logo CNJ


 
rright10.gif (248 byte) inicijative

rright10.gif (248 byte) solidarnost
rright10.gif (248 byte) informacija
rright10.gif (248 byte) kultura
rright10.gif (248 byte) politika
rright10.gif (248 byte) prijateljstvo
rright10.gif (248 byte) vrijednosti

rright10.gif (248 byte) dokumenti


BRISANJE JUGOSLAVIJE

Andrea Martocchia - Prevod: O. Juric

L'Ernesto, broj 3 (maj-juni) i 4 (juli-avgust) 2003

in italiano: LA RIMOZIONE DELLA JUGOSLAVIA


U Saveznoj Skupstini Jugoslavije  4. februara 2003. simbolicno je krunisan zlocinacki revansisticki plan uperen protiv jedne velike evropske zemlje i njenih gradjana. Na taj dan,  postignuto je ono sto se pokusava postici u najmanju ruku jos od 1990.  “Izbrisana  je”  Federativna Jugoslavija cak i iz geografskih karata a u isto vreme proglasena nekakva labava  “Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora” s rokom  trajanja od najvise tri godine.
Paradoksalno, dogadjaj je sam po sebi utoliko ozbiljniji i problematicniji sto mu stampa nije poklonila nikakvu paznju,  a pogotovo sto su izostali komentari i odjeci  sa “levice”. Zapravo, dok burzoaska stampa s nevesto prikrivenim uzivanjem i  dalje “cereci zrtvu” (1) dotle  “levica”  koja je oktobra meseca 2000. na sva zvona pozdravila “pad Milosevicevog rezima”, o Jugoslaviji smuseno i podlo cuti.
Pokusacu ovde da sto sazetije sagledam  to “potiranje Jugoslavije” kako u najuzem smislu reci, tako i sire, odnosno, sa politicko-ideoloskog, kulturoloskog, sociolskog, pa mozda i psiholoskog i psihoanalitickog stanovista.

Kako razbiti zemlju na osam delova pa svu krivicu svaliti na zrtve

Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija  (SFRJ), koja je u periodu posle Drugog svetskog rata bila  tampon izmedju dvaju blokova i kao takva uzivala siroku autonomiju i ugled u medjunarodnim odnosima, razbijena je voljom zapadnih sila kao rezultat njihove “pobede” na kraju hladnog rata. One su to razbijanje pomagale i na delu, i formalno.
Strateski interes imperijalistickih zemalja za Balkan je ocit, dovoljno je samo u hronoloskoj perspektivi posmatrati  njihovu  ulogu u proteklom procesu razbijanja i podjarmljivanja. Uostalom, nije slucajno sto analiticari i stampa uopste, po pravilu izbegavaju upravo to, da dogadjaje posmatraju  “hronoloski”, upustajuci se umesto toga u iracionalne i lombrozijanske interpretacije s jasnom namerom da zamazu oci.
Primerice, mogli bismo poci od osamdesetih, od pogubne politike koju su MMF i  SB nametnuli Markovicevoj Jugoslaviji. Medjutim, ako se zeli preciznija vremenska odrednica,  moze se poci od 29. novembra  1990. Dok  SFRJ proslavlja  svoj nacionalni praznik (2), sva stampa stampa da CIA na osnovu “svojih saznanja prognozira” skori raspad Jugoslavije.
I gle slucaja,  pocetkom istog meseca, Kongres donosi zakon 101/513 kojim garantuje podrsku svim  liberalistickim, nacionalistickim i secesionistickim rukovodstvima (3). Takovec krajem juna 1991. stizu  prvi nagovestaji otcepljenja Slovenije i Hrvatske.

Uprkos krajnje alarmantnim i nestabilnim prilikama na terenu, (4) 15.  januara 1992.  zemlje clanice Evropske Zajednice priznaju i formalno Sloveniju i Hrvatsku, podlezuci tako pritisku Nemacke i Vatikana. Nakon toga, Bosna i Hercegovina biva ohrabrena da se povede za istim primerom. Tri godine bratoubilackog rata, neposredna su posledica proglasenja  “nezavisnosti” BiH . Secesija BiH,  istorijskog jezgra i simbola NOB-a i  bratstva i jedinstva, najstrasniji je udarac u samo srce visenacionalne Jugoslavije. Na gradjane Sarajeva koji su 5. i 6. aprila  izasli na ulice grada da  osude sve podele na nacionalnoj osnovi, pucali su snajperisti neutvrdjene nacionalno-politicke pripadnosti. Bila je to prva epizoda strategije terora koja ce celishodno  posluzitinarednih  godina da  u krvi i lazi mozda zauvek bude uguseno jugoslovenstvo kao ideja. Evropa bez Jugoslavije
Sjedinjene Americke Drzave su isprva koristile Nemacku a potom celokupnu Evropsku Zajednicu kao prethodnicu, medjutim,  njihova medijska, diplomatska, finansijska i vojna podrska secesionistima, a pogotovo bosansko-muslimanskim separatistima, bivala je iz dana u dan sve bezobzirnija. Tako ce americko uplitanje na Balkanu polako daleko nadmasiti evropsko. Posto su prvo cinicno iskoristile za sopstvene ciljeve“mitelevropski” revansizam  i evropsku neonacisticku desnicu, povampirene u periodu nakon 1989. , SAD bezobzirno uzimaju stvar u svoje ruke. U Bosni,  na diplomatskom planu, neposredni su vinovnici neuspeha svih mirovnih planova,  pocev od Kutilierovog. (5) Obezvrednile su i osujetile  jedan za drugim svaki pokusaj ostvaren pod okriljem Ujedinjenih Nacija.  Tako su na kraju sve misije OUN bile istisnute a na njihovo mesto postavljene nove pod neposrednijom upravom Atlantskog Pakta.

To je vreme  “medijski izlaziranih zlocina” (6),  vreme kada su po kratkom  postupku razreseni duznosti  Morijo (Morillon), Mekenzi  (MacKenzie),  Akasi i tako redom,  svi njima slicni. To je vreme prvih  NATO oruzanih tradicionalnih vojnih  operacija u samoj Evropi. Septembra 1995.
SAD i EU besomucno bombarduju polozaje bosanskih Srba i to je prvi put posle II Svetskog rata da je bombardovana neka evropska zemlja. Na Srbe su prvo bacali ljagu a onda  bombe i to zbog toga sto je od svih jugoslovenskih naroda, srpskom  narodu najmanje stalo do deobe njihove zemlje. To se moze objasniti kako istorijskim razlozima tako i cinjenicom da Srbi zive vekovima  u gotovo svim  republikama nekadasnje federacije. U jesen 1995. potpisan je Dejtonski sporazum  koji, izmedju ostalih stvari,  dopusta rasporedjivanje snaga Atlantskog pakta  “sine die” na prostoru koji je u potpunosti pretvoren u medjunarodni protektorat. (7)
  
Jugoslavija je vec izdeljena na pet delova, ali ni  to ocigledno nije bilo dovoljno. U prolece 1999. nakon dugogodisnjeg  manipulisanja sa velikoalbanskim separatistickim pokretom (8), SAD sa Evropljanima bombarduju Federativnu Republiku Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Crnu Goru, to sto je jos jedino ostalo nakon otcepljenja ostalih republika. Sa kilometarske vazdusne udaljenosti  bombardovane su civilne i vojne infrastrukture i prozrukovana smrt na stotine civila. Jugoslovenski gradjani su izvlacili leseve svojih najmilijih, rodbine i prijatelja iz  gradskih rusevina, iz nagorelih i raskomadanih vozova, iz bombardovanih izbeglickih kolona, iz srusenih bolnica, skola, stambenih zgrada. Nato je bombardovao  da bi razaranjem citav jedan narod bacio na kolena. Bombardovani su ciljevi udaljeni vise stotina kilometara od Kosmeta, pokrajine koju su toboze  hteli da spasavaju. Kosmet su bombardovali osiromasenim uranijumom. Bombardovali su Petrohemijske pogone u Pancevu, nadomak Beograda, sa ociglednim ciljem da izazovu ispustanje visokootrovnih gasova u atmosferu.  Kao posledica produzenog dejstva kancerogenih agensa, NATO ubija i dalje (9). Eto, kako je Jugoslavija bila prinudjena na predaju.

Na Kosmetu danas vlada teror: pred nesmotrenim, odnosno, saucesnickim ocima nekoliko desetina hiljada natovskih vojnika bezmalo je u celosti sprovedeno etnicko ciscenje nealbanskog i stanovnistva koje se protivi otcepljenju. Neometano se nastavlja rusenje ostataka vizantijske bastine. (10) Nestalih je na hiljade a rasisticki motivisana ubistva ne prestaju.  Citava  je oblast pod kontrolom nekadasnjih ratnika Uçk, koji se samofinansiraju krijumcarenjem oruzja i droge, kao i od organizovane prostitucije. Velika prirodna bogatstva pokrajine , a u prvom redu rudna, oduzeta su jugoslovenskoj drzavi u ocekivanju da budu ustupljena multinacionalnim stranim kompanijama. Sva proizvodnja je zaustavljena.
Ono nesto malo prilika da “posteno” zarade sebi za zivot, mladim kosmetskim albancima pruza jos jedino okupatorska vojska : na primer, americka vojna baza Bondstil,  nadomak Urosevca, najveca americka baza na tudjoj zemlji od zavrsetka vijetnamskog rata. (11)

Takozvana demokratizacija

Jednim  udarcem dve muve. Tako su bombardovanjem postignuta dva cilja. Pre svega,  beznadezno je zaostren problem Kosova i Metohije sticanjem prilika za njihovo prisjedinjenje velikoj Albaniji, koju je Misel Kolon  (Michel Collon) recito opisao kao “novi Izrael na tlu Evrope”. A zatim, i u samoj Federaciji  se sticu nemoguci uslovi  za vladajucu koaliciju. Od 1999. do 2000. izvrsen je citav niz politickih ubistava za koja niko nikad nije preuzeo odgovornost. Oktobra 2000. uoci predsednickih i administrativnih izbora, a u jeku herojskih napora na obnovi zemlje od posledica razaranja – navedimo kao primer samo kragujevacku “Zastavu” – pritisak  Zapada ponovo dostize vrhunac.
Medijska antivladina  masinerija je u punom zamahu, kako u zemlji, tako  u inostranstvu.  Ratni  brodovi patroliraju Jadranom. Sve ucestalije pristizu pretnje novim zaostravanjem  nicim zasluzenog sedmogodisnjeg embarga. Ne biraju se sredstva da se osujeti  drugi krug glasanja, uprkos tome sto bi sa pobedom Zapadu naklonjenog  nacionaliste Vojislava Kostunice, neminovno doslo do smene na funkciji saveznog predsednistva: otud vandalski napad na Skupstinu – u kojoj je vladajuca koalicija ponovno osvojila vecinu – otud spaljivanje glasackih listica i  razaranje prostorija izborne komisije. Ubrzo nakon toga izvrseni su slicni napadi na sedista kao i na clanove levih partija i sindikalnih organizacija. (12)

Novi, desnicarski rezim je hibridni DOS, odnosno Demokratska Opozicija Srbije. On zapravo pociva na protivrecnim odnosima snaga dveju licnosti. Sa jedne strane, Vojislava Kostunice koji, i pored  funkcije predsednika i nemale popularnosti koju uziva zahvaljujuci stavovima bremenitim nacionalnim ponosom, efektivno nema nikakvu stvarnu moc, i sa druge,  Zorana Djindjica , predsednika vlade Republike Srbije, koji iako izrazito nepopularan, uziva podrsku najvisih krugova medjunarodne zajednice i, u zemlji, dvolicnih struktura sluzbe drzavne bezbednosti, zakulisnih centara moci (mafija i masonerija), kaoi tehnokrata ultraliberalne, takozvane Grupe 17 neposredno vezanih za MMF i SB.
Vlast je i dalje u njihovim rukama i danas, nakon misteriozne Djindjiceve pogibije 12. marta i “brisanja“ ne samo Jugoslavije nego i njenog sada vec nepotrebnog predsednika Kostunice. Oni su srpski Barberini, koji su poradili na onome sto se bombama nije postiglo: "Quod Bombardieri  non fecerunt, fecerunt Barberini".
Za otprilike dve i po godine doveli su stanovnistvo na rub krajnje nemastine, obustavivsi sve napore na obnovi zemlje od natovskih razaranja i rasprodavsi strancima sva bogatstva shodno diktatu medjunarodnih finansijskih institucija. U Srbiji je nezaposlenost dostigla nezapamcene razmere i neprekidno je u porastu  (prema zvanicnim pokazateljima iznosi preko milion). Najveci industrijski kompleks, Zastava iz Kragujevca,  prvo je rasparcan, pa onda ponudjena na srebrnom posluzavniku jednom sitnom poduzetniku iz SAD, koji je verovatno odustao od kupovine jer do prodaje ocigledno nije doslo. A za to vreme radnici fabrike sa svojim porodicama gladuju: utoliko je pomoc koju iz Italije saljemo kao redovno izdrzavanje “usvojenoj” deci danas dragocenija nego ikada ranije. (13)
Sve strateski vazne privredne grane su u postupku razgradnje: likvidirali su vodece drzavne banke (januara 2000.), rasprodali su potencijalno veoma produktivne cementare (uprolece 2000.), smederevski Sartid prodat je ovih dana po bagatelnoj ceni americkoj Stil Korporejsn  (Steel Corporation). A to nije sve. Armiju su podvrgli ubitacnim “reformama”, a zapravo je rec o njenom kresanju i cistkama u njenim najvisim krugovima u okviru priprema za pristupanje NATO-vom “Partnerstvu za mir”. Vlada se toliko osilila da ni pravosudje nije postedjeno njenih muckih napada. Po tome je nadmasila cak i Berluskonija iz  njegovih najcrnjih dana...
Rat rezima protiv pravosudnih organa zbog istraznog postupka o njegovoj  upletenosti, a u prvom redu upletenosti samog Djindjica, u kriminalne radnje i surovanju sa mafijom, postaje jos bespostedniji sa Djindjicevim ubistvom, kada vrsilac duznosti predsednika Srbije, Natasa Micic, (14) brze bolje i neustavno – ali to vise nikog ne cudi u Srbiji - zavodi “vanredno stanje”.

