[srpskohrvatski / english]
NATO Neo-Nazism in Ukraine
1) Vladimir Kršljanin (ICSM): NATO and Nazism
2) Вјачеслав Тетекин (КПРФ):  Шта се дешава у Украјини и око ње
=== 1 ===
Vladimir Kršljanin: NATO and Nazism
In 2004 in Belgrade, arranging his appearance as a witness for the defense of Slobodan Milošević in The Hague with Admiral Elmar Schmaehling, head of the counterintelligence service of the Bundeswehr in 1982-83 (who in this capacity participated in weekly meetings of the heads of secret services with the chancellor and therefore was aware of all Western politics), I asked how it happened that in the early 90s there was such a radical reversal of Western policy towards Yugoslavia, with which the West had maintained excellent relations until then.

Elmar explained to me that these “excellent relations” existed only at the public political level, while at the level of secret services and hybrid warfare they did not differ at all from the attitude towards the countries of the Eastern Bloc, moreover, the West “raised” emigrant fascist and quisling groups and organizations from these countries, to be used at the right moment.

After leaving the service in 1990 with a sincere conviction that it was not in Germany’s interests to engage in such Anglo-American politics, Elmar became a well-known anti-war activist and fighter against Western militarism and the aggressive policies of NATO. In his own country, he was deprived of his pension and all privileges, he was marginalized, he was even tried. He died quietly on March 1 last year.

His testimony in The Hague was never heard, because on March 11, 2006, President Milošević was killed by the NATO tribunal. Russia refused to accept the tribunal’s report on his death.

But the participation of fascists, terrorists and Islamic extremists in the breakup of Yugoslavia and wars in the former Soviet republics under the auspices of NATO has happened.

Modern Europe and current international law exist thanks to the victory over fascism, in which Russia played the greatest, and Serbia a big role.

Therefore, we show zero tolerance for fascism and Nazism. And we believe that this should be the case all over the world.

NATO responded to the Serbian struggle against fascism with a crime against peace – the 1999 aggression, the only war fought by the entire NATO alliance in its history, and the largest (unpunished) crime against Europe since World War II.

Serbia, although it managed to withstand the military aggression of NATO and its fascist minions, found itself for 12 years under the yoke of the “color revolution” – a hybrid military operation of NATO. Thus, the only center of resistance in Eastern Europe was eliminated, and NATO soon expanded to other countries, intensifying subversive activities in the former Soviet republics.

All newly elected American presidents in 1950-1990 made the ritual statement: “The United States guarantees the independence of Yugoslavia.” And then suddenly this statement disappeared and a similar one appeared: “The United States guarantees the independence of Ukraine.” That Ukraine is the largest time bomb in “NATO-Europe” was known from the very beginning. But because of its size and effects beyond the control of the West, I hoped (and not only me) that it would never be put into action.

And yet it happened in 2014, probably as a desperate response to the strategic reversal that the world has experienced thanks to the rise of Russia and China. The Nazis in Ukraine after the bloody “color revolution” in the presence of Victoria Nuland were brought to power. Russia patiently tried to avoid the worst for eight years, the West turned a blind eye, and the Nazis killed 14,000 civilians.

In Washington, the same team is now in power as in 2014. The refusal by the United States and NATO of serious negotiations on security guarantees, their growing military presence in Ukraine and the growing supply of weapons, the Western media campaign against Russia, the threats of the seizure of Donbass “according to the Croatian scenario” and the production of nuclear weapons in Ukraine forced Russia into a special military operation that has two goals: demilitarization and denazification of Ukraine.

Ukraine has become a victim of NATO, just like Yugoslavia once did. And with predictable boundless hypocrisy. Fascists who kill Serbs and Russians are “freedom fighters”, Serbs and Russians who defend themselves against fascists are “aggressors” and “monsters”, and NATO is a “benevolent defense alliance” conducting “humanitarian interventions”.

