Jugoinfo
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8494
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8483
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8475 ]
Conferenza stampa del gruppo di RESISTENZA STORICA:
LA VERITÀ DOCUMENTALE SULLA FOIBA “MOBILE” DI ROSAZZO
Mercoledì 23 marzo 2016, alle ore 11
presso la SALA DEL GONFALONE
Palazzo D'Aronco
Via Lionello, 1 – UDINE
Interverranno i ricercatori storici:
Alessandra Kersevan - Claudia Cernigoi - Marco Barone
Nel corso della conferenza si svelerà la vera storia del “famoso” documento della Farnesina sulla cosiddetta foiba di Rosazzo, o Manzano e chissà quanti altri posti.
Si chiarirà l'origine di questa documentazione, che, lungi dall'essere inedita o “scoperta negli archivi dove giaceva da settant'anni” è in realtà già stata riesumata svariate volte e sempre con gli stessi intenti antipartigiani.
Si presenteranno infine i documenti collegati nello stesso incartamento dimostrandone l'inaffidabilità, già resasi evidente a suo tempo in un famoso processo degli anni Novanta.
L'ampio corpus documentale in nostro possesso sarà mostrato attraverso una proiezione video. Ai giornalisti è prevista la consegna dei materiali in uno speciale dossier.
Inoltre durante la conferenza verrà letto un messaggio del Collettivo di scrittori Wu Ming.
– Момир Булатовић: СЕЋАЊЕ КАО БЛАГОСЛОВ
U Moskvi sa našim dopisnikom, o svom bestseleru, suprugu, porodici, oktobarskim lomovima: Izdaja je prilično rasprostranjena pojava među ljudima, pa i u Srbiji, razbeže se kad naiđu teški dani...
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:576328-Mira-Markovic-Ne-boli-me-kukavicluk-drugova
Libro-intervista a cura di Giuseppe Zaccaria – Zambon Editore, Frankfurt 2005
La versione integrale in formato PDF di MEMORIE DI UNA STREGA ROSSA è sul nostro sito: https://www.cnj.it/MILOS/stregarossa.pdf
(8.03.2016.)
Пише: Мира Марковић
- Одмах после промене власти укинута је велика коалиција левице која је на парламентарним изборима септембра 2000. године однела победу.
Та коалиција левице се састојала од Социјалистичке партије Србије, Југословенске левице и Социјалистичка народна партије из Црне Горе. Социјалистичка народне партије из Црне Горе се прикључила Демократској опозицији Србије. А Социјалистичка партија Србије и Југословенска левица су се разишле вољом Социјалистичке партије Србије.
Да није дошло до разлаза три левичарске партије 2000. године била би формирана левичарска Влада и она би функционисала чак и без председника државе из својих редова.
- Упоредо са распадом левичарске коалиције дошло је и до промене идентитета левичарских партија и сходно томе и до промене њиховог политичког деловања.
Социјалистичка народна партија из Црне Горе је прикључивањем десничарском ДОС-у престала да буде левичарска, или бар левичарска каква је била до тада, од кад је формирана. Социјалистича партија је напуштала своју левичарску политику јер није била спремна за опозициону улогу. Део руководства је одмах после пуча показао велику склоност ка компромисима са новим десничарским властима. Југословенска левица је била изложена великом притиску, највећи део руководства је напустио партију, а напустио је и део чланства, нешто из страха, а нешто угледајући се на руководство. Осипање партије довело је до њеног све мањег присуства у политичком животу.
Левица се у земљи гасила великом брзином.
- Марта месеца 2000. године потписан је споразум између Србије, Црне Горе и Европске уније о укидању Савезне Републике Југославије, односно о њеном трансформисању у лабаву заједницу Србије и Црне Горе. Тај споразум су потписали Војислав Коштуница, председник Савезне Републике Југославије и председници влада Србије и Црне Горе Зоран Ђиђић и Филип Вујановић, као и представник Европске уније за спољне послове и безбедност Хавијер Солана.
То је био почетак укидања последње заједничке државе у којој жини више од једног словенског народа.
Тај процес је окончан 2006. године, маја месеца, када је на референдуму у Црној Гори одлучено да се Црна Гора издвоји из заједнице са Србијом и надаље буде самостална држава. Као таква је примљена у Уједињене нације 28. јуна 2006. године, баш на Видовдан.
- Процес издвајања Косова од Србије, започет одмах после пуча, окончан је 2008. године.
После пуча, на Косову су Албанци у договору са Уједињеним нацијама одржали прве „регуларне“ изборе. На основу тих избора формирани су Скупштина и Влада Косова и изабран је предсеник Косова. Излазак Срба на те изборе подржали су Војислав Коштуница као преседник СРЈ и Зоран Ђинђић као председник Владе Србије.
Тако су Албанци на Косову добили своју државу, своје институције власти, уз подршку власти Србије.
Када 2008. године многе чланице међународне заједнице буду признале независност Косова имаће за то као правно, политичко и морално покриће чињеницу да су ту независност подршком избора на Косову, фактички признале власти у Србији.
- После пуча су почеле сепаратистичке тенденције у Санџаку и Војводини, с тим што је Војводини формално правно и политички враћена аутономија коју је имала пре промене Устава Србије 1989. године којим је Србија правно и политички изједначена са другим републикама у Југославији после много година. - Непосредно после пуча дошло је до енормног повећања броја незапослених и пада стандарда. У првих пет година после успостављања нове власти у Србији је било највише незапослених после Другог светског рата. При том је број незапослених био сто посто већи него пре пуча. Била је истовремено и земља са највише незапослених у Европи и једна од најсиромашнијих у Европи.
- Национална добра су продата такорећи у бесцење страним и домаћим купцима. Власници националне имовине су преко ноћи постали странци и грађани Србије чија су средства углавном била неидентификована.
- У администативним и политичким владиним службама су почели да раде странци. Ту колонијалну праксу није пратио чак ни изговор да су ту присутни као стурчњаци.
- Одбрамбене снаге земље су минимизиране, војска је такорећи укинута са у најмању руку необичним образложењем - почетком двехиљадитих година грађани су могли од власти да чују да војска земљи више није потребна јер земља више нема непријатеља.
- Хитро прекрајање историје окончано је инверзијом још нераспрострањеном у Европи. Борци против фашизма у Другом светском рату и ослободиоци земље у најбољем случају су склоњени у заборав, а у горем изврнути потцењивању и подсмеху. А сарадници окупатора проглашени су за патриоте. - Социјалистичка партија Србије која је после пуча саборитала опозициону политику, после убиства Слободана Милошевића у хашком затвору, напустила је левичарску оријентацију, а 2008. године ушла у коалицију са Демократском странком, која је била не само десничарска партија, већ и партија која је била носилац пуча 2000. године који је Социјалистичку партију Србије насилним путем уклонио са власти и из политичког живота.
Данас је то мала партија која истиче да је социјалдемократска, наглашавајући свој разлаз са временом у коме је била највећа партија на Балкану и носилац слободарског духа и заштитиник националне слободе и државне независности у време ратова у окружењу и импреријалних притисака на Балкану.
У време изборних кампања Социјалистича партија Србије активира те вредности и име Слободана Милошевића рачунајући на подршку оног дела јавности који је тим вредностима и Слободану Милошевићу остао привржен.
- Временом ће разлога за то активирање у време кампања бити све мање. Нове генерације формирају свест у условима у којима се деведесете године у Србији сатанизују, приказују као време погрешне, несрећне политике.