Zvanicno, za Djindjicevo ubistvo odgovoran je, prema sopstvenom  priznanju, pripadnik specijalnih jedinica, takozvanih  “Crvenih beretki” koji je navodno delovao po nalogu “Zemunskog klana”. Medjutim, dvojica vodja tog klana  ubijena su prilikom pokusaja hapsenja, navodno zbog  “pruzanja otpora”.  Sto niposto ne zvuci ubedljivo.
“Vanredno stanje” u Srbiji nije zavedeno zbog ubistva predsednika vlade, vec je naprotiv Djindjiceva pogibija posluzila kao izgovor za vanredno stanje i, na koncu, za odlucujuci obracun sa svim politickim protivnicima, dakle, ne samo sa Molosevicevim pristalicama, vec i sa Seseljevim Radikalima pa cak i sa krugovima bivseg  “nepodobnog” predsednika Kostunice. Naime, dok je bio na polozaju, Kostunica je ne samo bio protivnik (na recima, makar) niza usvojenih mera (od one o saradnji sa “Tribunalom” do novog ultra liberalnog Zakona o radu), vec vise puta i direktni svedok neprijatnih dogadjaja koji potvrdjuju Djindjicevo surovanje sa mafijom.  Pre nekoliko meseci izbila je afera oko prisluskivanja Kostunice, sa osvedocenim ciljem da se razbije obavestajna sluzba Armije.  U sklopu “vanrednih mera” odmah je uhapsen general Aco Tomic, sef te sluzbe, a sama sluzba  stavljena pod direktnu kontrolu DOS-ovskog rezima, a time i Amerike. Takodje je uhapsen i Kostunicin savetnik, Rade Bulatovic. Uhapsen je general Pavkovic, koji se 1999. istakao u odbrani zemlje a nedavno kandidovao za predsednika Srbije.
U tim cistkama , najmanje 35 sudija je otpusteno sa posla, od cega 7 clanova Vrhovnog suda sa predsednikom. Otpusten je veci broj visokih drzavnih funkcionera  a neki su dospeli u zatvor. Zatim je na brzinu doneto nekoliko mera, od kojih i ona o preventivnom hapsenju, sto je prava sramota! Izdvoio bih posebno jos i zakon o medijima, koji bi trebalo da navede na razmisljanje nase, italijanske pristalice “slobodnih medija” i radio stanica tipa B-52 (ili B-92? Bolje 52, kao bombarderi). Svi oni, medjutim, danas cute kao zaliveni.

Uopste uzev, za mesec dana “vanrednog stanja”, uhapseno je ili pritvoreno najmanje 10 000 lica, prema vladinim, zvanicnim podacima. U zatvoru je jos uvek 4500 lica, sto znaci da je na hiljade nezakonski  liseno slobode. Pominju se povrh toga i slucajevi zlostavljanja i torture u samim zatvorima. Medju uhapsenima ima novinara. Mnogi od njih su pusteni, ali su zabranjena dva jedina lista koja nisu pod direktnom kontrolom vlade (15). Vrsen je pritisak na veoma veliki broj urednistava. Ima i slucajeva nestalih lica. Na primer,  Predrag Polic, hemicar i rektor Hemijskog Univerziteta u Beogradu, politicki blizak Kostunici a u Italiji poznat po nizu konferencija odrzanih o smrtonosnim posledicama Natovskog bombardovanja, pronadjen je mrtav tri sedmice nakon sto se o njemu gubi svaki trag.
Sto se tice stvarnih motiva i same dinamike ubistva premijera Djindjica, moramo pre svega skrenuti paznju na njegov veoma delikatan vremenski momenat: Djindjic je ubijen uoci agresije na Irak, koja nekako pada bas na cetvrtu godisnjicu oruzane agresije na Jugoslaviju. Ubijen je  u casu kada SAD od  balkanskih drzavica nastoje iskamciti jos i logisticku podrsku za svoj novi vojni pohod ali  nailaze na slab odziv posto su se mahom svi, ukljujuci i samog Djindjica, priklonil Nemackoj. I jos jedna bitna okolnost, ubijen je u jeku socijalnih previranja i rasprostranjenog  negodovanja u narodu. Mediji su ubijenog despotu Djindjica  unapredili u sveca.  Glavni osumnjiceni, Milorad Lukovic – Legija, bivsi placenik Legije stranaca i dvolicnjak specijalnih jedinica, nije uhvacen  te sva paznja biva usredsredjena na politicke protivnike navodno narucioce zlocina. Istini za volju, Legija i njemu slicni mogli bi posvedociti o svojim proslim i sadasnjim vezama sa krugovima DOS-a kao i o uslugama  pruzenim  “pucistima” 5. oktobra 2000. A to rezimu ne odgovara.

Imajuci u vidu njegovu nepopularnost, DOS-u je ocito bio potreban samo izgovor da se  otarasi politicke disidencije. U prilog tome svedoce hapsenja i saslusavanja vodja opozicije. Bez ikakvog razloga uhapseni su predsednik udruzenja Sloboda, Bogoljub Bjelica, clan iste organizacije i glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Smisao” (teorijski casopis SPS) Uros Suvakovic i rukovodilac JUL-a i bliski saradnik  Mire Markovic, Goran Matic.  I sama Mira Markovic koja boravi u Rusiji privatnim poslom, ne moze da se vrati u zemlju jer joj preti hapsenje zbog optuzbe da je toboznji narucilac nestanka Ivana Stambolica 2000. Saslusavan je Vladimir Krsljanin, clan Slobode i Milosevicev savetnik. A o mnogobrojnim pretresima i maltretiranjima predstavnika opozicionih konzervativnih stranaka (Kostunice, Seselja itd.) da i ne gvorim.

Boj u Hagu

Udruzenje Sloboda doprinosi pripremanju odbrane S. Milosevica u Hagu. U ovom trenutku u tom “ad hoc sudu” odvija se glavni deo “sudjenja” protiv Milosevica: posle iznosenja  “optuzbi”  i “dokaza” po osnovu triju “optuznica” (za rat u Hrvatskoj, u BiH i Kosovu) sada se ulazi u fazu samoodbrane optuzenog.  Posto de facto nije dokazano da je bivsi predsednik kriv,  “proces” je za Miloseviceve tuzioce pravi promasaj i izvor velikih  neprijatnosti i briga. Protiv Milosevica  takozvani tribunal je pribegao svim oblicima pritiska, politickog, medijskog i fizickog (imajuci u vidu njegovo zdravsrveno stanje i pogresno prepisanu terapiju). Svemu tome uprkos, nisu uspeli da ga pokolebaju u njegovoj odbrani. Fakticki,  “vanredno stanje” je izmedju ostalih stvari posluzilo i da se onemoguci dalji rad Milosevicevim saradnicima, te zato mnogi posmatraci procenjuju da je DOS o zavodjenju tog stanja odlucio u dosluhu sa onima koji iz Haga “vuku konce”.

 “Ad hoc Tribunal za ratne zlocine pocinjene na teritoriji bivse Jugoslavije” (16) ocit je primer koliko odredjene novokomponovane medjunarodne krivicne institucije funkcionisu celishodno hegemonistickim ciljevima imperijalistickih drzava. Taj sud je 1993. osnovan u Savetu Bezbednosti OUN (17) na zahtev senatora Albright. Medjutim, uobicajeni postupak za formiranje ovakvog suda, kako je svojevremeno napomenuo i sam Generalni sekretar, neizostavno vodi preko medjunarodnog sporazuma donetog i usvojenog od suverenih zemalja clanica, sto sa Tribunalom nije slucaj, te ne moze da bude merodavan.” (Izvestaj n° X S/25704, odeljak 18) Iz Vasingtona je zapravo nametnuto proizvoljno tumacenje poglavlja VII Povelje Ujedinjenih Nacija gde je predvidjeno da S.B. “iznimno preduzme  mere”  u cilju vaspostavljanja mira. Utoliko je “ad hoc Tribunal” pravno neutemeljena  i polulegalna institucija. Placaju ga  zemlje Nato pakta, a u prvom redu SAD, (18) i neposredno i posredstvom OUN, ali i druge zemlje za koje se ne moze tvrditi da su nepristrasne u odnosu na  zbivanja u Jugoslaviji i oko nje. Navedimo, na primer , Saudijsku Arabiju. Pored toga,  placaju ga i organizacije i privatna lica poput Dz. Sorosa.
Podrska koju Nato pakt pruza “ad hoc Tribunalu” najbolji je pokazatelj stvarnih ciljeva te toboze pravne institucije. Prema recima bivseg predstavnika za stampu Djejmija Seja “Nato pakt je blizak Tribunalu i on je taj koji u ime Tribunala drzi u pritvoru optuzene ratne zlocince... Nato clanice su obezbedile sredstva za osnivanje Tribunala, mi  spadamo u red  onih koji najvise u njega ulazu finansijski.” (19) Drugim recima, dakle, ne samo da svedoci o finansijskoj potpori  i  “bliskosti”  Nato pakta , vec u casu kada  pakt bombarduje izbeglicku kolonu i  Pancevacki Petrohemijski kombinat, Dzejmi Sej za taj pakt pledira  i ulogu “islednika”. A imali smo priliku da desetak puta vidimo tog “islednika” na delu, narocito u Bosni, ali i u Milosevicevom slucaju, kakvim se prljavim metodama sluzi.
Dogadjalo se da prilikom otmice “osumnjicenog” ubiju a da u Hagu pritvoreni Srbi poreklom iz Bosne, toboze izvrsavaju samoubistvo ili umiru od infarkta.
Haski tribunal je sistematicno odbijao da uvazi sve dokumentovane tuzbe podnete  protiv Nato pakta za pocinjene ratne zlocine, ma odakle te tuzbe stizale. Kolika je nesrazmera izmedju osudjenih Srba i ostalih, Hrvata, muslimana i Albanaca, odgovornih za teske zlocine, vidi se po brojkama. (20) Jos vise pada u oci sto od svih “optuzenih”  jedino Srbe terete za politicku odgovornost (Milutinovic, Milosevic, Karadzic) dok su bez  razlike “postedjene”sve vodje secesionistickih frakcija uprkos, primerice, cinjenici da su krivicno vec gonjeni. (21) Ne ostaje nam nista drugo, dakle, nego zakljucak da u Hagu jedna strana u sporu, drugoj kroji pravdu prema sopstvenom arsinu, sto je u sustoj suprotnosti sa principom  “super partes.”
“Ad hoc Tribunal” ima funkciju politickog orudja pod punom kontrolom pobednicke strane, zapravo vinovnika agresije, razaranja i podjarmljivanja Jugoslavije i u tome potpuno lici na nas ozloglaseni Specijalni sud iz dvadesetih godina.

