logo

COORDINAMENTO NAZIONALE PER LA JUGOSLAVIA

ITALIJANSKA KOORDINACIJA ZA JUGOSLAVIJU

rright10.gif (248
                            byte) iniziative

rright10.gif (248
                            byte) documentazione


Documento
Costitutivo

rright10.gif (248 byte) solidarietà

rright10.gif (248 byte) informazione

rright10.gif (248 byte) cultura

rright10.gif (248 byte) politica

rright10.gif (248 byte) amicizia

rright10.gif (248 byte) valori fondativi


LAŽNI PRIJATELJI
Dosije od Italijanske Koordinacije za Jugoslaviju i Un Ponte per... ("Most za...") o infiltraciji nacionalističke i fašističke desnice u kampanje za podršku srpskim žrtvama iz ratova za otcepljenje iz Jugoslavije


ažuriranje decembra 2013.

BELEŠKA
Nakon objavljivanja ovog Dosijea dobili smo razne pritužbe a i pretnje sudskim tužbama, ali nikakve konkretne pojedinosti o sadržaju i navedenim činjenicama. Ovom Beleškom želimo da obavestimo sve potencijalno zainteresovane da udruženja - potpisnici ovog Dosijea - stoje na potpunom raspolaganju za korigovanje svih eventualno netačnih informacija ukoliko za to postoje dokazi, i za objavljivanje, po zahtevu, eventualne komentare na kraju našeg teksta, pod uslovom da su usko vezani za ono o čemu se ovde raspravlja.
CNJ - neprofitna, društveno korisna organizacija
UPP - nevladina organizacija




REZIME: U suprotnosti sa stvarnom i istorijskom tradicijom ponašanja nacionalističke i fašističke desnice prema Jugoslovenima i posebno prema Srbima, već duže vreme se u vezi sa „srpskim pitanjem“ zapaža neobično interesovanje neofašističkih grupa. U poslednje vreme ovo zanimanje dostiže vrhunac u vidu inicijativa za srpsko stanovništvo na Kosovu. Nažalost, pojedini elementi i reakcionarne grupe, posebno one povezane sa antikomunističkom i antijugoslovenskom emigracijom u Trstu posle 1945. godine, na takvim inicijativama gotovo da mazohistički pothranjuju prisutnost fašističke desnice.
Izvesna „posebna“ i „specifična“ postavka diskusije o jugoslovenskim temama („država pravoslavaca“, „ujedinjenje svih pravoslavnih zemalja“) kao da u iskrivljenom ogledalu odslikava dominantnu teoriju koja Jugoslaviju smatra „tamnicom naroda“ čiji je raspad bio neizbežan, pa čak i poželjan kako bi svaki od naroda imao mogućnost slobodnog izražavanja svog identiteta – ili, rečeno jezikom ekstremne desnice: svoje duhovnosti.
U stvarnosti, tom takoreći „iskrenom“ aktivizmu elemenata ekstremne desnice, okrenutom pružanju podrške loše shvaćenom „srpskom pitanju“, dodaju se i drugačije komponente i motivi. Zapažaju se sve češće pokušaji infiltracije u već postojeće inicijative pokrenute pre više godina od strane naprednih udruženja protiv rata, koje su se uvek na smislen način borile protiv njega, kao i protiv „etnizacije“ odnosa na Balkanu. Povremeno ima i slučajeva plagiranja ili provokativnih pristupa sa ciljem da se „preskoče“ i „ožive“ određene inicijative i teme, ili iskrive i spreče akcije solidarnosti i kontroinformisanja, zasnovane na jasnim demokratskim i internacionalističkim osnovama, a sve u nameri da se one okrenu naopačke i pretvore u suprotnost. Ni za koga nije tajna da izrazito snažno vojno i preduzetničko prisustvo u pomenutim oblastima nalaže državama kao što je Italija da pokrenu aktivnosti svojih tajnih službi u svrhe sveobuhvatne kontrole inicijativa solidarnosti i njihovim mogućim političkim implikacijama. Geopolitičke interese u posmatranoj zoni nema samo Italija, već i treće države, pa čak i subjekti kao što je, primera radi, i Katolička crkva. U najvećem broju slučajeva individualistički pristup, karijerizam, pa čak i pohlepa onih koji su namirisali dobru priliku za privredne ili turističke investicije, dovode do konfuzije i stvaraju okolnosti u kojima se inicijative solidarnosti između radnih ljudi i naroda zagađuju neprihvatljivim shvatanjima, koja su sami istorijski tokovi upravo u tim područjima odbacili pre mnogo decenija.

Što se tiče Srba, nije neobična suštinski antipatriotska uloga četnika, koji su oduvek bili saradnici stranih okupatora. Reakcionarna i nostalgičarska simbologija, anti-partizanski istorijski revizionizam, antiislamski šovinizam, nisu znaci otkrivanja nacionalnog identiteta, već ih pokreće antijugoslovenski i prozapadnjački „novi pravac“. Prisustvo i aktivnosti delova ekstremne desnice unutar srpskog pitanja navode vodu na vodenicu onih koji o Srbiji i Srbima tokom ovih zadnjih 20 godina žele da daju negativnu sliku. Oni su po svemu lažni prijatelji srpskog naroda: korisno je, dakle, čuvati ih se.




LAŽNI PRIJATELJI

Dosije o infiltraciji nacionalističke i fašističke desnice
u kampanje za podršku srpskim žrtvama iz ratova za otcepljenje iz Jugoslavije


UVOD

„Ja posedujem ono što sam poklonio“, govorio je D’Anuncio. Ovako ga na svojim internet stranicama citira organizacija za solidarnost pod nazivom LOVE ONLUS (ONLUS = neprofitna, društveno korisna organizacija), koja je, kao što ćemo uskoro videti, nastala sa prvobitnom i osnovnom namerom da izvodi akcije solidarnosti među kosovskim Srbima. Međutim, LOVE se odlikuje jednom posebnošću, a to je da se svrstava u „mrku galaksiju“, tj. sazvežđe grupacija italijanske ekstremne desnice.

Sam D’Anuncio se, pak, o Srbima i Jugoslaviji izjasnio bez ikakve nedoumice još 1920. godine:

« Treba da se usprotivimo definitivnom stvaranju države S.H.S. [skraćenica za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, kako se na početku nazivala buduća Jugoslavija]; da uništimo jugoslovensko čudovište. Izbliza sam proučavao hrvatska kretanja protiv srpske dominacije i često sam ih podržavao kako god sam mogao, iako su me u tome često sprečavale teške nepogodnosti. Sudbina Kraljevine Jugoslavije je odlučena. Ona nije stvorena prema zakonima postojanja država. „Ona će se raspasti i nestati“. Postoje nagoveštaji na osnovu kojih predvidjam sigurnu agoniju i smrt ovog našeg protivnika. On u svakom slučaju, s obzirom na istorijske i nacionalne činjenice, „mora da nestane“, uprkos tome što će privremeno biti u stanju da raskida obruče koji ga stežu. » [1]

Te iste 1920. godine Musolini u Trstu izgovara poznatu tiradu: «Protiv inferiorne i varvarske slovenske rase ne sme se voditi politika šargarepe, nego štapa. Italija svoje granice mora držati na planinskim prevojima Brener, Nevozo i na Dinarskim planinama: verujem da za to vredi podneti žrtvu u vidu 500.000 slovenskih varvara i 50.000 Italijana»

Zar se i Srbi ne smatraju „slovensku rasom“? Ova dva citata mogla bi da budu više nego dovoljna za ilustraciju istorijskog i činjeničnog ponašanja ovdašnje nacionalističke i fašističke desnice prema Jugoslovenima u celini, a posebno prema Srbima. Činjenica da je zbog imperijalističko-iredentističkih težnji za teritorijalnim širenjem Italija prvo napala Slovence, Hrvate i Crnogorce, pa tek u drugom krugu i Srbe, ne može da stvara sumnje ili zabune. Pri tome malo vredi retorika o italijansko-srpskom bratstvu čak od vremena romantičarskog preporoda – stvaranja država u XIX veku, a koje se navodno učvrstilo tokom I svetskog rata: sa istorijske tačke gledišta radi se o interesantnim temama, ali je već i u ono doba italijanska politika inostranih poslova imala imperijalističke pobude, usmerene na instrumentalizaciju „srpskog preporoda“, u nameri da se prema njemu ponese izdajnički od samog početka. [2]

Da Srbi od italijanske politike nikada nisu imali koristi, pa ni kada je ona bila fašistička, mogu da pokažu zbivanja u vezi sa ustaštvom, ultranacionalističkim, zatucanim i rasističkim pokretom koga je upravo fašistička Italija gajila „u epruveti“ tokom dvanaestak godina u svrhu obaranja Kraljevine Jugoslavije sa kojom se Italija graničila. Zahvaljujući podršci OVRA, ustaški teroristi, predvođeni Pavelićem, zajedno sa drugim biranim ubicama, među kojima su se isticali makedonski separatisti, imali su svoje tajne baze za obuku u Italiji od koje su primali sve potrebne vidove podrške. [3] Tokom desetak godina antijugoslovenski terorizam manifestovao se u vidu krvavih atentata, poput onog u Marseju 1934. koji je koštao života kralja Aleksandra I i francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua.