То време неће бити за њих инспиративно, ослободилачко, херојско, какво јесте било. Биће онако како га је приказао колонијални арбитар на Западу, стварни и једини креатор тешких година у Србији, и у некадашњој Југославији, такође. Али та истина има све мање заступника. Они који знају шта се и зашто догодило углавном ћуте.
Тешко је двадесет година касније установити разлоге за то ћутање. Страх би био могућ, и логичан одговор.
После пуча, „Сабље“ и дугогодишњег прогона неистомишљеника од стране десничарских власти страх је био можда не баш претерано оправдан али је био прилично објашњив.
Опортунизам, у начелу увек долази у обзир. Он је масовна појава као и страх. А и виталан је, живи у свим временима и на свим просторима.
Али постоји и један разлог специфичне природе. Понекад обележи неко време. То је умор. Индивидуални и колективни. Велики напори сами по себи имају исцрпљујуће дејство. Али непризнавање тих напора, занемаривање њихових резултата, историјска и етичка инверзија у којој ослободилачко бива потиснуто од вазалног, често гаси и последњи пламен ватре са којом су храбри и поштени људи бранили земљу и народ.
Хероји су уморни, по ко зна који пут од кад је света. Ваљда увек кад терет света не падне на сва плећа, чак ни на већину. Кад падне на плећа мањине која после мора већини да доказује да се борила за њу.
BILO JE TO OVAKO - MEMOARI I-II
Izdavač: Novosti
Broj strana: 972
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 24 cm
Posle petnaest godina ćutanja u izgnanstvu, a ispunjavajući poslednju želju svog muža Slobodana, Mira Marković otvara javnosti do sada potpuno nepoznatu priču o svojoj porodici; o precima, tragediji svoje majke Vere Miletić, ocu Momi Markoviću, zaljubljivanju u Slobodana, deci Mariji i Marku, teškom usponu i još težem padu, jugoslovenstvu, ulozi stranaca u razbijanju Jugoslavije, pokušajima Miloševića da se nosi s velikim silama i još većim izazovima, ulozi Holbruka i drugih misionara koji su na Balkan dolazili kao mirotvorci, a suštinski su raspirivali vatre.
Ovo je jedinstvena memoarska knjiga; Mira Marković, uprkos činjenici da su je godinama i levi i desni predstavljali kao veliko zlo i da je u izgnanstvu, ne piše osvetnički, ne obračunava se ni sa kim, već nudi svedočenje o ljudima i vremenu, o poltronima i konvertitima, o saradnicima koji su njoj i njenoj porodici prvi okrenuli leđa, o vođama “oktobarske revolucije” 2000. o izdaji, ružama i trnju, dramatičnoj noći u vili "Mir" kada je uhapšen njen muž, o haškim danima i smrti Slobodana, o tome kako se našla na crvenoj Interpolovoj poternici, o danima izgnanstva u Moskvi.
Sigurni smo da će ovo obimno dvotomno delo simboličnog naslova "Bilo je to ovako" - zbog načina kako je napisano - postati nezaobilazno štivo kada se bude pisala neselektivna srpska istorija.
Mira Marković, pišući o najtežim srpskim godinama, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ni mrzitelje, ni obožavaoce, ni neutralne.
Ovo je priča koja je nedostajala.
Promocija knjige memoara Mire Marković "Bilo je to ovako", u izdanju Kompanije Novosti, u Medija centru 7. oktobra 2015. godine...
AUDIO: https://www.youtube.com/watch?v=Oq1c07QCw6g
U krcatoj sali beogradskog Medija centra danas promovisana knjiga Mire Marković u izdanju "Novosti". Bulatović: Sklonište od ružnih stvari našla u lepim sećanjima...
Supruga bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, Mirjana Marković obratila se danas javnosti u Srbiji prvi put posle više od decenije, izjavom snimljenom specijalno za promociju njene poslednje knjige „Bilo je to ovako“ objavljene u izdanju kompanije „Novosti“...
http://rs-lat.sputniknews.com/srbija/20151007/1100112431/Mira-Markovic-Slobodan-Milosevic-kletva-knjiga-promocija.html
Ne čekajte, Mira Marković sigurno neće doći (Nenad Zorić / Sputnik, 08.10.2015)
Da je juče supruga Slobodana Miloševića ušla na teritoriju Srbije bila bi uhapšena, kao što će biti uhapšena ako dođe i sutra...
http://rs-lat.sputniknews.com/analize/20151008/1100139231/Mira-Markovic-Srbija-povratak.html
СЕЋАЊЕ КАО БЛАГОСЛОВ
У предговору својих мемоара, Мира Марковић пише: ”Када сам последњи пут била у Хагу, крајем јануара и почетком фебруара 2003.године, Слободан ми је предложио да напишем књигу о нама – о нашем личном, друштвеном и политичкм животу. Није се надао да је то наш последњи сусрет”.
Мири је требало десет пуних година да испуни овај тешки аманет. Лични, друштвени и политички живот, у сретним државама и мирним временима обично бивају раздвојени. Право на приватност се подразумијева. Породица би требало да је светиња за сваког, па и за највише јавне дјелатнике, а само се о политичком дјеловању могу водити жестоке полемике.
Али, Слободан Милочевић, Мира Марковић и њихова породица нису имали то право. Ускраћено им је као и много других, укључујући право на живот, на слободу од прогона, материјална права и права да кажу своју истину на истим мјестима гдје су извирале лажи о њима. У односу на њих је од стране тадашњих управљача свијетом примјењена логика сурове казне и потпуне одмазде. Зашто? Шта је то могло бити урађено да тадашњи лидер једне мале земље која се прво распала, па онда ушла у транзицију (што је модерно име за растакање државе изнутра) изазове толику мржњу која се ширила и расла све док није потопила кућни праг његове породице?
Е, то је ваљало објаснити, а није било ни мало лако. То је задатак који је Мира прихватила на посљедњем сусрету са човјеком са којим је, како сама пише, имала једно срце подијељено на пола. Стога аутор почиње причу стотину година уназад, од времена када је њен обожавани дјед Драгомир Милетић формирао себе као личност у балканским и Првом свјетском рату. Шест пуних година до велике, ратничке и људске побједе. Стотину година породичног живота и хиљаду страна текста су, изгледа, били минимум минимума да би се остварио овај тежак задатак.
Приче се одвија хронолошки, а на њеном самом почетку је потресно сјећање на судбину њене мајке, Вере Милетић, партизанке и скојевке која је мучена и стрељана у Јајинцима, у својој двадесетчетвртој години. Њено илегално име је било Мира. Гестапо је за њом расписао потјерницу и она је своју ћерку видјела само на порођају. Ћерка Мира је, одмах по рођењу, била скривана јер су преко ње могли уцјењивати мајку. На крају књиге сазнајемо како су преко те исте Мире, уцјењивали и исцрпљивали Слободана Милошевића у Хагу и како је, суптилно и злочиначки, слична мрачна рука односила животе на овим просторима, често и пречесто, независно од броја година које су протицале. Да подсјетим, над Миром Марковић је и даље расписана потјерница због неког “страшног злочина” који би био смијешан, да се не ради о тако свеукупно тужној ствари.
Иза ове, слиједи прича о њеној и Слободановој заљубљености, која је почела у првим годинама пожаревачке гимназије, а траје све до данас, иако једног из тог, већ митског пара, годинама нема међу живима. Та љубавна прича је, у ствари окосница, не само ове књиге, већ читавог њиховог живота. Стога, она траје на свакој страници текста, независно од теме којој је посвећена.