Ugledni pravnici su objasnili na koji nacin Haski tribunal u praksi krsi sve osnovne principe Medjunarodnog prava. Sazeto receno, gazi  princip nedopustivosti preklapanja ovlascenja, princip jednakosti odbrane i tuzbe i princip po kome je optuzeni nevin dok se ne dokaze suprotno: njegov propis 92. kaze da su svedocenja verodostojna sve dok ih optuzeni ne opovrgne dokazima, dok je nasuprot takvoj praksi, u svakom drugom sudu bilo gde u svetu, optuzeni  nevin dok se ne dokaze da je kriv. (22)
Haski  tribunal tumaci svoje propise i menja ih po nalogu Predsednika ili Tuzioca, dajuci im po potrebi retroaktivnu ulogu: na osnovu krajnje smesnog postupka, Predsednik je ovlascen da unosi izmene po vlastitom nahodjenju ili da ih ratifikuje faksom  ih prosledjujuci ostalim sudijama (propis 6.)! Pravilnikom nije predvidjen sudija u preliminarnom istraznom postupku kojim bi se proverili navodi optuznice. “Tribunal” se sluzi svedocenjima incognito cime izbegava suocavanje svedoka sa odbranom.
Cuva u tajnosti izvore i poreklo dokaznog materijala pa postoji mogucnost da pokriva tajne sluzbe zemalja upletenih u dela u pretresu. Taji i zapocete postupke. (propis 53.) Odbacuje po sopstvenom nahodjenju advokate odbrane (propis 46.) po uzoru na sudove Inkvizicije. Moze da uskrati sudijama uvid u dokazni materijal (propis 66.) Moze osumnjicene da drzi u pritvoru devedeset dana pre objavljivanja optuznice, s ociglednim ciljem da iskamci priznanje. I, kao vrhunac svega, sto je sebi nedavno priustio  “sudija Mej” uz saglasnost  “drzavnog javnog tuzioca” Najsa, moze da vrsi reviziju transkripcije pretresa, da je cenzurise te tim putem onemoguci oticanje u javnost onih segmenata Milosevicevih  izlaganja koja mogu imati  “eksternu” namenu , dakle, izlisnih ili nepodobnih za tok samog “procesa”.
 
Optuznicu protiv tadasnjeg predsednika Federativne Republike Jugoslavije Slobodana Milosevica podigla je pod pritiskom Madlin Olbrajt “tuzilac” po imenu Arbur upravo u jeku agresije Nato pakta, u prolece 1999. a u okviru  medijske kampanje kriminalizovanja Jugoslavije i njenog rukovodstva. Ukratko, bio je to samo jedan stub sire kampanje strateskog dezinformisanja i psiholoskog rata (23). Za samo hapsenje Milosevica, medjutim, trebalo je da se steknu odgovarajuci politicki uslovi.  Takvi uslovi su se stekli ujesen 2000. kada na vlast bivaju postavljene  Zapadu  naklonjene marionete. Ishitreno i  krajnje pustolovno hapsenje usledice posle nekoliko meseci,  31. marta 2001: kao nagradu nova vlada dobija od Amerike obecanih 50 miliona dolara. Beogradska vrhuska je grubo krsila vazece zakone da bi uslisila sve ucenjivacke prohteve SAD, Nato pakta i Haskog tribunala, kako na ekonomskom, tako i na vojnom planu. Milosevic je bio pritvoren tri meseca a da niko od vise stotina saslusanih svedoka nije bio u stanju da dokazima potkrepi optuzbu o “zloupotrebi vlasti” koja je posluzila kao izgovor. Hagu ce kao izgovor posluziti  “ratni zlocini”.  Trebalo je da posle dva produzavanja preventivnog pritvora Milosevic bude oslobodjen, medjutim, njegovo
“izrucenje” izvedeno  munjevitom protivzakonitom i protivustavnom akcijom snaga naklonjenijih Americi nego sto je i sam  Zoran Djindjic, bice jos jedan krupni skandal. (24) Otmica i prebacivanje iz Beograda u Hag Britanskom Kraljevskom Avijacijom izvedeni su samo na osnovu dekreta koji su potpisali premijer i ministar unutrasnjih poslova u uslovima kada je vlada bila prepolovljena zbog povlacenja crnogorskih ministara.
Tim dekretom pogazeni su Ustav Jugoslavije i Srbije (25), volja delegata Savezne skupstine, pa i partnera vladajuce koalicije i samog predsednika Kostunice. Sutradan po izrucenju, vrhuska biva opet nagradjena obecanjem da ce dobiti 360 miliona dolara od “Konferencije donatora” ali pod uslovom da listom privatizuje nacionalnu privredu.

Milosevic je u Hagu od samog pocetka zauzeo cvrst i jasan stav: tvrdeci da sebe drzi za politickog zatvorenika, da ne priznaje “Ad hoc tribunal”,  odbio je asistenciju advokata, pa i onih koji mu sleduju po redovnom postupku i koje imenuje sam “Tribunal” (26) Prva  zasedanja su bila posvecena proceduralnim pitanjima, /od jula 2001. do januara 2002./ medjutim, Milosevic nije propustio da se izjasni svaki put kada mu je bilo dozvoljeno da govori i  kada nije bio osujecen u tome, neocekivanim iskljucivanjem mikrofona. Na primer,  29. oktobra 2001. nakon citanja “optuznice za Hrvatsku”, rekao je : << apsurd je osudjivati Srbe i Srbiju za oruzanu secesiju Hrvatske, koja je prouzrokovala gradjanski rat, sukobe i stradanje civila>>. Sutradan, osvrcuci se na  “navode optuznice za Kosmet”,  primetio je da se ona <<odnosi samo na period pocev od  24. marta zakljucno sa prvom sedmicom juna 1999.  uprkos tome sto ceo svet zna da je to period zlocinacke Nato agresije na Jugoslaviju (....) Ako sud ne zeli da uvazi te cinjenice, onda je ocigledno da to i nije sud, vec deo zlocinacke masinerije uperene protiv moje zemlje i mog naroda. Pa, ako je tako (.....) dakle, ako je sud deo takve masinerije, onda, molim da odmah procitate presudu koju od vas zahtevaju, a mene ostavite na miru>>.
Evo njegovog komentara  posle citanja navoda  “optuznice za BiH” : <<Ovaj mizerni tekst koji smo ovde culi, vrhunac je apsurda. Treba da me nagrade za mir u BiH a ne da mi sude za rat.  Za rat u BiH, odgovorne su sile koje su unistile Jugoslaviju zajedno sa njihovim satrapima u Jugoslaviji, a ne Srbija i njeni gradjani ili njena politika... Ovde je rec o pokusaju ...>> Mikrofon je tu iskljucen. Milosevic ce se u decembru osvrnuti na najaktuelnija medjunarodna zbivanja:  <<Meni je sasvim jasno zasto ovo lazno tuzilastvo insistira na objedinjavanju  “triju optuznica.”  Razlog je 11. septembar. Oni hoce da potisnu u drugi plan optuzbe protiv  mene koje se odnose na Kosmet, zato sto te optuzbe neizbezno otvaraju pitanje surovanja Klintonovog rezima sa teroristima na Kosmetu, pa i sa organizacijom Ben Ladena. (....) Ono sto se krije pod skramom  tih  “navoda optuzenice”  nije nista drugo do blatnjavi talog desetogodisnjeg medijskog rata sracunatog sa ciljem da se demonizuju kako Srbija i njen narod, tako i njeno rukovodstvo, ja licno, pa cak i moja porodica. Zato je medijski rat prethodio stvarnom ratu, da bi javnost na Zapadu poverovala da smo zlocinci iako nikada nismo za to dali povoda. Vi ste ovde procitali da je 6. aprila 1992.  Evropska Unija priznala Bosnu i Hercegovinu.  To je ucinjeno pod uticajem tadasnjeg ministra spoljnih poslova Nemacke, Hansa Ditriha Gensera, zbog toga sto je na dan 6. aprila 1941. Hitler napao Jugoslaviju bombardovanjem Beograda. Ima u tome zelje da se simbolicno obelezi menjanje rezultata II svetskog rata>>.

Jedinstvena Jugoslavija, uzor za Evropsku federaciju

S. Milosevic ce 30. januara ponovo ugrabiti priliku da u 'haskoj sudnici' kaze: 'U stvari, ocigledno je postojao plan protiv te drzave koja je, rekao bih, mogla da bude uzor za buducu evropsku fedraciju. Ta drzava je bila Jugoslavija. Ona je bila zajednica ravnopravnih naroda ujedinjenih u federativnu jedinicu u kojoj se moglo uspesno ziveti i raditi i koja je mogla svugde u svetu da posluzi za primer zajednistva.
 Svo vreme smo se borili za ocuvanje Jugoslavije. U stvari sve cinjenice samo potvrdjuju moje reci. Uostalom, samo je jos Federativna Republika Jugoslavija sacuvala svoju slozenu nacionalnu strukturu.
(...) Sa svim onim sto se tamo dogadja (na Kosovu) jasno vidimo ponavljanje politike iz vremena nacizma, Hitlerove i Musolinijeve politike. A sva ta halabuka oko "Velike Srbije", oko toboznje ideje koja zapravo nikad nije postojala, nema drugu svrhu osim da prikrije stvaranje "Velike Albanije" - iste one koju su Hitler i Mussolini stvorili za vreme Drugog svetskog rata. Pogledajte samo tu semu, pogledajte sta se sad radi, sta hoce da otmu Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji -  a jednog dana mozda i Grckoj, kada po nalogu naseg zajednickog gospodara grcko-turski odnosi budu opet stavljeni na dnevni red, za njih ce i to biti pitanje koje oni treba da  resavaju.>>

Milosevic - politicar socialdemokratskog opredeljenja i antifasista, i pored opredeljenja za reformu socijalistickog drustva prema zapadnom modelu - ocigledno ovde misli na Titovu Jugoslaviju za koju se nedvosmisleno zalaze. Govori o zemlji koja je bila resenje kako  za  "nebulozno" nadnacionalno jugoslovenstvo, tako i za nacionalisticki separatizam. Zalaze se za jedinstvo postojecih kultura, za jugoslovenstvo drzavne zajednice koja se zasniva na drzavljanstvu a ne, kako je to sada slucaj, na verskom ili nacionalnom "identitetu" . To lepo objasnjava Neil Klark u pogovoru  za  izvrsnu knjigu (27) o "jugoslovenstvu",  temi, to moram da primetim, koju inace ostali vesto zaobilaze kada govore o Balkanu, sto je zaista zapanjujuce. «Pokusaji  stvaranja jedinstvenog jugoslovenskog identiteta naizgled su imali uspeha  sedamdesetih godina ». Mesoviti brakovi su ukazivali na porast broja onih koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni.  (...) Vladarima novog svetskog poretka  potpuno je odgovaralo da uniste vojno jaku i nesvrstanu naciju a umesto nje stvore niz slabih NATO i protektorata MMF. Zapravo, kako istice Djilas, dok je postojao Sovjetski Savez, Jugoslavija je igrala odredjenu ulogu u odnosu na Zapad, ali kada je srusen Berlinski zid, ona pocinje da mrsi racune (...) Jugoslavia, po Djilasu, "i dalje ostaje najpovoljnije i najjednostavnije i najbezbolnije resenje za nacionalno pitanje juznih Slovena". Ona je, po Slobodanu Jovanovicu u trenutku nasrtaja zemalja Osovine, 1941. najpouzdaniji nacin za balkanske narode da  ostanu nezavisni i zastite se od stranog zavojevaca.»

