажем, јединства Срба и Црногораца, човек који никада није окренуо леђа како својој Подгорици, тако и свом Београду“, нагласио је Вучић.
Беспрекорни стручњак, посвећен науци коју је успевао да приближи обичним људима на лак и разумљив начин, својствено за људе који доста знају и не престају да уче. Његов издавачки опус остаће као верно сведочанство бурних догађаја из наше савремене историје. И како то он рече, те књиге су могле бити написане и боље али истинитије нису могле.
Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима.
Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута чела стаје пред Његоша.
Нека Господ његовој напаћеној дужи подари рајског насеља. Уз опроштај од поштованог председника најбоље иду речи великог Његоша: „благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити“!
30.06.2019.
Razgovor sa bivšim predsednikom prenosimo u celosti:
- Miloševiće sam upoznao bolje kada nisu bili na vlasti nego kad su bili i onda sam ubeđen - do tačke da bih položio i svoj život - da oni nisu naredili ubistvo nijedne osobe. Možda sam ja naivan, ali sve što znam iz dugih razgovora je da su oni bili jedna normalna porodica. Prosto, Milošević je bio državnik, 13 godina ima kako on nije više među živima, a u politici ga ima više nego Koštunice, Tadića i Tome Nikolića zajedno. Kod Aleksandra Vučića prepoznajem elemente vođenja državne politike, i onda se naslanjam na Rezoluciju 1244, koju je stvorio Slobodan Milošević, i molim se da Aleksandar Vučić uspe da realizuje sve to. A između njih dvojice vidim samo prazan prostor.
Kako to mislite?
- Nemate političkog uticaja. Po čemu danas neko može da zapamti Borisa Tadića? Po kojem potezu koji je koristan za narod i državu? Slobodan Milošević je potpisao Republiku Srpsku, to je toliko velika vrednost. Milošević je uspeo i da ujedini Srbiju, da jednim ustavnim postupkom spoji dve pokrajine. Mislim da je Milošević časno uradio svoj posao i verujem da će njegov naslednik biti Aleksandar Vučić.
Milo je dao oko 600.000 evra za odbranu Miloševića dok je bio u Hagu. Kako je došlo do toga?
- Mi smo tada bili u ogromnoj nevolji i tražili smo bilo čiju pomoć. Mislim da je Milovan Bojić, kao čovek koji je prijatelj sa porodicom Đukanović, izložio slučaj i rekao da novca nemamo i Milo je taj novac dao. Ja sam mu na tome zahvalan, jer ne bismo mogli da napravimo odbranu i angažujemo advokata da nije bilo i tog priliva. Nije to prvi put, on je i za Nasera Keljmendija plaćao odbranu.
- Karla del Ponte, kao glavni tužilac, pretila je da obavezno mora da dođe, ali on je to zamenio izjavom. Nije imao dovoljno hrabrosti, argumenata, da se sretne licem u lice sa Miloševićem, a onda je i sama optužba procenila da bi to bilo štetnije nego da su se sreli tu.
A zašto?
- Nema argumenata. Postoje dva Mila Đukanovića. Jedan je do 1996. godine najbolji mogući premijer, pošten, čovek koji pomaže srpski narod u BiH, u Hrvatskoj, zbrinjava izbeglice, koji je baš u tom srpskom korpusu u kom se borimo za očuvanje i savezne države i položaja srpskog naroda, i onda ucenjen čovek odjednom prelazi na drugu stranu i više nije isti čovek.
Posetili ste Miru u Moskvi pre dve godine. Otišli ste u Rusiju na njen poziv?
- Ne, ja sam učestvovao u „Besmrtnom puku“, to je bila manifestacija na kojoj sam gostovao zajedno s glumcem Milošem Bikovićem, u jedno desetak televizijskih emisija. Ipak sam bio čovek koji je objavio rat NATO, to su Rusi cenili, a onda je bio taj jedan međuperiod gde sam imao zadovoljstvo da provedem čitav jedan dan u razgovoru s njom i njenim Markom.
Kakva je bila atmosfera, šta ste pričali s njom?
- Mira je pisala knjigu, cenim ljude koji pišu knjige, a pitanje kulture je da pročitate tu knjigu. Onda je to bio više razgovor dvoje ljudi koji maltene znaju dosta jedno o drugom. Pišući knjigu o njenom Slobodanu „Neizgovorena odbrana“, poslao sam joj primerak knjige da ga ona odobri, jer je to normalno, a ona mi je vratila uz napomenu da nema potrebe da čita jer zna da će biti korektno.
- Mirno i povučeno u jednom elitnom naselju o kome se ne govori previše. Jednostavno, ona je uživala gostoprimstvo federalne vlade Rusije, ali je to gostoprimstvo bilo ograničeno. Ona je sve ljude primala na nekom drugom mestu, u nekom hotelu. Oni čak nisu imali ni rešene papire.
U vreme rata bili ste u državnom vrhu, a opet niste došli do haškog suda. Nikola Šainović mi je u jednom intervjuu rekao da nema nikoga ko je bio na visokoj državnoj poziciji u toku rata, a da je potpuno nevin. Kako se vi osećate?
- Znam da su oni svi nevini u odnosu na tu optužnicu koja je tamo bila, pa se zbog toga i sam osećam nevinim.
Najpopularniji tandem na ovim prostorima - Momo i Milo - raspao se 1997. Da nije, gde biste danas bili i da li bi Crna Gora i Srbija i dalje bile jedna država?
- Pa ne. Istorijska je činjenica da je to bila odluka Amerike. Meni su 1996. ponudili da budem Milo Đukanović, pa nisam prihvatio, Đukanović je 1997. bio prinuđen da to prihvati, jer bi u suprotnom odgovarao za šverc cigareta preko Jadranskog mora. Nezgodno je što je Amerika došla na ovaj prostor sa željom da osvoji apsolutnu vlast što se završilo bombardovanjem ove zemlje i „Bondstilom“.
Crnu Goru već neko vreme trese „afera Atlas“, u kojoj je predsednik ove grupe Duško Knežević iz Londona objavio niz dokumenata protiv Đukanovića. Mnogi smatraju da je ovo najveća politička kriza u novijoj istoriji Crne Gore. Šta vi kažete?
- Duško Knežević je kao insajder rekao ono što svi mi u Crnoj Gori znamo, a ne možemo da dokažemo. Ali izgleda da neće moći da dokaže ni Duško Knežević, jer se dokazuje kod Milivoja Katnića, tužioca kome je osnovni smisao da štiti nezakonitosti porodice Đukanović. Jedina stvar koju ne možete da prevarite je centralni kompjuter banke kod koje ste uzeli kredit. Oni su kupovali vreme podmićujući se raznim dodacima, podmićujući jedno vreme viceguvernera centralne banke, ali sve se desilo onda kada je pao kompjuter i sistem, a ovi krediti se moraju vratiti. To je kraj jedne takve ekonomije koja je potpuno suluda i u kojoj ste smatrali da možete nekažnjeno da prigrabite enormno materijalno bogatstvo jer vas štiti politička moć.
- Mislim da je stvar mnogo gora. Gora je jer je Knežević upropastio dve banke, iz njih isisao ogromnu količinu novca i želeći da izbegne tu odgovornost, on je napravio političku aferu. Još je gore kada vlada Crne Gore u svom neznanju stavlja Atlas banku u stečaj i u tom trenutku gubi 100 miliona državnih para. Centralni problem jeste da Đukanović izjavljuje da ne zna šta je rivolving VIP bankarska kartica, i ja mu verujem, jer nikad u životu nije plaćao svoje račune.
Ko ih je, pored Kneževića, još plaćao?
- To je jedna družina koja nema veze s realnošću niti bilo kakvim obavezama. Ja sam, recimo, plaćao račune Mila Đukanovića za vodu zato što on čak ni to ne plaća. Pošto je zajednički vodomer, mene su tužili i morao sam da platim oko 800 evra. Milo Đukanović ne dobija račune za struju, za vodu, ne traže mu da vrati kredite koje je uzeo. Ne traže mu da popunjava kreditne kartice. Ko zna koliko ima takvih kartica. Dok sam bio predsednik, stalno sam imao takve ponude, ali znate da nijedan ručak nije za džabe.
Pisali ste da su vam ‚96. nudili u Beloj kući da budete Milo Đukanović, ali da niste hteli da budete američki vazal. Jeste li već tada znali budući scenario?
- Da biste bili prihvaćeni od Amerike, morate se odmaknuti od Srbije. Ja sam rekao da bi moje najveće zadovoljstvo bilo, kao i svakog političara, da me podržava Amerika. Ali cena koju moram da platim je prevelika. Ne znam da vodim Crnu Goru protiv Srbije i protiv interesa srpstva. To je bio uslov koji je gospodin Đukanović ispunio. Prva izjava je bila da je Slobodan Milošević prevaziđeni političar, a onda posle toga je sve krenulo jednim putem koji ne čini ni Đukanovića srećnim.
Zašto tako mislite?
- Svi imamo svoju savest, teško je na to se navići. On je uvek bio veći Srbin od mene, ja sam uvek bio onaj tvrdi Crnogorac, a i normalno je. Kako da budem protiv sebe, prvi sam od naroda izabran Crnogorac, a ako se utopim u masu, onda sam neki činovnik.
Kako gledate na evropski put Srbije i Crne Gore?
- EU nema svoju budućnost, jer je njeno najveće dostignuće evro, a on je doveo do toga da se posvađaju narodi i države. EU nema mogućnosti bez produbljenja, a nema ni kapacitet za proširenje. Već je sada izgubila svoj politički uticaj, ekonomski uticaj će da se urušava. Jednostavno, taj projekat je bio zamišljen, u njega sam jako verovao, čak sam i lepe pare zaradio radeći na tim projektima, ali on je prva žrtva svetske ekonomske krize iz 2008. godine.
- Obnovio sam svoju staru seosku kuću u Kučima kraj Podgorice. Počeo sam da pravim rakiju kao i svi pravi Crnogorci. Uživam u društvu i činjenici da gde god da prođem, bivam lepo dočekan, i to je najveći stepen slobode - kada sednete na biciklo, a ne bojite se ničega.
Jeste li se u skorije vreme sreli sa Đukanovićem?
- S njim je teško sresti se. Pre dva-tri meseca sam ga sreo, javimo se.
A neka zajednička kafa?
- Pa nema potrebe. Ali Đukanović zna da bih ja njemu pomogao šta god da bi mu trebalo, iz prostog razloga što on jeste sastavni deo istorije i Crne Gore.
A da li mislite da bi on vama pomogao?
- Mislim da ne bi, ali se nadam.
SLOBA JE ZNAO DA GA TRUJU
- Bio sam poslednji čovek sa Zdenkom Tomanovićem koji ga je video i najupečatljivije je bilo to što je on bio ubeđen da ga truju, to je bio naš poslednji susret. Imali smo još pola sata vremena i on mi je rekao: „Ne mogu više, moram da odem da se odmorim“, i posle te noći se više nije probudio. Zdenko je te noći odneo pismo sa dokazima da ga truju u rusku ambasadu, a ja sam ostao s njim, razmenjivali smo depeše i telefonske razgovore s Milovanom Bojićem, koji je obezbedio stručnjaka iz Danske koji je dokazao da u Miloševićevoj krvi postoje tragovi leka „rifampicina“, teškog antibiotika koji poništava delovanje sve terapije koju je on imao kao srčani bolesnik.