Informazione

(italiano / english / francais)
 
Uranio "impoverito", morti e suicidi
 
1) Flashback 2018: 
– Conclusi lavori della Commissione Parlamentare. Ecco cosa è emerso
– Necessaria l’approvazione della proposta di legge Scanu
2) Addio al carabiniere Daniele Nuzzi. "Un'altra vittima dell'uranio impoverito"
3) Uranio impoverito: colpa di stato (06/05/2019 -  Nicole Corritore)
4) Uranio impoverito, “trovate tracce nel midollo di soldato suicida” (FQ 28.5.2019)

(english / srpskohrvatski / deutsch
Il premio "Sigillo del tempo", assegnato in Serbia per i migliori libri dell'anno, ha visto tra i vincitori di questa edizione Ž. Jovanović, ex Ministro degli Esteri jugoslavo attualmente presidente del Forum di Belgrado per un Mondo di Eguali, autore di: "Risoluzione 1244 – chiave della pace in Europa")
 
 
Prize „Pečat Vremena“ Awarded to Živadin Jovanović
 
1) Prize „Pečat Vremena“ to „1244 - The Key to Peace in Europe“ by Mr. Živadin Jovanović (16 May 2019)
2) Одлуке жирија за награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију (Радован Радиновић)
3) РЕЧ Ж. Јовановића поводом уручивања награде: Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

 
Isto pogledaj:
 
Живадину Јовановићу уручена награда ПЕЧАТ ВРЕМЕНА (Београдски форум за свет равноправних, 13.5.2019.)
 
Недељник Печат о награди Печат времена (13 мај 2019)
 
---
 
TAJNI TRANSKRIPT - Klinton unistavao Srbiju i pregovore Milosevic/Tudjman - DJS - 21.05.2019 
Jutarnji Program TV HAPPY. Gost: Živadin Jovanović - Nekadašnji ministar spoljnih poslova. Voditelji: Milomir Marić i Katarina Korša
 
 
=== 1 ===
 
Auf Deutsch: Der Preis “ Zeitstempel“ für das Buch „ 1244 – Der Schlüssel für den Frieden in Europa“
 
Na srpskohrvatskom: Награда „Печат Времена“ књизи „1244 кључ мира у Еропи“
 
 
 

PRIZE  „PEČAT VREMENA“ AWARDED TO „1244 - THE KEY TO PEACE IN EUROPE“

Thursday, 16 May 2019
 

A prestigious annual reward “Pečat vremena” (“The Seal of Times”) has been awarded to Mr. Živadin Jovanović, President of the Belgrade Forum, for book “1244 – The Key to Peace in Europe”, jointly published in 2018 by the Belgrade Forum for the World of Equals and the Serbian Literary Association.

This prize is shared by Mr. Jovanović and Academician Vlado Strugar, co-laureat for book “Yugoslav December 1, 1918”.

The “Pečat vremena” Prize is awarded annually for the best book in the domain of science and social theory, and also for the best literary work firstly published in the previous year. The literary prize for 2018 has been awarded to Mr. Gojko Đogo for poetry collection “Klupko”.

The awards were given to the laureates at the ceremony convened on the St. Vasilij of Ostrog Day, on May 12, 2019, in the reception hall of the Yugoslav Cinematheque in Belgrade.

The awarding ceremony was attended by a significant number of scientists, cultural scholars and public dignitaries, politicians and diplomats, including the SANU Academicians: Vasilije Krestić, Matija Bećković, Ljubiša Rakić, and Časlav Ocić; among other prominent attendees were Dragan Stanić Negrišorac, President of Matica srpska, Irinej Bishop of Bačka, Nenad Popović, Minister of Innovation and Technological Development in the Government of the Republic of Serbia, Aleksandar Gajović, State Secretary in the Ministry of Culture and Information, Aleksandar Čepurin, Ambassador of the Russian Federation in Serbia, Milovan Vitezović, President of the Association of Writers of Serbia,  Zoran Avramović, Director of the Institute for the Promotion of Education, and previous laureates of the “Pečat vremena” Award.

