Jugoinfo

(srpskohrvatski / italiano)
 
A Gorizia il 19/3 Operazione Plutone vs. Tajani e Sboarina
 
1) Gorizia 19/3: presentazione del libro OPERAZIONE "PLUTONE" di C. Cernigoi
2) Il fascismo secondo il presidente del Parlamento Europeo / Tajani o pozitivnim stranama fašizma prešutio genocid i ratne zločine izvan talijanskih granica
3) “La dura sorte di Pisino”: analisi della relazione Cordovado, di C. Cernigoi
4) Echi da due iniziative tenute a Verona in febbraio tra censure e minacce
 
 
Nel frattempo, la lobby degli esuli esercita il suo bullismo anche contro il Ministero degli Esteri:
Foibe, la Farnesina ha ignorato il Giorno del Ricordo per «ragioni di sensibilità»: la polemica (di A. Consoli, 6/3/2019)
 
 
=== 1 ===
 
Gorizia, martedì 19 marzo 2019
alle ore 18.00 presso il Trgovski Dom – Corso Verdi 52
 
Presentazione della pubblicazione più recente della Casa editrice KappaVu per la collana STORIA / RESISTENZA STORICA:
 
OPERAZIONE "PLUTONE"
Le inchieste sulle foibe triestine

 

di Claudia Cernigoi

 

Una delle tante mistificazioni diffuse in materia di “foibe” è quella che contro gli “infoibatori” non furono mai celebrati i processi. In realtà allʼepoca del Governo Militare Alleato (GMA), tra il 1946 ed il 1949, a Trieste per questi reati furono celebrati una settantina di processi, conclusisi a volte con assoluzioni od amnistie, altre volte con condanne anche pesanti. Proprio perché su queste vicende si è parlato e si continua a parlare citando acriticamente (e spesso anche in modo distorto) documenti che in realtà non sono basati su fatti ma solo su illazioni od opinioni, lʼAutrice ha sentito la necessità di fare una disamina delle relazioni sui recuperi dalle foibe triestine e delle vicende giudiziarie che ne sono seguite, in modo da presentare una visione il più possibile esaustiva di queste tematiche. Ne esce una realtà storica completamente diversa dalla “narrazione” che si è imposta nellʼopinione pubblica in questi anni dopo lʼistituzione del Giorno del Ricordo.
Nella prima parte di questa ricerca, dopo lʼanalisi dellʼattività di recupero delle salme e delle indagini condotte quasi tutte dallʼispettore Umberto De Giorgi, vengono approfonditi gli iter processuali relativi alle esecuzioni sommarie avvenute presso le foibe di Gropada e di Padriciano e la foiba di Rupinpiccolo, evidenziando come non sempre le risultanze giudiziarie siano coerenti con quanto appare in altra documentazione. La seconda parte è invece dedicata allo studio dei fatti che culminarono negli “infoibamenti” dellʼabisso Plutone, presso Basovizza: lʼAutrice ha analizzato assieme ad uno dei protagonisti, Nerino Gobbo, i documenti giudiziari e le varie testimonianze, contestualizzandoli nel periodo storico in cui si svolsero, in modo da dare una descrizione ancora inedita di quanto accadde nel periodo cosiddetto dei “40 giorni” di amministrazione jugoslava di Trieste.
 
 
Evento organizzato da ANPI - SEZIONE DI GORIZIA
in collaborazione con:
Forum Gorizia
Amici di Isonzo Soča
Partito della Rifondazione Comunista
Partito Comunista Italiano
 
 
 
=== 2 ===
 
Sull'irredentismo di Antonio Tajani si vedano anche:
Chiediamo le dimissioni immediate di Antonio Taiani presidente del Parlamento europeo / Tražimo neopozivu ostavku Antonia Tajanija, predsjednika Europskog parlamenta
Kako su fojbe postale tema za potrebe ujednačenja dvaju totalitarizama (Federico Tenca Montini)
"Viva Istria e Dalmazia italiane", sdegno in Croazia e Slovenia per le frasi di Antonio Tajani
 
---
 
 
"Il fascismo ha causato milioni di morti, gli argomenti dell'On. Tajani sono tipici di chi vuole giustificare il regime"

Dichiarazione della Presidente nazionale ANPI, Carla Nespolo
Dopo aver fatto infuriare i governi di Slovenia e Croazia, l'on. Tajani torna a far parlare il suo cuore fascista, del tutto dimentico del suo ruolo europeo. Il fascismo ha fatto cose buone? Lo vada a dire in Etiopia dove intere popolazioni ( bambini, donne, uomini ), del tutto innocenti, sono state sterminate dall'uso, voluto da Mussolini, dei gas. L'aggressione all'Albania, alla Grecia e alla Jugoslavia? L'onorevole Tajani, lo ignora. Derubricare poi il delitto Matteotti come un semplice incidente di percorso in un cammino tutto sommato pacifico, è quanto di più disgustoso si potesse sentire. Gli argomenti dell' on. Tajani sono triti, superficiali e tipici di chi vuole giustificare un regime, il fascismo, che ha precipitato il nostro Paese nella seconda guerra mondiale, causa di milioni di morti. Soprattutto operai e contadini. Che ha non solo aderito, ma condivido le leggi razziali, che ha infangato l'onore del nostro Paese nel mondo. C'è voluta la Resistenza, assieme all'intervento alleato, per sconfiggere il mostro del nazismo e del suo complice fascista. L'espressione: "non sono fascista ma"... è tipica dei fascisti in doppio petto. Come l'on. Tajani a cui non si sa, se manca di più la conoscenza della storia o il rispetto per il proprio ruolo di dirigente di un continente, l'Europa, che ha recentemente e definitivamente ribadito le proprie radici antifasciste.

Carla Nespolo - Presidente nazionale ANPI
Roma, 13 marzo 2019
 
---
 
 
Tajani o pozitivnim stranama fašizma prešutio genocid i ratne zločine izvan talijanskih granica 
Autor: INOSLAV BEŠKER
14.03.2019.

Benito Mussolini je napravio puno dobra u Italiji i za Italiju, naglašava i insistira predsjednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani, istaknuti prvak Evropske pučke stranke u kojoj je, da ne zaboravimo, i Hrvatska demokratska zajednica premijera Andreja Plenkovića.

 

U dugačkom – jednoipolsatnom – intervjuu za rubriku „La Zanzara“ (Komarac) koju redovito emitira talijanski Radio 24, Tajani je nastojao dati uravnoteženu ocjenu političara koji je ostvario rekord stabilnosti na čelu talijanske vlade: od 1922 do 1943, kada ga je svrgnula njegova vlastita Nacionalna fašistička stranka, nitko drugi se nije usudio. Građani Milana su se osmjelili, pa ga iscipelarili i popljuvali, tek kad su se uvjerili da je mrtav namrtvo, pošto su ga partizani strijeljali prije nego je eventualno mogao na mogućem suđenju izlanuti štošta neugodnoga. Pa su partizani pokazali mrvu pijeteta i tijela Mussolinija i još četvero fašista objesili naglavce o benzinsku crpku na milanskome Loretskom trgu, kako naknadni heroji ne bi mogli nastaviti iskaljivati svoj pravedan kukavički gnjev.

Duceov 'red'

Da se ne zavaravamo: Mussolini je uživao popriličan nacionalni konsenzus sve dok talijanska vojska nije počela piti solidne batine u Grčkoj, pa u Etiopiji. Tek kad su se sinovi ponovo počeli majkama vraćati u ljesovima, tek pošto je oskudica pritisnula, većina odraslih Talijana prestala se identificirati sa svojim Duceom i njegovom megalomanskom idejom obnove Rimskog Carstva „u njegovim povijesnim granicama“, kako vole formulirati hrvatski fašisti. Mussolinijeva politika odvela je Italiju u katastrofu, postoje dokumentarni snimci kako su Talijani hrlili do američkih vojnih kazana da iako djelimice utole najgoru glad ostatcima i otpadcima vojske koja ih je oslobodila i pomalo silovala, manje okrutno od francuskih marokanskih i senegalskih trupa. Tek to je donekle osvijestilo poklonike fašističkog vrhovnika.