Cilj uništenja Jugoslavije bio je „pogođen“ napadom i razaranjem zemlje u aprilu 1941. D’Anuncio je ponovo jasno obrazložio razloge za napad Italije i Nemačke, koje su izvršile invaziju na ove predele kako bi ih rasparčali i anektirale velike njihove delove, u čemu su bile potpomognute bugarskim, mađarskim i albanskim saveznicima, kao i lokalnim izdajnicima i kolaboracionistima kao što je Pavelić: «Jugoslavija kao takva prestala je da postoji [...]. Na ovaj način još jedna od nepravdi iz Versajskog sporazuma izbrisana je iz istorije nove civilizacije». [4]

U jednoj drugoj periodičnoj publikaciji, izašloj u danima agresije [5], ta uverenja bila su izražena još preciznije, ali i u žešćem tonu. Radilo se o nizu napisa na temu „artificijelnosti Kraljevine SHS“, „Dalmatinskog mita“, „Jadrana kao najvećeg italijanskog jezera“ i tako dalje. Članak o „trinaest vekova hrvatske istorije“ zaključilo je sledeće saopštenje:

« Sedamnaestog maja [1941] , u italijanskoj štampi najavljen je dolazak jedne hrvatske delegacije predvođene Poglavnikom (Dučeom) Antom Pavelićem, sa namerom da od Njegove Visosti Kralja i Cara zatraže da naimenuje jednog od prinčeva dinastije Savoja za hrvatskog kralja. [...] Kralj je Anti Paveliću odgovorio kako ima nameru da ispuni žudnje hrvatskog naroda, "čija je istorija preko čitavog niza elemenata povezana sa našom i koji je vekovima istrajno orijentisao svoj intelektualni i moralni život u pravcu rimske civilizacije", imenovanjem "našeg voljenog unuka, Kraljevsku visost Aimone Savoja-Aosta, Vojvodu od Spoleta", koji će nositi ime Tomislav II. »

Ovaj čin – uspon jednog člana dinastije Savoja na presto „Nezavisne“ Hrvatske – predstavljao je kulminaciju dvadesetogodišnjih napora i „tajnih operacija“ fašističke, kolonijalističke i slavofobne Italije u pravcu uništenja monarhije pod vodjstvom dinastije Karađorđević, kao i prevashodno poniženje Srba u toj državi. Ako je Aimone Savoja-Aosta izbegao da se nađe na usluzi i izostane sa ovog krunisanja, razlog tome sigurno nije bilo pomanjkanje uverenja ili odlučnosti, već činjenica da je režim Ante Pavelića sa stanovišta zakonitosti i moralnosti već uveliko iskazivao svu svoju mahnitu surovost i neodrživost.

Od samog početka svoje vladavine on je odmah krenuo sa ustaškim masakrima, izvršavanim uz neviđen sadizam, prvenstveno protiv Srba, u okviru jednog halucinantnog pohoda, istovremeno katoličkog i nacionalističkog. Mesta tih pokolja danas ostaju urezana u pamćenju naroda Balkana na isti način kao Aušvic i Mauthauzen na međunarodnom nivou: od Jasenovca gde su ustaše klale „ručno“, pa do Jadovna, gde su „patentirali" foibe, bacajući u jame na hiljade ljudi pravoslavne vere. Na kraju rata broj Srba likvidiranih u nacifašističkom sistemu koncentracionih logora je ne manje od 700 hiljada.

Jedan drugi Aimone, sa prezimenom Finestra, bivše fašističko vojno lice, inače nedavno preminuo, direktno se angažovao na preuzimanju kontrole nad mestima u kojima su ustaše pogubljivale Srbe; njegovi memoari u vezi sa ovim i drugim iskustvima na Balkanu (komandovao je antikomunističkim četničkim formacijama, kolaboracionistima sa Italijanima), poslednjih godina su prilično cirkulisali među onima čija je namera bila da izjednače hrvatske ustaše i partizane, kao i „fojbe“ u Jadovnu sa „fojbama“ u Istri. Ovakva pojednostavljenja trebalo je u nečijoj zamisli da posluže uspostavljanju beznačajnih i slabašnih italijansko-srpskih savezništava na nacionalnom i nacionalističkom planu, dok u stvari samo uvećavaju konfuziju i odbojnost prema temama koje su već neshvatljive za javno mnenje. U praksi, nema tog akrobatski veštog savezništva koji može da ukloni razgovetnost istorijskih činjenica: ustaše i partizani uvek su se nalazili na suprotnim stranama – prvenstveno zbog toga što su ustaše dobijali finansijsku pomoć i bile obučavane od strane italijanskog fašizma tokom svih godina treće decenije XX veka, dok su se partizani digli na oružje protiv italijanske okupacije i ustaških koljača.

Desnica fašističkog porekla ima malo ili čak nikakvo istorijsko pravo da podržava „srpsku stvar“. Iznad svega, ustaški genocid zapravo nije argument koji bi ona uopšte mogla da koristi... Isto tako, ne može ni da instrumentalizuje probleme oko regiona Kosovo.

 KOSOVSKO PITANJE

Što se Kosova tiče, istorijske činjenice stoje u okvirima identičnih okolnosti. Na toj teritoriji, u periodu 1941-1945., isprva su italijanski fašisti, pa zatim i nemački nacisti, bili autentični tvorci „Velike Albanije“, etnički čiste od srpskog stanovništva. [6] Posebno su italijanski fašisti, posle kolonijalne okupacije Crne Gore, istovremeno mazili kako četnike nacionalmonarhističke i velikosrpske orijentacije, tako i nacionalseparatiste "zelenaše", razočarani što je njihova kraljica Elena bila crnogorske nacionalnosti); potom su amputirali Crnu Goru i prepustili albanskim fašistima velike teritorije, uključujući i celo Kosovo. [7]

Potpuno albanizovano Kosovo – onakvo kakvo je danas ponovo postalo – predstavljalo je precizan projekat prvo italijanskog fašizma, a potom i nemačkog nacizma, tokom II svetskog rata. Kada su italijanske trupe ulazile na Kosovo, pratili su ih Albanci iz Albanije. Kosovski Albanci priključili su se osvajačima koji su im otvarali put ka severu i zapadu, te organizovali zasede jedinicama jugoslovenske vojske koje su se ovim napadačima suprotstavljale. Ovi Albanci, rodom iz Albanije i sa Kosova, pokrenuli su kampanju ubijanja i deportovanja Srba. Na samom početku krvoproliće su neorganizovano sprovodile neregularne trupe „kačaka“. I pored takve početne situacije, ubrzo je osnovana mesna kosovska milicija pod nazivom „Vulnetari“, koja je zajedno sa drugim formacijama otpočela sa sistematskim proganjanjima.

Pod nacističko-fašističkim režimom u ovom regionu uspostavio se sistem feudalnog vlasništva u osmanlijskoj formi: posledica je bila to da su seljaci izgubili posede dobijene zahvaljujući agrarnoj reformi koju je Kraljevina Jugoslavija sprovela 1918. godine. Ponovo su na sve strane iznikli „begovi“ i „age“ koji su kontrolisali raspodelu poljoprivrednih proizvoda i društveni život, s obzirom na to da su oni bili ti predstavnici nove veliko-albanske države. Redovnu pojavu predstavljalo je otimanje stoke i uništavanje imovine stanovnika pravoslavne veroispovesti. 

Posao Italijana sastojao se u potpunom razoružavanju pravoslavnog stanovništva. U julu 1943. godine srpsko stanovništvo Gnjilana dobrovoljno je odabralo zatočeništvo u italijanskom logoru kako bi izbeglo nasilje albanskih fašista. Rifat Beriša, imigrant iz Albanije i šef policije u Gnjilanu, bio je organizator nasilja nad oko 600 stanovnika ove varoši.

Anti-srpski pogromi pojačali su se posle pada Italije u septembru 1943. godine. Primera radi, 3. decembra 1943. godine, oko 400 pripadnika takozvanog „Kosovskog puka“, predvođenog Džaferom Devom, napravilo je obruč oko Peći i tokom 4 dana opsade ubilo više od 300 ljudi na isti način kao i njihovi ustaški saveznici u Stepinčevoj Velikoj Hrvatskoj. Pod nemačkim nadzorom na Kosovu se rasplamsao panalbanski nacionalistički pokret „Bali kombetar" (Balli kombëtar, ,Narodni front’, tj. takozvani „balisti“) i osnovana je albanska SS divizija "Skenderbeg".

  FAŠISTI, ČETNICI I PARTIZANI

Antisrpska i anticrnogorska politika Italijana prati se i u vekovnom ponašanju Rimske katoličke crkve prema Balkanu: ona je predstavljala oruđe u pokatoličavanju kako na severu Jugoslavije od strane ustaša, tako i na jugu od strane albanskih nacionalista, među kojima postoji snažna katolička komponenta. [8]

Jedini koji su uzeli učešće u borbi tokom II svetskog rata bili su partizani, prvi i glavni neprijatelji nacizma i fašizma. Oni su, objektivno gledano, branili nacionalno i ljudsko preživljavanje srpskog i nesrpskog stanovništva. Sa druge strane, među jugoslovenskim partizanima (tj. pripadnicima svih nacionalnosti na teritoriji "južnih Slovena"), Srbi su u svim redovima predstavljali ogromnu većinu; Srbi su masovno pristupali Titovom partizanskom pokretu, u odbranu od na njih usmerene agresije od strane separatističkog nacionalizma. 

Tokom II svetskog rata, četničke (srpske monarhističke) formacije je,  zbog njihovog neodređenog i kolaboracionističkog odnosa prema fašizmu i nacizmu, srpsko seosko stanovništvo gledalo sa sve više nepoverenja. Oni su predstavljali oličenje izdajnika vlastitog naroda: izdajnici kao Milan Nedić, Dimitrije Ljotić i, najpoznatiji, ali ne i manji izdajnik od ostalih, Draža Mihajlović, koji je osuđen na smrt 1946. godine. [9] Stavljajući se isprva na stranu saveznika, naročito Engleza, u daljem toku rata četnici su iskazivali mnogo više neprijateljstva prema komunistima nego prema nacistima i fašistima. Na ratnoj šahovskoj ploči kretali su se uz dvoličan pristup, tako da su ih anglo-amerikanci ubrzo odbacili, smatrajući Titov oslobodilački pokret mnogo pouzdanijim sa vojnog, patriotskog i internacionalističkog stanovišta. U završnoj fazi II svetskog rata, četnici koji se u međuvremenu nisu osuli borili su se bok uz bok sa nacistima i fašistima. Radilo se, dakle, o nestalnom i istorijski prozapadnjačkom a ne antizapadnom, i izrazito filobritanskom, reakcionarnom i antikomunističkom pokretu. Zato iznenađuje činjenica da četnike u tolikoj meri prigrljuje fašistička desnica koja se po pravilu predstavlja kao neprijateljska prema anglosaksonskom svetu i koja zanemaruje činjenicu da su upravo Anglo-amerikanci u II svetskom ratu davali najveću podršku Mihajloviću.