On behalf of the jury, the awards were elaborated by Prof. Radovan Radinović, General retired (for science and social theory) and Prof. Dr Jovan Popov (for literature). 

Belgrade Forum for a World of Equals

 
 
=== 2 ===
 
 
Одлуке жирија за награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију
понедељак, 13 мај 2019
 

Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Као што то и сам наслов најављује, књига академика Стругара је написана у спомен на стоти јубилеј уједињења Јужних Словена. Посвећена је официрима и војницима српске војске који су то уједињење донели на својим бајонетима. Текст посвете је и по језику и по садржају симболички, врло необичан и истовремено врло емотиван, па ћу га цитирати:
«СТОЈАДИНУ МИЛИЋУ и свим официрима и воницима у одбрани отаџбине по оцени Врховне команде – борби названој Велики рат Србије за ослобоеђење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914-1918, родољуб дужан особито поштовање, чедан однос, поносан благослов, увек захвалност; све китицом речи свечано означење части и славе ових јунака».

Награђени аутор, Владо Стругар, спада у ред најзнаменитијих историчара нашег народа. Написао је преко 30 књига и студија, од којих неке на руском и немачком језику. Рођен је у близини престоног града некадашње српске Спарте, која је то данас на жалост све мање. На Цетињу је завршио Гимназију, а потом ступио у НОР у којима је учествовао од његовог почетка до краја. Дипломирао је историју, магистрирао и докторирао. Докторат историјских наука стекао је на Институту Словенске академије наука Совјетског савеза у Москви. Највећи део свог радног векао провео је на истраживању у Војно-историјским институту ЈНА. Владо Стругар је академик три академије наука и то Црногорске од оснивања (1973.), Македонске од 1981. и САНУ од 1994. године. Како се опробао и у литералној прози, члан је Удружења књижевника Србије по позиву. Иначе, Стругар је и пуковник војске.

Награђено дело академика Стругара обима је 280 страна  и опремљено са 648 фуснота. У њима су цитирана бројна документа из домаћих и страних архива и наведено преко две стотине имена страних и домаћих аутора разних струка: историчара, правника, филозофа, политичара, државника и великих војсковођа. Посебну документациону вредност овој књизи даје педесетак фотографија знаменитих личности: владара и војсковођа, са подацима о њиховим политичким и војним улогама и доприносима, токовима и исходу тзв. Великог рата.