Svejedno sam i četvrt stoljeća kasnije slušao Talijane koji su se sa sjetom sjećali da su „u Njegovo doba vlakovi stizali po voznom redu, a momci bili uredno pošišani i očešljani“.

Dapače, mimikrija uvježbana stoljećima omogućila je Mariju Missiroliju da se naruga odmah poslije rata tezom da Italija jamačno ima osamdeset milijuna a ne četrdeset milijuna odraslih građana, jer je „do jučer bilo četrdeset milijuna fašista a sada ih je četrdeset milijuna antifašista“.

 

Nepoderivi desničarski novinar Bruno Vespa nije propustio minuciozno nabrojati među viđenima talijanskim antifašistima i one koji su do 1943. bili fašisti, ne samo partijskom knjižicom. Među njima su nobelovci Eugenio MontaleSalvatore Quasimodo i Dario Fo (potkraj života zastavnik PoKreta 5 zvjezdica, krug se zatvarao), pa Giuseppe Ungaretti, novinari Indro MontanelliEnzo BiagiGiorgio Bocca i Eugenio Scalfari, zatočnici suprotstavljenih liberalizama, dalje da ne nabrajamo (popis je podugačak).

'Nisam fašist!'

Predsjednik Tajani nastojao je iznijeti uravnotežen sud. Mussolini je, kaže, „dok nije objavio rat svemu svijetu slijedeći Hitlera, dok nije postao promotor rasnih zakona, mimo dramatskih zbivanja s Matteottijem, učinio pozitivne stvari radi realiziranja infrastruktura u našoj zemlji, a onda i bonifikacija.“ Nadalje, „ne može se dijeliti njegove metode. Nisam fašist, nikada nisam bio fašist i ne dijelim njegovu političku misao. Ali ako treba biti pošten, Mussolini je izgradio ceste, mostove, zgrade, sportska zdanja, meliorirao je znatne dijelove naše Italije, [osnovao je] Zavod za industrijsku obnovu. Kada netko iznosi povijesni sud mora biti objektivan…“.

Tajani je svakako više nego obazriv kada naziva „dramatskim zbivanjem“ mučko političko ubojstvo iz zasjede tadašnjeg vođe parlamentarne oporbe Giacoma Matteottija. Još obazrivije prešućuje ubojstva opozicionara u izbjeglištvu, poput Piera Gobettija. Tajanijev stranački šef, Silvio Berlusconi, svojedobno je tvrdio da je Mussolini političke protivnike slao na ljetovanje, konfinirajući ih na otocima (moj stric je, nakon konfinacije na Liparima, imao o tome nešto drukčiji stav; komunistički zastupnik Antonio Gramsci je od silnog komfora umro; u logoru na Pagu stopa smrtnosti bila je veća nego u Buchenwaldu; Goli iliti „Mermer“ nije u Beogradu izmišljen nego sramotno kopiran).

Politički katolik Tajani nije ni spomenuo rat u Etiopiji, gdje su talijanske trupe koristile već tada zabranjene bojne otrove. Kršćanin Tajani ne navodi kao Mussolinijevo zlodjelo sustavni pokolj u kršćanskome koptskom samostanu Däbrä Libanos 21.-29. svibnja 1937. kada su pobijeni svi monasi, svećenici i biskupi ondje zatečeni i još 2.523 partizana, kao odmazdu za neuspio atentat na potkralja Rodolfa Grazianija (Hitler je sa svojim strijeljanjima „100 za jednoga“ bio „mala beba“ za Mussolinija, ali u Italiji pamte samo njemačke odmazde nad Talijanima, poput Ardeatinskih jama), a usput su spalile 115.442 nastambe, tri crkve i golem samostanski kompleks, „koptski Vatikan“.

Dossier Foibe

Giacomo Scotti počinje svoju knjigu „Dossier Foibe“ (veoma poučnu i za Hrvate, i za Slovence, i za Talijane) citatom govora koji je Benito Mussolini održao u Puli u rujnu 1920, dakle prije stupanja na vlast. Mussolini je kazao, među inim, objašnjavajući kako je fašistički pokret „briljantan“: „Zapalili smo Avanti! u Milanu, uništili smo ga u Rimu. Upucali smo iz revolvera naše protivnike na izborima. Spalili smo hrvatski dom u Trstu, spalili smo ga i u Puli. Italija (…) će biti sila koja će sa Sredozemlja ravnati svu evropsku politiku. Ali za ostvarivanje mediteranskog sna treba da Jadran, koji je naš zaljev, bude u našim rukama. Spram rase kakva je slavenska, inferiorna i barbarska, ne smije se slijediti politika koja nudi Šećerlamu, nego politika batine. Talijanske granice moraju biti na Brenneru, Snježniku te na Dinari, da, na Dinari, radi zaboravljene Dalmacije!“ i nastavlja da iz tadašnjih talijanskih granica treba istjerati netalijane, a zatim osvojiti povijesne granice Italije, kako ih je tu zacrtao. Ta je politika došla na vlast 1922, uvela diktaturu 1925 i uvela Italiju u drugi svjetski rat 1940.

Ta je politika dugo imala nacionalni konsenzus u Italiji, čak i jači nego neke zločinačke politike u nas. Odjeci te politike nisu zamrli, iako ne vjerujem da bi i na koji način mogli uskoro postati djelatni i ugraditi se u neku agresiju, ekstemporiranu, anakronu.

Ipak, kada se Tajaniju nedavno iz srca otme poklič: „Živjela talijanska Dalmacija!“, te kada mu iz mozga ne dopre među Mussolinijeve mane ubrojiti imperijalističke i kolonijalističke zločine etničkog čišćenja između dva rata u granicama Italije (s Libijom) te genocida iz ratova u Etiopiji, Sloveniji, Hrvatskoj, odnosno Crnoj Gori, nije posrijedi tek gaf, nego duboko ukorijenjeno nacionalno ideološko opredjeljenje koje apsolutno nije strano dijelovima Evropske pučke stranke u Španjolskoj, Italiji, Hrvatskoj, Madžarskoj itd.

Predsjednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani, iz većinske Evropske pučke stranke, ispričao se u četvrtak u Evroparlamentu u Strasbourgu zbog izjave dan ranije u intervjuu "La Zanzari“: „Kao uvjereni antifašist ispričavam se svima koji su se mogli osjetiti uvrijeđenima mojim riječima, koje ni na koji način nisu kanile opravdati ili banalizirati taj antidemokratski i totalitaran režim.“

Većina stranaka u Evropskom parlamentu u četvrtak je nametnula promjenu prethodno utvrđenoga dnevnog reda te je Tajanija "privezala uza stup srama“. Neki su zahtijevali neodgodivu ostavku, a razmjerna većina je Tajaniju ponudila izbor između ostavke i isprike, pa je on nepokolebljivo odabrao drugu soluciju.

Već u srijedu je kuku i motiku na Tajanija digao Udo Bullmann, predvodnik evropskih Socijalista i demokrata. Protiv Tajanija se u Strasbourgu digao i talijanski vladin PoKret 5 zvjezdica, iznenada ponovno otkrivši antifašističku vokaciju u svome populizmu. 