У мемоарској литератури ће се тешко наћи сличан примјер да аутор, отворено и са интимним детаљима (који су увијек у границама доброг укуса) пише о заљубљености у партнера и понавља да је она сам смисао свих његових преосталих активности. Мој је утисак да редове попут ових може да напише само искрено заљубљена, али и јако паметна и много храбра жена. И мудра, након свега што јој се десило, а што сама осјећа и доказује као потпуну и сурову неправду.
Идући хронолошким редом, Мира Марковић групише догађаје по декадама. Педесете, шездесете, све до деведесетих година. Свака цјелина почиње кратком полит-економском и социолошком анализом, да би се касније у њу уклапали призори из политичког, друштвеног и породичног живота. Овакав приступ увијек пријети да изазове галиматијас у којем ће се читалац тешко снаћи. Мој је утисак, ипак, да је написала све што је сматрала битним, а да је поменуту замку вјешто избјегла.
Посебну пажњу ми је изазвала сама завршница књиге, посвећена суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Све. Прије хапшења, прије изручења, за вријеме суђења, до убиства које је над извршено и на много мјеста (а, овом посебно) несумњиво доказано.
У неким од догађаја о којима пише Мира Марковић био сам и сам непосредни судионик. Али, наша сјећања и оцјене се не разилазе, вјероватно зато што се и не сусрећу. Њена визура није политички догађај сам по себи, већ његов одраз на положај, здравље и људску судбину човјека којег воли. Због тога сам и неке од редова доживио као гледање периферним дијелом ока. То је она урођена људска способност да се, у циљу избјегавања опасности, реагује одмах, чак и прије него ли се цјелина слике покаже у глави.
Сумарно, када бих писао приказ ове књиге, његов би наслов био: “Сјећање као благослов”. Колико год да јој се десило ружних ствари у животу, она је склониште нашла у сјећањима на оне лијепе и вриједне живљења. А, њих је пронашла богату прегршт. Као и сви други људи када их задеси зла судбина и она је поставила питање – да ли је могло бити другачије (да су изабрали неки други животни пут) и да ли је све скупа било вриједно толике патње. И оговорила. Не, није могло бити другачије, јер све се десило зато што су они били такви какви јесу. И, да, упркос свему, вриједило је због високих циљева и моралних принципа којима су тежили.
Када предсједник Америке ступа на дужност, његов први акт је аболиција, ослобађање од било којег вида кривично-правне одговорности, свог претходника. Владимир Путин је имао много шта да замјери Борису Јелцину и његовој породици, али га није прогањао и одао му је све државне почасти, у складу са функцијом коју је обављао. Добро или лоше, то није битно. Предсједник државе је важан дио историје своје државе, а држава без историје нема ни будућности.
Војислав Коштуница, Милан Милутиновић и Борис Тадић очигледно нису познавали ову праксу и њене разлоге или, што је друга претпоставка, нису имали дозволу надлежних да је примјене на СРЈ, односно Србију. Према садашњем стању ствари, ни актуелни предсједник Србије, господин Томислав Николић, неће хтјети да исправи нагомилане неправде везане уз Слободана Милошевића и његову породицу. Али, у крајњем, тиме се неће умањити историјски значај ових догађаја, већ ће се само показати достојност оних који, након Слободана Милошевића, заузимају највећи државни положај.
Неправда која је нанешена породици Слободана Милошевића, посебно након његове смрти, потпуно је незаконита, испод било којег нивоа морала и части и апсолутно и сурово непотребна. Она траје и до дана данашњег. Пристојан човјек, чак и када за њу није ништа крив, овим поводом мора да осјети стид.
На крају, волио бих да ову књигу прочитају и поменута господа предсједници, иако сам сигуран да они то неће урадити. Не само да би се, коначно, обавијестили како је то било. Независно од тога и броја читалаца, ова књига лансира неизговорену клетву која ће обиљежити остатак живота многих, а посебно оних који су сматрали да се, зарад очувања свог положаја и привилегија, може лоптати туђом главом. Ваља нагласити да Мира Марковић никога не мрзи и пише да је свима опростила. Али, независно од тога, чињенице постоје и оптужују.
На Балкану су и даље, свуда а посебно у политици, љубав и мржња, успон и пад, врх и дно веома, веома близу. Ближе него што многи мисле.
In primo luogo, non è vero che tutti ci odiano. Non è vero che tutto il mondo, e neanche la maggior parte, nutre avversione per il popolo serbo. Ho l’impressione che nemmeno i tedeschi, da noi considerati come il nostro nemico numero uno nel XX secolo, abbiano un atteggiamento negativo verso l’insieme della nazione serba. In secondo luogo, dobbiamo cercare di vedere in che misura siamo noi stessi responsabili di questa brutta immagine. La cattiva fama acquistata dalla Serbia non è tutta colpa nostra; ma certo il biasimo ricade in parte su di noi.
Il «mondo» ci ritiene colpevoli della pulizia etnica operata dai serbi bosniaci a danno dei musulmani. Noi neghiamo ogni responsabilità. Perché, allora, reagiamo in modo così apatico alle brutali dichiarazioni del vicepresidente della Repubblica serba, il nuovo Stato serbo, invocanti una pulizia etnica nella ex Bosnia-Erzegovina?
Queste dichiarazioni naziste avrebbero dovuto suscitare qui in Serbia un’ondata di proteste, da parte della destra e della sinistra, del governo e dell’opposizione, da parte di tutti. Invece le proteste sono state fiacche. Dai comunisti non si è udita una sillaba; i socialisti si sono limitati a borbottare qualcosa in un breve e anemico comunicato stampa del vicepresidente del partito; qualche protesta è venuta dai democratici, ma tutte sono state sovrastate da altre proteste che al momento ci toccano più da vicino e sono quindi considerate più importanti.
Ho parlato con molta gente di questo episodio; e tutti all’unanimità hanno convenuto sul carattere brutale, fascista e nazista di tali dichiarazioni. Ho tuttavia l’impressione che molti sottovalutino il pericolo che qui da noi si cada in preda al fascismo. Pensano che nel nostro paese una cosa simile non potrebbe mai accadere, che i discorsi fascisti e nazisti non vanno presi sul serio perché chi li fa non merita di essere preso sul serio. Forse è vero che il fascismo non metterà mai radici in Serbia o tra i serbi nostri vicini. Eppure io personalmente ritengo che il minimo sintomo di fascismo sia motivo di preoccupazione e meriti una risposta vigorosa. Meglio reagire con troppa forza che in modo fiacco e incerto; meglio troppo presto che troppo tardi.
Temo, ogni giorno di più, che il popolo serbo confidi troppo nello spirito espresso da Branko Radičević in Kolo, poema umanistico sulla fratellanza di tutte le nazioni slavo-meridionali, esaltante una vita in comune. Temo che il popolo serbo sia troppo convinto e compiaciuto della propria nobiltà d’animo per riconoscere che nel suo seno si annida la vipera dell’odio per altre nazioni e di un potenziale fascismo.
Il tempo ci saprà dire, e non in un futuro remoto. I fatti mi daranno ragione.
– 23 marzo Conferenza
– 24 marzo ore 12:00 deposizione corone al monumento dei bambini vittime innocenti - parco Tašmajdan
– 24 marzo ore 13:00 deposizione corone al monumento di tutte le vittime - parco Ušče)
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ, СУБНОР СРБИЈЕ, КЛУБ ГЕНЕРАЛАИ АДМИРАЛА СРБИЈЕ И ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА ОРГАНИЗУЈУ ТРИБИНУ „АГРЕСИЈА НАТО 1999. ГОДИНЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА“
Трибина ће се одржати у среду, 23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, са почетком у 10 часова.
На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић, др Станислав Стојановић, проф. др Радован Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др Александар Растовић.
Почасни гости Трибине биће господин Максим Миско, председник Управе Белоруског Фонда за мир и проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.
ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА АГРЕСИЈЕ
У четвртак, 24. марта 2016. године представници наведених организација,студената Београдског Универзитета, дипломатски представници пријатељских земаља и гости из иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.
ПОЗИВАМО ВАС ДА УЧЕСТВУЈЕТЕ У ОВОМ ПРОГРАМУ.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.
Утврдити списак цивилних жртава
Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.
Затражити накнаду ратне штете
Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.
Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.
Разарање цивилних објеката и структура
19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.
Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.
У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.
НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.
Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...
Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије
Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.
Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?
Playwright Harold Pinter presents a powerful case in opposition to NATO bombardment of Serbia
By Ann Talbot
7 May 1999
Playwright Harold Pinter, an outspoken opponent of NATO's war against Serbia, presented a coherent and well-argued case opposing the military action on BBC 2 television last Tuesday evening. Using news footage and interviews specially recorded for the programme, Pinter showed how the media are being manipulated, and that the humanitarian justification for the war is false.
In a powerful condemnation of the war, Pinter described the NATO onslaught against Serbia as "a bandit action, committed with no serious consideration of the consequences, ill-judged, ill-thought, miscalculated, an act of deplorable machismo".
Pinter was shown questioning British Defence Minister George Robertson at a news conference. The playwright, citing the Geneva Convention outlawing military attacks on civilian targets, demanded to know how the bombing of a Serbian TV station could be described as anything other than murder. "Mr. Pinter has obviously got a new occupation now but I know his views," was the arrogant reply from Robertson. He justified the bombing by claiming that such targets were the "brains behind the brutality", and "part and parcel of the apparatus that is driving ethnic genocide".
Such claims--which have been used repeatedly to justify whatever horrors NATO perpetrates--were challenged in the programme. Former Labour Foreign Secretary Dennis Healey rejected the idea that the expulsion of the Kosovar Albanians was the same as genocide. He pointed out that NATO's actions were contrary to the United Nations charter, which Britain had signed. NATO was bombing a fellow UN member, without UN authority.
Jake Lynch of Sky News explained how the news media are being manipulated to support the aggressive war drive. When NATO bombed a refugee convoy there was a delay of several days before the cockpit video, normally shown at the next daily press conference, was released to the media. This was to enable NATO to cause the maximum confusion, he explained. First NATO claimed there had been two separate incidents. The next day this was amended to one incident, and then later a US Brigadier General cited the figure of two again.
Lynch said this was a graphic exercise in news management. When the video was eventually shown, an audible murmur went round the press conference--"that's a tractor". Lynch pointed out that if it had been shown straight away, without the lavishly composed graphics, the "PR impact would have been much more negative for NATO". Reporters were sent to Brussels to report the war, not to help NATO, yet there was a slippage in journalistic technique. NATO "confirms" things have happened; Belgrade only ever "claims" things.
Pinter gave a detailed account of the bombing of the Serbian television station. He showed the letter in which NATO spokesman Jamie Shea had assured the International Federation of Journalists only days before the bombing that the television station would not be attacked. Philip Knightley, author of The First Casualty--History of Propaganda, explained why the TV station was targeted: "NATO didn't want it revealed that it had bombed a civilian convoy and left to itself would never have revealed it until the war was over. But they were forced to admit to the bombing of the civilian convoy because Serbian TV said that it had happened, then took Western reporters in a bus to show them the results of it."
NATO had rightly described the murder of an anti-Milosevic journalist as a brutal act of repression, Pinter said, yet they have never expressed any regret for the killing of those people who were told they were safe at the TV station. "Both are ugly murders of human beings who propagate words or images that somebody else doesn't like."
Turning to the refugee crisis Pinter showed that there is a direct correlation between the number of refugees and the amount of popular support for NATO bombing. He derided the talk of moral authority, demanding to know "who bestowed it on the NATO countries?... Bombs and power--that's your moral authority." The moral position of the US was highly ambiguous, he went on. "When human rights groups discovered US jets used by the Turkish airforce to bomb Kurdish villages within its own territory the Clinton administration found ways to evade laws requiring suspension of arms deliveries. 1.4 million Kurds fled Turkish repression from 1990 to 1994. Yet Turkey is invited to the top of the table at NATO's birthday party."
The US denied that genocide was taking place in Rwanda--with 800,000 dead--because it was not in the interests of the United States to be part of a UN intervention force. But it calls the Serbian ethnic cleansing "genocide" because it was politically expedient to do so, he continued. He also made clear his disgust for Prime Minister Tony Blair: "Under the rhetoric, Blair's real character has become clear. There's nothing like a missile, there's nothing like power, it was really worth waiting for!"
Pinter revealed the US record of complicity with ethnic cleansing in the former Yugoslavia. The greatest single act of displacement and ethnic cleansing in the entire Yugoslav war was that of 200,000 Serbs from Croatia in 1995. He showed an extract from an interview with the then US Secretary of State, Warren Christopher, who said of this episode, "It always had the prospect of simplifying matters." Pinter explained that the "operation was carried out by officers trained by NPRI, an organisation of US army veteran commanders and was armed with a great deal of US weaponry, in an attack of which the US had full knowledge." Its purpose was "creating convenient ethnically-pure maps without committing US ground forces."
In his memoirs, US Ambassador Holbrook admits to encouraging Croatian assaults on the Serbs, telling the Croatians to hurry up before the Serbs regroup, and then merely rebuking the Croatian leader, Franjo Tudjman, during their cosy chats. Madeline Albright, then US ambassador to the UN, timed the release of aerial photos of mass graves of Muslims killed by Serbs at Srebrenica for the same day as the Croats were expelling the Serbs, in order to divert the world media's attention. These photos had been taken weeks before by a US spy satellite but were held back in order to mask one atrocity with another.
Pinter also showed the cynical way in which the US government deals with the UN. In 1995 the bombing of the Bosnian Serbs needed direct authority from the UN, but Secretary General Boutros Boutros Gali was unwilling to grant it. So Madeline Albright by-passed the secretary general, getting permission from his deputy Kofi Annan, while Boutros Boutros Gali could not be contacted as he was on a commercial flight. Kofi Annan effectively secured himself the secretary general's job that day, Pinter declared. Now, the US did not even bother to contact the UN.
The US had exacerbated the situation in Kosovo, Pinter argued. He pointed out that over the course of 10 years, before the West had begun negotiating with the hard line KLA and despite the fact that war was often raging in other parts of former Yugoslavia, Kosovo saw tension but little bloodshed. In fact, a comparable number of people were killed there as in Northern Ireland. However, once the KLA began their uprising 2,000 died in one year of violence.
Mark Almond of Oxford University, and a writer on Balkan history, was interviewed about the Rambouillet talks. "In a little-noticed annexe to the agreement, NATO insisted that its forces should be allowed to have freedom of movement over the whole of Yugoslavia, not just Kosovo. There was no real constraint over what sort of forces there would be, and, to a great extent, what their activities would be." Pinter explained what this meant: whether "you are a dictator, the prime minister of a democratic country, or even Mrs. Thatcher, and your sovereign territory is going to be occupied, you might as well resist or your time in power is over."
Almond said there was a cynical aspect to the build-up of the crisis, with "deliberate provocation of reprisals by the KLA". He went on, "This aspect has been neglected in the press. It wasn't simply unprovoked and meaningless racial violence on the part of the Serbs--though we've seen quite a lot of that too--but a complex struggle for power over Kosovo, in which the loss of lives of ordinary Kosovo Albanians and others were really treated as pawns."
Showing video footage of crowds on a bridge over the Danube inside Serbia, Pinter commented, "Only two years ago hundreds of thousands of young people were out on the streets against Milosevic. Our blundering policy of bombing now finds them linking hands on bridges waiting to be hit." He warned that if ground troops were sent in, civilian casualties would mount and Kosovo would be made a wasteland. "By the time NATO land forces will have finished their work there will be nothing left to liberate". This was the "crazed logic of escalation," he said.
Pinter brought together academics, politicians and relief workers in condemning the war against Serbia. The programme showed that opposition to it runs deep.
di Enrico Vigna, portavoce del Forum Belgrado Italia | civg.it – Marzo 2016
ПРОТЕСТИ ПРЕД ТРИБУНАЛОМУ ХАГУ
(11.03.2016.)
На другом транспаренту писало је "МИЛОШЕВИЋ ЈЕ УБИЈЕН ОД СТРАНЕ ТРИБУНАЛА 11. МАРТА 2006.". Било је и других транспарената, цвећа пред Милошевићевим портретом, а вићена је и застава СФРЈ.
У Франкфурту су активисти поставили постер са Милошевићевим ликом на ограду Генералног конзулата Србије и испред њега положили цвеће и запалили свеће.
ОБЕЛЕЖЕНА 10-ГОДИШЊИЦА ОД УБИСТВА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ
http://christopher-black.com/the-death-of-milosevic-and-nato-responsibility/
11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.
Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.
Смрт Слободана Милошевића свакако је представљала једини излаз из дилеме коју су себи створиле НАТО силе кад су га оптужиле пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега досегла је невиђене размере. У штампи, суђење је приказано као једна од највећих драма на свету, на светској позорници на коју је зликовац доведен да би одговарао за своје злочине. Само што није било других злочина осим оних које је починила Алијанса НАТО, тако да се покушај да се исконструише његово суђење претворио у фарсу.
Са становишта НАТО, суђење је било неопходно да би се оправдала агресија против Југославије и пуч ДОС-иста у Београду извршен уз подршку НАТО, којим је задат завршни ударац демократији у Југославији и којим је Србија сведена на ниво Натовог протектората под квислиншким режимом. Његово незаконито хапшење у изведби НАТО снага у Београду, његов незаконити притвор у Централном затвору у Београду, његово незаконито изручење бившем Гестаповом затвору у Схевенингену код Хага и режирано суђење које је уследило, били су тек делови драме изведене за светску јавност, којој су следила само два могућа завршетка, кривична пресуда или смрт председника Милошевића.
Пошто после извођења свих доказа није било могуће прогласити председника Милошевића кривим, његова смрт је постала једини излаз за силе НАТО. Његово ослобађање би урушило целокупну структуру пропаганде ратне машине НАТО и западних интереса које користе НАТО као своју наоружану песницу.
Јасно је да НАТО није очекивао да ће се председник Милошевић одбранити, ни да ће се бранити уз такву храброст и одлучност. Од почетка суђења, медији су га покривали непрекидно и то на насловним страницама. Све је обећавало да ће то бити суђење века. Па ипак, медијска покривеност је престала врло брзо а извештавање о суђењу је пренето на унутрашње стране. Од самог почетка, ствари су кренуле по злу за НАТО. Кључ проблема садржан је у следећој изјави председника Милошевића датој пред судијама Трибунала у току суђења:
„Ово је политички процес. Овде се уопште не ради о томе да ли сам ја починио неки злочин. Ради се о томе да су мени приписане одређене намере из којих су накнадно изведене последице које не би могао да изведе ниједан адвокат на свету. Суштина је да овде мора бити изречена истина о дешавањима у бившој Југославији. О томе се уствари ради, а не о процесним питањима, јер ја нисам овде зато што сам оптужен за неко конкретно кривично дело. Ја сам овде зато што сам оптужен да сам водио политику супротну интересима ове или оне стране.“
Тужилаштво, што ће рећи Сједињене Државе и њихови савезници, нису очекивали било какву истинску одбрану. То се јасно види из немуштих оптужница, контрадикторних оптужби и потпуног неуспеха да се изнесе било какав доказ који би прошао макар најосновнију проверу. Оптужба се распала још на почетку. Али започет поступак морао је да се настави. НАТО се уплео у сопствену замку. У случају да одустану од оптужби, или да председник Милошевић буде ослобођен оптужби, наступиле би огромне политичке и геостратешке последице. НАТО би морао да објашњава праве разлоге за агресију против Југославије. Његови лидери би се и сами нашли суочени са оптужбама за ратне злочине. Губитак престижа не би се ни могао израчунати. Председник Милошевић би поново постао популаран политичар на Балкану. Једини излаз за НАТО био би да се суђење оконча, али тако да се не ослободи Милошевић и да се не призна истина о рату. Логика је захтевала његову смрт у затвору и прекид суђења.
Паркеров извештај садржи чињенице које указују да се Натов трибунал, у најмању руку, понео криминално у свом односу према њему и да је такво поступање довело до његове смрти. Он је упорно понављао Трибуналу да је тешко болестан и да има срчане проблеме који захтевају одговарајућа испитивања, лечење и потпун опоравак пре наставка суђења. Међутим, Трибунал је упорно игнорисао савете доктора и приморавао га да настави поступак, добро знајући да ће стрес од суђења сигурно да га убије.
Трибунал је одбио преписано лечење у Русији наводно зато што је из политичких разлога, и по ко зна који пут у први план ставио интересе Трибунала, који год да су, науштрб интересима Милошевићевог здравственог стања. Другим речима, свесно су ускратили неопходну медицинску помоћ што је можда довело до његове смрти. То је једна врста убиства, а у земљама обичајног права то и јесте убиство без предумишљаја.
Ипак, у Паркеровом извештају има више необјашњених чињеница које би се морале додатно испитати пре него да се искључи опција давања отрова или лекова намењених да му погоршају здравље: пре свега, присуство лекова рифампицина и дроперидола у његовом систему. Није спроведена одговарајућа истрага да испита на који начин су та два лека могла да доспеју у његов организам. Није размотрено њихово дејство. Њихово присуство, у комбинацији са необјашњеним дугим одлагањем у допремању његовог тела у здравствену установу на испитивање, поставља озбиљна питања на која се мора дати одговор, али која до данашњег дана остају неодговорена.
Паркеров извештај, упркос својим нелогичним закључцима којим ослобађа кривице Натов трибунал, пружа основу за позив на јавну истрагу о смрти председника Милошевића. То је појачано чињеницом да је командант затвора УН у којем је држан председник Милошевић, извесни г. МакФејден, на основу докумената које је обелоданио Викиликс, преносио информације америчким властима о Милошевићу током целокупног трајања његовог притвора и суђења, те је додатно појачано чињеницом да је Милошевић написао писмо Амбасади Русије неколико дана пре смрти, у којем је написао да верује да га трују. На жалост, умро је пре него што је могло да се оствари правовремено реаговање на писмо.
Узете заједно, све те чињенице захтевају спровођење јавне међународне истраге о свеукупним околностима у којима је дошло до смрти председника Милошевића, не само због њега и његове удовице Мире Марковић и сина, већ и због свих нас који смо суочени са непрестаним актима агресије и пропаганде од стране сила НАТО. То тражи правда. То захтевају међународни мир и безбедност.
ЗЛОЧИН НАД МИЛОШЕВИЋЕМ НЕ СМЕ ОСТАТИ НЕКАЖЊЕН
Жалимо за Слободаном Милошевићем. Жалимо за једном изузетном личношћу, једним мудрим политичарем и националним и међународни херојем. С љубављу шаљемо поздраве његовој супрузи Мири, његовој породици и надамо се да ће ускоро моћи поново да буду заједно и да ћемо поново моћи да их поздравимо. Најенергичније протествујемо над чињеницом да његова смрт још није непристрасно истражена. Они који су одговорни за његову смрт и ратни злочинци који су напали и разорили Југославију не смеју остати некажњени.
Као што је наш потпредседник и засупник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, Кристофер Блек из Канаде, нагласио у својој најновијој изјави:“ Смрт Слободана Милошевића је очигледно био једини излаз из проблема у који су моћници НАТО увалили сами себе оптуживши га пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега била је без преседана. Суђење се приказивало у штампи попут највеће светске драме, попут каквог светског театра у коме ће један зао човек морати да одговара за своје злочине. Али наравно, није било никаквих злочина, сем оних НАТО пакта, па се покушај да се читав случај против њега исфабрикује суновратио у обичну фарсу.“ Одговорне личности овог лажног суда названог Међународни кривични трибунал за бившу Југославију не треба ни да покушају да се изговорима оправдају пред чињеницом да су све оне добро познавале здравтсвено стање председника Милошевића.
Немачки лекари и терапеути су у више наврата захтевали да се живот председника Милошевижа заштити. Они су на пример писали:
„Овакво поступање са особом чији је живот – са свим евентуалним последицама – у вашој одговорности, може се само назвати неодговорним и покреће питање ваших мотива. Ваше понашање се коси са бројним документима и резолуцијама УН које се односе на третман затворених особа. Те норме морају у целини да поштују представниви институција УН.
У насталој ситуацију - за коју Трибунал сноси пуну одговорност - једино могуће решење је да се господин Милошевић ослободи положаја који је опасан по његово здравље и по његов живот и да се пусти на слободу како би могао да добије неопходну лекарску негу...“
Али НАТО-Трибунал је више пута одбио привремено ослобађање, чак ни не поменувши апеле или захтеве Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића. Наш заступник Госпођа Тифејн Диксон изјавила је пред Трибуналом „да постојећи услови суђена представљају опасност по његов живот, да помањкање адекватне лекарске бриге добија размере мучилишта“ Она је додала: „Међународни комитета сматра неприхватљивим да Претресно веће чека да услови суђења изазову озбиљне срчане компликације, инфаркт или смрт па тек онда да „сматра потребном“ да размотри захтев за привремено пуштање на слободу. Подједнако је неприхватљиво да се чека да се Слободан Милошевић нађе на ивици смрти, па да се „позитивно оцени“ захтев за интервенцију лекара специјалисте“.
На крају, Трибунал је одбио све апеле и ургенције да се одобри лечење у Русији. Његова смрт је директна последица тог злочиначког третмана. Али све до данас, нико није позван на одговорност за тај злочина. Однос према условима под којим је он умро, данас је исти онакав какав је био и према нашим ранијим ургентним захтевима.
То не изненађује – јер колико пута смо уопште имали прилике да чујемо да убице оптужују саме себе? Кристофер Блек је подсетио да је једини захтев да се спроведе јавна истрага о околностима под којима је он умро потекао из Русије - када је министар иностраних послова Сергеј Лавров саопшштио да Русија не прихвата настојање Хашког трибунала да скине са себе сваку одговорност и захтевао да се спроведе непристрасна и међународна истрага.
Данас ми понављамо наш позив Уједињеним Нацијама, свим политичким снагама и међунароној јавности: Тражимо хитну непристрасну, јавни и међународну истрагу свих околности под којима је умро Слободан милошевић.
Председник Милошевић је жртва политичког, судског злочина. Као затвреник злочиначког НАТО-пакта био је ратни заробљеник, политички затвореник. Спада у ред бројих других затвореника попут Сакоа и Ванцетија, Етел и Јулијус Розенбергових, Ханса и Софије Шол, Ернста Телемана, Ангеле Дејвис, Нелсона Менделе и Мумиа Абу Џамала.
Таква је судбина свих оних који стану на пут империји а које она прогласи непријатељем. Ми смо смесни да злочин у Хагу није био први покушај да се убије председник Милошевић, јер су и пре тога они покушали да га убију бомбардовањем његовог приватног животног простора.
Избори - настављени државним ударом у Београду октобра 2000 - функционисали су по принципу који је спонсор Отпора, Џорџ Сорош, објаснио пар година касније:“У старом Риму, само су римљани могли да гласају. У свету модерног капитализма, само американци могу да гласају. Бразилци, они не гласају“. Ове истините речи треба све нас да охрабре и подстакну, посебно у зависним државама, да размислимо и предузмемо кораке да се ослободимо замке. Треба свакоме да буде јасно да врдање пред непријатељем не само да није решење, већ да није могуће.
Ето зашто наш апел да се спроведе међународна истрага о смрти Милошевића представља допринос свету без ратова. Агресија против Југославије био је рат да се отворе врата ратовима који следе. После ње је уследио Авганиста и Ирак, Либан и Либија, Сирија и Украјаина. Диктатори Новог светског поретка убили су и Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија.
Диктатура Новог светског поретка захтева од слугу апсолутну покорност, иначе ће се суочити са демонтирањем њихових држава, са ратовима, „обојеним револуцијама“ и „променама режима“. Нато агресија потив Југославије као и третман председника Милошевића били су освета за његово одбијање да се покори диктатури Светске банке и ММФ. Била је то освета за његову борбу за независност а против ропства.
Данас стабла империјализма не расту тако бекрајно високо у небеса. Русија, Кина и друге државе БРИКСА спремне су да пруже снажну подршку свима који бране своју национални
суверенитет против неоколонијализма. Мултиполарни светски поредак постаје реалност. Трагедија Југославије у 1990-тим изазвана је чињеницом да у то време није било тако јаких савезника као што их има данас.
Слободан Милошевић се доследно борио за своје идеале, за нациолани суверенитет, само-опредељење и социјалну правду као основних начела људске цивилизације. Нико није мгао да сломи његову веру, нико га није могао да баци на колена. За своје идеале стајао је усправно и за њих дао свој живот. Он и његова борба су за све нас прави пример. Његово наслеђе ми усвајамо и ми ћемо га следити.
У његовом духу, настављамо бору против империјалистичких ратова, за међународно разумевање и пријатељство са Русијом. (Хвала)
ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ ПРЕДСЕДНИКА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋ СУ КАО ЈЕК ЗВОНА – ЈОШ ЋЕМО ИХ ДУГО СЛУШАТИ
У овој сали вечерас трепере и успомене, и драме, и понос, и пркос, и храброст и туга.