Као што се из наслова може закључити, књига се бави уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а написана је у спомен 100-годишњем јубилеју тог чина. О уједињењу Јужних Словена написане су целе библиотеке књига, тако да би се могло помислити да се ту нема шта више ни рећи, нити написати. Па ипак, дело академика Стругара у којем он обрађује уједињење као процес, а не као догађај, делује свеже и публицистички и књижевно, а емпиријски веома уверљиво и утемељено. У делу се на нов и оригиналан начин сучељавају друштвено-историјске околности у којима је дозревала ујединитељска идеја, са победничком мисијом српске војске и њене Врховне команде у стварању услова за уједињење и за одбрану те идеје и тог програма од небројених изазова и сметњи које су им стајале на путу, од оних унутрашњих до оних спољних.
Као што је то већ речено, уједињење је остварено искључиво као тековина бриљантних ратних похода победничке српске војске, од Солунског фронта и Кајмакчалана, преко Битоља и Ниша, до Београда, Новог Сада, Осијека, Загреба, Сплита, Дубровника, Подгорице и црногорског приморја. Слободу и уједињење су та славна војска и њен страдални народ платили небројеним погибијама и другим страшним последицама. Те ратне подвиге и доприносе су јој признавали сви јужнословенски народи које је та војска ослободила дуговековног робијања под аустроугоарском царевином. У прилог томе Стругар наводи бројне и дирљиве изразе захвалности које су представници тих народа и покрајина изражавали српској војсци, од Љубљане и Загреба, до Сплита, Сарајева и Дубровника. Илустрације ради, навешћу само једну од тих захвалница. Када је 20. новембра 1918. године улазио у Сплит 2. батаљон 13. пешадијског пута Тимочке дивизије, дочекало га је на пристаништу преко 20 000 људи поклицима «Живјела српска војска, живјела Југославија». Тог часа, Јосип Смодлака, вођа Хрватске пучке странке, узвикнуо је поздрав «Браћо срцу нашем најмилија, неумрели витезови српски, добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, дико наша, поносу наш, цвијете наш најмилији. Јача и силнија од побједе оружија, била је она ваша победа над срцима нашим, над клонулости нашом,над очајем нашим», како ли ове речи разумети данас у контексту недавне јурњаве за српким младићима по сплитској риви који су дошли да играју ватерполо, а спашавали су живу главу од помахнитале руље која је хтела да их линчује, тако што су скакали у ледено море.
Иако је несумњиво био и остао горљиви поклоник идеје уједињења Јужних Словена, академик Стругар није остао и некритички заробљеник те идеје. Он је свестан чињенице да је, остајући верна уједињењу, Србија готово изгубила цео двадесети век, у којем је требало да жање плодове својих великих ратних победа, извојеваних на правој страни историје. Уместо тога, Србија је своју државност и велике ратне губитке поклонила Југославији, која ће се показати као илузија, па и заблуда и нестати у крви, највише управо оних који су је стварали, а то су били Срби. О свим екстерним и интерним контроверзама, слабостима и противуречјима пред којима се нашла нова држава од њених првих дана, а који ће радикално ометати њено функционисање и стабилност, академик Стругар је нашироко и надугачко писао. Када се то има у виду, остаје нејасно како је Југославија  уопште стала, макар и на тако климаве  ноге , какви су били темељи те нове државе.

Посебан куриозитет који одликује ову књигу академика Стругара, а који је иначе веома необичан за данашње време, нарочито када су у питању сувопарна казивања, каква су несумљиво историјска и историјографска дела је језик којим је она написана. Иако смо Стругар и ја рођени на раздаљини од неколико десетине километра, иако памтим дуго, готово колико и он, мени је тај његов језик непознат. Тај избор речи из неких давних времена, њихово фино слагање у реченици на један посве необичан начин, језик и стил Стругарове књиге чини колико оргинланим, толико мелодичним и поетским. Усуђујем се рећи да Стругар, својим писањем па и усменим беседама, ствара неки свој језик, опет Радована Белог Марковића у српској књижевности, ако ја смем ту да нешто упоређујем.

Други аутор са којим академик Стругар дели ово престижно признање је Живадин Јовановић, каријерни дипломата, вишегодишњи амбасадор наше земље у разним државама света, од Африке до Канаде. За време оружане агресије НАТО пакта Јовановић је био министар иностраних послова наше земље. Данас је он веома успешан председник Београдског форума за свет равноправних, невладине организације коју нико из иностранства не финансира, нити јој програмску концепцију диктирају страни фактори. Његово награђено дело се зове „1244 кључ мира у Европи“. У делу су штампани текстови који су настали у време када су Запад и НАТО припремали агресију, као и текстови настали током агресије и током њеног наставка другим средствима у протекле две деценије 21.-ог века. У тим текстовима су дата аутентична сведочења из прве руке, без ичијег посредовања и „фризирања“. Реч је о сведочењима аутентичног судионика свих догађаја о којима сведочи, и то са једне од најзначајнијих државничких функција тога времена.