U odnosu na istorijsku istinu koju smo do sada sintetizovano izneli, revnost udruženja i grupacija ekstremne desnice u odnosu na „srpsku stvar“ na Kosovu čini nam se u najmanjoj meri zagonetnom. 

U Vićenci je 24. juna prošle godine časopis zvučnog imena „Država i Sila“ („Stato&Potenza“), uz učešće lokalnog udruženja „Sloga“, osnovanog od strane nekoliko Srba sa boravištem u Italiji, kao i političke stranke Dveri iz Srbije, organizovao javnu inicijativu na temu Kosova i "teritorijalnog komadanja Pravoslavne [sic] države sa Vladom u Beogradu". Učešće je uzeo i "jedan pravoslavni pop iz Duhovne zajednice u Milanu, koji je objasnio duhovni i religiozni smisao Kosova i značaj koji ovaj region ima za ujedinjenje zemalja svih pravoslavaca na Balkanu". [10]

"Stato&Potenza" e internet časopis koga je pre oko godinu i više dana lansiralo udruženje „Putevi Evrope“ („Strade d’Europa“). Elementi koji animiraju i jedne i druge izvedeni su prevashodno iz iskustva projekta „Koordinacija Projekat Eurazija“ – „Coordinamento Progetto Eurasia" (http://www.cpeurasia.org).

U udruženju Strade d’Europa za štampu je zadužen Lorenco (Lorenzo) Salimbeni, sin nešto poznatijeg univerzitetskog profesora angažovanog na aktivnostima istarskih i dalmatinskih revanšista. Među najaktivnijim urednicima je Marko Bagoci (Marco Bagozzi), takođe tršćanin, potpredsednik Udruženja „Generazione Europa".

Javno proklamovani antiamerikanizam ovih intelektualaca je toliko dosledan da su jednu svoju skorašnju inicijativu održali... u saradnji sa friulanskim Italo-američkim Udruženjem („Associazione Italo Americana del Friuli Venezia Giulia“) i udruženjem „American Corner“ iz Trsta, u velikoj sali pomenutog Italo-američkog udruženja, 19. marta 2012. godine u Trstu.

U februaru 2012. godine, Italijanska koordinacija za Jugoslaviju ONLUS (Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia – u daljem tekstu CNJ) bila je predmet neke vrste optužnice upućene upravo od strane Bagocija. [11] Njegov doprinos, inače istoriografski konfuzan i pun paradoksa, predstavlja u stvari korigovanu verziju članka objavljenog u dnevnim nacionalsocijalističim novinama „Rinascita" (http://www.rinascita.eu/) 28. februara 2008. Ako se bolje pogleda, ovaj tekst i ne predstavlja kritiku na račun CNJ ili njenih aktivnosti, već je samo jedan nekontroliran ispad protiv toka istorije i protiv sećanja na federativnu i socijalističku Jugoslaviju pod Titovim vođstvom.

Ono što smrtno pogađa Udruženje „Stato&Potenza“ je internet stranica CNJ u kojoj stoji stav – podržan neoborivim dokazima u vidu dokumenata i fotografija (up. br.6) - da je velikoalbanski iredentizam istorijski nastao od naci-fašizma. Bagoci pak radije slavi "brojne monarhističke i četničke zastave na beogradskim ulicama", koje su u stvari znak poraza i političke degradacije sadašnje Srbije i rezultat su državnog udara iz oktobra 2000. g., koji je istovremeno bio pročetnički i prozapadni. [12]

Vidno je da ovakve argumentacije („država pravoslavaca“, „ujedinjenje svih pravoslavnih zemalja“) možda mogu da privuku ponekog religioznog fanatika, ali ni u kom slučaju sve građane Srbije, niti pak Jugoslovene, tj. onaj zbir svih autohtonih narodnosti koji u njoj žive. Čisti nacionalizam (a ne „patriotizam“) nesumnjivo se nalazi u okviru desnice, unutar apstraktnog mita „EvroAzije“ u kome hrišćansko-pravoslavna Srbija gotovo da postaje kult, posebno kada se regija Kosova i Metohije instrumentalizuje povodom njegovih srpskih „nacionalnih manjina“, a što se danas simbolički i suptilno promoviše preko interneta ne samo u Italiji i Srbiji, već i na globalnom, najčešće anglo-saksonskom govornom području. Stranice i sajtovi ove vrste, inače sačinjeni po sistemu kineskih kutija, šire religiozni integralizam, homofobne tendencije, teme identiteta bliske „crnoj“ tradiciji, kao i neprecizne i tendenciozne interpretacije istorijskih zbivanja. [13]

 OD "RINASCITA" (PREPORODA) DO "RINASCERE" (PONOVNOG ROĐENJA)

Oko srpskog pitanja već godinama se zapaža bizaran aktivizam subjekata desnice, posebno „naci-maoista“ tj. sledbenika nedoslednih „nacional-boljševičkih“ teorija Žana Tiriara (Jean Thiriart), osnivača „Jeune Europe“. [14] Zajedno sa „novom desnicom“ Alena de Benua (Alain de Benoist) i njemu bliskih, „naci-maoisti“ čine deo ove kaše generalno zvane „komunitaristima“ ili „crveno-mrkima“, koja se u stvarnosti sastoji od zamršene mešavine protivrečnih simbola i odnosa. [15] Ako „nova desnica“ predstavlja ono „dobro“ lice te kaše, budući u stanju da primami izvestan deo intelektualaca utopijske levice, dok u isto vreme ne poseduje snažnu ideološku potku, „naci-maoisti“ se kreću na manje transparentan način, što ne znači da je njihov pristup neefikasan. Njihova „internacionala“ postoji već više decenija i aktivna je i u Srbiji, prevashodno u okruženju figure Iva Bataja (Ives Bataille).

Megafon naci-maoista u Italiji prvenstveno predstavljaju dnevne novine „Rinascita". [16] Njihov direktor je Ugo Gaudenci (Gaudenzi), jedan od osnivača organizacije Narodna borba (Lotta di Popolo) 1969. godine. U svom početnom periodu ove novine predstavljale su informativni organ Nacionalnog fronta (Fronte Nazionale) Adriana Tilgera (Tilgher). Posle raskida između Gaudencija i Tilgera, on je autonoman i postaje lokomotiva inicijative reorganizacije „odozdo“ političkog područja za izgradnju novog nacionalno-revolucionarnog subjekta sa izrazito antisionističkim opredeljenjem: Pokret nacionalnog preporoda (Movimento di Rinascita Nazionale), koji prevashodno okuplja bivše članove partije Trobojni plamen (Fiamma Tricolore) Pina Rautija. Radi se o 2000. godini. Na početnoj stranici ovih novina ističe se simbol ove grupe: tri strele u krugu, što predstavlja malu obradu znaka 29. Legije, italijanske divizije u okviru Waffen-SS. [17]

Pokret nacionalnog preporoda se, međutim, u roku od nekoliko godina raspao, a izgleda da politički inspiratori dnevnih novina „Rinascita“ veoma izvesno postaju nove nacional-socijalističke grupe. [18] Logo novina prvobitno je nešto tradicionalniji simbol munje, koji već predstavlja i amblem Mlade Evrope (Jeune Europe). Danas više ne postoji: u zaglavlju se vidi samo Ničeov (Nietsche) lik; podnaslov je od prethodnog „Novine za nacionalno oslobođenje“ („Quotidiano di liberazione nazionale“), prešao u „Dnevne novine nacionalne levice“ („Quotidiano di sinistra nazionale“).

A koje li to levice?? Doslednost nije jaka strana lista „Rinascita“... U ovim novinama se 19. jula 2012. godine pojavio dugačak članak sa potpisom izvesnog Marka Denisona (Mark Dennison) u kome gotovo da se daju pohvale vanparlamentarnim marksističko-lenjinističkim grupama (sic), a u ostalim prilikama se pozitivno vrednuju likovi ozloglašenih antikomunista i antipartizana, čak i mučitelji kao Gaetano Koloti (Collotti), koji se opisuje kao  "heroj RSI" (Musolinijeva državna tvorevina iz 1943-1945.). [19]

Kada je reč o Balkanu, najveći deo članaka objavljivanih u listu „Rinascita“ su na tradicionalnoj liniji desnice: u njima je vidan onaj tipični antijugoslovenski odnos ("veštačka država"), a takođe i antisrpski i antiruski ("Srbija, kao ruski satelit, oduvek nam je bila neprijatelj"), kao i generalno slavofoban i prevashodno revanšistički u odnosu na Istru i Dalmaciju. [20]

Uprkos tome, jedno vreme su u „Rinascita“ vidno odskakali doprinosi Marije Line (Mariline) Veke (Maria Lina [Marilina] Veca), saradnice ovih novina bar do 2004. godine. Ona je emblematski primer transverzalnosti kojom se služe ovi likovi u svom kretanju kroz sazvežđe nevladinih udruženja. Na stranicama ovih novina, ova je novinarka bila istureni kopljanik začuđujuće „prosrpskih“ i „projugoslovenskih“ tendencija; ali ne treba nas ubeđivati kako je spoj novinarke Veke sa „Rinascita“ bio slučajan: njihova veza je bila mnogo čvršća nego što su to obično veze novinara sa referentnim novinama. Tako je u julu 2000. godine, prilikom osnivanja Pokreta nacionalnog preporoda, Maria Lina Veka primila dužnost da vodi njegovu Rimsku federaciju (Federazione romana). Ona je, štaviše, još u ’90-im godinama, zajedno sa Izabelom (Isabella) Rauti i Lukom Romanjolijem (Luca Romagnoli), bila koautor publikacija stranke „Movimento Sociale Fiamma Tricolore“ (prim. prev. politička partija desnice sastavljena od bivših članova poratne fašističke stranke MSI, odlučno suprotstavljenih njenom raspuštanju - https://it.wikipedia.org/wiki/Movimento_Sociale-Fiamma_Tricolore).