Nakon neizvesnosti vezanih za nameru "tuzioca" Del Ponte (28) da spoji sve tri optuznice, za Kosovo, Hrvatsku i Bosnu, zbirno "sudjenje" Slobodanu Milosevic je pocelo 12. Februara 2002. Vec posle prvih zapanjujucih  iznenadjenja, zavesa je navucena – postepeno ali, trajno. Stampa je zanemela. Jugoslovenske vlasti su isprva zabranile nastavak direktnog televizijskog prenosa iz “sudnice”, a zatim su se usredsredile na to da po svaku cenu potpuno izoluju Milosevica. Tako da samo prisutni u “sudnici” mogu da gledaju do apsurda neverovatne prestave (29). Suocavajuci se sa svedocima “tuzioca“, Milosevic s lakocom obara dokaze, cesto dovodeci svedoka u priliku da porice sopstvene izjave: tako da se dogadja da svedoci povlace iskaze, odustaju od svedocenja, naprasno poboljevaju, ili otkrivaju da je njihov iskaz dat u  istraznom postupku, a posteriori  potpuno izmenjen bez njihovog znanja...... Milosevic na optuzenicku klupu proziva NATO kao glavnog krivca ne samo za bombardovanje, vec u prvom redu za zlocinacko rasturanje SFR Jugoslavije navodeci sve diplomatske, politicke i druge aktivnosti koje su u tom cilju zemlje clanice preduzele. Milosevic citira fakticki neoborive dokaze, dogadjaje koji su vec usli u istoriju, bez obzira sto zapadni i prozapadni novinari nisu mnogo pisali o njima.  Na taj nacin, listajuci istoriju Balkana i sire,  Milosevic, zapravo sa zadivljujucim dostojanstvom ispisuje istoriju ciji je bio svedok, cini to potpuno izolovan, okruzen nebrojenim neprijateljima i samo malobrojnim prijateljima, pa ni oni nisu uvek pouzdani, a da ne spominjem potpunu nezainteresovanost novinara i svakojakih "balkanologa". Uostalom, sponzori "Tribunala ad hoc" drugacije i ne bi mogli ostvariti svoj cilj – a to je da Milosevic bude iskljucivi i potpuni krivac za svekoliku tragediju  - osim tako sto ce javnost biti u potpunosti uskracena za sve sto se odvija u «haskoj  sudnici ». Pa i samo "svaljivanje" sveukupne krivice na pleci Slobodana Milosevica, pomocu laznog sudjenja u Hagu, zapravo je svojevrsan pokusaj "potiskivanja zbilje iz svesti" sa ciljem da se odgovornima za  "magnum crimen" da prilika da speru sa sebe krivicu i izbegnu placanje ratne odstete za razaranja naneta u toku vazdusne agresije. Takav podao cin moze uroditi plodom jedino ukoliko se na proces u Hagu navuce zavesa, ako se o njemu ne govori i ne pise, ako svi oni toboznji napori na prikupljanju dokaznog materijala zarad "istine o ratnim zlocinima na jugoslovenskim prostorima" ostanu neprovereni, ako sav nagomilani materijal bude nedostupan za novinare, komentatore, naucne radnike i istoricare ... Sve je to skupa podvala za podvalom: kao brisanje Jugoslavije iz svih zemljopisnih mapa. Kao sto se cuti o Nato bombardovanju i mnogim drugim kljucnim stvarima, tako se u glasilima javnog informisanja cuti i o najupecatljivijim momentima  "procesa" koji vode protiv  Milosevica. Za Jugoslaviju i jugoslovenske narode nema ubitacnijeg oruzja i goreg neprijatelja od medijskog embarga, koji je zapravo produzetak kampanje strateskog dezinformisanja iz vremna agresije.

Niko nije preneo detalje suocavanja Milosevica sa Stipe Mesicem, hrvatskim predsednikom i dojucerasnjim Tudjmanovim glavnim saradnikom. Kao sto nije preneto ni suocavanje sa bivsim predsednikom Slovenije Milanom Kucanom, uprkos tome sto se oba ta suocavanja odnose na presudne dramaticne momente pred izbijanje bratoubilackog rata 1991. Nijedan hronicar nije zabelezio svedocenje Zorana Lilica, uprkos tome sto je to mozda najvaznije svedocenje citavog  “sudjenja“ s'obzirom da je Lilic bio predsednik SFR Jugoslavije dok je Milosevic bio predsednik Srbije; nije spomenuto svedocenje funkcionera sluzbe drzavne bezbednosti Radeta Markovica, koji je bio prozvan kao svedok tuzioca a koji je zapravo svedocio u prilog odbrane Slobodana Milosevica izjavivsi da su ga nove vlasti u Beogradu primorale strasnim pritiscima da da laznu izjavu; niko nije komentarisao ni svedocenje « umerenog » Ibrahima Rugove (30) ; da i ne spominjemo izjave koje su u sudnici dali zapadni politicari i diplomate ili komicne scene sto su ih priredili vrli istoricari koje je Milosevic s lakocom uterivao u laz. Narednih meseci optuzeni  ima rec i trebalo bi da na zahtev Milosevica  budu saslusane istaknute licnosti zemalja clanica Nato pakta. Ostaje pitanje da li ce stampa ista od toga da stampa.

Mnostvo protektorata i gusta mreza kanala

Danas u Evropi Jugoslovenski narodi snose najveci teret geopolitickog prestojavanja koje se odvija mimo njihovog znanja i mimo njihove volje. Od priznavanja secesionistickih republika Zapad igra dvolicnu igru u odnosu na njihovu zemlju: dok na jednoj strani toboze gasi pozar, dotle na drugoj jos zesce raspiruje vatru. Tom dvolicnom igrom izazvao je neizrecive tragedije, prekrajajuci Balkan i stvarajuci kolonijalne protektorate iz doba nacifasisticke okupacije. Citave oblasti su vojno porobljene i pod upravom Zapada.  Svugde prisutno otimanje prirodnih bogastava i gruba eksploatacija radne snage narusili su drustvene temelje miroljubive koegzistecije i jedinstva  kultura tih naroda. Nijedan od naroda nije na dobitku od rasturanja Jugoslavije posto svi oni danas zive rasejani po malim drzavicama koje su ostale bez suvereniteta u pogledu na buduca opredeljenja. Tu i tamo poneka od ovih drzavica pod svakojakim pritiscima i ucenama biva primljena u « medjunarodnu zajednicu »: to je slucaj Slovenije, koja je krajem marta 2003. primljena u Nato pakt i EU na osnovu cisto formalnog referenduma koji je jos jednom pokazao otsustvo entuzijazma (opredeljenost za EU je veca nego za Nato pakt). Situacija na Balkanu i ne samo u Srbiji, upecatljiv je dokaz licemernosti velikh sila.  « Humanitarni razlozi » koje su SAD i evropski saveznici uvek isticali u prvi plan kada bi se spremali da  jurnu u napad,  samo su paravan za nemilosrdo podjarmljivanje i kolonizaciju. Isticali su « nacionalne netrpeljivosti » a zapravo su primenjivali stari princip divide et impera. Za svoj rusilacki poduhvat primenili su svaki moguci i nemoguci metod, ukljucivsi i najnovije, "postmoderne": od temeljne dezinformacije koja obuhvata najsavremenije metode manipulisanja javnim mnjenjem, do infiltracije pod plastom « nevladinih » organizacija i kulturne saradnje, po uzoru na nekadasnje misionare. Sluzili su se i «uobicajenijom » podrskom reakcionarnim politickim krugovima, fasistima, ili kriminalcima. Pribegavali su vojnoj vazdusnoj agreiji, okupaciji, strategiji terora... Medjutim filozofija je uvek bila jedna te ista, kolonijalisticka, kao ljustenje pomorandje, da biste je lakse pojeli, krisku po krisku, a ako bi se neka kriska prelomila, onda bi se ruke zaprljale – krvlju. Vecno izlozeni apetitima velikih sila, stanovnici Balkana su danas suoceni sa sukobljenim interesima Evrope i SAD. Prinudjeni su da ispunjavaju svaki zahtev i ucenu SAD i snose posledice politicke slabosti Evrope. Fakticki, nemaju koristi ni od Evrope, ni od SAD, ni koristi ni izgleda za bolje sutra.

Glasanje u Saveznoj Skupstini 4. februara simbolicna je zavrsnica planskog rasturanja Jugoslavije. Taj plan su za racun zapadnih sila ispunili domaci izdajnici – predstavnici reakcionarnih slojeva drustva, veciti protivnici Jugoslavije, tog ovaplocenog ideala mira i napretka. (31). Rasturili su Jugoslaviju a porodili  kratkovecni "Savez Srbija i Crna Gora“  o cijem Ustavu treba za tri godine ponovo da se raspravlja.  Pritom, novi predsednik Crne Gore, Filip Vujanovic - ultraliberalista i mafijas kao uostalom i celokupan crnogorski rezim od  1996. - obecava raspisivanje referenduma za nezavisnost. (32) Pristalica otcepljenja dveju republika ima cak i u samoj vladi Zajednice i tom krilu pripada njen  predsednik, “Ministar za medjunarodne ekonomske odnose” Lukovac. Izmedju ostalog i to je razlog sto je ishod glasanja u Skupstini tog 4. februara s odusevljenjem pozdravio Ksavijer Solana poznati “sponzor” programskog rasturanja Jugoslavije. Gradjani su ga dobro upamtili po tome sto je izdao naredbu za pocetak vazdusne agresije. Sa istim tim odusevljenjem i podrskom pozdravljena je vladajuca klasa Srbije u casu zavodjenja “vanrednog stanja” marta 2003. : stavise novi prelazni “Savez” primljen je na precac u Savet Evrope upravo u casu kada desetine hiljada gradjana biva saslusavano i pozatvarano a glasila opozicije zabranjena. 30. marta, u jeku agresije na Irak, americki drzavni sekretar Kolin Pauel dolazi u Beograd da odusevljeno pozdravi i ohrabri novi represivni zokret rezima koji u svemu lici na vojne hunte latinske Amerike a koji je Srbiji stavio robovsku omcu oko vrata. Srpski pemijer Zivkovic je uzvratio poduzom posetom SAD krajem jula. U isto vreme njegov ministar odbrane potpisuje sporazum o vojnoj saradnji sa Izraelom.

Neumitan je zakljucak : neko u takozvanoj “medjunarodnoj zajednici” jos uvek, uporno i neumorno protiskuje programsko rasturanje regiona...  Kosovo i Metohija je u celosti postalo "lager". U junu smo bili svedoci jos jednog zlocina koji se tamo odigrao. Citava jedna porodica nemilosrdno je iskasapljena samo zato sto nije htela da proda svoj dom u Obilicu i  pobegne po uzoru na 300 000 Srba koji su to vec ucinili bezeci glavom bez obzira.  U tom “lageru” nedaleko od Gnjilana nalaze se americke vojne baze Kamp Montejt  i Kamp “Bondstil”, nedaleko od Urosevca. Kosmetske etnicki ciste “institucije”  svakom zgodom najavljuju blisku nezavisnost a zapadni namesnici u nedogled ponavljaju da protektorat  “vise nikada nece biti u Srbiji” pri cemu ih zdusno i drsko bodri americki albanski lobi (Bajdn, Diogardi, Dzillman, Santos, Bob Dole, Ricard Holbruk i... Dzerdj Soros) (33). 
Celokupan taj lobi se zalaze ne samo za otcepljenje Kosmeta, vec i za otcepljenje Crne Gore. U Srbiji iz dana u dan sve vise uzima maha i madjarski separatizam u Vojvodini uz punu  podrsku DOS-a. Ista je stvar sa Sandjakom, koji spaja Kosmet i Bosnu a prostire se duz administrativne granice Srbije i Crne Gore. Na Sandzaku zivi veliki broj muslimana, “bosnjaka”, pa je stoga “prirodna” dopuna balkanskoj “zelenoj tranzversali”, odnosno muslimanskoj, o kojoj je Izetbegovic mastao.

Medjutim, posle 11. settembra, taj islamski ideal Alije Izetbegovica, autora zastrasujuce “Islamske deklaracije“, naizgled je tesko ostvarljiv, osim jasno, u “njegovoj” Bosni i Hercegovini, takodje srozanoj na protektorat Nato pakta. S druge strane, gotovo da je nemoguce zamisliti bilo kakvo suvereno jedinstvo na tom prostoru, s obzirom da su duboko potkopani temelji jugoslovenstva. Zato Bosna i Hercegovina danas potseca na avet, a posmatrana iz krace i srednje perspektive, ona ne obecava nista drugo osim i nadalje, hronicni razdor, odnosno, hronicnu paralizu na svakom planu: drustvenom, politickom, ekonomskom i idejnom, kao rezultat, prvo, bratoubilackog rata, a potom, ropskog polozaja u odnosu na Zapad. Takvo stanje, naravno, koristi iredentistickim snagama. Na primer, hrvatskim. Poslo im je eto za rukom da 22. juna 2003. u sredistu srpske Bosne, u Banja Luci, prirede Papu. Bio je to simbolicni udarac i svojevrsna pogrda, imajuci u vidu ustaski genocid nad Srbima u periodu 1942-1944, genocid koji Papa nikad ni spomenuo nije.