Massimo Giannini, glavni urednik Radija Capital, uvrstio je Tajanijev istup u "fašistoidnu retoriku neke nostalgične Italije“, u bezobrazluk dijela nacije i dijela politike koji još nije spreman raskrstiti s narativom o domoljubnom i efikasnom fašizmu, jer Italija "od Kršćanske demokracije do Talijanskoga socijalnog pokreta, od Berlusconija do Salvinija, nikada nije upoznala normalnu, evropsku i konzervativnu desnicu, nego samo manje ili više zakrabuljene epigone [fašističkoga] Dvadesetogođa.“

Najogorčenija je bila predsjednica Nacionalne udruge talijanskih partizana (ANPI) Carla Nespolo, pozvavši Tajanija da o dobrim stranama Mussolinijeva režima ode pričati priče u Etiopiju "gdje su kompletna naselja, djeca, žene, muškarci, posvema nevini, istrijebljeni plinom po Mussolinijevoj odluci. Agresije na Albaniju, na Grčku, na Jugoslaviju? Onorevole Tajani ih ignorira“, srdita je partizanka, koja dodaje: "Derubricirati umorstvo Matteottija u običan slučajan incident na jednome zapravo miroljubivu putu najdegutantnija je izjava koja se može čuti.“

Najuviđavniji je bio predvodnikM5Su Zastupničkom domu Francesco D'Uva pozvavši Tajanija da "izbjegava izvaljivati gluposti.“

 
 
=== 3 ===
 
 

“LA DURA SORTE DI PISINO”: RELAZIONE DEL DOTTOR CORDOVADO SUGLI EVENTI DEL SETTEMBRE-OTTOBRE 1943

 
di Claudia Cernigoi, 12 marzo 2019
 

Nell’archivio dell’Istituto Regionale per la Storia del Movimento di Liberazione di Trieste (IRSMLT n. 366) si trova una relazione, redatta dal dottor Marcello Cordovado (un appunto di Ercole Miani segnala che lo fece su incarico del CLN triestino dell’epoca), che si trovava a Pisino alla fine del 1943.

Lo scritto, intitolato “La dura sorte di Pisino” consta di 7 pagine e descrive gli avvenimenti dal 10 settembre ai primi di ottobre del 1943. Ne facciamo un riassunto.

Al 10/9/43 si trovavano a Pisino circa mille soldati del Regio esercito, comandati dal colonnello Scrufari, e un distaccamento di carabinieri comandati dal colonnello Monteverde.

Nel pomeriggio dell’11 si presentarono a Pisino una trentina di partigiani armati sommariamente seguiti da un centinaio di contadini senza armi. Tre “capi” si staccarono dal gruppo, chiesero di parlare a Scrufari, «il quale alla domanda di resa e di consegna immediata di tutte le armi, di alcuni ostaggi e di liberazione immediata dei prigionieri politici di Pisino, rispose affermativamente dando i rispettivi ordini di capitolazione».

La «turba» che seguiva «l’avanguardia» si impossessò delle armi e risultò alla fine armata meglio dei partigiani.

Vennero provati i cannoni, ma visto che non li sapevano usare li resero inutilizzabili; fu dato l’ordine di aprire i negozi e distribuire le giacenze alla popolazione «il risultato era che dopo pochi giorni non essendoci più alcun rifornimento, la popolazione era alla fame». D’altra parte «il dominio partigiano si svolgeva del resto senza eccessivi disordini, salvo qualche ammazzamento tra i partigiani stessi nelle frequenti liti durante le loro libazioni».

«Alcuni squadristi vennero uccisi ed altri vennero imprigionati nel castello Montecuccoli. Perquisizioni, arresti e minacce si susseguirono in questo periodo di ansia da parte della popolazione che assisteva e subiva impotente la situazione».

«La dominazione aveva però il carattere di puro slavismo e non di comunismo».

«Il Capo partigiano tuttavia si scusava di qualche eccesso e dell’uccisione di alcuni squadristi, biasimando il fatto ed attribuendolo ad elementi fanatici ed estremisti». Poi viene citato il caso di un «procuratore delle imposte» che sarebbe stato «seviziato e poi ucciso» dai fratelli di una sua ex impiegata che egli avrebbe fatto internare, una «certa Primus». Vennero inoltre arrestate e portate al castello anche donne e qualche soldato germanico, ma non sembra che durante il “potere popolare” si siano stati eccidi di massa.

Successivamente viene riportata la traduzione del “manifesto” pubblicato dal «cosiddetto comitato della liberazione durante il dominio partigiano», datato 26 settembre 1943 «nella libera Pisino».

Va evidenziato che il testo si rivolge al «popolo istriano» che si è ribellato dopo 25 anni di schiavitù e che si parla di «storico atto del 13 settembre 1943 che segna il distacco dell’Istria dall’Italia e la sua incorporazione alla madre Croazia e Jugoslavia». Le deliberazioni erano le seguenti:

«1) Tutte le leggi fasciste italiane sia sociali che economiche, le quali avevano lo scopo di snazionalizzare e di distruggere il nostro popolo sono abolite;

2) tutti gli italiani immigrati in Istria dopo il 1918 con lo scopo di snazionalizzare e sfruttare il nostro popolo saranno restituiti all’Italia. Per singoli casi deciderà un’apposita commissione;

3) la minoranza italiana in Istria godrà di tutti i diritti nazionali (libertà di lingua, scuole, stampa e libertà culturale;

4) tutti i nomi che sono stati italianizzati (…) con la forza ed il terrore (…) sarà restituito alla forma croata;

5) la lingua della chiesa sarà croata e si consentirà alla minoranza italiana di usare la propria lingua;

6) le scuole croate saranno aperte quanto prima;

7) chiamata alle armi del NOV;

8) prestito per aiutare gli infortunati nella lotta per la libertà nazionale;

9) giunta provinciale di liberazione eletta in veste provvisoria;

10) saluto a Tito».

Il Comitato provvisorio constava di una direzione di 3 membri, 10 membri del comitato, 15 consultori e partecipanti, tra i quali Ivan Motika qualificato come “giudice”, ma dato che tra le altre qualifiche leggiamo “contadino”, “parroco”, “impiegata”, “falegname” e così via, è probabile che Motika non fosse il “giudice” del Comitato, così come il “contadino” Jelevac non era il “contadino del comitato”, semplicemente di suo facesse il contadino come Motika di suo aveva la qualifica di magistrato (era laureato in giurisprudenza).

Tornando alla descrizione degli avvenimenti, il 28 settembre avvenne il primo bombardamento aereo di Pisino da parte di Stukas tedeschi, che si limitò alla piazza dove erano riuniti gli automezzi militari e ne provocò la quasi totale distruzione, ma vennero colpiti e danneggiati anche «alcuni edifici prospicienti la piazza, come il ginnasio, il teatro e l’albergo Al Cavallino».

«Intanto si svolgeva l’azione di rastrellamento da parte della Leibstandarte Adolf Hitler», divisione corazzata che «incontrò quasi sempre il vuoto dinanzi a sé mentre pure venivano segnalati forti contingenti di partigiani che sembrava non si volessero mai far agganciare» (dimostrazione che l’estensore della relazione non ha idea di cosa significhi la guerra di guerriglia, fatto questo purtroppo comune anche agli storici odierni che parlano di questi avvenimenti).

Sembrava che i partigiani avessero deciso di concentrarsi nella «conca di Pisino» per opporre resistenza e «ciò sembrava confermato dal nutrito fuoco di mitragliatrici aperto contro gli aerei che effettuavano il primo bombardamento».

Il 4 ottobre verso le 11 del mattino 13 Stukas iniziarono il bombardamento a bassa quota con bombe di medio calibro «colpendo indistintamente tutto l’abitato». La popolazione cercò scampo nelle campagne, ma «molti incappavano nel peggio», affermazione chiarita successivamente, perché i reparti tedeschi di rastrellamento «non badavano troppo per il sottile» e spesso mitragliavano ed uccidevano i fuggiaschi «che non sapevano spiegarsi in tedesco e giustificare la loro presenza fuori di casa» (ma essere “fuori di casa” era un motivo valido per venire falciati?), ed in tal modo vennero uccisi dai tedeschi anche il podestà ed il preside del ginnasio che stavano scappando verso nord.