Централна тема ове књиге је Косово и Метохија. То родно место сваког Србина кроз векове и данас, ма где се он налазио и живео. Косово и Метохија је историјско, културно, цивилизацијско и идентитетско средиште наше државе и народа. Без Косова и Метохије ми Срби не бисмо били то што јесмо. Управо из тих разлога Живадин Јовановић се пита као не изгубити Косово да не бисмо изгубили себе; како га и у ком формату сачувати; како остати и даље истрајати на тзв. европском путу, уз сталне претње отимањем Косова и уз сталне уцене да је цена европских интеграција одрицање од Косова и Метохије.
У одговору на ова питања Јовановић нам нуди оно што нам је већ дала светска организација, а то је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Та Резолуција нам нуди суверенитет над Косовом и Метохијом. Позивом на тај документ светске организације једино смо ми власни да одбијемо сваки захтев, сваку уцену и претњу којима се тражи да пристанемо на губитак тог најзначајнијег дела наше државе. Залажући се за стриктно поштовање Резолуције 1244, Живадин Јовановић упућује оштре али добронамерне критике нашим властодршцима због континуираног ружења народа и понављања да смо Косово изгубили у рату, да оно није наше и да није увек кроз историју било наше итд. Јовановић с правом сматра да такво понашање слаби преговарачку позицију наше земље и у народ и у јавно мњење уноси збуњеност и конфузију у погледу тога што ми можемо очекивати да добијемо из преговора о решавању тако виталног државног и националног питања.

Јовановић се не задржава само на критици, већ сугерише и оптимално понашање и залагање. Он тврди да питање Косова није ни демократско, ни хуманитарно, ни економско, ни територијално, ни демографско, већ еминентно геополитичко питање. Зато се проблем Косова и Метохије не може решити изван глобалне геополитичке игре великих центара моћи који су одувек имали кључну улогу у замршеном балканском геополитичком чвору, у којем је КиМ централна територија. Зато Јовановић предлаже нашим преговарачима да боље него што су то до сада чинили простудирају нова гибања на позорници светске моћи, на основу тих проучавања треба да уоче промене које су ту у току и које ће се наставити и даље, те да из тих анализа и проучавања на време закључе да светска кретања раде за нас и да нема потребе да се жури са изнуђеним решењима када је још увек однос на глобалном плану на нашу штету, а могао би ускоро да тај однос буде у нашу корист. До тада се ваља чврсто држати Резолуције 1244 која нам гарантује суверенитет над целином наше државне територије.

У својој књизи Живадин Јовановић врло снажно наглашаа државотворни карактер наше националне егзистенције. Он у неким деловима књиге чврст наглашава, не само правни аспект субјективитета државе коју представља као амбасадор и као министра, него и суштинску државотворну димензију српског народа, која не прекинуто траје од Карађорђа, преко стицања независности 1878, све до ових дана када се цео Запад труди да нам оспори државотврни статус наше јужне покрајине и да нас примора да  се са тиме сагласимо. Јовановић сматра да нити морамо, нити смемо то прихватити. Тиме што смо то одбили 1999. године и због тога искусили и издржали оружану агресију, исказали смо као народ да нас није напустила државотврона, национална идеја, нити да ју је лако искоренити из историјске свести нашег народа, макар какве претње и опасности се пред нас поставиле. Дакле, није у основи наше бробе за Резолуцији 1244 само несумљива правна утемељеност овог документа, него иза того стоји снажан државотворни импулс који је српки народ испољио у 19. веку и који га је довео до позиције да може да се бори и за интересе на Косову и Метохије и за своје интересе, за друге крајеве српских земаља као што су Република Српска и Црна Гора. И на те српске земље наш народ је пренео државотворну димензију.

Посебан квалитет награђеном делу Живадина Јовановића дају двадесетак прилога штампаних на крају књиге. Реч је о резолуцијама, плановима, декларацијама, писмима угледних и утицајних политичара и државника итд. Сви ти прилози односе се на разне аспекте политичке и државне кризе наше земље везано за оружану агресију НАТО и њене последице, укључујући статус  Косова и Метохије. Подаци, ставови, опредељења и сугестије садржане у тим документима могу бити солидна емпиријска грађа за нека нова истраживања наше блиске прошлости.  То награђено дело чини још актуелнијим и значајнијим. На крају, у име жирија, лауреатима желим најпре, да нам поживе, а онда и да нас дарују  неким својим новим писанијама.