The scope of the NATO hype and “sanctions” against the Serbs in the 90s, and now against the Russians, is enormous. However, now they are bigger than ever, they have turned into hysteria because NATO knows it cannot defeat the Russians. And that the time has already come for the New World, in which Russia and China are leading, and which was initiated by Serbia. A world in which there is no place for fascism, terrorism and “color revolutions”. Time for a just multipolar system. Community of common destiny for mankind. A world of cooperation, not confrontation.

Source: Serbian newspaper Politika, March 12, 2022

Vladimir Kršljanin
  is Secretary of the Milošević Committee, Vice President of the International Slavic Academy and  High Advisor at the Ministry of Foreign Affairs of Serbia
=== 2 ===

Преносимо чланак који смо добили од Комунистичке Партије Руске Федерације поводом историјата сукоба у Украјини
У Украјини је рат. Споља изгледа као оружани сукоб између Русије и Украјине. О овим догађајима огласиле су се све политичке снаге, укључујући и левицу. Распон оцена: од хуманистичко-
емотивних („људи гину, зауставите рат“) до чисто класних („Запад гура два олигархијска режима“).
У ствари, овај сукоб има дубоке корене.
Приликом анализе ситуације морамо узети у обзир и национални садржај класне борбе и класни садржај националне борбе. Шта је Украјина?
Територија данашње Украјине до средине ХVII века била је ретко насељен простор, оспорен од
стране суседних земаља. Почетком XX века данашња Украјина биле је подељена између Пољске, Аустроугарске и Русије. После револуције 1917. неке од ових земаља су привремено прогласиле независност. Међутим, 1922. придружили су се СССР-у као Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Тако је Украјина добила државност, иако ограничену. Украјина је била пољопривредна земља. Да би се обезбедио њен развој 1918. године, на предлог Владимира Лењина, шест руских индустријских региона, укључујући Доњецк и Луганск, који никада нису били део Украјине, пребачени су у Украјину. Године 1939. Галиција (Западна Украјина) је припојена Украјини, која је раније била део Пољске. Садашња територија Украјине је резултат њеног уласка у састав СССР-а.
Састоји се од различитих делова: од Галиције (Лавов) са јаким утицајем католичанства до источне Украјине која снажно гравитира Русији. Социјалистичка Украјина се снажно развијала. Ископавањуметала и угља придодате су и ваздухопловство и ракетоградња, петрохемија, електропривреда (4 нуклеарне електране) и одбрамбена индустрија. Као део СССР-а Украјина је добила не само највећи део своје садашње територије, већ и економски потенцијал, што је чини десетом по величини привредом у Европи. Украјински политичари су били доминантни у совјетском руководству. Н.Хрушев, Л.Брежњев, К.Черненко управљали су СССР-ом од 1953. до 1983. године.
После распада СССР-а у децембру 1991. Украјина је по први пут у својој историји постала независна држава. Али ово је уништило вековну економску интеграцију са Русијом. Модел „тржишта“ довео је до деиндустријализације Украјине, до оштрог пада животног стандарда становништва. На основу предаторске приватизације настала је олигархијска класа. Сада је то најсиромашнија земља у Европи. Ниво корупције и друштвене диференцијације је највиши у свету. Прерађивачка индустрија, осим металургије, је практично уништена. Економија почива на западним кредитима и трансферима новца од мигрантске радне снаге којa је отишла у Европу и Русију у потрази за послом (око 10 милиона од 45 милиона људи), у основи квалификовани специјалисти. Деградација људског капитала је достигла своју границу. Земља је на ивици националне катастрофе.
Становништво Украјине је изузетно незадовољно. Међутим, овим незадовољством прозападним властима се манипулише на начин да сваки пут на изборима побеђује још више прозападних снага. У фебруару 2014. године, у Украјини је извршен државни удар уз подршку САД и НАТО-а.