Verso mezzogiorno cessò il bombardamento e nello stesso tempo si avvicinò la prima colonna corazzata germanica dal sud di Pisino, accolta da «nutrito fuoco di fucileria dalle prime case». I carri armati aprirono il fuoco contro le case «che tosto andarono in fiamme e distrutte. Coloro che da dette case scappavano venivano indistintamente tutti mitragliati e stesi al suolo», e furono uccisi «molti innocenti tra cui donne e bambini». Proseguendo verso il centro di Pisino se da qualche casa proveniva una fucilata essa veniva «per pronta rappresaglia immediatamente incendiata».

«Pisino presentava uno spettacolo pauroso: incendi in tutte le direzioni, in parte dovuti al bombardamento del mattino ed in parte al cannoneggiamento delle colonne (…) la popolazione era letteralmente atterrita dalle distruzioni compiute: l’ottanta per cento delle case era rimasto distrutto in poche ore».

Le colonne tedesche fermarono gruppi di persone tra le case, sottoposti ad interrogatorio ed in parte fucilati, o portati al castello, dove «per una pura combinazione non successe una tragedia più grande», in quanto alcuni reparti tedeschi vedendo il castello pieno di prigionieri italiani che erano stati lì abbandonati dai partigiani che avevano lasciato Pisino, li scambiarono per partigiani e puntarono loro contro le mitragliatrici pesanti. Solo per l’intervento di un capitano tedesco che riuscì a spiegare la situazione solo «il primo che si era presentato davanti» venne ucciso.

I partigiani non erano riusciti a portare via «con le tragiche corriere come fatto poche ore prima con il contingente dei parenzani che finirono nell’orrida foiba di Vines” parte dei prigionieri che quindi rimasero al castello quando arrivarono i tedeschi». E l’estensore conclude: «dolorosamente molti italiani in questa tragica giornata perdettero la vita e la cittadina fu sommersa dalla distruzione nel lutto e nel dolore».

Ma questo scritto dovrebbe chiaramente dimostrare che eccidi e devastazioni nell’Istria post-armistizio furono operati dall’esercito nazifascista più che non dai partigiani.

 
 
=== 4 ===
 
Verona, 15 Febbraio 2019 
alle ore 18:30 presso ANPI Verona – Via Cantarane 26
 
FOIBE: L’IMPORTANZA DI UN’ANALISI APPROFONDITA
Interviene: Federico Tenca Montini, dottore di ricerca presso le università di Zagabria e Teramo
 
Organizzato da: Rete degli Studenti Medi, Studenti Per - Accademia, Unione degli Universitari e ANPI sezione di Verona
 
 
 
<< Convegno dell'Anpi sulle Foibe, Sboarina: «Se revisionista, via lo spazio pubblico». Un convegno sulle Foibe organizzato dall'Anpi veronese per domani venerdì 15 febbraio fa infuriare il sindaco Sboarina, che minaccia di togliere lo spazio comunale concesso all'associazione dei partigiani. Motivo del contendere l'incontro dal titolo «Foibe, l’importanza di un’analisi approfondita sul confine italo-sloveno», organizzata con la Rete degli Studenti Medi, gli Studenti Per – Accademia, e l'Unione degli Universitari, con relatore Federico Tenca Montini, dottore di ricerca presso le università di Zagabria e Teramo... >> (L'Arena  14.02.2019)
 
<< Foibe, il sindaco contro l'ANPI "Rischiate di perdere la sede". Sboarina: "Se il convegno si tiene nei termini annunciati, valuterò di togliere all'associazione gli spazi concessi dal Comune"... >> (L'Arena 15.2.2019)
 
<< NESSUNO TOCCHI L’ANPI La ricerca storica non si può censurare!

Ieri sera il Sindaco di Verona Federico Sboarina ha minacciato ANPI Verona. Cogliendo l’occasione di una discussione pubblica organizzata da ANPI, Studenti Per - Accademia di Belle Arti Verona, Rete degli Studenti Medi Verona il consigliere Andrea Bacciga ha chiesto che il consiglio comunale si impegni ad impedire quell’evento e quello di lunedì, Io ricordo tutto. Incontro con Alessandra Kersevan, in osservanza ad una mozione (votata all'unanimità) che impegna il consiglio comunale ad impedire eventi che "giustifichino, minimizzino o neghino le foibe"...
Quanto sta avvenendo a Verona e in Veneto è di una gravità inaudita. Negli scorsi giorni, la Giunta Centrale per gli Studi Storici, con le Società degli Storici e delle Storiche dei diversi ambiti, congiuntamente all'Associazione Italiana di Public History si sono espresse sulla "preoccupante tendenza a “legiferare sul passato""... >> (Potere al Popolo - Verona, 15.2.2019)

 

 
---
 
Verona, lunedì 18 Febbraio 2019 
alle ore 20,45 in Via Benedetti 18 (Zona Borgo Roma)
 
IO RICORDO...TUTTO
Incontro pubblico con Alessandra Kersevan

Iniziativa organizzata da Potere al Popolo, PCI e PRC
 
<< Solidarietà alla Dott.ssa Kersevan e contro le censure alla libertà di pensiero del Sindaco di Verona
Comunicato stampa, con preghiera di pubblicazione:
Costituzione della Repubblica Italiana. Art. 21: “Tutti hanno diritto di manifestare liberamente il proprio pensiero con la parola, lo scritto e ogni altro mezzo di diffusione.”
Questo il primo comma  a garanzia, la più ampia e contro ogni arbitrio,  della libertà di pensiero e di espressione di ogni cittadino.  
La Sezione Veronese dell'associazione  Giuristi Democratici  esprime tutto il proprio sconcerto nell'apprendere che la massima autorità cittadina, con atto del tutto ingiustificato sul piano del diritto costituzionale, nega l'uso di uno spazio pubblico, già concesso, per lo svolgimento di un convegno, da tenersi in una sala pubblica della città. 
E mentre esprime ferma condanna per un atto del tutto arbitrario e scorretto  sul piano del diritto e non solo.
Esprime altresì la massima solidarietà alla relatrice Dott.ssa ALESSANDRA KERSEVAN e    agli  organizzatori della serata di approfondimento sulla vicenda storica delle foibe, ai quali è stato negato dal Comune di Verona l'uso della sala pubblica “Nicola Tommasoli.”
Riteniamo che il diniego all'uso della sala da parte di  un'autorità  pubblica rappresenti una gravissima violazione delle norme  costituzionali che assicurano la tutela della libertà  di espressione del pensiero e di discussione storica su eventi tanto rilevanti.
L'art. 21 della Cost. garantisce la libertà  di manifestazione e diffusione del pensiero, senza  porre limiti di contenuto. 
E' inammissibile costituzionalmente che un Comune  si ingerisca in tal modo, impedendo lo sviluppo di un libero dibattito di pensiero volto alla diffusione alla cittadinanza di interpretazioni storiografiche.
Inoltre i "Giuristi Democratici"  di Verona,  stigmatizzano  l'esistenza di un clima cittadino nel quale, anche a causa di comportamenti da parte di pubbliche autorità, emerge una sempre più preoccupante compressione degli spazi di libertà di espressione è di pluralismo.  
Associazione "Giuristi Democratici" - Sezione di Verona, 16 febbraio 2019 >>
 
<< APPELLO PER LA LIBERTÀ DI ESPRESSIONE ... Ieri l’uso della sala inizialmente concesso ci è stato impedito con un pretesto. L’amministrazione comunale esegue gli ordini di Forza Nuova Verona (che aveva minacciato di intervenire la sera dell’incontro) e dà seguito immediato e operativo alla mozione censoria e liberticida [ https://www.comune.verona.it/media/_ComVR/Cdr/SegreteriaConsiglio/Allegati/mozioni/2017-2022/862_moz.pdf?fbclid=IwAR1xqPLf9mYtfJAcoc5bgyY2UhlCxFdY0Bv9a8eg3wDi6hBbNeiaRf0Klj0 ] a firma di Andrea Bacciga, e sostenuta anche da tre consiglieri del PD e dai due del Movimento 5 Stelle... Chiediamo anche ad ANPI Verona, CGIL Verona, Istituto veronese per la storia della Resistenza e dell'età contemporanea e ai partiti che si impegnano a rispettare la democrazia a mettere a disposizione i loro spazi per garantire la libertà d'opinione. >> (Potere al Popolo - Verona / Partito della Rifondazione Comunista PRC Verona Festa in Rosso / PCI Verona - Sezione Arnaldo Petrone / Suburban - Azione Antifascista Verona / Nidil CGIL Verona / Assemblea 17 Dicembre / Circolo Pink / OPERA Nostra - Verona Bene Comune / Non una di meno - Verona / La Sirena - Verona / Pianeta Milk - Verona Lgbt Center arci-arcigay / Virtus Verona Rude Firm 1921, 16.2.2019)
<< CGIL Verona Cisl Verona e Uil VeronaSi uniscono al coro di denuncia per i ripetuti tentativi di limitare la libertà di espressione. >>
 
<< "Foibe, non siamo negazionisti. Al contrario, ricordiamo tutto". Kersevan da RC dopo lo "sfratto". Solidarietà dai sindacati... Il contestatissimo (alla vigilia) convegno sulle foibe alla fine si è tenuto nella sede di Rifondazione Comunista di Borgo Roma, dopo che il Comune ha negato la sala civica Tommasoli... >>
 
<< Vogliamo ringraziare di cuore chi ieri era presente e a chi è intervenuto. Una serata ricca, che ha visto una partecipazione incredibile, nonostante le molte polemiche pretestuose che sono state sollevate in questi giorni. Vogliamo però ringraziare di cuore la professoressa Kersevan per essere venuta a Verona nonostante l’aggressione da parte di militanti di FN e di di CPI che ebbe nel 2013 e l’indignitosa polemica che le è stata riservata in questi giorni... >> (Potere al Popolo - Verona)
 
 
(srpskohrvatski / deutsch / italiano / english)
 
Belgrade Under Bombs, Twenty Years Ago
 
1) INITIATIVES:
– Belgrade 20-24/3: NATO AGGRESSION, NEVER TO FORGET. Updated Program
– Kragujevac 23/3: ASSEMBLEA NEL XX ANNIVERSARIO DEI BOMBARDAMENTI N.A.T.O.
– Панчеву 7.3.: TРИБИНА УДРУЖЕЊА „СЛОБОДА“
 
2) SRBI NIKAD NEĆE ZABORAVITI KAPETANA RICUDISA, grčkog heroja koji je 1999 zagrmeo: vratite brod u luku, neću da ratujem protiv pravoslavne braće! 
 
3) GRÜNDUNGSAKT FÜR EUROPA: PANČEVO / FOUNDING ACT FOR EUROPE: PANČEVO (GFP, 12.3.2019)
 
4) NATO UBICE NISU DOBRODOŠLE U VRANJE (NKPJ, 06.03.2019.)
 
5) INTERVIEW OF ZIVADIN JOVANOVIC TO ENRICO VIGNA
 
6) ЕВРОПИ С ЉУБАВЉУ (Ж. Јовановић, "Печат" 1.3.2019.)
Grecia passato e presente
 
1) L’immensa “pulizia etnica” applicata alla Grecia. Dalla UE (di N. Konstandaras)
2) La strage di Domenikon, opera di italiani per nulla “brava gente” (M. Cotugno Depalma) / Strage di civili greci a Domenikon nel '43, italiani archiviati (ANSA 15 febbraio 2019)
3) Punture di spillo tra Tirana e Atene. Il caso ciamuriota da una parte, i diritti della minoranza greca in Albania dall'altra (Gjergji Kajana / OBC 19/12/2016
 
 
Sulla distruzione della Grecia da parte della Unione Europea si veda anche il reportage:
"Come un colpo di stato" di Edward Geelhoed, De Groene Amsterdammer
in versione italiana sulla rivista 'Internazionale' n.1243 del 16 febbraio 2018 "Come si distrugge un paese"
 
 
=== 1 ===
 
 
L’immensa “pulizia etnica” applicata alla Grecia. Dalla Ue
di Nikos Konstandaras *
12 gennaio 2019
 

Angela Merkel è andata ad Atene. Non ci sono state le grandi contestazioni degli scorsi anni, ma c’è una ragione. Il paese ha perso, durante la crisi economica, quasi 700.000 abitanti: quasi tutti giovani, laureati o diplomati. Un esodo di massa che sta lasciando il paese senza più forze vitali, sia per produrre nuova ricchezza che – eventualmente – innescare un riscatto sociale basato sul conflitto.

Questo articolo, apparso giovedì sul New York Times, pur se scritto nel tono “british” che ci si attende da una testata anglosassone, restituisce un quadro di devastazione che neanche la Seconda guerra mondiale era stata in grado di produrre in quel paese.

Per quanto lo si possa dire in modo freddo e neutro, infatti, la stima della popolazione ellenica – da qui a 30 anni, se si va avanti così, con il “pilota automatico” – è da post attacco nucleare: una riduzione tra 800.000-2,5 milioni. Un mezzo “sterminio” diluito nel tempo, quasi senza spargimento di sangue o campi di concentramento, ma non senza tragedie e dolori,  che riguarderà tra il 10 e il 25% della popolazione originaria. Sommando emigrazione e fisiologia umana.

Dietro i numeri dell’economia ci sono le persone in carne e ossa, si usa dire. Beh, in questo caso si dimostra che insieme alla distruzione dell’economia di un paese scompare anche la sua popolazione. Perché costretta ad emigrare (“migranti economici”, che qualcuno magari proporrà di rimandare “a casa loro”, se l’economia peggiorerà – come pare – anche là dove son andati) o non più in condizione di riprodursi.

La lista delle conseguenze umane, antropologiche, culturali, ecc, è tutta da individuare, ma immensa. Una eradicazione così vasta di un popolo, di queste dimensioni, non si era mai vista dai tempi di Gengis Khan. Forse solo il grande arretramento delle popolazioni slave davanti all’invasione nazista può reggere al confronto. Ma, in quel caso, esisteva un ampio retroterra solidale e belligerante, e durò solo due-tre anni, seppure con costi umani mostruosi (la gran parte degli oltre 20 milioni di sovietici morti nella Seconda guerra mondiale erano civili).

Quando diciamo che un sistema di produzione è intimamente criminale e criminogeno, qualcuno finge di stupirsi e grida all’esagerazione ideologica. 

La pulizia etnica della Grecia dimostra invece che anche noi abbiamo fatto un errore: siamo stati troppo buoni e “ottimisti”. In proporzioni appena minori, è quello che sta avvenendo anche in Italia, e prima ancora che vengano applicate con altrettanta ferocia le “misure di aggiustamento strutturale” imposte dai trattati europei e dalle tecnoburocrazie della “Troika” (Ue. Bce, Fmi).

E’ quello che sta avvenendo da anni in Africa e altri paesi, stretti tra schiavitù economica e attacchi militari espliciti, moltiplicando fino all’inverosimile fenomeni migratori altrimenti solo “fisiologici”.

Quando ascoltate parlare un Monti, un Giavazzi, un Cottarelli o un Calenda, è questa sorte che ci stanno indicando come “necessaria”, “senza alternative”. Col sorriso sulle labbra. 

Se ne sono accorti per tempo, forse, anche in Francia. E, almeno lì, hanno cominciato – solo cominciato – a far capire che non ci sarà più ovina obbedienza e “fiducia in questa classe dirigente”.

.******

La grande emorragia greca

Nikos Konstandaras 

Il governo greco, una coalizione di un movimento radicale di sinistra e un partito di destra nazionalista al potere dal 2015, ha celebrato la fine del terzo piano di salvataggio del paese lo scorso agosto come “ritorno alla normalità”. I nostri partner e creditori dell’Unione europea, che ha erogato 288,7 miliardi di euro di prestiti negli anni precedenti, si sono anche affrettati a dichiarare vittoria sulla crisi iniziata nel 2010.
Tutti vogliono vedere la fine della crisi greca – non ultimo il popolo greco, che è stremato dalla lunga e profonda recessione, dalla continua austerità e dalle riforme i cui benefici non hanno visto.
Ma la Grecia è molto lontana dalla “normalità”. Si è fatto molto per rendere l’economia redditizia, ma il paese ha bisogno di un’esplosione di fiducia e di attività economiche: la ripresa porterebbe nuovi importanti investimenti, stabilità politica e ulteriori riforme alla pubblica amministrazione. Ma non solo il debito pubblico è maggiore di quanto non fosse nel 2009; i redditi dei cittadini sono stati tagliati, i loro beni svalutati, i loro beni persi, i loro debiti moltiplicati.
Le elezioni nazionali devono essere tenute in queste condizioni. I sondaggi mostrano che l’opposizione di centro-destra del partito Nuova Democrazia è davanti a Syriza, il senior partner della coalizione al governo, in un contesto che sta già peggiorando la polarizzazione della politica greca. Il governo, che era sempre a disagio con l’austerità e le riforme, promette aiuti; l’opposizione giura di rovesciare le politiche e le decisioni cui non è d’accordo.

Nella più drammatica dimostrazione di sfiducia, si stima che oltre 700.000 persone abbiano lasciato la Grecia dal 2010, cercando opportunità all’estero. Le morti sono più numerose delle nascite, in quanto le persone fanno meno figli o non osano affatto farne. Ricerche recenti suggeriscono che, ai tassi attuali, la popolazione della Grecia, che nel 2015 era di circa 10,9 milioni, potrebbe ridursi di una cifra tra 800.000 e 2,5 milioni di persone entro il 2050. La forza lavoro è costituita attualmente da circa 4,7 milioni di persone. Una popolazione lavorativa molto più piccola dovrà sostenere un numero crescente di pensionati, con una minore crescita e minori entrate, dovute a costi più elevati della sicurezza sociale.
La crisi ha danneggiato le imprese. Diminuzione della domanda interna, condizioni di credito strette, controlli sui capitali, incertezza politica e trasferimenti all’estero hanno causato il dimezzamento della produzione delle piccole e medie imprese. Tali imprese sono la linfa vitale dell’economia, visto che generano un quarto del Pil e il 76% dell’occupazione del paese.
Con un leggero ritorno alla crescita nel 2017, le imprese hanno iniziato a riprendersi. Nei primi sei mesi del 2018, le 153 società quotate alla Borsa di Atene riportavano profitti pre-tasse per 957 milioni di euro, secondo quanto riferito dalla società di consulenza ICAP. Tuttavia, se confrontate con il debito pubblico, queste cifre indicano la sfida che i greci affrontano nei prossimi anni.
Nel 2009, il debito pubblico è stato di 299,7 miliardi di euro, pari al 130% del PIL. Da allora, la Grecia ha preso in prestito 288,7 miliardi di euro dagli Stati membri e dalle istituzioni dell’Unione europea e dal Fondo monetario internazionale. Inoltre, nel 2012 sono stati svalutati circa 107 miliardi di euro di debito. Eppure, il debito pubblico nel 2018 è arrivato a 357,25 miliardi di euro – superiore ai numeri che la Grecia non è riuscita a far fronte in precedenza.
Alcuni indicatori suggerirebbero che la Grecia è sulla strada giusta. La disoccupazione è scesa al 18,3%, da un picco del 27,9% nel 2013. Nel 2018 si stima che l’avanzo primario abbia superato l’obiettivo fissato dai creditori per il terzo anno consecutivo. Ma questo ha avuto un costo elevato: i pagamenti ritardati da parte dello stato a privati e aziende, così come ulteriori tagli ai finanziamenti per la sicurezza sociale, ospedali e altri servizi.

La compressione della spesa continuerà per decenni, dal momento che la Grecia è impegnata a mantenere un’eccedenza annuale del 3,5% fino al 2022 e sarà sottoposta a una rigorosa supervisione finché non ripagherà i suoi prestiti entro il 2060. Questo problema è aggravato dall’enorme crescita del debito privato. Quasi la metà dei crediti totali concessdalle quattro principali banche del paese, circa 86 miliardi di euro, sono inesigibili o vicine ad esserlo. Ciò impedisce alle banche di iniettare denaro nell’economia. Le aziende che cercano di prendere a prestito all’estero devono affrontare alti tassi di interesse.
Circa 4,2 milioni di persone sono in arretrato 
con lo Stato, con debiti non coperti per le imposte di circa 103 miliardi di euro. Le autorità hanno confiscato stipendi, pensioni e beni ad oltre un milione di persone. I debiti arretrati verso i fondi di sicurezza sociale sono attualmente pari a 34,4 miliardi di euro.
Con le tasse elevate e con quasi la metà dei nuovi posti di lavoro a tempo parziale ridotto o lavoro a turni, è probabile che questi debiti cresc
eranno. Oggi sono classificate a rischio di povertà o esclusione sociale più persone (34,8% della popolazione nel 2017) rispetto all’inizio della crisi (27,7%).
I poveri sono diventati più poveri mentre la classe media ha faticato sotto 
la pressionecrescente. Le tasse sulla proprietà, da circa 600 milioni di euro prima della crisi, sono salite a 3,7 miliardi di euro nel 2017. Circa il 19% dei contribuenti copre il 90% delle entrate fiscali, ha riconosciuto il primo ministro Alexis Tsipras. 

I valori delle proprietà riflettono tasse più elevate e affitti più bassi, con appartamenti che perdono in media il 41% in valore tra il 2007 e il 2017, secondo la Banca di Grecia.
La necessità di pagare le tasse e di soddisfare altri obblighi ha visto i depositi privati nelle banche greche scendere a 131,385 miliardi di euro lo scorso novembre, da 237,8 miliardi nel 2009. Molte persone, per sopravvivere, sono state costrette a vendere 
monili d’oro e altri oggetti di valore. Le agenzie di pegno e i compro-oro hanno fatto grandi affari in tutto il paese, sciogliendo gioielli e altri oggetti in lingotti d’oro.
La polizia ha recentemente arrestato decine di persone sospettate di contrabband
are oro in Turchia. Il giro d’affari giornaliero era in media di 400.000 euro – l’equivalente di circa 11 chilogrammi d’oro al giorno. Il controllo era un vero disastro: si è scoperto che i concessionari non avevano bisogno di permessi per esportare in Turchia. L’inchiesta, tuttavia, ha fatto luce su uno dei costi personali della crisi meno visibili.

Ma da nessuna parte l’emorragia della Grecia è più grave che nella partenza dei giovani. La Grecia ha visto emigrazioni di massa in passato, perché povertà, guerra, dittature e mancanza di prospettive hanno spinto soprattutto le persone non qualificate a cercare fortuna in America, Australia, Europa e Africa. 

Questa volta, però, la maggior parte di coloro che lasciano stanno privando il paese delle proprie capacità e dei propri investimenti. Circa il 92% dei nuovi emigranti è laureato all’università o in istituti tecnici, con il 64% del totale dei diplomi post-laurea, compresi i dottorati, ha scoperto la consulenza ICAP in un sondaggio su 1.068 greci in 61 paesi. Circa 18.000 medici hanno lasciato il paese durante la crisi; secondo l’Associazione medica di Atene, per ciascuno lo stato aveva speso 85.000 euro.
Il paradosso è che la Grecia forma professionisti a costi elevati, ma non può offrire loro la stabilità e le opportunità di cui hanno bisogno per poterli impiegare nel paese. Ciò avvantaggia i paesi destinatari e ostacola la crescita della Grecia, quando le aziende non riescono a trovare dipendenti con le competenze di cui hanno bisogno. Inoltre, quando i più giovani rimangono fuori dalla forza lavoro, non traggono profitto dall’esperienza degli anziani, portando ad un’ulteriore perdita di competenze e ad una minore produttività.
A maggio, le elezioni in tutta l’Unione europea determineranno non solo l’adesione al Parlamento europeo, ma anche chi dirigerà il suo organo esecutivo, la Commissione europea. E un nuovo presidente sarà selezionato per la Banca centrale europea.
In un mondo sempre più instabile, nessuno vuole una crisi greca all’ordine del giorno. Ma la battaglia del Paese è lungi dall’essere conclusa. Il recupero dipende dagli sforzi degli stessi greci e dal sostegno di un’Unione europea che è determinata a procedere nello stesso modo piuttosto che concedere la divisione dei rischi. Quest’anno mostrerà in che modo sono diretti la Grecia e l’Unione europea nel suo complesso.