Председник жирија за награду „Печат времена“
Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији

 
=== 3 ===
 
 

Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

 

Р Е Ч
На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд

 

Ваше Преосвештенство Владико Буловићу,
Ваша Екселенцијо Амбасадоре РФ господине Чепурин,
Поштована Господо министри и државни секретари,
Поштовани господине Вучелићу,
Поштована госпођо Богдановић,
Поштовани Председниче жирија, професоре Радиновићу и чланови жирија,
Поштовани нови и досадашњи добитници награде „Печат времена“,
Поштована чланови САНУ,
Уважене даме и господо,

Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.

Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.

Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије. 
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану, већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима.  Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на «благотворни» допринос Минхенског договора? Или, је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? Са којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“ д ли зато што је упарен са моделом две албанске државе – први, је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине а не нека „балкански“, скоројевићки  или меркантилистичк изум. Тачно, има комесара, надкомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“. Право се чува и враћа самопоуздањем, јасноћом, одлучношћу у борби, не колебљивошћу, залетањем и поводљивошћу.
 

Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује!
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни  идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила Велика Албанија? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?

Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“?

Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин  разраде и примене широке аутономије у пракси.
 Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне агресије НАТО. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности. 

Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У  свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер, Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да притом одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.

Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и  условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999. 

Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално. 

Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је  НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности. 

Даме и господо, 
Као редовни читалац и повремени сарадник, „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка.  Дакако, «Печат» је најпре и највише је посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа али, такође, Балкану, Европи и глобалним кретњима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. »Печат» бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне  ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности «Печат» је далеко више од часописа и новине. Зато је тако велика част бити добитник награде «Печат времена». 
Време «Печата» тек долази. Хвала. 

 
In realtà in quel frangente (3 febbraio 1998) l'Italia e la NATO si preparavano, tra embarghi minacce e sostegno ai tagliagole dell'UCK, ad aggredire la RF di Jugoslavia (Serbia e Montenegro) per strapparle la provincia del Kosmet e smembrarla definitivamente.
A parte questa circostanza, non marginale, la ricostruzione della strage del Cermis fatta nell'articolo è dettagliata e fa indignare

(english / srpskohrvatski / italiano)
 
Cronache del Ventennale / 2: 
Interviews to Z. Jovanovic
 
 
1) Interview of Ž.J. and more reports on the Belgrade Conference on the Swiss magazine Current Concerns
2) Interview of Ž.J. by Fulvio Grimaldi / Parla il ministro degli Esteri di Milosevic (21.3.2019.)
3) Interview of Ž.J. by Maurizio Vezzosi (April 2019)
4) Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем (22 мај 2019.)

(english / italiano) Testo e video dell'intervento del nostro segretario alla Conferenza organizzata dal Belgrade Forum for the World of Equals nel ventennale della aggressione NATO contro la Jugoslavia. Alla Conferenza, tenuta nella capitale serba il 22-23 marzo u.s., hanno partecipato una decina di membri del nostro Coordinamento ed altre individualità provenienti dall'Italia

(srpskohrvatski / english / italiano)
 
Era un 18 maggio, ventisei anni fa
 
Admira Ismić e Boško Brkić, fidanzati di Sarajevo, furono vogliaccamente assassinati ventisei anni fa. 
Lei "bosgnacca", lui "serbo" - come si usa dire nel linguaggio "etnicamente corretto", in realtà razzista, che è diventato oggi obbligatorio. Furono colpiti da cecchini mujaheddin sulla riva del fiume. Lei rimase disperata presso il cadavere di lui finché un altro colpo vigliacco non ebbe la "pietà" di ricongiungere i loro destini. A lungo nessuno raccolse i loro corpi, stesi abbracciati proprio sulla linea del fronte. La loro "colpa": stavano scappando dalla Bosnia di Izetbegovic per raggiungere ciò che rimaneva della Jugoslavia. Per questo motivo, in Italia e in Occidente nessuno li ricorda, nessuno li piange. I media occidentali, che allora incolparono i serbi ed hanno continuato fino ad oggi a fare cieca propaganda a favore del secessionismo islamista bosgnacco, sono gli assassini morali di Admira e Bosko.. Ma ricordiamo anche il caso di un giornalista onesto: Kurt Schork della Reuters, che rimase fortemente scioccato da quello che era successo, e raccontò i fatti. Oggi è sepolto vicino a loro, a Sarajevo. (a cura di Italo Slavo)

 
George Szamuely
Bombs for Peace: NATO’s Humanitarian War on Yugoslavia
Amsterdam: Amsterdam University Press, 2013 
(Distributed in the U.S. and Canada by the University of Chicago Press).  Paper.  Pp. 611

1) Bombs for Peace – A Review (by Gregory Elich)
2) George Szamuely: The Yugoslav Crisis – Origins and the Beginning (excerpt from the first chapter of the book)

 
Niente di nuovo sul fronte orientale
 
1) Friuli Venezia Giulia: mozione regionale contro Anpi e Istituto storico (redaz. Patria Indipendente)
2) L’abisso Plutone, la vera foiba triestina (C. Cernigoi)
Breve riassunto dei fatti narrati in “Operazione Plutone. Le indagini sulle foibe triestine”, di Claudia Cernigoi, ed. Kappa Vu 2019
3) Strategia della tensione in Istria, 1946 (C. Cernigoi)
4) Il caso dei finanzieri scomparsi nel maggio 1945 da Trieste (C. Cernigoi)

[Aggiornamento 3.4.2020.] Il libro, dedicato al ventennale della aggressione NATO sulla Repubblica Federale di Jugoslavia, è stato realizzato in collaborazione con Jugocoord Onlus

(deutsch / hrvatskosrpski / italiano)
 
Bleiburg (Austria) 18/5: Demo für Verbot des Ustaša- & Nazi-Treffens
 
1) Bleiburg (Austria) 18/5: Demo für Verbot des Ustaša- & Nazi-Treffens
2) Prosvjed protiv bala vampira u Bleiburgu (SRP)
 
 
*** E' confermata per SABATO 18 MAGGIO la contro-manifestazione antifascista a Bleiburg (Carinzia, Austria) in opposizione al raduno internazionale clerico-nazista che si tiene da oramai troppi anni per onorare i criminali di guerra che in quella località furono liquidati dai partigiani jugoslavi. 

 
Pisa, domenica 19 maggio 2019
 
dalle ore 10 alle 18 presso la Sala convegni della Stazione Leopolda, Piazza Francesco Domenico Guerrazzi
 
UE, NATO e basi militari. La guerra in casa
 
Assemblea pubblica organizzata da Potere Al Popolo

[Le cronache del funerale, e gli ultimi scritti di Mira Markovic, recentemente scomparsa – si veda anche il nostro comunicato:
 
 
Poslednje kolumne Mire Markovic
 
 
1) Проф Др Мира Марковић сахрањена под липом у Пожаревцу (М. Булатовић, M. Bojić, Ž. Jovanović)
2) Комеморација у бившој зграду ЈУЛ-а (V. Jokanović)
3) Комеморација у Дому културе у Пожаревцу (У. Шуваковић)
4) Опроштајно писмо кћерке Марије Мајци (Marija Milosevic)
5) Poslednje kolumne Mire Markovic – "Прогнана а неизгубљена"
u obrnutom hronoloskom rasporedu:
– ВЈЕРУЈУ 
– OД ДЕГРАДАЦИЈЕ ДО ФАВОРИЗАЦИЈЕ (Од феминизма до антифеминизм)
– ПРИВРЕМЕНИ COMEBACK