Veka u „Rinascita“ početkom 2000. godine objavljuje brojne članke u kojima daje podršku Miloševićevoj Jugoslaviji. U njima se služi ne samo prosrpskim, već i jugoslovenski orijentisanim tonovima i pri tome se (bez odobrenja) koristi i tekstovima koje Italijanska koordinacija za Jugoslaviju širi preko interneta.

U toj fazi posebno značajan Vekin novinarski rad predstavljaju napisi o jugoslovenskom pilotu Emiru Šišiću u italijanskim zatvorima, o kome italijanska štampa ništa nije pisala. Jedino Marilina, na stalnoj relaciji Italija –Beograd, prati događaj otpočeo 7. januara 1992. godine u blizini Varaždina u Hrvatskoj, blizu granice sa Mađarskom, kada je Šišić bio prinuđen da dejstvuje protiv dva italijanska helikoptera u neodobrenom letu sa polaskom iz mađarske baze Kapošvar (Kaposvár). U tom periodu Hrvatska još nije bila priznata kao nezavisna država i savezna jugoslovenska avijacija imala je zakonito pravo odbrane svog neba od mogućih preletanja sa špijunskim namerama. Šišić je oborio jedan od dva helikoptera, pri čemu su poginula četiri italijanska i jedno francusko vojno lice.

Posle ekstradicije 21. juna 2002. u Italiju, Šišiću je bilo suđeno. Advokat Augusto Sinagra se nametao da bude Šišićev branilac (i to u doslovnom smislu, tako što je vršio pritisak da potkopa prethodnog advokata Mastelonija [Mastelloni]). 

I Sinagra je jedan neobičan "pro-jugoslovenski" subjekat! [21] Marilina je doslovce ovako pisala: "Prisustvo advokata Sinagre nam pruža dokaze da smatramo da će odbrana [Šišića] biti sprovedena uz hrabrost i ljubav prema istini koji oduvek karakterišu njegov rad". [22]

Međutim, u posmatranom trenutku Marilina Veka se već bila udaljila od ambijenta bivših pripadnika Trobojnog plamena, te je potpuno napustila i „Rinascitu“ u pokušaju da pređe na suprotnu stranu. Ali „Rinascita“ nije prestala da se žarko zanima za jugoslovenske teme. Ovim dnevnim novinama je 2006. godine pridodat jedan poseban internet portal pod nazivom „Balkanski preporod“ („Rinascita Balcanica“) koji pokazuje da ima značajne kontakte i mnogo dalje od same Srbije, jer je svoj delokrug, preko dopisništava, proširio i na Rumuniju i Poljsku. Čak je i u Albaniji 2009. godine objavljena cela stranica na italijanskom, u dnevnom listu „Gazeta Libertas“, sa objavom: „Stvoreni su Agencija i Televizija Balkana“.
« "Rinascita Balcanica" predstavlja kompleksnu strukturu iza koje stoji fondacija Etleboro, dok je tvorac ove misleće mašine Mikele (Michele) Altamura, koji je finansirao ovaj projekat svim sredstvima koje je imao na raspolaganju. » [23] 

Na internetu je adresa http://www.rinascitabalcanica.com ubrzo iščezla, a i veza sa novinama „Rinascita“ postala je manje vidna; sa svoje strane Etleboro se preobrazio u vrlo efikasnu novinsku agenciju „Italijanski posmatrač“ („Osservatorio Italiano“). [24] „Militantno“ zanimanje ekstremne desnice za Srbiju kao „branioca Evrope“ od islamskog sveta sa jedne i od anglosaksonskog sveta sa druge strane, ostavio je prostor za neki vid profesionalne tajne službe u korist italijanskog kapitalizma koji se delokalizuje na Balkan... Očigledno je da pokretači nisu više obični bivši aktivisti Trobojnog plamena, nego „apolitične“ osobe koji drže konce mnogo složenije i moćnije strukture. Čini se da „Rinascita“, kao sledbenik nostalgičnih nacional-revolucionarnih idealista, kasni za ovom silnom aktivnošću na polju geopolitike; ali nije prestala da se opsesivno zanima za Balkan (http://balcani.rinascita.eu/).

 NEODRŽIVO JUGOSLOVENSTVO

Marilina Veka je u međuvremenu „izletela iz krivine“ i prevazilazila samu sebe kada se radilo o „jugoslovenstvu“: više puta je pokušavala da stekne akreditive radi pristupa Italijanskoj koordinaciji za Jugoslaviju, ali bez uspeha. Umesto toga, uspela je da uspostavi saradnju sa izdavačima vanparlamentarne levice. Čim je prestala da sarađuje sa listom „Rinascita“ kandidovala se za lokalne izbore na komunističkim i pacifističkim listama (Arcobaleno, ’duga’) (sic) od 2006. do 2008. U istom periodu promovisala je Udruženje italijansko-srpskog prijateljstva RINASCERE ONLUS/AMICIZIA ITALOSERBA (http://www.amiciziaitaloserba.it/). Pod novim brendom uspela je da u svoje aktivnosti angažuje i državne institucije Srbije, kao i udruženja i izdavače italijanske levice. U njenim inicijativama učestvuju ličnosti kao što su David Bidusa (Bidussa) i Nino Maracita (Marazzita). Na kraju se prekrstila i u pravoslavnu veru i danas se posvećuje udruženju „Plesati u dijasporama“ („Danzare nelle diaspore“ – sic) uz ritmove jevrejskog klecmera i sevillanas. A nisu izuzeti ni projekti solidarnosti sa Kubom!

Tokom proteklih godina potpis Marie Line Veke pojavljivao se na više internet sajtova koji se bave vojnim pitanjima, tajnim službama, državnim masakrima, tajnim udruženjem Gladio i sličnima. Čini se da je ova novinarka i dalje odgovorni urednik internet novina „Tibereide“ (http://www.tibereide.it/), koje su izgleda vremenom promenile svoju namenu, na sličan način kao i njihova direktorka, ali koje i dalje nastavljaju da se bave isključivo vojnim pravom i pravima vojnih lica. Ovaj sajt ona je prvobitno lansirala zajedno sa Markom (Marco) Sabom, neobičnim likom sa interneta, koji je opsednut za pitanjima u vezi sa osiromašenim uranijumom i emisijskom dobiti (signoraggio, prvobitno: „danak feudalnom gospodaru“, prim. prev.).

Na Marilininom popisu saradništava, među najprisutnijima je Stefano Vernole, stručnjak za Balkan časopisa „za geopolitička pitanja“ „Evroazija“ („Eurasia“) (www.eurasia-rivista.org), čiji je direktor Klaudio Muti (Claudio Mutti), kao i autor knjiga u izdanju kuće „U znaku hrta“ („All’Insegna del veltro“), čiji je vlasnik takodje Muti, koji je, zajedno sa Frankom Fredom (Franco Freda), jedan od osnivača fašističkog udruženja „Novi poredak“ („Ordine Nuovo“), iako se danas konvertovao... doduše ne u pravoslavlje, već u islam: autor je napisa „Nacizam i Islam“, apologetskog teksta o bošnjačkim dobrovoljcima u SS „Handžar“ diviziji. I Muti ima nacističko-maoističku prošlost: u ’60-im godinama je bio urednik u „Mlade Evrope“ („Giovane Europa“). [25]

Ako je srbofilija jednog urednika časopisa čiji je direktor naci-islamista paradoksalna, ono što je apsolutno neodrživo sa logičkog stanovišta je „jugoslovenstvo“ koje se povremeno propoveda u ovim ambijentima. U Trstu je 9. maja 2009. u sali „Risto Škuljević“ Srpske pravoslavne verske zajednice u Trstu održana inicijativa na kojoj su učestvovali Lorenco (Lorenzo) Salimbeni kao predstavnik „Puteva Evrope“ („Strade d'Europa“) (koji je, uzgred, i urednik „Evroazije“), kosovsko-metohijski vladika Artemije, već pomenuti Stefano Vernole i Marilina Veka, kao i izvesni Mikele Antoneli (Michele Antonelli), autor knjige pod nazivom (počujte, počujte!) „Pesma ljubavi za Jugoslaviju“ („Canto d'amore per la Jugoslavia“). (Međutim, knjigu je izdao „Krug“ („Il Cerchio“), izdavač specijalizovan za publikacije o srednjem veku i ezoteriji). Ovu inicijativu potpomogao je Regionalni institut za pravo na univerzitetske studije iz Trsta, i bila je pod pokroviteljstvom Koordinacije projekta Evroazija, s obzirom na to da je izašla u okviru Seminara za 2009. godinu „Evroazije – časopisa za geopolitičke studije“.