Амерички Стејт департмент је јавно саопштио да је у његову припрему уложио 5 милијарди долара. Неонацисти су дошли на власт. То су, пре свега, људи из Западне Украјине (Галиције), која је вековима била под влашћу Пољске и Аустроугарске. Тамо су историјски јака екстремно националистичка, антисемитска, антипољска, русофобска и антикомунистичка осећања. После Хитлерове инвазије на СССР, немачке трупе су у Западној Украјини дочекане цвећем. Ту су формиране СС дивизије које су се бориле против Црвене армије. Локални националисти, предвођени Хитлеровим обожаваоцем Стефаном Бандером, кренули су у истребљење јеврејског становништва. У Украјини је убијено око 1,5 милиона Јевреја – једна четвртина свих жртава Холокауста. Током „Волинског масакра“ 1944. године око 100.000 Пољака је брутално убијено у западној Украјини. Бандеровци су уништили совјетске герилце и живе спаљивали мушкарце, жене и децу у стотинама села у Белорусији. Украјински националисти који су служили као стражари у немачким концентрационим логорима постали су озлоглашени по монструозној окрутности.
После рата од 1945. до 1953. године, антикомунистички и антисовјетски побуњеници у западној Украјини, који су подржавали САД и Уједињено Краљевство, покренули су терор против цивилног становништва. Током ових година Бандеровци су убили око 50 хиљада цивила. Таква је природа снага – потомака и следбеника фашиста – који су дошли на власт после државног удара 2014.
Традиције антипољског, антисемитског и антируског терора су веома јаке међу неонацистима који сада заиста владају Украјином. 42 противника нациста спаљена су живи у згради Синдиката у Одеси 2. маја 2014. То је савез неонациста са олигархијским капиталом. Бандеровци (као и СС јуришници у Немачкој) служе као ударни одред великог бизниса. Једина разлика је у томе што се Бандеровци уздржавају од отвореног антисемитизма, успоставивши класно јединство са локалном олигархијом. Бандеровци чврсто контролишу сваки потез државне власти, непрестано је уцењујући претњом државним ударом.
С друге стране, политику Украјине одређује амбасада САД у Кијеву. Природа садашње украјинске државе је савез крупног капитала и државне бирократије, који се ослања на криминалне и фашистичке елементе под пуном политичком и финансијском контролом Сједињених Држава.
После 2014. у Украјини се усађује нацистичка идеологија. Дан победе над фашизмом 9. мај је укинут. Украјински фашисти – организатори и учесници ратних злочина – званично су признати као национални хероји. Сваке године се одржавају бакљаде у част фашистичких злочинаца. По њима су назване улице и тргови. Комунистичка партија Украјине делује у подземљу. Застрашивање и политичка убиства политичара и новинара постала су константа. Уништавају се споменици Лењину и све што је везано за сећање на живот у СССР-у. Истовремено је почео покушај насилне асимилације руског становништва Украјине потискивањем руског језика.
Покушај преношења школског образовања са руског на украјински подстакао је снажан отпор у областима Доњецка и Луганска. Људи су узели оружје. У мају 2014. тамо је одржан референдум на којем је 87% грађана гласало за независност. Тако су настале Доњецка (ДНР) и Луганска народна република (ЛНР). После неколико неуспешних покушаја инвазије на ЛПР-ДПР, нацисти из Кијева су прешли на терор. Током 8 година гранатирања из топова великог калибра, у ЛПР-ДПР је убијено више од 13 хиљада цивила, укључујући децу, жене и старце. Уз потпуну тишину светске заједнице. Комунисти Русије активно учествују у одбрани ЛНР-ДНР.
Стотине комуниста се боре против нациста у саставу трупа народних република. Десетине комуниста је страдало у овој борби. За 8 година КПРФ је у ове републике послала 93 конвоја са хуманитарном помоћи укупне тежине13.000 тона, примила је хиљаде деце на одмор и лечење у Русији. Све ове године КПРФ на челу са Генадијем Зјугановим захтевала је од руководства Русије признање независности Донбаса. У марту 2015. године на иницијативу Русије (уз учешће Немачке и Француске) закључени су споразуми из Минска који су предвиђали посебан статус ЛНР-ДНР у оквиру Украјине. Међутим, Украјина је избегла њихову примену. Уз подршку Сједињених Држава, Кијев се спремао да разбије ЛПР-ДНР силом оружја.
САД, Велика Британија и друге чланице НАТО-а обезбедиле су обуку за украјинску војску.
Изградили су преко 30 великих војних објеката у Украјини, укључујући 15 Пентагонових лабораторија за развој бактериолошког оружја (колера, куга и друге смртоносне болести).
Украјина са своје четири нуклеарне електране и огромним научно-техничким потенцијалом је у стању да конструише атомску бомбу. Ова намера је јавно објављена. Постојала је опасност од размештања америчких крстарећих ракета. Ситуација у Украјини је све више угрожавала
безбедност Русије. У децембру 2021. Русија је предложила Сједињеним Државама да разговарају о неширењу НАТО-а. САД и НАТО су игнорисали предлог. У јануару 2022. Русија је упозорила да ће бити принуђена да предузме додатне мере за заштиту своје безбедности. Истовремено је постало познато да је Украјина концентрисала 150.000 војника и нацистичких батаљона у Донбасу. Кијев се, уз подршку САД, спремао да поврати контролу над Донбасом кроз рат овог марта. Председник Путин је 22. фебруара објавио признање независности ЛНР-ДНР. 25. фебруара почела је операција Оружаних снага Русије.
Русија неће окупирати Украјину. Сврха операције је ослобођење Украјине од нациста и њена неутралност (одбијање уласка у НАТО). Тактика руских трупа је да приликом напада на војне објекте минимизирају жртве међу цивилним становништвом и украјинском војском, да избегну уништавање цивилне инфраструктуре. Они су братски народи. Наставићемо да живимо заједно.
Међутим, бандеровци нацисти користе најодвратнију тактику немачких фашиста, користећи цивиле и њихове куће као живи штит. Они постављају артиљерију и тенкове у стамбена насеља, забрањују грађанима да напусте ратна подручја, претварајући стотине хиљада људи у таоце. Ова подла нацистичка тактика није осуђена на Западу.
За рат су заинтересоване Сједињене Државе, које воде информациони рат преко медија које контролишу (само Русија Данас се опире). Сједињене Државе ударају не само на Русију већ и на Европу.
Рат НАТО-а против Југославије 1999. био је средство за дестабилизацију Европске уније. Данас је главни циљ САД да спрече испоруку руског гаса преко гасовода Северни ток-2 како би приморали Европу да купује скупљи течни гас од Сједињених Држава, чиме би се нагло ослабила Немачка и друге земље ЕУ. Обим трговине између Русије и ЕУ је 260 милијарди долара годишње. Са САД – 23 прва, Кина је прва а Индија – трећа највећа економија света. Санкције нису подржале Азија (искључујући Јапан и Јужну Кореју са америчким војним базама), Блиски исток, највеће земље Латинске Америке.
Већ 30 година сам један од најактивнијих критичара унутрашње и спољне политике руске елите.
По свом класном карактеру, олигархијско-бирократска власт у Русији се не разликује много од оне у Украјини (осим без фашизма и пуне контроле САД). Међутим, у оним, нажалост, ретким случајевима када лидери Русије воде линију која одговара историјским интересима земље и народа, принцип „аутоматске“ критике тешко да је прикладан. Дуго сам тврдио да ће санкције благотворно утицати на ослобађање од наметнуте зависности Русије од Запада у разним областима живота. Руска влада већ предузима прве кораке у том правцу.
Задатак левих снага је да енергично подстичу власти да промене не само спољну политику, већ и друштвено-економски курс, који не одговара интересима народа.

Вјачеслав Тетекин, Члан ЦК КПРФ 
доктор историјских наука, бивши посланик Државне думе Русије (2011-2016)