Шта је сањао, хтео и могао млад, амбициозан, и од студентских дана политички ангажован човек ?
Данас је јасно бар то да се није мирио са просечним, са достигнутим, са постављеним оквирима и ограничењима – ко год да их је постављао.
Рекао нам је једном: „У војсци ми је било најтеже да носим капу ....“
Предузеће којим је руководио било је изузетно, банка коју је водио била је светска, банкари с којима је радио били су Рокфелер.
Зашто то није врх каријере¬?
Држава у којој смо расли била је партијска, па је зато био корак напред са места преседника Банке на место председника Градског комитета.
Зато је такође нормално да такав човек каже да бирократизована партија производи бирократизовано, достигнутим омеђено друштво. То сви виде само, не знају, не умеју, не смеју да кажу.
Кад човек каже то што сви виде - то није довољно, то је само интелектуални став. Кад каже и на лицу му се види воља, храброст и енергија да мења, онда то постаје харизма и носи и носиоца и слушаоце у нову судбину, чији jе исход мање сагледив уколико се сучељава са више сличних или супростављених друштвених процеса, локалних, регионалних а поготово светских.
Слободанова харизма нас осваја у време које дефинишу светске промене односа великих сила. То је толика промена да се може звати светским ратом, једино што су због нуклеарне блокаде, велике силе ван директног сукоба а све је друго ту.
Слободанова антибирократска револуција буди Србију да се уједини, промени устав и изађе из немогућег уређења по коме покрајине не само да постају државе него блокирају управљање Србијом.
Вишепартијски систем је такође део тог покрета. Стари социјалистички систем је исцрпео свој домет.
Старо се руши, ново још није настало.
Југославија, натајала као резултат светских ратова, по диктату тада победничких сила, у трећем светском рату нестаје по диктату сада победничких сила.
У сва три рата почетак је директно против виталних интереса српског народа. Претње су сличне, субјекти слични.
Овде Трећи светски рат почиње као и други - руши се Југославија.
Хелсиншки печат на европске границе се брише једностраном силом, све је дозвољено онима иза којих стоји та сила. Међународно право, суверенитети, устави ..... више нису тема.
Демократија, избори, референдуми се признају или не признају .... како сила каже.
Да ли треба да подсећамо да крајем 80-тих албански и хрватски сепаратизми већ 30 година у Западној Европи имају организације, орагане и оружане компоненте а у Уставу из 1974. политичко упориште.
Усташе су убијале и у Титовој Југославији ..... Крајем 80-тих изетбеговићева Исламска декларација је пунила 20 година.
У Србији тиња непрекинути сукоб четника и партизана и док се други народи хомогенизују у Београду пада крв у тучи тзв. „црврне банде“ и тзв. „издајника“.
Десили су се ратови, жртве и херојска одбрана – народ све памти.
Судили су судови и време и грађани на изборима и још ће судити и тек ће судити. Књига историје је још отворена.
Поменућу моју Хашку пресуду, па у њој пише да Милошевић и Србија нису криви за пропаст Рамбујеа и да Милошевићев подухват на Косову није почео пре почетка бомбардовања.
Помињем то само као илустрацију како истина, ипак, полако, излази на видело.
Истина, наравно, има своје светле и тамне стране али и оне црне су боље од магле, флоскула и лажи, којих смо се наслушали предходних деценија.
Зато је ова комеморација данас корак ближе сложеној и целовитој истини па тиме и порукама и поукама.
Човек који је храбро стао на размеђе историје носи на себи ране и од туђих и од својих, за своја уверења свесно је платио највећу цену.
Умро је у прогонству, изолован од најближих. За своје евентуалне грешке платио је без остатка.
Они којима није ни суђено наплаћиваће своје грешке будућим генерацијама.
Његови домаћи противници су 10 година на власти понављали лоше научене приче и готово су нестали са политичке сцене а страни противници су поновили модел опробан на Милошевићу и направили су хаос на три континента.
Шта ће бити на крају? Нема краја, процеси теку даље.
Последње поруке председника Слободана Милошевића су као јек звона, још ћемо их дуго слушати.
БРАНИО ЈЕ СВЕ НАС
Поштовани - Велика је част Удружењу Слобода што организује Академију поводом десет година од убиства Слободана Милошевића. Хвала свима који су дошли да својим присуством искажу протест према међународној неправди која се спроводи у Хашком казамату и да одају почаст Сободану Милошевићу који тамо није бранио себе, већ свој народ, сваког војника, старешину и полицајца, борећи се за истину,слободу и правду. Срдачан поздрав свима,
»Das war der Türöffnerkrieg«
Der NATO-Angriff auf Jugoslawien 1999 war ein Verbrechen. Anklage erhob das UN-Tribunal in Den Haag aber gegen die Opfer der Aggression, an der Spitze Präsident Slobodan Milosevic. Heute vor zehn Jahren starb er in der Haft. Ein Gespräch mit Cathrin Schütz
Interview: Arnold SchölzelAm heutigen Freitag, dem zehnten Todestag von Slobodan Milosevic, findet eine Mahnwache vor dem Jugoslawien-Tribunal (ICTY) in Den Haag statt. Im Aufruf wird verlangt, dass diese Einrichtung ihre Tätigkeit einstellt. Sie vertreten diese Forderung schon seit längerem, warum?
1993 hatte der UN-Sicherheitsrat mit der Gründung des ICTY – jetzt »Restmechanismus« genannt – der UN-Charta hohngesprochen. Er kann als höchstes Exekutivorgan der UN kein Justizorgan unter seiner Schirmherrschaft einrichten. Im Statut des Internationalen Gerichtshofs (IGH), der höchsten Rechtsinstanz im UN-System, wird erklärt, dass nur Staaten als Parteien vor dem Gerichtshof auftreten können, aber das Statut des ICTY baut auf das Prinzip der »persönlichen strafrechtlichen Verantwortlichkeit«. Damit wurde dem damals noch bestehenden Jugoslawien und auch den neu gegründeten Teilstaaten ohne ihre Zustimmung das souveräne Recht auf ihre Justizhoheit entrissen. So spielte das ICTY schon durch seine Gründung eine bedeutende Rolle bei der Auflösung des bestehenden internationalen Rechtssystems zugunsten einer »neuen Weltordnung«. Das ICTY agiert als verlängerter Arm der NATO und versucht der Gewaltanwendung gegen Jugoslawien den Anschein des Rechts zu verleihen. Es schützt jene Staaten, die die Sozialistische Föderative Republik Jugoslawien zerschlagen, die kroatischen und bosnisch-muslimischen Kriegsparteien bewaffnet und 1999 einen Angriffskrieg gegen Jugoslawien geführt haben.
Warum halten die USA, Deutschland und die anderen NATO-Mächte bis heute am ICTY fest?
Der NATO-Angriff auf Jugoslawien muss als Türöffnerkrieg für die unzähligen Aggressionen gesehen werden, die ihm folgten. Hier wurde alles erprobt, was wir heute sehen: die Zerstörung des Völkerrechts, die Aushebelung der Vereinten Nationen, die NATO-Aggression ohne UN-Mandat, die Zerstörung souveräner Staaten, massive Kriegspropaganda zur Rechtfertigung angeblich »humanitärer Kriegsgründe«. Jene, die damals zu Kriegsverbrechern erklärt wurden, gilt es zu verurteilen, um die Legende aufrechtzuerhalten, wonach das Eingreifen der NATO unvermeidbar war.