 NA KOSOVO SA LJUBAVLJU

Vratimo se u sadašnji period. Novosti u protekle manje-više dve godine potiču iz sredine bliske „udruženju“ CasaPound, poznatoj organizaciji „socijalnog“ fašizma, koje je uz podršku od strane desnog centra „u elegantnim odelima“ i zahvaljujući smišljenom upravljanju zaštitnim znakom uzetim u lizing, u Italiji steklo značajno bogatstvo u nekretninama, kao i rasprostranjenost na teritoriji. [26] Inicijativom „solidarnosti“ sa kosovskim Srbima rukovodi udruženje „BeLove Revolution" (http://beloverevolution.org/), što bi značilo „Budi revolucija ljubavi“ (ali zašto na engleskom jeziku?), koje se posle nazvalo jednostavno „Love“ („Ljubav“), tj. „LOVE ONLUS“, tj. „LOVE Italia“, kao da se radi o filijali nekakvog transnacionalnog preduzeća za solidarnost – i zaista, aktivno je bar u Švajcarskoj. To što ovde koristimo termin preduzeće nije slučajno: imidž koji ono širi preko svog internet sajta je veoma poslovnog tipa, ono čak ima i svoju „Mission“ i „Vision“. [27]


Predsednik udruženja LOVE je Fabio Franćeskini (Franceschini), koji je na svoje prvo putovanje na Kosovo išao sa Djanlukom Janoneom (Gianluca Iannone) – osnivačem i liderom CasaPound Italia - s tim da je prvo, i ne slučajno, svratio u Ministarstvo za Kosovo u Beogradu. Vredi pomenuti pojedine bisere iz Janoneovog dnevnika sa putovanja (objavljenom na sajtu http://lucanianonconforme.wordpress.com/2011/01/03/396/ ):
« Ovom prilikom želeo bih da iznesem svoje zaključke o neuspehu marksističko-lenjinističkog licemerja, o delirijumima radničke klase i trubljenju o jednakosti. Jasno je da rasa shvaćena kao duh, krv i zemlja, nadmašuje klasni koncept. Ali, ćutim. »
Zatim:
« [Gospođa Mirjana] nam iznosi vruću pitu sa sirom i povrćem, dobra je. Takođe nam poklanja jednu dvojezičnu knjigu. „Knjiga nosi naslov ’Vučje srce’. Napisala ju je jedna devojka iz Rima [u stvari, Maria Lina Veka] koja je primila k srcu srpsku stvar i posvećuje joj sav svoj trud“, objašnjava lepa gospođa. Ta devojka je komunista [sic], kaže nam, a mi se osmehujemo, pošto tome ne pridajemo značaj [sic]. Pročitaću knjigu u narednim danima i ako mi se dopadne, a ona s time bude saglasna, potrudićemo se da je predstavimo u udruženju CasaPound. »
Dakle, Janone Veki ne pridaje značaj toliko da već razmišlja o tome da je pozove na prezentaciju!!!
Zatim nastavlja:
« Ko god je video „Seks i moć“, ne može a da ne shvati o čemu govorim: predsednik Sjedinjenih Država doživljava seksualni skandal zbog jedne noći neobuzdanog seksa sa jednom stažerkom. Ona se tokom jednog javnog susreta čak vidi pored predsednika na video snimku... Da li vas ovo podseća na nešto? Da bi se skrenula pažnja sa ove situacije, za stolom se organizuje rat na drugoj strani sveta, sa sve gerilcima koji se bore za slobodu i narodima koje ugnjetava dežurni tiranin. Sada, kada pomislim na ovaj film, ne mogu da izbegnem a da se gorko ne osmehnem, dok mi kičmom prolaze žmarci. »
U suštini, Clinton i SAD izgleda da su inscenirali celu ovu tragediju da bi prikrili jedan seksualni skandal! Prvorazredna politička analiza, nema šta da joj se zameri. I šta da se, na kraju, kaže, posle sledećeg bisera:
« Spokoj i mir koji se udišu, nadrealni su. Sećam se mesta na kome sam bio sâm, a onda izlazim i srećem tri mladića u maskirnim uniformama. Italijani. Vodič Saša kaže mi da su Italijani ovde dobrodošli jer je 1941. Musolini ovamo poslao vojsku da štiti ove krajeve ».
Dakle, Duče... saveznik nacista koji su likvidirali na hiljade Srba; saučesnik hrvatskih ustaša i Stepinčevog krstaškog katolicizma – protagonista masakra pravoslavnog srpskog stanovništva u Jasenovcu; pobornik Velike Albanije i njene ekspanzije..., po njemu je on poslao svoju vojsku da štiti ove krajeve, tj. Srbe. Pa da, baš kao i Nato! Ovakvo tumačenje istorije zaista je uverljivo i iscrpno. Ako ništa drugo, barem za potrebe udruženja CasaPound! Bez namere da se dalje upuštamo, bilo bi dovoljno pročitati neke epizode iz ovog dnevnika da bi se u potpunosti shvatili površnost, predrasude, skučenost i duboko usađeni rasizam – koji ne uspevaju da prikriju – s kojima oni pristupaju tematici (bilo bi dovoljno i samo pročitati komentare čitalaca… Fabio Franćeskini se čak potpisuje ćirilicom!).

Sledeća udruženja navedena na njihovom internet sajtu LOVE smatra prijateljskim grupacijama:

  • Comunità  Giovanile – Associazione Promozione Sociale („Omladinska zajednica – udruženje za socijalnu promociju“ iz grada Busto Arsicio [Arsizio]: http://www.comunitagiovanile.org/)
  • Italica – Associazione Culturale (kulturno udruženje iz grada Vareze [Varese], vezana za [ultradesničarski pokret] „Forza Nuova“: http://italicavarese.blogspot.it/)
  • L’uomo libero – Associazione („Slobodan čovek“, udruženje iz mesta Arko [Arco] – radi se o jednoj od grupacija koje su se udružile u izvođenju projekta „Pokret nacionalnog preporoda“ [Movimento di Rinascita nazionale]; sa aktivnošću na Balkanu otpočeli su pre dosta godina, orijentišući se, shodno svojim ubedjenjima, na solidarnost sa Hrvatima)
  • La Perla Nera – Associazione Culturale („Crna perla“, kulturno udruženje, Novara, kružok Casapound)
  • Lealtà  e Azione – Associazione Culturale („Lojalnost i akcija“, kulturno udruženje, Monca [Monza], http://www.lealta-azione.it)
  • Mazzardita [sic] – Associazione Culturale („Odvažna palica“, kulturno udruženje iz grada Verbania, kružok direktno vezan za Casapound)
  • Opposta Goliardia - Associazione culturale („Suprotna golijardija“, kulturno udruženje, Verona)
  • Solidarità Identità – ONLUS (neprofitna organizacija „Solidarnost Identitet“, Francuska, ali direktan izraz udruženja Casapound; na njihovom sajtu dominiraju pozivi na učešće u italijanskim inicijativama udruženja LOVE: http://www.solidarite-identites.org)
  • Ultima Frontiera („Poslednja granica“, fašistički muzički bend, Trieste)
  • Zenit – Associazione Culturale (kulturno udruženje, Rim: http://www.associazioneculturalezenit.org , http://associazioneculturalezenit.wordpress.com/)

Na Kosovo sa LOVE, dakle. Naziv za sve inicijative podrške Srbima na Kosovu je „Zapalimo plamen nade“ („Accendiamo la speranza“  - http://beloverevolution.org/progetti/accendiamolasperanza/ ). Radi se "o višegodišnjem projektu podrške manjinama u regionu Kosova i Metohije, u kome učestvuju, uz različit doprinos, zavisno od vremenskih mogućnosti i kvaliteta, pojedinci, udruženja, institucije i društvena zajednica": šta je on u suštini, i u čemu se sastoji specifičan vid doprinosa koji unosi LOVE u ovaj ovako definisani „projekat“, nije jasno. Pojedini segmenti tog „projekta“ neovlašćeno se spominju na njihovom internet sajtu. Na primer, „Projekat H2O“ („Progetto H2O“) predstavlja kompletan plagijat projekta „H2O km voda za Zvezdan“ („H2OKM acqua per Zvezdan“) koji je pokrenula NVO „Most za...“ („Un ponte per...“) pod rukovodstvom Alesandra Di Mea (Alessandro di Meo). [28] Slično tome, jedan od posebno istaknutih elemenata na početnoj stranici LOVE je „Knjiga prijatelj (Il libro amico): Urlik sa Kosova, autor Alessandro Di Meo" - što predstavlja neovlašćeno prisvajanje i zloupotrebu za koju autor, direktno zainteresovana osoba, nikada nije dao svoje odobrenje.

U svakom slučaju, ovi pripadnici „revolucije ljubavi“ idu na Kosovo. Putovanje iz aprila 2012. godine opisano je u jednom članku u novinama „Venetski glasnik“ („Messaggero Veneto“), koji sadrži neke delove nad kojima se mora prilično zamisliti. [29] Putovanje iz avgusta 2012. je sintetizovano u video-filmu na YouTube-u [30], koji, naravno, hvali prisustvo i rad italijanske vojske na području Kosova, i ističe veze koje ova o.n.l.u.s. („neprofitna društveno korisna organizacija“) ima sa lokalnom katoličkom sredinom.

Treba zapaziti uobičajenu površnost ovih filmskih zapisa, koji bi trebalo da informišu, umesto da nude iskrivljenu sliku stvarnosti i istorije, što zapravo čine. Jedan ovakav primer predstavlja video http://www.youtube.com/watch?v=NKwRb9u-X7A, u kome se izgradnja kule na Gazimestanu pripisuje Miloševiću, a otkriva se i kako su bitku na Kosovu polju, koja je najvažnija epizoda srpskog eposa, u stvari vodili jedni protiv drugih Turci i Osmanlije!

LOVE je povezan i i sa udruženjem „Prijatelji Dečana“ („Amici di Decani“ - http://www.amicididecani.it/). To je zaista jedino udruženje koje bi se moglo nazvati „apolitičnim“ među mnogima koja se citiraju na sajtu LOVE, i koje eksplicitno izjavljuje da aktivno sarađuje sa udruženjem LOVE. I Prijatelji Dečana se u svom rečniku služe izrazima tipa „Mission“ i „Vision“. Njihova „Mission“ između ostalog, obuhvata i «širenje informacija o izuzetnoj delatnosti koju na Kosovu sprovodi italijanska vojska, angažovana na višedecenijskoj mirovnoj misiji, promovisanje njene aktivnosti i značaja za očuvanje dobra koje predstavlja jedan od stubova identiteta evropske svesti». Da li je i bombardovanje 1999. godine deo te „višedecenijske mirovne misije“? Najistaknutija ličnost, pravi pravcati faktotum i promoter inicijativa udruženja „Prijatelji Dečana“, veza sa svim drugim sličnim italijanskim udruženjima, uključujući i fašistički LOVE, je Franćesko Skarfi (Francesco Scarfì), bivši preduzetnik preobraćen u pravoslavca.

Ali, vratimo se u Italiju. Zanimljiva je inicijativa koju su u gradu Pordenone 15. decembra 2012. zajednički organizovali Prijatelji Dečana i LOVE. Bili su pozvani otac Sava, bivši gradonačelnik Venecije prof. Masimo Kaćari (Massimo Cacciari) i Andrea Marćiljano (Marcigliano), da bi učestvovali u "diskusiji na temu: Kosovo i Metohija, traganje za evropskim korenima identiteta" (http://www.amicididecani.it/notizie/una-serata-di-successo). 

LOVE je u drugim prilikama angažovao uobičajene učesnike kao što su Maria Lina Veka i Stefano Vernole, pa i direktno Djanluku Janonea (Gianluca Iannone) i poznate novinare Pietrandjela Butafuoka (Pietrangela Buttafuoco) i Paola Rumica (Paolo Rumiz)... da, upravo njega, koji do 2001. godine nije propuštao dana a da ne napiše nešto protiv „Miloševićevog srbo-komunizma“, dolivajući ulje na vatru antisrpske mržnje.

Poslednje navedeno, ali ne i manje značajno udruženje u okvirima fašističkih grupa koje sponzorišu kampanju „Zapalimo plamen nade“, je „Udruženje uvek sutra – za nacionalni preporod“ („Associazione Sempre Domani - per la rinascita nazionale", kako stoji u zaglavlju na njihovom sajtu (http://www.sempredomani.org). Ovim se zatvara krug „preporoda“: na sajtu se pojavljuje se logo „Rinascita onlus“, koji je suštinski identičan logu istoimenih dnevnih novina.

Kada je, na kraju, reč o aktivizmu katoličke sredine na Kosovu, kako smo ranije naglasili, on ima vekovnu tradiciju sa praktično hiljadugodišnjim ciljevima... Ko danas putuje Kosovom, može se lično uveriti u obim investicija, i to ne samo onih iz arapskih i islamskih država za podizanje džamija, već i onih koje ulažu katoličke organizacije za gradnju crkava i raznih mesta za društveno okupljanje. Katolički prozelitizam je jak u albanskoj sredini, ali je očigledno da i pravoslavce privlače neka od njihovih laskanja, kada su praćena materijalnim ponudama za kojima postoji životna potreba. Laskanja, recimo, „unijatskih“ pokreta, struja koje su tokom vekova u više zemalja – od Ukrajine pa do Grčke – prevele pravoslavne episkopije u katoličku sferu uticaja tako što su ove počele da priznaju „prvenstvo Rimskog biskupa“. Aktuelnost ovakvih zbivanja nikada ne jenjava: hiljadugodišnjica Raskola tek treba da stigne...

 KOMENTARI I ZAKLJUČCI

Na Kosovu i oko njega zaista se gomila neka neobična gužva. U nju su upletene ličnosti čiji su politički i duhovni putevi daleko od svake transparentnosti: raniji učesnici u silovitoj kampanji klevetanja na štetu Jugoslavije i Srbije, koji su iznenada – začudo, baš posle otcepljenja iz 2008. godine – otkrili da se na Kosovu nalaze „evropski koreni identiteta“; vojnici Italijanske vojske, angažovani na okupiranju teritorija otetih od Jugoslavije i Srbije bombardovanjem iz 1999. godine; popovi ne baš posebno aktivni u odbrani svoje zemlje dok je bila celovita, a koji sada traže solidarnost; danuncijevski fašisti i katolički tradicionalisti koji se odjednom bude kao super-prosrpski nastrojeni; i mnogi drugi...

Da naglasimo, ne radi se sada stavljanju pod sumnju „prosrpska“ tendencija izvesne italijanske i internacionalne desnice, niti da joj se po svaku cenu negira istorijska i moralna legitimnost. Svako ima pravo da se drži svojih ideja i čini šta mu je volja, ali da pri tome ne „meša karte“. Novinari i desničarski komentatori, kao što je Mauricio Kabona (Maurizio Cabona), tokom ovih godina ispisali su čitava brda tekstova u kojima su osporavali antisrpsku propagandu koju sprovodi NATO: iako Kabona ima ideje drugačije od naših (ubeđen je da je Tito bio „engleski agent“), sigurno mu ne osporavamo dobre namere.

I još nekima od ličnosti iz mrke galaksije možemo priznati olakšavajuću okolnost zbog njihovih dobrih namera: oni se, međutim, inspirišu apstraktnim i pogrešnim shvatanja prava po krvi i po teritoriji, svodeći ih na varijabilnu geometriju kao što su to već činili njihovi nacifašistički prethodnici. Tako da su, zavisno od momenta i sklonosti – „gvelfskih“, dakle hrišćanskih i anti-islamskih, ili „gibelinskih“, dakle orijentalnih i „evroazijskih“ – rame uz rame sa hrišćanskom Srbijom, šireći bojazan od islamskog istoka, ili pak sa islamistima, u odbrani od „anglosaksonske poplave“. Na koji način uspevaju da naprave sponu između svoje primarne i osnovne tradicije, one nekada „latinske“ (italijanske fašističke) i „karolinške“ (nemačke nacističke), i srboljublja ili islamizma iz potrebe – bio je i ostaje njihov problem.

Ne radi se ni o nameri da se udje u analizu individualnih političkih putanja, onih koji potiču „sa desnice“, i koji bi da pređu „na levicu“, ili obrnuto – postoje primeri oba tipa. Izvesno je da, iako se u transformističkoj Italiji svašta može videti, preobraćanje „intimnih“ osećanja ideološkog pripadanja, pa čak i religioznih ubeđenja, predstavlja nešto sasvim drugo. Takodje ne možemo da krivimo pojedince, pripadnike italijanskih vojnih snaga koji su, živeći realni život na teritoriji, naučili da na stvari gledaju drugačijim očima, a ne samo kroz optiku ratne propagande; najbolje bi bilo kad bi celi segmenti vojnih snaga mogli da shvate dvosmislenost i neizdrživost situacije u kojoj su se našli, u ulozi stražara okupiranog Kosova.

Ima i onih koji se ne menjaju stvarno: ograničavaju se na prihvatanje poziva i laskanja iz suprotnog tabora, iz čiste sujete i želje za eksponiranjem (primer su intelektualci i akademici), ili pak iz pogrešnog uverenja da su sve prečice do ostvarenja željenog cilja legitimne i prihvatljive. Ova potonja kategorija, koju bismo nazvali oportunistima, odgovorna je za najveći deo konfuzije oko srpskog pitanja.

Radi se najviše o tome da se sve pojasni i da se stvari izdiferenciraju. Da se odbace plagijati i uporni pokušaji infiltracije, manevri laskavaca usmereni na izokretanje naših inicijativa solidarnosti u njihovu suprotnost. Pri tome se ne radi samo o „srpskom pitanju“. Protekle godine bili smo svedoci toga kako se „Stato&Potenza“ posebno aktivirala na temu Sirije, stvarajući pritom pometnju u redovima antiimperijalističke levice – u tehničkom žargono ovo se naziva „provokativnim infiltracijama“. Prvo je u Bolonji održan sit-in za solidarnost sa Sirijom, zatim demonstracije 16. juna u Rimu, na koje su nekako „uglavili“ pojedine ozbiljne predstavnike levičarskog novinarstva. Na skupu je govorio izvesni Lorenco Skala (Lorenzo Scala), veoma mlad čovek odeven i začešljan kao da je Hitlerov dvojnik; na transparentima je i sirijski predsednik Asad predstavljen u vojnoj uniformi i u pozi (iako opuštenoj) u kojoj zaprepašćujuće liči na Hitlera sa ispruženom rukom: zar je moguće da nisu mogli da nađu drugačiju fotografiju? Jasno je da ovakve manifestacije ne pomažu razvoju opštenarodne solidarnosti sa Sirijom, niti su u stanju da udalje opasnost od oružane NATO agresije. Jedini učinak je, u suštini, podizanje temperature unutar antiratnog pokreta i njegovo rasipanje, a on je već oslabljen propagandnim NATO napadima.

Pre bavljenja Sirijom, „Stato&Potenza“ i slična udruženja oglasila su se u vezi sa bombardovanjem Libije. Anticionistička desnica je, po pravilu, uvek aktivna kada se radi o pitanjima Bliskog i Srednjeg istoka, pa čak i udaljenijih azijskih zemalja. „Evroazija“ je sponzorisala knjige o hezbolasima, objavljuje knjige o Rusiji i Kini kao „evroazijskim“ silama koje su samim tim i potencijalni saveznici karolinške Evrope... Ekstremna desnica ne libi se čak ni hvaljenja Severne Koreje kao modela „nacionalnog socijalizma“: sve se može staviti u isti lonac! Stvara konfuziju ova paradoksalna i uglavnom nepozvana inter-nacionalistička solidarnost italijanskih fašista prema državama u kojima vladaju komunističke partije, ili prema onima koje se suprotstavljaju atlantskoj hegemoniji. Ona prouzrokuje otuđenje simpatija potencijalnih antiimperijalističkih aktivista levice, povećavajući teškoće prouzrokovane mahnitom ratnom propagandom medija i izdajom partija i intelektualaca istorijske levice.

Grupa „Komunistička platforma“ (Piattaforma Comunista) je pre nekoliko meseci izdala saopštenje kojim se distancira od objavljenog teksta u „Rinasciti“ o marksističko-lenjinističkim grupacijama koje gore pominjemo. U ovom saopštenju oni opravdano objašnjavaju da na stranicama „Rinascite“

« često i rado pevaju hvalospeve o ekonomskoj i socijalnoj politici Musolinija, o nacističkoj agresiji na Sovjetski Savez, o majušnoj Republici Salò, o Pavoliniju i o drugim strvinama. List takođe daje dovoljno prostora „naci-maoistima“, negacionistima holokausta, sledbenicima crne internacionale Tiriarta i La Rošela, komunitarističkim kameleonima.
Poznato je da fašisti često kriju svoje pravo lice. Zaklanjaju se iza antiliberističkih, ekoloških i „no-global“ etiketa, pa čak i iza „socijalističkih“ paravana (kao što je to slučaj sa nacional-socijalizmom). Postaju glasnogovornici i zaštitnici nacionalnog, monetarnog i vojnog suvereniteta, naravno bez stavljanja u diskusiju proizvodnih i svojinskih odnosa. Kritikuju bankare-lihvare, štedeći pri tome „normalno“ kapitalističko izrabljivanje ljudi. „Obradjuju“ levičarske organizacije i podražavaju njihove tematike. Prodaju se za „revolucionare“ koji u svojim teorijama zastupaju prevazilaženje „dihotomija iz prošlosti“.
Kamuflaža i „antikapitalistička“ demagogija ovih kasnih peronista služe da sakriju njihovu reakcionarnu prirodu i nasamare lakoverne, da se probiju medju sitnu buržoaziju i frustrirane narodne slojeve, zastrašene i osiromašene sadašnjom krizom.
»

Provokacija na štetu levice – protiv radnih ljudi, protiv komunista, protiv progresivnih i demokratski nastrojenih ljudi – to je pravi cilj postojanja fašizma.
Zamućivanje vode, diskreditacija borbe, infiltracija, „krađa“ tema, kako bi se preokrenule u suprotnost, sejanje razdora i zadavanje udaraca preko fašističkih odreda... Tamo gde fašista nema, poljoprivredni posednici, kapitalisti i imperijalisti ih izmisle. Oduvek je tako bilo, od 1919. pa nadalje: od 1919. godine na ovamo, fašisti su se uvek na početku prikazivali kao „levica“ (nacional-socijalistička), sa namerom da unište levicu.

Što se Srba tiče, zapažamo samo da je suštinski anti-nacionalna uloga koju su nekada imali četnici, kod današnjih četnika ostala nepromenjena. Danas, kao i nekada, kao kolaboracionisti stranih okupatora, zajedno sa njima su odgovorni za rasparčavanje svoje države, za otcepljenje Crne Gore i Kosova, te nemaju baš nad čime da likuju kada sa svojim reakcionarnim i nostalgičnim simbolima, anti-partizanskim revizionizmom istorije i anti-islamskim šovinizmom. Prisutnost i delovanje ovih sektora krajnje desnice u srpskim krugovima teraju vodu na vodenicu onih koji su u poslednjih 20 godina pravili negativnu sliku obeležje Srbije i Srba. [31] Oni su po svemu lažni prijatelji srpskog naroda: korisno je naučiti da se čuvaju ledja.


Italijanska koordinacija za Jugoslaviju (Coordinamento nazionale per la Jugoslavia) - neprofitna, društveno korisna organizacija

„Most za...“ („Un Ponte per...“) - nevladina organizacija

januar 2013.
ažurirano decembra 2013.



NAPOMENE

[1] Poruka koju je Gabriele D’Anuncio poslao 8. maja 1920. jednoj visoko rangiranoj ličnosti u italijanskoj vojsci, cit. iz: „La Jugoslavia ha reso i conti“, Supplemento al XV Notiziario del Ministero della Guerra – Gabinetto Ufficio Propaganda prot. N.503471/43.6.41, Roma 29 aprile 1941-XIX. („Jugoslavija je svela svoje račune“, Prilog XV biltenu Ministarstva Rata – Kabinet Kancelarije za propagandu, arh.br. 503471/43.6.41, Rim 29. aprila 1941-XIX.)

[2] Npr. pogledati: http://www.cnj.it/documentazione/paginafoibe.htm#sonninobadoglio .

[3] Na ovu temu pogledati: „La via dei conventi“, autori Pino Adriano i Giorgio Cingolani (Mursia 2011); „Ante Pavelic – il duce croato“, autor Massimiliano Ferrara (KappaVu 2008); „Dittatore per caso“, autor Erik Gobetti (L'Ancora del Mediterraneo 2001); „Il fascismo e gli ustascia – 1929-1941“, autor Pasquale Juso (Gangemi 1998).

[4] Iz „La Jugoslavia ha reso i conti“, Prilog XV biltenu Ministarstva Rata – Kabinet Kancelarije za propagandu, arh.br. 503471/43.6.41, Rim 29. aprila 1941-XIX.) – kao u napomeni br. 1.

[5] "Conquiste, Rassegna mensile di politica cultura e critica", godina XI broj 4-5. Rim, SAEC, april-maj 1941-XIX.

[6]  Pogledati: http://www.cnj.it/documentazione/KOSMET/foto.htm , http://www.cnj.it/documentazione/kosova.htm .

[7] Raspis od 29. juna 1941 s potpisom Benita Musolinija kojim se "na teritoriji Kosova, Dibrana i Struge [...] sva civilna vlast koja u duhu zakona ratovanja pripada vojnim okupacionim vlastima [tj. Italijanima], prenosi na albansku vladu" (http://www.cnj.it/documentazione/KOSMET/foto/mussolini290641.jpg - izvor: Yugoslavia Under Italian Rule 1941-1943, University of California, 1985 - uredio I. Serra, kome izražavamo zahvalnost).

[8] http://www.cnj.it/documentazione/vaticanoalbaniaitalia.htm .

[9] "The trial of Dragoljub-Draže Mihajlovic. Stenographic record" - Belgrade 1946 ("Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću. Stenografski zapis" - Beograd 1946: http://www.cnj.it/documentazione/varie_storia/Trial-indictment.pdf ).

[10] http://www.statopotenza.eu/4055/resoconto-della-conferenza-di-vicenza-sul-problema-del-kosovo .

[11] http://www.statopotenza.eu/2366/la-politica-anti-serba-e-anti-sovietica-di-tito .

[12] U sadašnje vreme je istorijski revizionizam ojačao u Srbiji upravo usled kolonizacije sa zapada koja ujedno donosi ideološku i kulturnu kolonizaciju. Zapadno orijentisana desnica na vlasti od oktobra 2000, povukla je nebrojene simbolične i konkretne poteze radi rehabilitacije četničkog pokreta, kao što je npr. ratifikacija zakona o izjednačenju partizanskih i četničkih učesnika u II svetskom ratu; analogno priznanje usledilo je i na Zapadu: Devetog maja 2005, kćerki Draže Mihajlovića, Sjedinjene američke države predale su „Legion of Merit“, inače najviše američko odlikovanje za oca koji je spasio 500 američkih avijatičara čiji su avioni padali na teritoriju Srbije toko 1944. godine.

„Srbofila“ Bagozzijeva kritika u vezi tretmana Srba na Kosovu u socijalističkom razdoblju, navelo ga je da napiše sledeće: „Već je u 1945. godini, sistem proganjanja Srba bio vrlo jak. Prema Titovim rečima, Srbi su odveć olako prihvatili nemačku okupaciju“. Ovo je prljava istorijska laž, čista izmišljotina potpuno strana opštim nazorima srpskog stanovništva, pa i onog dela koji živi na Kosovu. Samo srpski nacionalisti – potomci Nedića i Mihajlovića, Titu pripisuju masakre i proganjanja – jednako kao što to u Bosni čine i muslimanski nacionalisti (gde žrtve predstavljaju npr. filo-nacistički „Mladi muslimani“), ustaše u Hrvatskoj (obratiti pažnju na revizionističko oplakivanje na temu Blajburga i slična mesta), dok to ovde čine italijanski nacionalisti (na temu „fojbe“ i dr.), koji su, svi odreda, poražena strana u II svetskom ratu. 

[13] http://www.facebook.com/pages/Chiesa-ortodossa-serba/108315279188895?fref=ts# , http://theorthodoxchurch.info/blog/news/2012/10/a-wake-up-call-for-serbia/ , http://www.reuters.com/article/2012/10/01/us-serbia-parade-idUSBRE8900PF20121001 , http://www.spc.rs/.

[14] „Tragovi unazad u vremenu, mogu se naći sve do prvog fašističkog pokreta u Italiji, te unutar nacional-socijalističkog pokreta u Nemačkoj. Treba se podsetiti smeđih košuljaša Ernsta Rhoma, ali i još ranije zauzetih stavova u periodu 1919-1920 od strane dvojice socijalista po imenu Friederich Wolffheim i Heinrich Laufenberg, koji su se izjasnili za savez nacionalista i komunista, a čije je „nacional-boljševičke“ tendencije i sam Lenjin ocenio kao „krajnji apsurd“. U današnje vreme preovlađuju dva pristupa: iščitavanje kapitalizma redukovanog samo na banke i finansije, bez bilo kakve kritike sistema koja ih porađa, uz dodatak pretpostavki o jevrejskim zaverama (...) Iz ovog razloga rađa se to oponiranje SAD-u, koja je već odavno u rukama „cionističkih krugova“, te podrška Kini i Rusiji. «Eurasia» (koja sanja o savezu rusa, evropejaca i država srednjeg istoka, sve u funkciji antiamerikanizma), kao i „Stato e potenza“ predstavljaju samo krajnju instancu načina kako se ovaj pokret izražava“ (Saverio Ferrari u dnevnom listu Il Manifesto od 16.5.12).

[15] Zona „koju karakterišu struje i tendencije međusobno jako različite, ako baš ne i suprotne jedne drugima. (...) U svom vidu ekstremne desnice, „komunitarizam“, shvaćen kao «prevladavanje nacizma i komunizma očišćenog od Marksa», je '60-ih godina prošlog veka promovisao belgijanac Jean Thiriart, jedna od viđenijih figura evropskog neonacizma. Iz iste ove matrice tada nastaju organizacije kao što su „Lotta di popolo“, koje bezuspešno pokušavaju da se ubace u prve studentske pokrete. Posle niza godina, otkrilo se kako su neki njihovi vođe bili na vezi sa tajnim delatnostima ministarstva unutrašnjih poslova. Tek da ne zaboravimo.“ (Saverio Ferrari, ibid.).

[16] http://www.rinascita.eu e http://www.rinascita.info/ . Sebi postavljamo sada pitanje: koliko košta štampanje jednog dnevnog lista i njegovo održavanje tokom dugog niza godina? Koliko čitalaca on treba da ima da bi preživeo? Koje vrste podrški i finansiranja mora sebi da obezbedi?

[17] Simbol koji je u maju 1944 dodelila nemačka komanda Waffen-SS. Pored zaglavlja stoji poveznica na francuski „nacionalno-revolucionarni“ sajt (http://www.voxnr.com/). Dočim, podboden pitanjem u vezi ovoga simbola, direktor Gaudenzi se pobrinuo da napiše: << Ne čini nam se da trozubac (npr. onaj Neptunov), predstavlja slovo iz runskog pisma. I šta ako je baš tako? >> (Gaudenzi na adresu A. Martocchia, predstavnika CNJ, e-poštom 10. jula 2003).

[18] http://www.movimentosocialeeuropeo.eu/ , http://socialismonazionale.wordpress.com .

[19] http://www.rinascita.eu/?action=news&id=6895 . O Collotti-u posebno pogledati  http://www.diecifebbraio.info/2012/01/lispettorato-speciale-di-ps-di-trieste-2/ .

[20] Videti, na primer:

Italija i veštačka država Jugoslavija - Ponedeljak, 13. februar 2006 - autor Vincenzo Bianchi
http://www.rinascita.info/cogit_content/rq_cultura/LItaliaelostatoartificiale.shtml
Foibe ("jame"): skrivana tragedija - Ponedeljak 20. februar 2006 - autor Maria Renata Sequenzia
http://www.rinascita.info/cogit_content/rq_cultura/Foibeunatragedianascosta.shtml

[21] Iako bismo želeli da pređemo preko izvesnih „detalja“, kao što su to Sinagrine neofašističke simpatije i njegova „piduistička“ bliskost licima kao što je to Licio Gelli (prim-prev: iz masonske lože P-2), nije nam moguće da zaobiđemo činjenicu da je ovaj advokat blizak desnici u Turskoj, te on u Italiji zastupa interese (nepostojeće) Turske republike Severnog Kipra kao i same Turske, npr. u sudskim predmetima protiv kurdskog pokreta (predmet Očalan). Uostalom, dok je zastupao Šišića, Sinagra je bio neprestano angažovan i na raznovrsnim vrstama atakovanja, uključivo i pravnih (krivični postupak protiv Motike, Margetića i Piškulića), po pitanju „fojbe-jame“ tj. protiv jugoslovenskog partizanskog pokreta. On je izjavio ovo: „Raspadom Jugoslavije (...) za Italiju se otvaraju nekad nezamislive perspektive, na ovaj se način konkretizuje ona nesalomiva nada vraćanja italijanske trobojke u zemlje otete od Otadžbine putem diktata i Osimskog sporazuma“ (20.09.1991, cit. iz: „La Nuova Alabarda“ br. 169, mart 2003, i iz „L'ombra di Gladio. Le fojbe tra mito ed eversione“, autorke Claudie Cernigoi, Trst 2003). Usprkos tome, on sarađuje sa akademicima marksističke i antiimperijalističke orijentacije, na rekonstrukciji nepoznatih detalja u raspadu Jugoslavije. 

Iako sa izvesnim naporom možemo razumeti „srbofilstvo“ određene ekstremne desnice, mnogo teže je razumeti šta ih motiviše da toliko toplo saosećaju sa vojnim licem iz raspadnute SFR Jugoslavije, a povodom incidenta u Hrvatskoj u kome su poginula četiri italijanska vojnika! 

Doduše, stoji činjenica da je Šišiću, na kraju, kazna smanjena sa doživotne robije na zatvor u trajanju od 15 godina. njegova ekstradicija Srbiji odigrala se 2006. godine, te je potom pušten na slobodu. Dođe nam da se zapitamo: u zamenu za šta? – izvesno je da je u pregovorima bila angažovana i Vlada u Beogradu (pogledati planiranu „dvodnevnu posetu usmerenu na slučaj Emira Šišića“ od strane ministra Ljajića 14.04.2004, izvor ANSA). Vredi se setiti i ovoga: u 2009, autori i scenaristi filma „Gli Eroi di Podrute“ (Heroji iz Podruta), posvećenog ovom događaju i predstavljenog na Filmskom festivalu u Veneciji 2006, raskinuli su ugovor sa izdavačem „Mursia“ u vezi distribucije u Italiji, albuma u vidu knjiga + dvd. U septembru 2011, reditelj ovog filma, Mauro Curreri doslovce je ubijen (sic) rukom vojnog savetnika na scenariju, Maura Pastorella. Govorilo se da se radilo o ličnim razlozima: neisplaćenim honorarima itd.

[22] Iz članka: „L'inquietante caso del maggiore Emir Sisic“ (Uznemirujući slučaj majora Emira Šišića), 25.05.2003 – objavljen kako u „Rinascita“, tako i u Tibereide. Ovo je izrekla osoba koja je bila branilac argentinskog generala Jorge Olivera, koga je Italija trebalo da izruči Francuskoj, obzirom da je bio optužen za nestanak jedne argentinske devojke francuskog porekla... Ovaj isti optuženi se hvalio da je, posle mučenja, „obljubio lepu francuskinju“; tokom suđenja u Rimu 18.09.2000, Olivera je bio oslobođen pošto je priložio jedno lažno uverenje (videti u: La Repubblica od 26.09.2000 i Liberazione od 24.09.2000).

[23] http://etleboro.blogspot.it/2009/05/rinascita-balcanica-sbarca-sulla-carta.html . Opis Fondacije Etleboro na internetu, budi nemir: <<Etleboro, skraćenica za „Elaborazioni Telelematiche Libere Economiche Basi Operative Ricerche ad Oltranza“, na srpskom prevedeno kao: „eлаборација слободних економских података на бази истраживања“, (osnovana u Banja Luci u Rep. Srpskoj), predstavlja neprofitnu organizaciju nastalu projektom namernim da izgradi revolucionarni sistem informacija. Njen istorijat sastoji se od istraživanja, strasti i nauke. Predvodi je grupa ljudi ujedinjenih sa ciljem da stvore Mrežu koja bi bila referentno mesto za novo kibernetičko društvo za mala i srednja preduzeća. Etleboro se bavi raznorodnim istraživanjima, uslugama i pružanjem pomoći preduzećima. Putem donacija i doprinosa, a u vezi podrške koju im mi potom dajemo, ona finansiraju studije i istraživanja koje obavlja naša organizacija, kao što su to, primera radi, delatnost pružanja usluga usmerenih na istraživanje i smanjenje administrativnih troškova tako što se više procesa objedine na jednom mjestu pod imenom „Ekonomska Intelligence“. Ova ekonomska i informatiča intelligence, sastavljena od više profesionalaca, istraživača i mladih, koordinisanih putem telematičke mreže pod imenom „Mreža“ kojom se informatizuju sve privredne delatnosti...>>.

[24] http://www.etleboro.com pretvara se u http://osservatorioitaliano.org/ . Postoje još http://agenziabalcani.it/ kao i http://etleboro.blogspot.it/ .

[25] Giovane Europa predstavljala je italijansko odelenje već pomenute organizacije Jeune Europe. Ova potonja od 1984 pretvara se u „Partito comunitarista nazional-Europeo“ (Nacionalno-evropska komunitarna stranka), koju danas predvodi Luc Michel.

[26] Videti zanimljive članke objavljene u Contropiano, na primer:

“Forchettoni Neri” u Prestonici - četvrtak 12 januar 2012
http://www.contropiano.org/it/news-politica/item/6055-i-”forchettoni-neri”-della-capitale

Nije da Casapound nije blisko inicijativama inter-nacionalističke „solidarnosti“ (crtica između dva atributa ima značaja!): dovoljno je podsetiti se na Nerozzi-evo udruženje „Comunità Solidarista Popoli“ (Zajednica za solidarnost sa narodima): http://www.nuovaalabarda.org/leggi-articolo-a_proposito_della_%27comunit%E0_solidarista_popoli%27.php .

[27] Jedna vrsta programiranih deklaracija čije formulisanje predstavlja tipičan ritual pri upravljanju preduzećima po američkoj školi. U slučaju LOVE Italia, „Vision“ je definisana na složen i nadasve šifrovan način: http://beloverevolution.org/vision/ .

[28] Uporediti početni projekat - http://www.unponteper.it/belgrado/schedaprogetto.php?sid=91&thold=0 - i "loš plagijat" - http://beloverevolution.org/progetto-h2o/ . Kada je „Un ponte per...“ 2011.g pokrenuo kampanju za kopanje arteških bunara radi vodosnabdevanja (osim drugog, tamo postoji i nestašica vode...) za Srbe na Kosovu, „rivoluzionari dell'amore“ (revolucionari ljubavi), sačinili su dokumentaciju o istoj toj inicijativi, pri čemu su joj okačili svoje adrese i kontakte, zamenjujući one od zakonitih autora; tako su se i hvalisali pohvalama od ambasade Srbije u Rimu. Pošto su usledili protesti od strane „Un ponte per...“, oni su isprva obrisali ovu lažnjačku dokumentaciju sa svog internet sajta, da bi potom iznova krenuli „u napad“ putem plagijata iz 2012.

[29] http://messaggeroveneto.gelocal.it/cronaca/2012/04/26/news/da-pordenone-e-porcia-missione-in-kosovo-1.4424092 . Od grada Lecce pa do Kosova, idu preko ... grada Treviso, i dalje preko Mađarske (!?) A o kome se to radilo? To nije dovoljno jasno obzirom da je tek poneko od njih naveden prezimenom; ali svi su navodno „mlađi od 30 godina, ima dosta univerzitetskih studenata“ – koji, eto, imaju puno sredstava na raspolaganju za ove svoje humanitarne akcije.

[30] Postavljen od strane... Casapound Novara: http://www.youtube.com/watch?v=nk83HpWlNCk . 

[31] Napomenuto je npr. ovde (http://www.cnj.it/CNJ/huligani2010.htm) a i incidenti na i oko fudbalskih stadiona, izvođeni od strane elemenata koji ističu "ultra-nacionalističke srpske" parole, imaju nejasno poreklo i značenja.



Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - onlus
 
sito internet: http://www.cnj.it/
posta elettronica: jugocoord(a)tiscali.it
notiziario telematico JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages