(deutsch / srpskohrvatski)

Jugoslavenski glasovi protiv napada na Siriju

1) Novak Djokovic entschieden gegen einen Militärschlag gegen Syrien: »Ich habe diese Erfahrung selbst gemacht: Es kann nichts Gutes bewirken.«
2) IMPERIJALISTI DALJE RUKE OD SIRIJE (NKPJ)
3) Intervju s ambasadorom Sirije u Beogradu
4) ŽELJKO CVIJANOVIĆ: NAŠA SIRIJA
5) Sluge zapada: Tači, "Akcija u Siriji neophodna" / Vlada Crne Gore osudila „upotrebu hemijskog naoružanja koju je počinio sirijski režim“


=== 1 ===


junge Welt (Berlin) - 03.09.2013 / Sport / Seite 16

Tennis

Aus Erfahrung mit NATO-Bomben

New York. Die Nummer eins der Tennis-Weltrangliste, Novak Djokovic (Foto), hat sich am Rande der US Open gegen einen Militärschlag der US-Regierung gegen Syrien gewandt: »Ich bin entschieden gegen den Einsatz weiterer Waffen, gegen Luftschläge und Raketen-Angriffe«, sagte der 26jährige Serbe: »Ich habe diese Erfahrung selbst gemacht: Es kann nichts Gutes bewirken.« Djokovic ist in Belgrad aufgewachsen und erlebte als Zwölfjähriger mit, wie NATO-Bomben das damalige Jugoslawien zerstörten. »Was meine Landsleute und ich damals durchgemacht haben, ist eine Erfahrung, die wir niemandem wünschen. Krieg ist das Schlimmste, was einem Menschen in seinem Leben wiederfahren kann. Niemand gewinnt dabei.« (sid/jW)

=== 2 ===


IMPERIJALISTI DALJE RUKE OD SIRIJE

Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) najoštrije osuđuje nove imperijalističke pritiske zapadnog imperijalizma na čelu sa SAD koji imaju za cilj pokretanje vojnih operacija protiv Sirije.



NATO pritisci i zveckanje oružjem uvod su u novu imperijalističku intervenciju zapadnog imperijalizma na čelu sa SAD-om. NATO pod komandom SAD davno je srušio međunarodni pravni poredak izgrađen posle Drugog svetskog rata i učinio OUN beznačajnom organizacijom. Optužbe i izgovori koji SAD koriste protiv Sirije tragično nas podsećaju na izgovore koji su predhodili monstruoznoj NATO agresiji protiv SR Jugoslavije 1999. godine. Isti model korišćen je i u slučajevima Avganistana, Iraka i Libije. Dosadašnji zapadni planovi imperijalističkih sila oko Sirije doživeli su poraz. Sirijska vojska nije poražena, a do nikakve pobune naroda Sirije nije došlo. SAD sada zbog neuspeha svojih planova i propasti scenarija destabilizacije i okupacije Sirije primorani su da se direktno umešaju. Za imperijalističke sile sada više nema drugog rešenja osim da izvedu direktne vojne napade na položaje sirijske vojske kako bi spasili svoje militantne saveznike, gomilu terorista, koji se gotovo svugde nalaze u obruču i preti im potpuni slom.

Napad na Siriju biće još jedan kriminalni akt koji krši međunarodni zakon.

Imperijalizam je najviši stadijum kapitalizma, izopačene anti-ljudske ekonomske doktrine koja sve svodi isključivo na brutalno ostvarenje profita. On punom snagom stupa na scenu onda kada se kapitalistički sistem već toliko proširio da dolazi do svojih krajnjih granica izdržljivosti.

Verujemo da će Sirija u slučaju agresije zapadnog imperijalizma predvođenog SAD biti novi Vijetnam, nova grobnica američkog imperijalizma.

NKPJ na predlog Komunističke partije Grčke potpisala je zajedničko saopštenje komunističkih i radničkih partija sveta protiv imperijalističke intervencije na Siriju.

NKPJ izražava punu podršku narodu Sirije u borbi za očuvanje svoje slobode i nezavisnoti i prava na izbor svog puta.

Sekretarijat NKPJ,

Beograd,

01.09.2013



=== 3 ===


Intervju s ambasadorom Sirije u Beogradu: "Sirija je socijalistička zemlja i kao takva je trn u oku ne samo zapadu, već i svim reakcionarnim i fundamentalističkim islamskim režimima"

V. Radojević
vrijeme objave: Utorak - 03. 09. 2013 | 11:00
Prenosimo vam intervju koji je Njegova Ekselencija, gospodin Sulejman Abu Dijab, dao V. Radojeviću (Informativna služba KPS): 

V.R.:
Poštovani gospodine ambasadore, Vaša Ekselencijo, čast nam je što ste u ovom trenutku našli vremena da napravimo ovaj intervju. Voljeli bismo da nam nešto kažete o povijesti Sirije, jer malom broju ljudi je poznato da je sa teritorije današnje Sirije potekla ljudska civilizacija.

Sulejman Abu Dijab:
Da, Sirija je izvorište ljudske civilizacije. Prvo pismo u povijesti ljudske civilizacije je nastalo na teritoriju Sirije. Oko Alepa je prije više od 10 000 godina stvoren prvi silos za čuvanje pšenice. Prvi kotač je napravljen u Siriji, kao i prva glazba koja je nastala na instrumentima koje su stvorili preci današnjih Sirijaca. Damask je najstariji grad na svijetu. Također i prvo željezo je izliveno na teritoriju današnje Sirije. Mnogi smatraju da je i Isus Krist porijeklom iz Sirije, jer on nije govorio židovskim jezikom, već je govorio aramejskim jezikom koji se i danas koristi u mnogim mjestima oko Damaska. Također i veliki prorok Muhamed potječe iz plemena Kuraiši koje je obitavalo u blizini Damaska. Upravo zato svaki Sirijac je prije svega čovjek, a potom kršćanin, musliman ili židov. Sirijci, duboko svjesni svog porijekla i povijesti, nikada nisu bili niti ekstremisti, niti agresori i više od svega su cijenili mir i slogu.Poznato je da je sveti Pavao osnovao prvu kršćansku crkvu u Siriji i da su tada svi Sirijci bili pravoslavci, i sada je Sirija konglomerat više religija i da to mnogima smeta. Britanski znanstvenik Durant koji je autor knjige "Historija civilizacije " je rekao da svaki civiliziran čovjek ima dvije domovine. Jednu, svoju vlastitu i drugu Siriju. Upravo zbog toga su svi neprijatelji Sirije u isto vrijeme neprijatelji čovječanstva.

V.R.:
Vaša Ekselencijo, kakva je trenutna situacija u Siriji?

Sulejman Abu Dijab:
Narod Sirije je potpuno jedinstven sa svojom vojskom i rukovodstvom na čelu sa Bašarom al-Asadom. Prošlo je 2,5 godina kako zapad i ekstremni arapski režimi pod kontrolom zapada pokušavaju uništiti Siriju. Potrošili su više od 100 milijardi dolara, angažirali su preko 100 000 dobro opremljenih i obučenih ekstremista, terorista, plaćenika i patoloških ubojica iz cijelog svijeta. Pokrenuli su ogromnu propagandnu mašineriju protiv Sirije, tako da više od 150 tv kanala vrši neprekidnu kampanju protiv naše zemlje. Teroristi dobivaju svu moguću pomoć od strane zapada i reakcionarnih arapskih režima, ali nisu uspjeli poraziti sirijski narod i njegovu vojsku. Naprotiv, nalaze se pred slomom i zato ih je zapad morao spašavati od propasti izmišljajući da je sirijska vojska koristila bojne otrove. Čudno je da ti 'bojni otrovi' selektivno djeluju. Ne djeluju ni na sirijske vojnike, ni na ptice ni na životinje, djeluju samo na civile koji su pod okupacijom terorista. Ovo je samo jedna od već provjerenih laži koje se koriste da bi se napala neka zemlja. Isti scenarij po kojem je napadnuta Srbija, Irak, Afganistan, Libija, sada se primjenjuje prema Siriji. Naknadna 'pamet' zapada i priznanje da su 'pogrešno' obavješteni, ništa ne mijenja. Nevini stradaju.

V.R.:
Zbog čega su neki arapski režimi, Turska i Izrael protiv Sirije?

Sulejman Abu Dijab:
Sirija je socijalistička zemlja i kao takva je trn u oku ne samo zapadu, već i svim reakcionarnim i fundamentalističkim islamskim režimima. Što se tiče Izraela, sve ovo što se dešava, dešava se u korist Izraela. Izrael ne želi mir, ma koliko se u njega zaklinjao, a ni zapad ne želi mir na Bliskom istoku. Da SAD i ostale zapadne zemlje žele mir, onda bi natjerale Izrael da prihvati mir, kao i da poštuje Rezoluciju UN br.242 koja poziva Izrael da se povuče s okupiranih teritorija i da omogući formiranje Palestinske države. To bi i po Izrael bilo optimalno rješenje, jer bi se time omogućio mir cijeloj regiji Bliskog istoka. Međutim, to ne odgovara ni zapadu, ni Izraelu. Sve zemlje i sve organizacije Palestinaca koje su rekle NE zapadu i Izraelu moraju biti eliminirane i zato zapad i Izrael traže glavu predsjednika Sirije Bašara al-Asada, ali ne shvaćaju da Sirija nije samo Bašar, već da je to cijeli sirijski narod.

V.R:
Tko podržava teroriste unutar Sirije?

Sulejman Abu Dijab:
Na početku svih ovih događanja prije dvije i pol godine to su bile nenasilne demonstracije i zahtjevi jednog dijela sirijskog naroda za većom demokratizacijom društva, što je od rukovodstva Sirije prihvaćeno i stvoren je novi Ustav Sirije, reformirani mediji i pozvani su svi građani Sirije da daju prijedloge za razvoj Sirije. Time su demonstracije prestale, ali zapadu to nije bio cilj. Cilj je bio rušenje Sirije i dovođenje nekog podobnog režima, što je u jednom govoru predsjednik Bašar jasno sagledao. Pošto su samo neki marginalci i neke fundamentalističke grupe bile za to da oružjem ruše legitimne predstavnike naroda, zapad je iskoristio njih, ali pošto takvih u Siriji nije bilo mnogo, poslao im je pomoć od preko 100 000 terorista iz cijelog svijeta, a naročito terorista iz islamskih zemalja. Materijalnu pomoć i plaćanje teroristima su na sebe preuzeli reakcionarni fundamentalistički islamski režimi. Da nema moći novca zbog koga su plaćenici došli u Siriju, ne bi bilo ni rata u Siriji.

V.R.:
Da li vidite neke sličnosti između scenarija napada zapada na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju 1999. god. i sada na Siriju?

Sulejman Abu Dijab:
Kakva je razlika? Scenarij je potpuno isti. Montira se nekakva providna laž i onda se to iskoristi kao povod da se uništava zemlja. U slučaju Sirije izgleda da su bojni otrovi tako 'dobro i savršeno' napravljeni da djeluju selektivno. Slike koje su obišle svijet pokazuju amaterizam onih koji su montirali laži o upotrebi bojnih otrova.

V.R.:
Što će se desiti ako zapad napadne Siriju?

Sulejman Abu Dijab:
Branit ćemo se svim sredstvima. Naši nas prijatelji podržavaju u svemu, ali mi ne želimo da do takvog napada dođe, jer je regija Bliskog istoka već bačva baruta koja bi eksplodirala. Mi, Sirijci, smo bili uvijek za mir i nismo željeli nikakvo zlo bilo kome. Molimo Boga da do napada ne dođe, ali ako se moramo suočiti s napadom, mi ćemo se obraniti i pobjediti.

www.kps.rs


=== 4 ===


ŽELJKO CVIJANOVIĆ: NAŠA SIRIJA

petak, 30 avgust 2013 23:00

Dolazeći sirijski rat donosi toliko novih momenata u odnosu na prethodne da nam analogije neće biti od velike pomoći


Kad prva raketa padne na Siriju i vidimo prve slike užasa – pažljivo odabrane na mestima gde znaju kako da nas dovoljno uplaše i da nas previše ne uznemire – neće tu biti ničeg što već nismo videli, mnogi od nas i uživo. “Nil novi sub sole”(ništa novo pod suncem), moglo bi se reći, kad utisak oka ne bi bio varljiviji nego ikad pre. Jer ovo je nešto sasvim novo, i icrpljivanje u analogijama samo nam može pomoći da pogodimo centar i promašimo sve drugo.

1.

U novi rat Ameriku će uvesti predsednik koji je na to mesto došao predstavljajući se kao antipod svog ratobornog prethodnika i udahnjujući Americi nadu, izrečenu kao obećanje dubokih promena pred zidom do koga je zemlju doveo Buš mlađi sa svojim “ratovima protiv terorizma“. Danas rečenicu da “nije pitanje hoće li Sirija biti bombardovana, već kad će biti” izgovara čovek kome je, ne tako davno, Nobelova nagrada za mir dodeljena kao avans za ogromna očekivanja od njega. Istovremeno, ministarstvo vojske u novom američkom ratu vodiće Čak Hejgel, jedan od najubedljivijih kritičara Bušovih ratova u Avganistanu i Iraku, redak tip u vašingtonskom establišmentu koji se odvažio da kritikuje Izrael, gotovo jedini tamošnji zagovornik dijaloga sa Iranom – rečju, možda najneratoborniji šef Pentagona otkad Amerika ratuje izvan svojih granica. Diplomatsku podršku američkim raketama i avionima predvodiće vijetnamski veteran i protivnik intervencionističke politike Džon Keri, koji je prošle zime, dolazeći na čelo Stejt departmenta, uneo nešto nade u miran rasplet sirijskog konflikta kao čovek sa solidnom ličnom vezom sa Bašarom al Asadom. Konačno, na čelu generalštaba američke armije u sirijskom ratu biće general sa četiri zvezdice Martin Dempsi, koji je, protiveći se direktnom mešanju u rat, dao zabrinjavajući predračun, tvrdeći da će za tu avanturu trebati „stotine scenarija, hiljade vojnika i milijarde dolara“.

Nikad više golubova na vrhu Amerike, nikad manje podrške za neki rat među Amerikancima, i nikad ratobornija Amerika. Kako je to moguće?

2.

Odgovoru bi se mogao obradovati samo neko poput Ivice Dačića, kome se ne može prigovoriti da manje vodi Srbiju nego što Obama i njegovi izabranici vode SAD. Radi se o tome da Ameriku u novi veliki rat i novi veliki zločin manje nego ikad vodi njen politički vrh, što, naravno, ne umanjuje njegovo učešće i u ratu i u zločinu, pa samim tim ne umanjuje ni njegovu odgovornost. Vidljivije nego ikad pre, Ameriku u rat vodi njena mračna moć, centri odlučivanja kojima taj mandat nije dao američki narod.

Čitalac će reći da to i nije toliko novo i da je ta mračna moć – koju neki nazivaju vojno-industrijskim kompleksom iako je to malo redukovano gledanje na stvari – Ameriku, po svooj prilici, vodila i u prethodne ratove. To je tačno onoliko koliko je tačno da smo za američke zločine u Avganistanu i Iraku negde znali i pre Vikiliksa, ali nam ih je Džulijan Asanž učinio vidljivim, kao što smo slutili razmere kontrole interneta i rađanje jedne totalitarne sile i pre Edvarda Snoudena, ali nam je samo on to učinio jasno vidljivim. Jednako tome, sirijski rat čini vidljivijim onih američkih “jedan odsto”, koji i započinju ratove i istovremeno čiste račune svojih građana. I čini ih vidljivijim ne samo nama već i za tih američkih “99 odsto”, omraženijih u ostatku sveta više nego ikad u istoriji te države.

Ta vidljivost jeste važan aspekt produbljivanja zapadne krize, koja zbog Sirije postaje jasnija čak i pre prve rakete koja je pala na tu nesrećnu zemlju. Ta kriza danas se očituje i u pobuni britanskog parlamenta, koji je odbacio predlog Dejvida Kamerona za učešće u ratu te zemlje, koja je od 90-tih do danas češće nagovarala Ameriku da uđe u ratove nego što je pokušavala da je od njih odgovori, a da je dezertirala, kao sada, nije nikad. Iako nisam siguran da će London ostati na toj poziciji, iako je Olandu pošlo za rukom da bude veći Sarkozi od Sarkozija, Amerika je na vratima Sirije usamljenija nego ikad. I to u pošto je u Libiji Obama pronašao čarobnu formulu kako da u isto vreme bude i mirotvorac i ratonosac, tako što njegova zemlja, bar za onaj varljivi utisak oka nije bila u prvim redovima agresije, nego su tamo za nju trčali drugi. Naravno, i ovaj put Obama će pokušati da pronađe “srednje rešenje” planirajući organičene udare, koji bi trebalo da preokrenu stanje na terenu u korist sirijskih pobunjenika. Ali kao što ne može da zna gde će stvar otići posle prve rakete na Damasku, još manje može da zna gde će otići posle pethiljadite, dok mu situacija posle prvog oborenog američkog aviona može biti samo u mrklom mraku.

A sve to jeste jedna sasvim nova situacija, koja upućuje na to da će unutrašnji otpori na Zapadu agresiji na Siriju imati potencijal da budu najveći još od Vijetnamskog rata, i to sa veoma nepredvidivom političkom artikulacijom, konsekvencama i raspletima.

3.

Drugi novi momenat jeste taj što je sve prethodne američke ratove – od Pustinjske oluje do Libije –američka mračna moć vodila uz čisto osećanje sopstvene superiornosti, koje se na terenu pretvaralo u neku vrstu izrazitog misionarskog kompleksa. Taj kompleks biće prisutan i u ratu u Siriji, ali ovaj put nečist, prvi put kontaminiran samosvešću o američkoj slabosti ili, bolje rečeno, opadajućoj snazi.

Jer, dok pritiskaju Obamu da upali motore nad Sirijom, američki senatori glasaće o zakonu kojim će još jednom povećati dozvoljenu visinu ogromnog američkog duga. Ta kontradikcija misionara opadajuće snage sužava američke opcije, makar utoliko što Vašingtonu nameće svest o tome da, ako ne udari danas, sutra već može biti kasno jer će se klatno američke nemoći još više približiti svojoj amplitudi.

Zašto je to novo i važno? Zato što, ulazeći u sukobe vođeni svešću o sopstvenoj superiornosti, pred sobom možemo da vidimo granice dokle je moguće i dokle je smisleno ići. Sukobi u koje nas vode i slabost i saznanje da ćemo sutra biti još slabiji čine od nas neku vrstu Pepeljuge – koja ima svest o svojoj čaroliji, ali i svest da u jednom času od te čarolije neće ostati ništa, i da princa može osvojiti do ponoći ili nikad. Taj raskorak jeste neka vrsta panike koja nagriza našu trenutnu superiornost i, smanjujući racionalnost naših procena, pretvara nas u krčag koji ide na vodu dok se ne razbije.

Taj dualizam redukuje i najosnovnije američke opcije – ona više ne može nazad, i ona mora napred do kraja – i na Siriju, i na Iran, i na Kinu, i na Rusiju. Onaj koji ne može nazad i koji ne može da stane, nije vođen idejom o dobitku, već prokletstvom; taj nije pobednik ni kad je najjači jer taj sam sebi dolazi glave. I po tome je Sirija nešto novo, kao stanica sa koje povratka neće biti.

4.

Onaj ko, vođen prokletstvom a ne racionalnom procenom, ne može nazad, taj svojim protivnicima šalje jednostavnu i jasnu poruku: da, sklanjajući se, ništa neće izbeći.

Otuda je Srbe, pretučene i bombardovane, bilo lako ubediti da će, sklanjajući se, živeti bolje. Pa i Libijce, svet gotovo genetskog siromaštva koji se domogao pristojnog života, još je bilo moguće ubediti da će im bez Gadafija biti dobro. Ali ko danas u to može da ubedi Sirijce? Ko može da im obeća išta više od temeljnog pokolja ako polože oružje pred bašibozukom “Sirijske oslobodilačke armije”? Ima li glasa tog Alaha kome će Iranci poverovati da nisu oni na redu? Postoji li ijedan Kinez koji ne zna da će se američki finansijski minus zakrpiti samo ako on za svaki proizvedeni čip sebi odvoji za prinač, a ostatak šalje JP Morganu? Ima li nekog Rusa a da nije Navaljni koji ne zna da je rupa američkog duga tolika da ga može začepiti samo jedan Sibir sa svim svojim resursima?

Iako će svaka od tih zemalja koje su se našle na američkom putu bez povratka, u zavisnosti od svojih procena snage i taktičkih postavki, odabrati model svog učešća u sirijskom ratu, ne može biti nikakve sumnje da će svaka od njih uzeti svoje učešće. I to će biti sledeća novost sirijskog rata.

I zato će taj rat, ako dovoljno potraje, postati kao rat iz stripa: rat Sublimiranog Zla, koje se u tom obliku pojavilo prvi put posle sloma nemačkih nacista, i rat Sila Ujedinjenog Dobra, koje se od tog zla brane. A, ako potraje još više, tada će se i zapadna civilizacija, svet mnogostrukih identiteta, sve više redukovati na identitet pljačkaške civilizacije i totalitarnog poretka. Taj momenat će ključno doprineti da će otpor Americi, čak i ako ne bude vidljiv onoliko koliko bismo možda želeli, biti organiizovaniji nego ikad pre. Pred porukama sirijskog rata i najavom duge ledene globalne noći i pas i mačka počeće zajedno da spavaju. Ako se razumemo.

5.

Šta će Sirija značiti za Srbiju? Mnogo više nego što se može pročitati u srpskim medijima, neuporedivo više od ćutanja srpskih političara o Siriji. Možda će se veći deo srpske sudbine odlučivati pod Damaskom nego što se odlučivalo pod Carigradom 1453. Šta mi možemo tu da uradimo? Ne više od toga da se molimo za Sile Dobra protiv Sila Zla, živo strepeći zbog toga što deo granica između tih sila prelazi posredi nas.


Šira verzija teksta objavljenog u “Novinama Novosadskim”



=== 5 ===

(Le Leadership "compradore" del Kosovo panalbanese e del Montenegro sono spianate sulla linea statunitense e interventista!)


16.30 – Tači: Akcija u Siriji neophodna


Međunarodna vojna intervencija u Siriji je neophodna, ocenio je danas u pisanom saopštenju kosovski premijer Hašim Tači. „Rat u Siriji, u kojoj je samo tokom poslednjih nekoliko dana izgubilo živote više od hiljadu ljudi, među kojima i stotine dece, najbolje ukazuje na potrebu za međunarodnom intervencijom u toj zemlji. Iako su Kosovo i Sirija dva različita slučaja, humanitarna intervencija se pokazuje kao jedinstveno, pravedno, humano rešenje kojim se podržava demokratija u svetu“, smatra kosovski premijer.“Intervencija, kojom bi se sprečili napadi (sirijskog predsednika) Bašara el-Asada na sopstveni narod je neophodna, kao pružanje podrške sirijskom narodu u njegovoj borbi za slobodu, demokratsko društvo, vladavinu zakona i zaštitu ljudskih prava“, naveo je Tači u saopštenju koje je prenela agencija MIA.

20.46 – Vlada Crne Gore najoštrije osudila hemijski napad u Siriji!

Vlada Crne Gore najoštrije je osudila „upotrebu hemijskog naoružanja koju je počinio sirijski režim“, za šta, kako se navodi u saopštenju, postoje osnovane indicije. Upotreba te vrste naoružanja predstavlja “užasavajući zločin protiv čovečnosti, usmeren protiv civila”, navodi se u saopštenju, koje prenose Vijesti. U potpunosti podržavamo stavove članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zemalja članica Evropske unije i drugih najvažnijih centara međunarodne zajednice da je neophodno što pre okončati istragu o ovom slučaju, te da se nasilje i ispaštanje nevinih civila moraju obustaviti”, navodi se u saopštenju. Crna Gora je, kako se navodi, bila jedna od 37 zemalja kosponzora koje su podržale inicijativu Velike Britanije upućenu Generalnom sekretaru UN sa zahtevom da inspektori UN obave istragu, kako bi se došlo do pouzdanijih saznanja o karakteru i počiniocima zločina. Crna Gora se nada da će se u nastavku razgovora u Savetu bezbednosti i drugim centrima međunarodne politike što pre doći do odgovarajućeg, na međunarodnom pravu zasnovanog i, po mogućnosti, usaglašenog odgovora međunarodne zajednice na necivilizacijski čin upotrebe hemijskog naoružanja, kako bi oni koji su odgovorni snosili odgovarajuće posledice za taj čin, navodi se u saopštenju Vlade Crne Gore.