Für den 24. März, den 17. Jahrestag des Beginns des NATO-Angriffskrieges gegen Jugoslawien, ist die Verkündung des ICTY-Urteils gegen Radovan Karadzic angekündigt. Wie beurteilen Sie den Verlauf dieses Prozesses?
Ich habe in meiner Zeit am ICTY viele Prozesse erlebt. Alle sind Schauprozesse. Karadzic wird wegen Völkermords in Srebrenica verurteilt werden. Wer die Bücher von Alexander Dorin kennt, der die Ungereimtheiten wie kein anderer aufdeckt, wird wissen, wie das einzuordnen ist.
Hier geht es in erster Linie darum, dass die Verbreitung der Propagandalügen von damals, die längst als solche entlarvt werden konnten, bis heute forciert wird und diese gar Einzug in die Schulbücher halten. Nach Lesart der NATO-Kriegstreiber sind die Serben das Tätervolk, ist Milosevic der zweite Hitler. Das heutige Bemühen um Serbien ist Teil der aggressiven Politik gegen Russland, dessen Einfluss es zu verdrängen gilt.
Der Publizist Otto Köhler sagte auf der Rosa-Luxemburg-Konferenz im Januar 2015 in Berlin : »Unsere Intellektuellen, Hans Magnus Enzensberger an der Spitze, haben Slobodan Milosevic zum Hitler ernannt, damit die Bundeswehr endlich 1999 den Krieg gegen Jugoslawien fortführen konnte, den Hitler 1941 begonnen hatte.« An der Haltung gegenüber dem früheren jugoslawischen Präsidenten Milosevic, die Leute wie Enzensberger und die großen deutschen Medien 1999 einnahmen, hat sich nichts geändert. Hat er nach Ihrer Kenntnis auf Derartiges reagiert?
Slobodan Milosevic hat sich vor dem ICTY selbst verteidigt. Weil er das Tribunal als politisches Machtinstrument erkannt und die Anklage gegen ihn als politische, nicht juristische bewertet hat, hat er sich ebenso politisch verteidigt. Ähnlich wie Georgi Dimitroff hat auch Milosevic nicht nur sich selbst verteidigt, sondern sein Volk und die Wahrheit. Er hat seinen Prozess genutzt, um die NATO auf die Anklagebank zu stellen, um die Rolle Deutschlands bei der Zerschlagung Jugoslawiens aufzuzeigen und die fatale Einmischung der USA zu beweisen. Umgeben wurde er von jenen, die den Mut hatten, zu seinen Gunsten öffentlich für ihn einzutreten. Darunter fand sich Peter Handke mit seinem unermüdlichen Einsatz für »Gerechtigkeit für Serbien« wie auch viele westliche und auch aus Deutschland stammende Politiker, Journalisten, Polizisten, Militärs, die in das Kriegsgeschehen als Augenzeugen involviert waren und die beschlossen, ihrem Gewissen zu folgen und nicht ihren Auftraggebern und das Schweigen zu brechen. Viele von ihnen haben, unbeachtet von den westlichen Medien, als Zeugen der Verteidigung im Prozess ausgesagt und die Anklage tief erschüttert.
Die Todesumstände von Slobodan Milosevic in der Haft waren dubios. Gibt es neue Erkenntnisse?
Ich würde die Umstände nicht als dubios bezeichnen. Dubios war vielmehr die Untersuchung, die erfolgte. Milosevics Herzkrankheit war weithin bekannt. Ärztlicher Rat, der ausreichende Schonung und adäquate Behandlung forderte, wurde regelmäßig ignoriert, sein Arbeitsvolumen durch enge Prozesstermine und den kurzfristigen Austausch von Zeugen massiv erhöht. Schon Monate vor seinem Tod haben wir davor gewarnt, dass man ihn zermürben und schwächen will, um seiner Verteidigung zu schaden. Wie wir später über Wikileaks erfahren haben, hat man über seinen Gesundheitszustand aus dem Gefängnis heraus stetig an die US-Regierung berichtet. Milosevic hat schließlich eine Behandlung in einer Herzspezialklinik in Russland beantragt. Man sagte, diese sei nur möglich, wenn die nötigen Sicherheitsgarantien seitens Russlands vorlägen. Als diese vorlagen, hat man ihm die Behandlung untersagt. Wenige Tage darauf wurde er tot in seiner Zelle gefunden. Obwohl Milosevic kurz vor seinem Tod in einem Brief an die russische Botschaft die Befürchtung geäußert hat, dass man ihn vergifte, wurden die Todesumstände bis heute nicht unabhängig untersucht. Das ist dubios! Das ICTY hat den Fall mit einem internen Bericht, der die Beteiligten jeder Verantwortung entbindet, abgeschlossen. Milosevics Familie hat den kanadischen Anwalt Chris Black mit weiteren Untersuchungen beauftragt. Unklar bleibt u. a., wie zwei im ICTY-Bericht genannte Substanzen in Milosevics Körper gelangen konnten. Blacks Bemühungen sind jedoch im Sand verlaufen, weil die beteiligten Behörden und forensischen Institute mit Verweis auf ein Abkommen mit dem ICTY keine Informationen herausgeben. Gelungen ist es jedenfalls, einen sich selbst verteidigenden Milosevic, der es wagte, die wahren Motive der NATO aufzudecken, zum Schweigen zu bringen. Sein Agieren widersprach dem Sinn der Erfindung des ICTY und durfte nicht sein.
Vor zwei Jahren bekannte Exbundeskanzler Gerhard Schröder freimütig, er habe 1999 mit dem Jugoslawien-Krieg Völkerrechtsbruch, also ein Kriegsverbrechen begangen. Er sagte damals auf einem Forum der Zeit, »unsere Flugzeuge, unsere Tornados« seien nach Serbien geschickt worden, »und die haben zusammen mit der NATO einen souveränen Staat gebombt – ohne dass es einen Sicherheitsratsbeschluss gegeben hätte«. Gab es Versuche, Schröder juristisch zu belangen?
Bei der Bundesanwaltschaft gingen 1999 viele Strafanzeigen wegen der Vorbereitung eines Angriffskrieges bzw. der Aufstacheln zum Angriffskrieg ein. Es wurden jedoch keine Ermittlungen eingeleitet. Begründet wurde es damit, dass Anhaltspunkte für eine Straftat fehlten. Auch vor dem ICTY wurden Strafanzeigen gestellt. Dabei ging es um die als »Kollateralschäden« bekannt gewordene Bombardierung von Zivilisten, Krankenhäusern, Schulen u. s. w. Das ICTY hat ebenfalls und nicht überraschend keine Anklagen erhoben, weil man den NATO-Staaten keine Absicht nachweisen könne. Aus dem entsprechenden Bericht geht hervor, dass sich die Ermittler des ICTY bei ihrer Untersuchung fast ausschließlich auf NATO-Quellen berufen haben.
Hintergrund: Der Held von Den Haag
Am 13. März 2006 veröffentlichte jW einen Nachruf auf Slobodan Milosevic von Werner Pirker (1947–2014). Ein Auszug:
Der Prozess gegen Slobodan Milosevic vor dem illegalen Kriegsverbrechertribunal in Den Haag ist zu Ende gegangen. Die Todesstrafe wurde ohne Gerichtsurteil vollzogen. Der ehemalige Präsident Serbiens und Jugoslawiens starb geistig und moralisch ungebrochen. Er zerbrach an der physischen Gewalt, der er von einer mör
(Message over 64 KB, truncated)