Razaranje Bivse Jugoslovenske Republike Makedonije ne prestaje (34): Nato-pakt je i u ovoj republici, nekada clanici Federativne Jugoslavije, raspirio veliko-albanski mikronacionalizam. Godine 2001. najvise se razbuktao u urbanim sredinama sa najizrazenijom visenacionalnom strukturom, kao sto je Kumanovo, drugi po velicini grad prakticno pod opsadom. Bila je to kazna za tolerantne i vredne gradjane ovog grada, a narocito za srpski deo stanovnistva koje se zamerilo antiratnim demonstracijama za vrema Nato-agresije 1999. Svako razbuktavanje terorizma samo opravdava dalje vojno prisustvo zapadnih sila u citavom regionu koji su one filigranski isparcelisale na protektorate. One kontrolisu sve puteve u Makedoniji kao i na Kosovu, gde je zapoceta izgradnja 8. koridora na potezu Albanija- Bugarska (35).  Pocetkom septembra 2002. cim su se prilike u BJRM koliko-toliko « smirile »,  zvanicno je zapoceta izgradnja novog naftovoda izmedju Skoplja i Pristine. Radove izvodi Hellenic Petroleum A. D. (36). Sporazum su potpisali ministri zainteresovani zemalja 9. septembra  u Bariju a zatim je brze-bolje prosledjen EZ-ci: « Celokupan projekat predvidja izgradnju luka, aerodroma, puteva, pruga i pratecih objekata koji ce uzejamno povezivati Crno, Jadransko i Jonsko more i Balkan  (...) ''Ovim sporazumom- izjavio je ministar Lunardi – konacno je ispunjen prvobitni idejni projekat o izgradnji deset koridora kroz Evropu nastao 1991. na Konferenciji u Pragu i doradjen na dvema konferencijama, na Kritu 1994. i  u Helsinkiju 1997. o prosirenju evropske mreze kako bi bile obuhvacene balkanske i istocnoevropske zemlje ».  Dodao je zatim, da je put bio '' dug i mukotrpan izmedju ostalog i zbog kriznih zarista koja su postojala u pojedinim zonama, zbog cega se u jednom trenutku cak postavljalo pitanje odustajanja od koridora''. Ove godine, medjutim – prema njegovim recima – stekli su se povoljni uslovi, kako kada je rec o 5.koridoru (Madjarska, Slovenija, Trst) tako i kada je rec o 8. » Neophodna sredstva za Italiju iznose 2.106 miliona evra. (37).

Medjutim,  razdor sa SAD izbija na videlo tek u jeku « velike petrolejske krize » (38). Na Balkanu, kao uostalom na svim prostorima,  anglo-americki lanac (BP-Amoko-ARCO, Sevron i Texaco) suceljen je  sa evropskim Total-Fina-Elf,  kome bi italijanska ENI trebalo da pripada (medjutim, Italija je poseban slucaj i zahteva zasebno poglavlje). To je razlog sto anglo-amerikanci vode glavnu rec u vojnoj agresiji i spijunazi na Balkanu, ni najmanje se pritom ne ustrucavajuci  manipulisanja islamskih i proturskih terorista, drzeci tako u saci celokupno poluostrvo (39). Uostalom isti je slucaj sa Kavkazom (uzmimo Ceceniju). Konkretno kada je rec o Osmom koridoru, treba naglasiti da je angloamericki energetski kolos 1996 osnovao prikladan konzorcijum pod nazivom AMBO i potpisao brze bolje sporazume kojima je potpuno potisnuo u stranu evropske partnere (40). Povrh toga bas u isto vreme, u septembru 2002. Amerikanci su kumovali potpisivanju jos jednog nacelnog sporazuma.  Tog puta se radilo o 10. koridoru, odnosno podunavskoj trasi koja se od Crnog mora proteze do nadomak Rijeke, tacnije Omisalja. Taj je potez tada jos uvek bio neostvariv, neposredno nakon bombardovanja, ali od strateskog znacaja u Sredisnjoj Evropi. Hrvatska, Rumunija i Srbija je trebalo da se dogovore oko pratecih objekata. Medjutim potrebna su ogromna sredstva (pogotovo za Srbiju, gde je vlada po obicaju mahala tim sporazumom iz cisto propagandnih interesa). Navodno, sredstva je trebalo da obezbede SAD (41). Uprkos tome i vremenu koje je proteklo, prevagu su odnela preganjanja izmedju Srbije i Hrvatske , a ponajvise interes SAD da balkanski naftovod cusne u drugi plan ... Zapravo Irak je okupiran a na vidiku se ukazalo nesto za SAD mnogo probitacnije i, gle slucaja, bas u septembru 2002.! Bio je to naftovod od Bakua, preko Turske do Sredozemnog mora. Balkan je zaobidjen a sa njim i Evropa.

Balast proslosti i  ucinak italijanske levice na neuhvatljivoj granici izmedju zbilje i obmane

U tom pozoristu lutaka, gde smicalica smenjuje smicalicu, Italija igra zapazenu ulogu. Dovoljno je pogledati geografsku kartu. Koridor 10 (Trst), Koridor 8 (sve nase jadranske luke) i 5. (Trst),  prolaze kroz Italiju, sto znaci da je u sredistu interesovanja ma koja imperijalisticka varijanta da odnese prevagu. Toliki geopoliticki znacaj moze da objasni ogromno interesovanje i sredstva koja je Italija zadnjih deset godina ulagala u Balkan, ali ne moze da opravda ni opsti, povrsan odnos javnog mnjenja prema jugoslovenskoj tragediji, a ponajmanje, konkretno, nedopustivo ponasanje antiratnog pokreta i levice koji su celokupnu jugoslovensku problematiku uporno i svesno potiskivali iz svesti. Uostalom, Italija neresenih “pitanja” sa Jugoslavijom, drugim recima razloga za preispitivanje svoje savesti,  ima na pretek i od ranije. Koja su to pitanja? Pa evo, podjimo redom. Posle I Svetskog rata, pitanje prisilne italijanizacije i slovenofobicnog  nacionalizma, mahom na istoku. Pod fasistickom cizmom sledi krvava kolonizacija delova Jugoslavije, od Ljubljane do Pristine i od 1941. do 1943.  Italijanskih konclogora je bilo na Rabu i drugde, kao i logora za jugoslovenske robijase na sada italijanskoj teritoriji, npr. u Cervinjanu del Friuli. Stopa smrtnosti je u tim logorima bila veoma visoka, pa ipak, u italijanskoj istoriografiji to pitanje predstavlja jos jednu “crnu rupu” (42). 

A posle toga, i posle razilazenja sa Staljinom, jos jedna trauma, i jos jednom potiskivanje Jugoslavije, toga puta iz svesti  italijanskih komunista.  Ubedjen sam da sve ovo treba imati u vidu ako se zaista zeli temeljno sagledavanje i pretresanje pitanja antijugoslovenske nastrojenosti velikog  dela italijanske levice. Raskidom KPJ sa Staljinom, zapravo dolazi do narusavanja prirodnih odnosa italijanskih  i jugoslovenskih komunista - racunajuci tu i jugoslovene italijanskog porekla u Sloveniji i Hrvatskoj, koji su tokom svih ovih decenija zadrzali belo-crveno-zelenu trobojku sa petokrakom u sredini. Medjupartijski odnosi su naruseni uprkos tome sto su bili zadojeni linfom antifasisticke Narodno-oslobodilacke borbe. Groblja na kojima je sahranjeno na stotine jugoslovenskih partizana poginulih u Italiji, najvecim delom u centralnom delu, potpuno su zaboravljena kao sto je zaboravljena herojska borba rame uz rame po sumama i gorama jedne i druge strane Jadranskog mora, rekao bih, citirajuci C. Del Bela, po uzoru na "damnatio memoriae".   Da ne pominjem hladni rat izmedju vidalijevaca i titoista koji je neposredno posle '48. u Trstu uneo razdor u komunisticki pokret  (43). U Italiji eto dolazi do slucajne podudarnosti interesa antikomunisticke, dakle, antijugoslovenske desnice sa interesima ibeovaca, dakle, antijugoslovenski nastrojenih. Iz toga sledi opsta atmosfera antijugoslovenske netrpeljivosti  pod ionako nepovoljnim okolnostima koje su dale pecat hladnom ratu. Da navedem samo neke: uvrezeni nacionalizmi, uloga kontroverznih dvolicnih licnosti i redovno periodicno podgrevanje trauma iz ratnih i poratnih godina –  npr. pitanje masovnog iseljavanja iz Istre i Dalmacije i ratnih zlocina, stvarnih i izmisljenih (44).

U toj i tako neprijateljskoj atmosferi mogu se potraziti neki od uzroka nerazumevanja imperijalistickog i bratoubilackog rata koji je buknuo '91. U redovima KPI bile su tada  i jos uvek su u redovima raznih parlametarnih grupa, istaknute licnosti  – od kojih su pojedini cak poreklom iz Julijske Krajine, Slovenije, Istre itd. - odgovorne za medjunarodne odnose, dakle dobro upucene u dogadjaje i, uopste,  u celokupnu balkansku problematiku. Tokom svih ovih godina, njihov doprinos ne samo da je zatajio,  nego je cesto umeo biti cak poguban, utoliko sto su pruzili ideolosku podrsku secesionistima a '99 podrzali sramno bombardovanje. Zahvaljujuci svojim poznanstvima, kako u Italiji, tako u Jugoslaviji, oni su u raznim svojstvima bili aktivni u stvaranju « javnog mnjenja » bilo da su nastupali pred studentima, u sredstvima javnog informisanja, na tribinama fondacija, antiratnog pokreta ili mnogobrojnih drustvenih organizacija. U uslovima politicko-kulturne dekadencije koja se neverovatno pogubno odrazila na « levicu » jos pocetkom osamdesetih godina, zapravo su bez poteskoca mogli da plasiraju povrsna ili pak potpuno netacna tumacenja (« agresorski rat Srbije », rat « za nacionalno oslobodjenje », rat « za samoopredeljenje ») Cesto su te iste licnosti bivale u diplomatskoj misiji na tim prostorima za racun Italije i ekonomsko kolonijalnog osvajaca. Velika je steta pak, sto se nije cula rec bivsih partizana koji bi nas podsetili na herojske dane NOB-a, stavljajuci pitanje medjunacionalnih odnosa u istorijsku perspektivu. Nije se cuo ni glas jugoslovenskih komunista, koje nasa « levica » nikada tokom svih ovih dugih godina nije smatrala pozvanim da govore o visestrukom razaranju njihove domovine.
 
Oni koji se danas izjasnjavaju kao komunisti trebalo bi prvo da budu u stanju da slobodno i samostalno raspolazu izvornom i autenticnom gradjom, kako  bi slobodno i samostalno proucavali i tumacili istoriju Jugoslavije, nama prostorno i vremenski veoma blisku, dramaticnu i bremenitu posledicama. Ocigledno se moramo osloboditi balasti. Pored mucnog i sada vec anahronog nasledja o kojem sam vec rekao, tu je i tesko breme dugogodisnje ratne propagande, pojednostavljenih tumacenja iskljucivo u funkciji « prava coveka », tu je  « nadobudnost » izvesne levice koja se prekasno opsetila da u lutkarskom pozoristu nisu svi lutke ....Recju, treba misliti slobodno, a ne podlegati uticaju kojecijih interesa.   

Na hiljade uniformisanih Italijana periodicno se smenjuju toboze na zadacima « ocuvanja mira » na Balkanskom prostoru; prituzbi ima tu i tamo, kad se otkrije novi slucal leukemije ili neko tragicnim slucajem strada; medjutim, ako se zeli temeljno resiti problem, mora se jednostavno zahtevati povlacenje celokupne italijanske vojske rasporedjene van granica i ukidanje neokolonijalisticke politike, koja je uvek licemerno maskirana.

Jugoslavija kao paradigma potiskivanja

Oni koji su poslednjih godina pratili prilike u Jugoslaviji, bili su prenerazeni naprosto neverovatnim dogadjajima. Na primer:  oruzje je masovno doturano preko italijanskih luka (45), naci-nadbiskup je unapredjen u sveca (46),  podmetani su atentati sracunati na stvaranje psihoze terora i na zaostravanje situacije, bombardovane su izbeglicke kolone i fabrike ispred kojih su goloruki radnici bili zivi stitovi .. Naknadno smo saznali da su separatisti obucavani posredstvom profesionalnih agencija (47). Saznali smo da je i italijanska placenicka vojska imala udela u zlocinima i da nikada niko od vinovnika nije odgovarao za pocinjene zlocine, primerice, izvesni Delle Fave. Sve to, video je onaj ko je hteo da vidi (48). Ko nije zeleo da vidi, razume se, nije nista video,  zatvarao je oci pred nezeljenim prizorima, « potiskivanjem » nezeljene istine.

Vreme, medjutim, protice a iz dana u dan, vidjeno u Jugoslaviji vidjamo u drugim sredinama, reprizirano sa mnogo vecom lakocom i mnogo manjom lukavoscu. Kako u Jugoslaviji tako u Iraku, svima je dobro znano da se rat  temeljno i blagovremeno priprema uz pomoc sredstava masovnog strateskog dezinformisanja i kakve  globalne profesionalne agencije ili « korporacije » tipa Hill&Knowlton,  Ruder&Finn, ITN, Rendon Group, Soros institucija, doduse ni zapadne drzavne ustanove nisu postedjene tog posla... Kako u Jugoslaviji tako u Iraku, blacenje politickog rukovodstva i obecavanje « demokratskog rezima » pokazalo se kao cinicna obmana i podmetanje: Zapad je doneo razaranja, vojne ispostave, bedu i smrt; donece nove granice i nove medjunacionalne razdore, kolonijalne nedemokratske i omrazene rezime. Kako Jugoslaviji tako Iraku, humanitarni rat je doneo  bombe sa osiromasenim uranijumom po  civilnim objektima i infrastrukurama s pogubnim posledicama po privredu, prirodnu okolinu, zdravlje. Kako u Jugoslaviji tako u Iraku, imperijalisti se otimaju oko plena, sirovina, nafte, prirodnog gasa i ne brinu ni o cemu sem da vojnom silom kontrolisu sve puteve od interesa. 

Kako u Jugoslaviji tako u Iraku, u Avganistanu, na Kubi, u Siriji, u Severnoj Koreji – uvek jedni te isti problemi. Zato bi trebalo da antiratni pokret izgradi svest o ovim pojavama koje se ponavljaju uvek po istom kalupu. Trebalo bi da se bori protiv « potiskivanja » istine o Jugoslaviji i da je prihvati i sagledava kao paradigmu upravo zbog toga sto je od svih zaracenih zona Jugoslovensko ratiste nama najblize.
U tom smislu su govorili i sindikalni radnici « Zastave » na Trgu San Djovani na mitingu 15. februara 2003. (49)  Nazalost, bez neke narocite vajde i moram priznati da Jugoslavija i dalje biva potiskivana i to na raznim nivoima: zato je Jugoslavija paradigma u tom smislu (T. Bellone). Potisnuta iz Istorije, iz dnevne stampe, ne samo SFRJ, vec i Srbija i Crna Gora, potisnuta iz Atlasa, potisnuta u politicko-kulturnom smislu, potisnuta u Italiji, potisnuta sirom sveta i, ponajvise, potisnuta u samoj Jugoslaviji, gde su donedavno prezivljavane traume bile tako jezovite da je potiskivanje u zaborav bilo pitanje opstanka. Govoriti danas o Jugoslaviji, znaci dirati u zivu ranu. To je tako za Jugoslovene i sve  one koji su bili neposredno upuceni u dogadjaje te i sami imali bolna licna iskustva (50). Medjutim, traumaticna iskustva se ne mogu prevazici ako se ne sagledaju i racionalizuju pravi uzroci. Politika u tome moze da bude od velike koristi jer se bavi odnosima sirokih drustvenih slojeva koji su delili i koji ce uvek deliti jedinstven kulturni prostor. Zato je neophodno prevazici psiholoske barijere koje su delo propagande a nalik su novim «gvozdenim zavesama »  kojima se zeli razdor medju narodima, razdor medju rodbinom, razdor u svesti  svakog pojedinca. Jugoslovenima utoliko mozemo pomoci da prevazidju traume duboko urezane u svest, kako to cini psihoanaliticar, ili naprosto prijatelj.  Potrebno je takodje isticati pozitivne vidove identiteta i ocuvati ono sto sto cini njegovu najdragoceniju riznicu. (51). Bas kao zivot  ljudski, Istorija se nece vratiti  nazad, te se mora pisati i tumaciti bez mistifikacija. Inace nema buducnosti.
 
Sa te tacke gledista, veoma je znacajna pojava ozivljavanja vidova Jugoslavije u svim nekada federativnim republikama, kao i u jugoslovenskim zajednicama sirom sveta, po uzoru  na uprilicenje D. R. Nemacke izmedju cetiri zida jedne sobe u filmu "Good Bye Lenin". Ima u tim pojavama i nostalgije i simbolike. Pomenucu kao primer mnogobrojne internet sajtove, politicki angazovane organizacije, imanja omedjena i oznacena trobojkom i crvenim barjakom. Sve to skupa ima nedvosmisleno znacenje ali ne moze biti dovoljno. U Srbiji , kao u Bosni i drugde, vlada psihoza iscekivanja, gotovo promisljanja tragedije koja se na njih srucila i koja ih jos uvek potire. Kao veliko bdenje umrloj slobodi, zemlji rodnoj. Prevazilazenje tog pasivnog stanja je nuzno, ali nije automatsko: komunisti su pretrpeli velike gubitke a oportunizam je uslov koji levica mora da zadovolji da bi dosla do izrazaja; sindikat je grubo razbijen a tamo gde gnev radnika pocne da narasta, kao kakvim cudom, najednom « etnicki » terorizam pocne da uzima maha ili da nicu, kao pecurke posle kise, « zuti sindikati » ...... Uslovi zivota su veoma oskudni, te je, dakle, apsurdno ocekivati od Jugoslovena onaj stepen politicke i organizacione svesti kome ni sami nismo dorasli u Italiji i pored daleko povoljnijih materijalnih uslova. Oni koji su emigrirali, moraju pre svega da vode brigu o goloj egzistenciji, da sacuvaju radno mesto, obezbede smestaj, zapocnu novi zivot, i to je nuzno. Bilo bi daleko celishodnije kada bismo se zapitali kako prema tom pitanju treba da se postavimo, mi, italijanski komunisti.

Oni koji nisu pratili jugoslovenska zbivanja kroz dimnu zavesu ratne propagande, mogli su se uveriti da ratovi  ne izbijaju spontano, niti kao posledica necije « genetske sklonosti ka zlocinu »,  oni predstavljaju logicno ishodiste postojecih istorijskih prilika. U prvom redu  nagle i grube koncentracije i ekspanzije multinacionalnog kapitala i kolonizacije ne samo zemalja  Treceg sveta, vec i onih u srcu Evrope. No, prilike u tim zemljama su veoma nestabilne. Raspadom Jugoslavije niko nije dobio, pa nece dobiti ni zapadne velesile – a kada medju tim silama budu buknuli sukobi, logicno praceni nezadovoljstvom sirokih slojeva, proizvoljni poredak na Balkanu sunovratice se kao kula od karata.  Razlog vise da konstatujemo da je veoma pogresno ne poklanjati paznju onome sto se tamo dogadja.


Fus-note:

(1) Prema Ansi koja je objavila  “umrlicu” u februaru, nakon glasanja u Saveznoj Skupstini, Jugoslavija  je toboze bila “bure baruta citave 74 godine.”
(2)  29. novembra 1943. u Jajcu, u sredistu Bosne i  Hercegovine, Antifasisticko Vece Narodnog Oslobodjenja Jugoslavije postavlja temelje buduce visenacionalne drzave izrasle iz herojske borbe protiv okupatorskih sila i domacih izdajnika - nacionalista, nacista i monarhista.
(3) AAVV: "NATO in the Balkans", izdanje International Action Center, 1997.; Italijanski prevod izdavaca Editori Riuniti: "La NATO nei Balcani", 1999.
(4) Cak je i evropska Badinterova  komisije upozorila na necelishodnost  priznavanja Hrvatske zbog  neresenog  pitanja teritorija  na kojima su ziveli Srbi  koji su ocigledno bili listom protiv secesije Republike Hrvatske.
(5) Marta 1992. bivsi americki ambasador  u Beogradu,  Zimerman, predlaze muslimanima i Hrvatima da povuku svoj potpis sa Lisabonskog mirovnog sporazuma o kantonizaciji BiH.
(6) O masovnom stradanju ispred pekare i na Markalama u Sarajevu, kao i sire, o strateskom dezinformisanju javnosti preko medija, upucujemo citaoca na autora Misela Kolona  (Michel Collon) i njegove dve knjige
"Poker Menteur" i "Monopoly" (ed. EPO, Bruxelles).
(7) Pogledati clanke  Djervazija (S. Gervasi)  i Cosudovskog (M. Chossudovsky) u vec citiranom "NATO in the Balkans".
(8) “Demokratski Savez Kosova” Ibrahima Rugove i  njegovu politiku otcepljenja po etnickoj osnovi podrzavali su od 1990 ne samo “mirovnjaci” i borci za “prava coveka” vec i dobro poznate centrale za dezinformaciju tipa Fondacija Soros i Ruder i Fin  Pablik Global Afers. O ovoj drugoj preporucujemo da se procita Zak Merlino (Jacques Merlino) "Les Verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire", Paris: Albin Michel, 1993. Sto se, pak, tice uloge OVK (Uçk) , oruzane formacije po uzoru na “contras” u Latinskoj Americi, aktivne od 1997. blagodareci Nato podrsci, upucujemo na izvanrednu knjigu autora  Jirgena
Alzasera (Juergen Elsaesser) "Ratne Laze" ("Menzogne di guerra") Napoli: izdanje La Cittŕ del Sole, 2002.
(9) Najiscrpniju dokumentaciju o ovoj jos jednoj medijskoj “crnoj rupi”  u Italiji  je priredio Odbor Naucnih Radnika Protiv Rata: treba pogledati njihov izlog http://www.scienzaepace.it.  Moram pomenuti i  video snimak “Bombardovanje hemijskih postrojenja” ("Bombe sulle industrie chimiche") autora Sase Adameka.
Alberto Taroci  je priredio njegovo italansko izdanje.
(10)  Dva izvora “bez mane”  o tome govore: casopis "30GIORNI", broj 2/2003 Djulija Andreotija  pod naslovom: "4 godine posle humanitarnog rata na Kosovu. Bombe, pa haos."  i "La Tribuna  di Treviso" koja je objavila intervju sa Masimom Kacarijem 30. marta 2003.
(11) O “etnickom ciscenju” i teroru koji danas vlada na Kosmetu, Misel Kolon je sa Vanesom Stojiljkovic objavio video kasetu, jos jedan dragocen dokument. Italijansko izdanje “Ukletih sa Kosmeta”  mozete naci kod "SOS Yugoslavia" di Torino (posta@resistenze.org).
(12) Doci do istorijske gradje  o ovoj temi  u mraku fakticke cenzure pravi  je podvig. Citaoca ipak upucujem na clanke Fulvia Grimaldija objavljene u “Ernestu” kao i na sveske sa radovima R. Djistija, A. Hoebela i F.
Grimaldija  “NATO u Jugoslaviji: Od agresije do puca” kao i na knjigu  E. Vinje "Jugoslavija 2001",  u izdanju La Cittŕ del Sole, Napoli, 2001. Zbivanja u Jugoslaviji, medjutim, pomno prati internet-bilten JUGOINFO:  http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages/
(13)  O konkretnim akcijama solidarnosti citalac ce naci korisna obavestenja na:  http://www.ecn.org/coord.rsu/guerra.htm
(14)   U stvari, vec posle neuspelih predsednickih izbora, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori, usled veoma slabog odziva biraca, dakle njihovog ocitog otreznjenja, nastaje veoma ozbilljna institucionalna kriza na svim nivoima, kriza koju su samo jos vise produbili februarskim pretakanjem “federacije” u “zajednicu”  i sada, natezanjem oko pisanja novog Ustava.
(15) Rec je o "Nacionalu" i "Identitetu", crnogorskom "Danu" zabranjeno je samo izlazenje u Srbiji. Valja imati na umu da posle oktobra 2000. drasticno biva smanjen broj glasila opozicije, izmedju ostalog, i iz
neposrednih, finansijskih razliga. A isto tako i da mnogi mediji bivaju prodati stranom kupcu, ne samo Sorosu, vec i B. Hombahu i njegovom WAC-u (Vestdojce Algemajne Cajtung) vlasniku glavnog beogradskog dnevnika, nekada ugledne “Politike” .
(16) "Tribunal ad hoc" ne treba brkati sa daleko legitimnijim i odranije postojecim Medjunarodnim Sudom nadleznim za medjudrzavne sporove takodje sa sedistem u Hagu.
(17)  Predsednica Tribunala, Gabrielle Kirk McDonald, 5. aprila 1999. biva ovencana ordenom Vrhovnog suda SAD i tom  zgodom  bez  dlake na jeziku daje sledece objasnjenje: << Veliku pomoc smo dobili od
zainteresovanih vlada, ali  mnogo dugujemo i licnom  zauzimanju Olbrajtove. [napominjem da je proteklo tek desetak dana od pocetka bombardovanja] Kao stalni predstavnik u  OUN , ona je priljezno radila na
formiranju Tribunala.  Zapravo, kada mi kazemo ‘majka Tribunala’,  sto cinimo cesto, to se onda odnosi na Olbrajtovu ... >> Dakle  "mamma Tribunala” nije Ema Bonino!
(18)  U saopstenju za stampu  objavljenom u Hagu 19. aprila 1999. (JL/PIU/397-E) citamo sledece: <<U ime Medjunarodnog Tribunala  za zlocine sa prostora bivse Jugoslavije,  predsednik tog  Tribunala, sudija Gabriel Kirk Mak Donald, duboko se zahvalila vladi SAD na dodeljenim sredstvima za realizaciju Programa doskociti  (outreach) u iznosu od 500 hiljada americkih dolara. Harold Koh, podpredsednik Odbora za demokratiju, prava coveka i rad, objavio je ovu odluku americke vlade 16. aprila 1999. na konferenciji za novinare u sedistu TPI.  ”Ovako izdasan dar, preko trecine budzeta pomenutog Programa doskociti, omoguci ce Tribunalu ne samo da poruku o nepristrasnosti pravde uputi vladama i zakonitim predstavnicima bivse Jugoslavije, vec pre svega porodicama stradalih”, kaza Koh .>> Kakva srceparajuca izjava, pogotovo iz  usta funkcionera americke vlade koja u tom istom casu bombama seje smrt medju tim istim porodicama!
(19) Konferencija za stampu, 17. maja 1999.
(20) Nedavne poternice i hapsenje nesto sitne ribe UCK-a niukoliko ne moze uticati na opstu sliku; isto vazi i za Nasira Orica, muslimana iz Bosne koji je iz  Srebrenice, ‘zasticene enklave’ sa svojim hordama palio i zario po okolnim srpskim selima 1992 i 1993. Dakle mnogo pre 1995. i dogadjaja o kojima nas je svetska stampa tako uporno obavestavala, mada tek treba da se precizno utvde i njihov tok i  njihove razmere. (upucujemo opet na knjigu Jurgena Elzasera) Sto se Hrvata tice, Hag nijednog  politicara nije “optuzio”.  Doduse, hrvatska drzava je dosad uporno odbijala svaki vid  saradnje pa cak i kada je rec o vojnim licima odgovornim za ubistvo Srba iz Krajine i Slavonije.
(21) Pokojni Franjo Tudjman je autor nesumnjivo revizionistickih radova o nacizmu;  Alija Izetbegovic, autor ‘Islamske deklaracije’ povezan je sa Saudiskom Arabijom, Iranom, Pakistanom i Ben Ladenom, a postoji i uverenje da je u II svetskom ratu bio pripadnik nacistofila, Mladih  muslimana;  vodji OVK, pa i oni u Makedoniji,  na poternicama su sirom sveta zbog veza sa kriminalom. Svi su oni bili osudjivani, a pojedini  i kazne zatvora izdrzavali u SFRJ zbog potstrekivanja na  medjunacionalnu mrznju.
(22) Strana 11467  zapisa, relativna za pretres na  dan 10. oktobra  2002. ostace trajno upamcena  kao presedan. Dogodilo se da jedan sudija (Ricard Mej) javno u sudnici izjavi  da Tribunal  prihvata  rekla-kazala kao  dokazni  materijal.
(23) Da je “neophodno” sprovesti istragu protiv Milosevica objavile su na zajednickoj konferenciji za stampu, takozvana “mama tribunala ad hoc’’ Olbrajtova i predhodnica Karle Del Ponte na mestu “tuzioca” Luiz  Arbur u Vasingtonu 30. aprila 1999. Zvanicni dokument kancelarije predstavnika Stejt Departmenta moze se pogledati na donjoj adresi: http://secretary.state.gov/www/statements/1999/990430a.html .
(24)  Da bi se sagledao u punoj meri udarac koji su zemlji, njenom dostojanstvu  i njenoj istoriji zadali placenici  Nato pakta u srpskoj vladi, dovoljno je reci da je za izvrsenje otmice izabran 28. juni, simbolican
datum za srpski narod. Na taj dan 1389. zavsen je cuveni boj protiv Turaka, godine 1914. u Sarajevu je izvrsen atentat, a Milosevic 1989. drzi svoj cuveni govor u Kosovu Polju isticuci da narodi neizbezno moraju ziveti u zajedno i biti ravnopravni. Tekst govora na donjoj adresi:  http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/1112 ).
Ne iznenadjuje stoga sto je Komitet Sloboda za 28. jun zakazao internacionalnu protestnu akciju  ispred  “tribunala”.
25) Oprecno misljenje Ustavni sud ce izreci 6. novembra 2001. Tekst te odluke  objavljen  je 28. novembra u Sluzbenom listu FR Jugoslavije  br. 70/01.
(26) Takozvani "prijatelji suda"  su odmah  pokazali koliko su ozbiljni  tako sto je jedan od njih za stampu izjavio da je ubedjen da ce Milosevic biti osudjen, te biva smenjen po Milosevicevoj zalbi.
(27) Neil Clark, "New Statesman" 28. april  2003.  u povodu knjige: "Yugoslavism: histories of a failed idea (1918-1992)" Dejana Djokica (izdavac Hurst & co. 369 strana, ISBN 1850656630).
(28) Zapanjujuci uspon Karle Del Ponte razoblicio je u intervjuu kljucni svedok u slucaju Mabetex-Pacolli, Felipe Turover, optuzivsi je da je minirala istrazni postupak i nepotrebno ugrozila zivote svedoka.  (KONKRET, dicembar 2002. Italijanski prevod procitajte na:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/2137 ).
(29) Pretres se moze pratiti u intrnacionalnoj mrezi na sledecim adresama:
http://www.slobodan-milosevic.org/
http://www.domovina.net/Icty/eng/room1.ram
http://hague.bard.edu/video.html
http://tribunal.freeserbia.com
(30) »Husein i Milosevic... kao diktatori slice jedan drugom. Pitanje koje sebi postavlja civilizovani svet, a sve za dobrobit demokratije, glasi: kako preduhitriti diktatorrske potencijalitete... Mi Kosovci bogu da zahvalimo za nato agresiju. Spaseni su jedan narod i jedna civilizacija »  Rugova, prema Ansinoj vesti 13/02/2003.
(31) Brisanje Jugoslavije, dosledan je sastavni deo programske politike DOS-a , sa svim svojim reakcionarnim konotacijama. Potkrepicu to sa dva iz niza primera: U svom prvom javnom govoru u svojstvu jugoslovenskog predsednika u Beogradu za vreme puca 2000. Kostunici ce omakao lapsus: on se nije obratio « slobodnoj Jugoslaviji », vec, « slobodnoj Srbiji » a jedna od prvih mera Djindjiceve vlade nesumnjivog simbolicnog znacenja, bila je dodela pasosa i « Belog Dvora » « prestolonasledniku » porodice Karadjordjevic koji nikad nije ziveo u Jugoslaviji.
(32) Beta/Tanjug: 4. maja 2003. Vujanovic izjavljuje da ce 11.  maja biti raspisan referendum u Crnoj Gori. Biva izabran, ali, referendumu se nije odazvala ni polovina biraca. Opozicija je referendum bojkotovala. Ipak, osnovni razlog slabog odziva treba traziti u rasprostranjenom nezadovoljstvu i rezignaciji javnog mnjenja. Uprkos raznim smicalicama, u Italiji je i dalje u postupku istraga o mafiji i krijumcarenju cigareta . U mafijaske radnje su prema svim saznanjima bili upleteni izmedju ostalih, bivsi predsednik, Djukanovic,takodje secesionisra, i kamorista, F. Prudentino, nastanjen u Crnoj Gori. Pocetkom jula, Istrazni sud za Napulj trazi Djukanovicevo hapsenje po osnovu “organizovanog kriminala i sverca cigareta strane proizvodnje (clan 416 e 291 quater; ANSA 4/7/2003).  Pomenuti istrazni postupak mozemo shvatiti i kao siru akciju EZ protiv americkih multinacionalnih kompanija, recimo Filip Morisa i RJ Rejnoldsa koje su na najcelishodniji moguci nacin iskoristile sverc (videti: IWPR's Balkan Crisis Report, No. 446). Dakle, ipak se moze nazreti kakav-takav sukob izmedju SAD i EZ  u toj stvari, kao uostalom i u stvari nagovestenog razvod braka Srbije i Crne Gore.
(33) Grof (sic) Nikolaus Graf Lambsdorf, sef odeljenja bivseg specijalnog izaslanika OUN za Kosmet, M. Stainera, izjavljuje 9. maja 2003. na konferenciji u Becu da “Kosovo vise nikada nece biti u sastavu Srbije” (Beta, 11/5/2003); zvanicni Stajnerov zastupnik precizira: “Kosovo nije pokrajina u sastavu Srbije” (Beta, 11/5/2003). Bogatas Dz. Soros – inace povezan sa  National Endowdment for Democracy, tacnije sa Cia-om, veoma uticajan na Balkanskom poluostrvu blagodareci gustoj mrezi nevladinih organizacija i medijima koji su gotovo u potpunosti u njegovom vlasnistvu, ukljucujuci b-92 cije ime potseca na zloglasne americke bombardere B-52e - ”objasnio je sta valja ciniti na Balkanu (sic) u clanku objavljenom u Financial Times-u 23. maja 2003. uoci konferencije na vrhu u Solunu: na prvo mesto istice “nezavisnost” Kosova i Metohije  i raspustanje Zajednice Srbija i Crna Gora. Ricard Holbruk deli u potpunosti njegovo misljenje i to jasno kaze u intervjuu za “Kohe Ditore”.12/07/2003.
(34) O politickoj situaciji u bivsoj Jugoslovenskoj republici Makedoniji preporucijem clanak iz br.5/2003 ovog mesecnika (“Ernesto”) Nista se bitno nije promenilo, sem sto je izvrsena “smena na vlasti” velikoalbanskih secesionistickih stranaka. Ahmetijevi bojovnici su u vladi, a “demokrate” Dzaferija traze nezaobilazno cepanje po “etnickim” savovima.
(35) Da primetim da u Bugarskoj, uprkos pro-zapadnjackom rezimu, kao sto je slucaj i sa Makedonijom, prisustvo manjinskog, Turskog zivlja, za Nato-pakt predstavlja korisno sredstvo koje bi se lako dalo iskoristiti cim se za to ukaze prilika.
(36) Grcka je uz puno halabuke kupila vecinu akcija Rafinerije Okta iz Skoplja . Hellenik Petroleum sa pretezno ruskim ucescem u kapitalu, vlasnik je Crnogorskog Jugopetrola. (Tanjug 11/10/2002).
(37) Dnevne vesti: AP 7/9/2002, ANSA 9/9/2002.
(38) O petrolejskoj krizi kao uzroku « novih ratova » citaoca upucujem na autora: A. Di Fazio, "Contro le nuove guerre", (Protiv novih ratova) Odradek 2000. (http://www.scienzaepace.it); O sukobima interesa unutar imperijalistickog bloka u opstoj « trci » da svako za sebe prigrabi sto vise naftnih rezrvi predlazem Misela Cosudovskog  (M. Chossudovsky)  http://www.globalresearch.ca. Proteklih godina Evropljani su dospeli na prostor Centralne Azije, na primer u Kazakistan, zahvaljujuci izmedju ostalog i politici priblizavanja u odnosima sa Rusijom, medjutim, kada je rec o Balkanu, Evropljani su se opredelili za politiku suprotnu sopstvenim interesima. Bombardovanje 1999. bilo je pogubno zbog toga sto je unistena gotovo celokupna infrastruktura Dunavskog stozera. (10. Koridor)  Americki « Rat bez granica »  proglasen  vec 11. septembra, u potpunosti je izmenio politicku kartu naftom bogatih oblasti. Nedavnom angloamerickom agresijom na Irak, pogodjeni su interesi Rusije i Francuske, a Evropljani su istisnuti cak i sa naizgled zauvek  stecenih pozicija.
(39) Obratimo paznju na sledeci redosled dogadjajai: Pocetkom 2000. Evropska Komisija zapocinje sa Albanijom, Bugarskom i sa BJR Makedonijom pregovore o pristupanju Zajednici; aprila 2001.BJRM postaje prva zemlja na Balkanu potpisnica « sporazum o stabilizaciji i udruzivanju » Upravo u tom casu, rasplamsava se u nevidjenim razmerama teroristicka delatnost albanskih separatista koje naoruzavaju i obucavaju Englezi i Amerikanci, sto za uzvrat izaziva opstu destabilizaciju, te Makedonija neminovno biva unazadjena u svom stremljenju ka Evropskoj Zajednici. Sef misije OEBS u Makedoniji, Amerikanac Robert Frovik uzdize teroriste u rang ravnopravnih partnera i ucenjuje BJR Makedoniju; Ako je verovati posmatracima, odnosi makedonskih iredentista i Evropljana, a narocito Nemaca, vise nisu u toj meri idilicni. 
(40) Sa sedistem u SAD, konzorcijum AMBO ("Albenien, Makedonien, Bulgerien Oil") u direktnoj je sprezi sa americkim vojno-politickim sistemom, sa firmom Hallibuton i  zamenikom predsednika SAD, Dikom Cenijem, koji se vec procuo po tome sto je prigrabio sve radove na izgradnji vojne baze Kemp Bondstil za racun svog preduzeca Braun & Rut, a sada i celokupni iracki kolac.
(41) Tacnije, investicije je u julu obecala Americka Agencija za Trgovinu i Razvoj (Tanjug 22. e 23/7/2002) a protokol izmedju Hrvatske, Rumunije i Srbije  potpisan je 10. septembra.
(42) O italijanskim zlocinima na Balkanu u vreme II Svetskog rata pogledati  dokumentarni film BBC "Fascist Legacy" koji, iako cenzurisan na Radio TV Italije, uveliko obilazi filmske dvorane. Na tome treba zahvaliti u prvom redu  Nacionalnoj koordinaciji za Jugoslaviju iz Torina koja je mnogo doprinela njegovoj promociji u Torinu. Praznina, medjutim, ima sjaset i to na raznim nivoima: pocev od obucavanja ustaskih terorista u Italiji tridesetih godina , pa preko  ilegalnog iznosenja trezora NB Jugoslavije 1941. (u cemu je ucestvovao mladi Lico Djeli) do  stvaranja Velike nacifasisticke Albanije. Istoria o ulozi Italie na Balkanu napisana je nepotpuno i rdjavo.
(43) "Vidalijevci" po Vitoriju Vidaliju, sefu KPI za Trst i "ibeovcu". Neposredno posle 1948. frakcionastvo u Tristu uzima maha ali ne uvek u funkciji nacionalne pripadnosti. Licnost i uloga druga Tita u Trstu  i dalje biva umanjivana ili prepustena iskljucivo desnici u propagandne svrhe, uprkos tome sto je IX Korpus NOV oslobodio Trst.  Povrh razmimoilazenja Tito-Staljin – koje nije zadiralo u istorijat i neposredne italijansko-jugoslovenske partijske odnose, u  KPI je preovladalo misljenje da opredeljenje za « Trst Italiji »  ide u prilog kako njihovom nacionalnom, tako i institucionalnom legitimitetu (1953). Tito i Jugoslavija ce prihvatiti Toljatijevu pomoc u resavanju razmimoilazenja i ubrzo dici ruke od Trsta, iako su ga oslobodili 1945. i uprkos tome sto bi u protivnom ostalo kao Slobodna Teritorija Trst. Slovenski zivalj tada, pa i sada cini veliki procenat stanovnistva, narocito u radnickim naseljima i u kraskom pojasu, gde i danas preovladjuje slovenacki jezik.
(44) Slozeni su uzroci iseljavanja, ali se ne moze tvrditi  da je iseljavanje proisteklo iz medjunacionalne netrpeljivosti, kako to pokusavaju dokazati pojedini istoricari revizionisti, neofasisti. U to vreme, iseljavanje seoskog zivlja u gradove je opsta pojava. Trscani i Istrani su takodje odlazili u velike industrijske centre, pa i izvan zemlje. S druge strane, treba imati u vidu i politicko-ideoloske motive iseljavanja ( antikomunizam i/ili  kolaboracionizam), utoliko pre sto je u to doba Trst vrveo od Slovenaca, Hrvata i Srba kompromitovanih u raznim fasistickim i nacistickim pokretima, te izbeglih iz Jugoslavije upravo iz tog razloga.
Sto se tice « jama » treba napomenuti da je Trst sa okolinom posle 8. septembra pripadao III Rajhu ("Adriatisches Küstenland"). Kolaboracionisti svih fela pocinili su tu jezovite zlocine.  Partizani su na te zlocine odgovorili ispravno i, osim retkih slucajeva, nije bilo primera licne osvete.  Konkretno, odlucivao je narodni sud posleratne Jugoslavije o svakom slucaju po na osob, i valja znati da je mnogo manje smrtnih kazni izreceno u Julijskoj Krajini nego u isto vreme recimo u Pjemontu, ili Emiliji Romanji.  Uprkos tome, u vreme hladnog rata, pitanje « kraskih jama » poprima monstruozne razmere u sredstvima javnog informisanja, kao sastavni deo psiholoskog rata kojim su u tom kraju dirigovale sluzbe za spijunazu Decima Mas i Gladio. Taj psiholoski rat ce ponovo uzeti maha kao vid pritiska na Sloveniju i Hrvatsku (C. Cernigoi, "Operazione Foibe a Trieste", ed. KappaVu, Udine 1997).  A kao vrhunac svega,  propagandna kampanja oko « jama »  ciji istorijski koreni sezu do Adriatisches Küstenland i nacisticke stampe, ne samo da danas uziva punu podrsku revizionisticki nastrojenih  istoricara « levog centra », nego nije mimoisla cak ni skolske udjbenike u Italiji u kojoj se, s druge strane, o zlocinima koje je Italija pocinila  cuti.  Retko kad ce pomenuti kc-logor Riziera u San Saba, u samom Trstu.
(45) Bilo je slucajeva da su u te svrhe koriscene verske organizacije pa i humanitarne organizacije. Primerice, Crveni Krst i Kruh Svetog Antuna, organizacija u sprezi sa Karitas-om.
(46) Alojzija Stepinca, koji je zapravo simbol ustastva, papa Vojtila je proglasio svecem 3/10/1998. O nacizmu hrvatskog naci-klera videti M.A. Rivelli, "L'Arcivescovo del genocidio" (Kaos Edizioni: Milano 1999).
(47) Kao Military Professional Resources Inc., (Rezervisti profesionalne vojske) sa sedistem u Virdziniji, koja je pomagala Hrvatsku izmedju ostalog i u vojnim operacijama « Oluja » i « Munja  » u toku kojih su 1995. u uslovima opste zlocinacke ravnodusnosti « medjunarodne zajednice » Srbi proterani sa svojih vekovnih ognjista iako su tamo bili vecinsko stanovnistvo.
(48) Do gradje neophodne da se shvati kako je i zasto unistena Jugoslavija tesko se dolazi i gotovo da nikad nije prevedena na italijanski.  Pored citiranih, navescu knjigu Dajane Dzonston (Diana Johnstone): Fools' Crusade: Yugoslavia, Nato, and Western Delusions (nije prevedena na srpskohrvatski, ali na promociji na Sorboni 28/02/03 u organizaciji, izmedju ostalih i CNJ, D. Johnstone je za oglasni plakat predlozila Direrove Jahace apokalipse,  pa bi ta slika mogla da resi pitanje prevoda naslova knjige  :”Jahaci Apokalipse – Jugoslavija, Nato i Iluzije Zapada”, prim. prev.) Monthly Review Press, 2003, ISBN 1-58367-084-X)  Takodje je veoma korisna knjiga grupe autora  “Hidden Agenda: U.S./NATO Takeover of Yugoslavia“ (International Action Center, 2002, ISBN 0-9656916-7-5).
(49) Pokret koji se u Italiji solidarisao sa stradanjem Jugoslovenskih naroda tokom svih ovih godina dozivljava promene. Paradoksalno, Nato bombardovanje je podstaklo na razmisljanje i akciju. Takodje je ucinilo da jugoslovensko i srpsko pitanje izgube na nepopularnosti i dobiju na razumljivosti, uprkos prilikama na terenu koje su se dramaticnom brzinom pogorsavale i dovele sada vec do potpunog brisanja Jugoslavije iz geografskog atlasa. Pokret je u sustini prosao kroz tri etape: prva, do pocetka bombardovanja, protekla je u znaku humanitarne pomoci na cisto antiratnoj osnovi i sustinski u opstem nepoznavanju i nerazumevanju dogadjaja i prilika; druga etapa, grubo receno do pocetka 2001. protekla je u znaku ozbiljnijeg pristupa problematici i prvih akcija solidarnosti sa Srpsko-Jugoslovenskom stranom; treca etapa je ova danasnja, gde je primetan veci stepen zrelosti promisljanja ali i nizi stepen angazovanja. No, pokret nije zamro. Naprotiv.  Ako se uporedi sa moralistickim ili humanitaristickim pristupom, koji je tipican za krizne situacije i « volonterstvo »,  na primeru Jugoslavije odmah uocavamo spoj humanitarnog i politickog rada, internacionalistickog  i antiimperijalistickog. Primerice, uspostavljen je neposredan kontakt sa bombardovanim radnicima, sto je bila prilika za sagledavanje njihovih problema na licu mesta i uocavanje dejstva  strateskog dezinformisanja. Medjutim, jugoslovensko pitanje je nesumnjivo bilo nedovoljno prisutno u sirem antiratnom pokretu iz vise razloga, medju kojima nije na odmet pomenuti i nedovoljan stepen spremnosti na suceljavanje misljenja, nedovoljan stepen analiticnosti i koordinacije medju nosiocima akcija, sto je imalo za posledicu da te akcije ostanu bez sireg odjeka.
(50) Psiholoski, unutrasnja dinamika « potiskivanja » Jugoslavije mozda podseca na slozene odnose dvoje ljubavnika, koji, suoceni sa razlazom, a sve u njegovoj funkcij, nepotrebno sebi nanose bol, pogrdama i uvredama potiskujuci uspomene na lepe trenutke sazivota. Ili, takodje, na razdore i raskole koji prate rodbinske razmirice. Kod Jugoslovena uopste uzev, manifestovanje sklonosti ka omalovazavanu sopstvene proslosti stvaranjem pogresne predstave o njoj, imalo je za posledicu produbljivanje vec nanetog bola i spada u red istog psiholoskog mehanizma.
(51) Rec je o stvaralastvu u oblasti muzike i filma, arhitekture i knjizevnosti,  slikarstva, rec je o prirodnim bogastvima, sportu i tipicno nacionalnim proizvodima. Ukratko, o svemu onome sto sacinjava vitalni princip, nadahnucima bremeniti  identitet, kontrapunkt mitu o sili, nacionalizmu, svemu onom reakcionarnom i nazadnom sto tirani izbljuju svaki put kada krvavom cizmom gaze Balkanom.


Rad je ovaj pretezno utemeljen na bogatoj gradji redovnih dnevnih informativnih biltena Nacionalne Koordinacije za Jugoslaviju (CNJ). Gradja je upisana pod JUGOINFO i moze se konsultovati na adresi koja sledi:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages
CNJ smo osnovali 2001. u zelji da pruzimo uvid u  mnogobrojne akcije tada vec u punom zamahu, kao i da doprinesemo povezivanju i medjusobnom upoznavanju nosilaca tih akcija u domenu politike, kulture i informisanja, ali isto tako i u domenu ciste ljudske solidarnosti, prijateljstva i zajednickih uspomena i pamcenja. Tokom protekle dve godine organizovali smo vise predavanja i raznih susreta, promovisuci knjige i filmove.

Adresa:  jugocoord @ tiscali.it - http://www.cnj.it


Preuzimanje teksta, bilo u celosti ili delimicno, dozvoljeno je pod uslovom da izvor bude citko naveden.

The total or partial reproduction of this text is allowed only if the source is mentioned fully.



Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - onlus
 
sito internet: http://www.cnj.it/
posta elettronica: jugocoord(a)tiscali.it
notiziario telematico JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages