СР Македонија се 1991. г., након референдума, мирно, без сукоба, отцепила од остатка СФР Југославије. Тада је први пут у историји постала држава и понела име Македонија без додатних одредница, с обзиром да је „Вардарска Македонија“ до 1929. г. била у саставу Србије (Јужна Србија), а након тога до 1946. г „Вардарска бановина„ у Краљевини Југославији. 

Основна намера отцепљења била је да избегне санкције и грађанске ратове који су већ почели, као и дубљи сукоб са западним силама који је већ био евидентан. Македонија је тиме учинила управо оно што је „Запад“ од ње тражио – да напусти преостали део Југославије и тиме додатно ослаби, пре свега, позицију Београда. На њену жалост, такав гест добре воље и
послушности према „Западу“ није је спасао проблема. Грчка је одмах оспорила име Македонија па је после дужег натезања у званичној међународној терминологији прихваћен као привремени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“.  

Сукоб са Грчком око имена државе онемогућио јој је отпочињање приступних преговора за чланство у ЕУ и НАТО.

Након агресије НАТО на СР Југославију 1999. г. (првенственој Србију) Косметски и Албанци у целини су привремени одлазак српске власти са КиМ доживели као прилику за остварење свог давнашњег сна- „Велике Албаније“. Већ 2001. г. македонски Албанци, уз свесрдну помоћ осталих Албанаца, пре свега косметских, дижу нову војну побуну, овога пута у деловима територија Македоније које намеравају да припоје „Великој Албанији. „Запад“ није подржао „кооперативну„ Македонију у одбрани њеног суверенитета, већ, као и у случају КиМ, Шиптарске сепаратисте. Сукоб је завршен Охридским споразумом који је македонским Албанцима дао знатно већа права, посебно на „њиховим“ територијама, и омогућио да Албански језик буде званичан у Македонији. 

Нова фаза у изградњи „Велике Албаније“ догодила се јануара 2017. г. када је нови Премијер Македоније Зоран Заев био условљен прихватањем платформе три водеће партије Шиптара из Македоније како би добио Шиптарску подршку у власти. Платформа је сачињена у Тирани, уз супервизију Премијера Албаније Е. Раме, и предвиђала је да македонски Албанци даље продубљују своја права, више не као мањинска заједница већ као државотворна. Није до краја јасно да ли је Заев платформу прихватио али подршку Албанаца је добио. И ти договори су били остварени уз снажно уплитање „Запада“ који је, опет, подржао, Албанце. 
Попустљивост и спремност на компромисе Македонаца искористили су и. Грци са којима је Заев 17. јуна 2018. потписао „Преспански споразум“. Њиме се Македонија, након 27 година одбијања, одрекла имена и прихватила да се убудуће зове „Северна Македонија“, као и да неке личности из историје више не „присваја“ (нпр. Александра Македонског). Овај споразум, који је дубоко поделио македонске грађане, од стране „Запада“ је оцењен као „историјски“ и представљен као кључ за отварање евроинтеграција Македоније, до чега, наравно, још није дошло. 

У притиске на Македонију се ових дана“ укључила и Бугарска. Влада ове земље је усвојила документ којим се дефинишу услови за преговоре Северне Македоније са ЕУ. Македонија треба да прихвати да је македонски језик „дериват Бугарског језика“ (Грци су македонски језик, упркос дугогодишњих оспоравања, „Преспанским споразумом“ ипак признали), да рехабилитује жртве комунизма и у историјски читанкама избрише означавање Бугара као фашистичких окупатора, да се одрекне неких иторијских личности које сматра својим попут Гоце Делчева, значајних догађаја у историји попут Илиндена, јер су сви они бугарски. Какав ће одговор Северне Македоније на ове захтеве бити још не знамо, нити реакцију „Запада“. 

Даљи развој догађаја у вези са Македонијом је неизвестан и носи са собом разне опасности по саму Македонију, али и регион. Али из целог претходног наратива можемо извући неке основне поуке, барем за нас. Наиме, сва попустљивост и „кооперативност“ Скопља, у жељи да се избегну „горе“ последице, излазећи у сусрет притисцима „Запада“, није донела резултат. 
Напротив, спашавајући се од једне врсте проблема и опасности, улетела је у нове, једнако опасне. Наиме, требало би да то већ буде свима јасно, свако попуштање, из било кога разлога, „Запад“ доживљава као слабост и као мотив за нове захтеве и томе краја нема. „Запад“ признаје само отпор, одлучност и силу (не нужно и не увек војну) и то је једини начин да се сопствени интереси одбране, бар на дужи рок. Можда би Македонцима данас било боље да нису напустили Србију. Имали би данас њену заштиту. Пријатељство имају одувек иако су многи Србију и Србе Македонсцима неоправдано представљали као опасност а иза леђа им ти исти копали јаму. И друго, иако се нама данас стално сервира да треба „заборавити прошлост и окренути се будућности“, ови примери показују колико је историја важна и како се снажно користи у политици. Многи од претходно наведених захтева према Македонији засновани су на некаквим „историјским чињеницама“. Биле те „чињенице“ тачне или не, на њима државе граде свој идентитет, стваран или имагинаран, што показује значај историје за савремену политику као и на значај политичког инжињеринга који се у многоме заснива на произвољном и неутемељеном тумачењу историје. Можда се Скопљу судбина сада свети што се и само заиграло стварања и креирања историје која се није допала суседима. И напокон, Србији историјске чињенице иду у корист далеко више него многим другим државама и народима, посебно у окружењу, и далеко више него што их она, на жалост, користи. 

Београд, 12. 10. 2019. 

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Члан УО Београдског форума
за свет равноправних