* Nikos Konstandaras è un editorialista del quotidiano greco Kathimerini e collaboratore del New York Times.

 
=== 2 ===
 
 
Il Massacro di Domenikon: storia di una tragedia occultata e dimenticata

"Italiani brava gente"? Spesso lo si è detto e spesso lo si continua a dire. Ma dalla storia emergono anche racconti diversi, che mettono in difficoltà questa narrazione tesa all'autoassoluzione. Domenikon è uno di questi episodi: un massacro in piena regola, al punto da venir definito come la "Marzabotto della Tessaglia", compiuto durante l'occupazione della Grecia da parte delle forze italiane e tedesche.

Di Michele Cotugno Depalma -  10 Novembre 2018
 

A molti, anzi a moltissimi, la parola Domenikon potrebbe non significare nulla.

 

Tanti potrebbero fare ipotesi su cosa possa essere. Un nome greco. Un personaggio importante. Un artista, un poeta, uno scultore. No, niente di tutto questo. È semplicemente il nome di un paesino circondato dalla macchia, da ginepri, cardi e rosmarini. Oggi. Già, oggi. Perché 75 anni fa ha significato ben altro.

Un eccidio, e per giunta italiano. Una pagina scura, scurissima della nostra storia. Un crimine brutto. Disgustoso. E, per decenni, sottaciuto e nascosto. Talmente orrendo che per alcuni storici è, addirittura, la “Marzabotto” di Tessaglia. In stile nazista, solo un po’ meno scientifico. È stato il primo massacro di civili in Grecia durante l’occupazione, stabilendo un modello. E sbugiardando il detto che “gli italiani sono brava gente”.

Domenikon – è la convinzione degli esperti – è il primo di una serie di episodi repressivi nella primavera-estate 1943. Il generale Carlo Geloso, comandante delle forze italiane di occupazione, emanò una circolare sulla lotta ai ribelli il cui principio cardine era la responsabilità collettiva. Per annientare il movimento partigiano andavano annientate le comunità locali. L’ordine si tradusse in rastrellamenti, fucilazioni, incendi, requisizione e distruzione di riserve alimentari. A Domenikon sono seguiti eccidi in Tessaglia e nella Grecia interna. Altri 30 cadaveri innocenti morti per “vendetta”.

Il giorno da segnare e da riempire di vergogna è il 16 febbraio 1943. Il dì in cui gli italiani si sono trasformati in bestie feroci e senza scrupoli. Perché dovevano vendicare i soldati, ben nove, uccisi dal fuoco dei partigiani greci.

Era accaduto, infatti, che gli autoctoni, i greci, hanno osato fare fuoco dalla collinetta a un convoglio di militari italiani al loro passaggio. Per questo, allora, come le più spietate delle vendette, i greci andavano puniti: non i partigiani, i civili. Domenikon andava distrutta. Delenda est, avrebbero detto i romani. Per dare a tutti “una salutare lezione”, come scrisse poi il generale Cesare Benelli, che comandava la divisione Pinerolo.

Il primo pomeriggio, quindi, i nostri connazionali hanno circondato il villaggio, rastrellato la popolazione e un primo raduno sulla piazza centrale. Poi dal cielo sono arrivati i caccia col fascio littorio bassi, rombando, scaricando le loro bombe incendiarie. Case, fienili, stalle, in fiamme tra le urla delle donne, i muggiti lugubri delle vacche.

Al tramonto, dopo esser stati separati dalle donne, tra pianti e calci, a tutti i maschi sopra i 14 anni e fino agli 80 anni di età, è stato promesso che sarebbero stati trasferiti in un’altra località per gli interrogatori. Menzogna. Come il “Die arbeit macht frei” che riecheggiava nei campi di concentramento. È successo che, di lì a qualche ora, quasi un centinaio di loro sono stati fucilati senza pietà, e la notte e l’indomani i soldati della Pinerolo hanno assassinato per strada e per i campi pastori e paesani che si erano nascosti. Un’altra carneficina. Che ha fatto salire il totale dei morti a 150. Che diventano 180 contando anche quelli delle rappresaglie successive.

L’episodio è stato per decenni occultato, nascosto e dimenticato finché non è arrivato un illuminante documentario chiamato “’La guerra sporca di Mussolini”, diretto da Giovanni Donfrancesco e prodotto dalla GA&A Productions di Roma e dalla televisione greca Ert, a vomitare tutto.

In Italia, il documentario è stato rifiutato dalla Rai, e trasmesso dalle emittenti Mediaset il primissimo pomeriggio del 3 gennaio 2010. Il film, che ha riaperto una pagina odiosa dell’Italia fascista, si basa su ricerche recenti della storica Lidia Santarelli, docente al Centre for European and Mediterranean Studies della New York University. Il prodotto ha detto tante cose. Ha svelato molteplici episodi della campagna italiana in Grecia, dove eravamo fin dal 1940 per dare una mano – poi, in realtà, siamo stati un peso – ai tedeschi.

L’occupazione (sino al settembre ’43 gli italiani amministrarono due terzi della Grecia, un terzo i tedeschi) si è caratterizzata per le prevaricazioni continue ai danni di innocenti. Abitanti di Atene morti di fame gettati come stracci agli angoli delle strade. Un altro capitolo poco studiato è la prostituzione: migliaia di donne prese per fame e reclutate in bordelli per soddisfare soldati e ufficiali italiani.

Domenikon è stata riconosciuta città martire nel 1998, ma non è diventata memoria collettiva, come Marzabotto. Perché? Perché molti greci non conoscono queste vicende. Perché? Già nel 1948, con la rinuncia del governo a chiedere l’estradizione dei criminali italiani, la questione si è chiusa.

I processi non sono mai stati istruiti.

---
 
 
Strage di civili greci a Domenikon nel '43, italiani archiviati
I responsabili sono morti o non identificati
 
Redazione ANSA
ROMA 15 febbraio 2019
 
Nessun colpevole per la strage di Domenikon, in Grecia, dove durante la seconda Guerra mondiale, il 16 febbraio 1943, almeno 140 civili greci furono uccisi dai militari italiani. L'archiviazione, disposta dal gip militare di Roma Elisabetta Tizzani nei mesi scorsi, si è appresa solo ora.

La lunga indagine, avviata dall'allora procuratore militare di Roma Marco De Paolis, si è conclusa con una richiesta di archiviazione per 9 degli 11 indagati, perché morti, e per gli altri due perché non è stato possibile identificarli compiutamente.

A Domenikon, piccolo villaggio della Tessaglia, un attacco partigiano contro un convoglio italiano provocò la morte di nove soldati delle Camicie Nere. Come reazione il generale Cesare Benelli, comandante della Divisione 'Pinerolo', ordinò la repressione secondo l'esempio nazista: centinaia di soldati circondarono e dettero alle fiamme il paese, rastrellarono la popolazione e, nella notte, fucilarono circa 140 uomini e ragazzi dai 14 agli 80 anni. La storia di questo massacro dimenticato venne raccontata in un documentario - "La guerra sporca di Mussolini" - trasmesso nel marzo 2008 su History Channel. Fu proprio in seguito a questa trasmissione e ad alcuni articoli di stampa che venne incardinato un primo procedimento, archiviato nell'ottobre 2010. Un anno dopo, però, la denuncia di un cittadino greco, rappresentante dei familiari delle vittime della strage e nipote di uno dei civili fucilati, indusse il procuratore De Paolis (oggi procuratore generale militare) a disporre "ulteriori e più approfonditi accertamenti". Le indagini hanno in primo luogo ricostruito l'organigramma della Divisione 'Pinerolo', responsabile dell'eccidio, e poi i fatti avvenuti a Domenikon. Tutto ciò attraverso l'esame di una gran quantità di rapporti, relazioni e documenti trovati in diversi archivi militari dello Stato, una consulenza tecnica realizzata dalla storica Lidia Santarelli, della Columbia University, e le testimonianze delle pochissime persone "informate dei fatti" ancora in vita. All'esito di queste attività, undici persone sono state iscritte nel registro degli indagati per il reato di "violenza con omicidio contro privati nemici", aggravato dalla crudeltà e dalla premeditazione.

Un crimine di guerra più grave del delitto di rappresaglia, ipotizzato nella precedente inchiesta archiviata, e riguardante la "uccisione deliberata e consapevole di persone civili estranee alle operazioni belliche". L'elenco degli indagati includeva - insieme al generale Benelli, comandante della Pinerolo - il generale Angelo Rossi, comandante del terzo corpo d'armata e nove graduati, in gran parte del Gruppo Battaglioni d'assalto Camicie nere "L'Aquila". Ma tutti i principali autori del fatto - e cioè, scrive il pm, sia "chi dispose e organizzò la spedizione criminale", sia chi "ebbe a eseguire materialmente le uccisioni, obbedendo ad ordini manifestamente criminosi" - risultano essere morti o "ignoti", come i due Capi Manipolo delle Camicie Nere Penta e Morbiducci, che non è stato possibile localizzare e individuare compiutamente. Ugualmente "ignoti" tutti quei militari che hanno proceduto alle fucilazioni, che sono rimasti del tutto sconosciuti. Da qui la richiesta di archiviazione, poi disposta dal gip.
 
 
=== 3 ===
 
 

Punture di spillo tra Tirana e Atene

 

 

Il caso ciamuriota da una parte, i diritti della minoranza greca in Albania dall'altra. Sono mesi di relazioni tese tra Tirana ed Atene, nonostante i due rispettivi ministri degli Esteri abbiano concordato incontri periodici per dirimere i principali attriti

 
19/12/2016 -  Gjergji Kajana

Dal suo insediamento nel settembre 2013 il governo albanese guidato da Edi Rama persegue una politica estera di intenso avvicinamento all’UE (Tirana spera di aprire i negoziati di adesione l’anno prossimo dopo aver ottenuto una raccomandazione positiva a ottobre) e di “zero problemi” con i paesi vicini. Uno di essi è la Grecia, con la quale l’Albania condivide dal 2009 l’adesione nella Nato e nel cui appoggio spera per velocizzare le tappe di adesione nell’Unione. Il problema maggiore tra questi due vicini è però un caso storico-politico che riaffiora periodicamente, raffreddando il clima di collaborazione tra le due capitali: il caso ciamuriota.

I ciamurioti sono un'importante comunità di etnia albanese proveniente da un'area che nel primo Novecento faceva parte dell’Impero Ottomano e che venne inclusa entro i confini greci dopo le guerre balcaniche del 1912-1913. L’area è incentrata sul fiume Tsamis, dal quale prende il nome. Si trova al confine attuale tra i due paesi.

Gli abitanti albanesi sono fuggiti in massa da quelle terre verso l’Albania subito dopo le guerre balcaniche e nell’ultimo periodo della Seconda guerra mondiale, durante la quale per la storiografia e la politica greca sono accusati di essere stati collaboratori dei nazisti. La migrazione verso nord è stata molto accelerata da violenze subite da parte di militari greci. Nel 1953 hanno poi ottenuto in massa la cittadinanza albanese.

Stato di guerra e caso ciamuriota

Ora un eventuale loro ritorno nelle terre di origine è impedito anche - secondo la parte albanese - dall’esistenza tecnicamente di uno stato di guerra tra Grecia e Albania. Esso fu proclamato il 10 novembre 1940 da Atene perché l’invasione del territorio ellenico da parte degli italiani avvenne dal territorio dell’Albania, occupata e formalmente parte dell’Impero fascista. Il governo greco la abolì il 28 agosto 1987, ma la decisione non è stata ratificata dal Parlamento greco, malgrado l’Albania l’abbia chiesto più volte.

Secondo l'Albania lo stato di guerra viene mantenuto per giustificare il sequestro delle proprietà in Grecia dei ciamurioti migrati. Atene dal canto suo nega sia l’esistenza di un caso ciamuriota che dello stato di guerra, come ribadito più volte  dal ministro degli Esteri Nikos Kotzias.

Quest'ultimo, durante una sua visita a Tirana nel giugno di quest’anno – grazie alla quale lui e l’omologo albanese Ditmir Bushati si sono accordati sull’istituzione di un meccanismo diplomatico comune per trattare le problematiche bilaterali - è stata destinatario di manifestazioni di protesta da parte della comunità ciamuriota.

Si inserisce l'UE

Il 28 settembre nel dibattito si è inserita anche l’Unione Europea, attraverso il Commissario all’Allargamento Johannes Hahn. Per la prima volta Bruxelles ha riconosciuto l’esistenza del caso ciamuriota, segnando un punto a favore delle posizioni di Tirana sulla materia. In risposta a un'interrogazione dell'europarlamentare greco Maria Spyraki sul fatto se le azioni del Partito della comunità ciamuriota in Albania (PDIU) fossero o meno in linea con le relazioni di buon vicinato, precondizione per fare avanzare la candidatura albanese di aderire nell’UE, il commissario Hahn ha affermato: “La Commissione ha benevolmente accolto il fatto che entrambi i paesi stiano discutendo la creazione di un meccanismo comune, per promuovere incontri periodici per discutere delle problematiche in sospeso. Queste includono la definizione di una piattaforma continentale  e le aree marittime tra Albania e Grecia, i diritti delle minoranze e il caso ciamuriota”.

Furioso, il ministero degli Esteri greco ha definito in una nota  “non veritiera e inaccettabile” questa risposta di Hahn, ribadendo in seguito con forza: “E’ ben noto che non esiste un 'caso ciamuriota' e che esso non è stato accettato come questione nelle discussioni tra i governi di Albania e Grecia”. Maja Kocijančič, portavoce del commissario, si è limitata a riaffermare di fronte ai giornalisti che la Commissione accoglieva benevolmente le intenzioni di Tirana e Atene di procedere a un continuo dialogo bilaterale. Per Bruxelles, quindi, il caso ciamuriota esiste ed è dovere dei due partner balcanici procedere a risolverlo.

Battibecchi

La dichiarazione di Hahn ha creato un clima nel quale sono cominciate punture di spillo tra le due capitali, non interrotte dalla visita ad Atene del Presidente del Parlamento albanese Ilir Meta.

La nuova posizione di Bruxelles è stata interpretata come un assist dal segretario del PDIU Shpëtim Idrizi, alleato del governo Rama e vicepresidente del Parlamento. Per il suo partito ai danni dei ciamurioti è stato perpetrato un genocidio e, oltre a permettere il ritorno dei membri di questa comunità nelle loro terre di origine e la riappropriazione delle loro proprietà, Atene dovrebbe corrispondergli delle indennità. Idrizi preme pubblicamente sul governo albanese perché porti il caso ciamuriota anche in sede NATO – eventualità che innalzerebbe le tensioni oltre un limite di guardia.

Inoltre, in polemica diretta con Vangjel Dule, segretario del partito della minoranza greca in Albania (PBDNJ), il 3 novembre in parlamento il premier albanese Edi Rama ha chiesto ad Atene di abolire lo stato di guerra.

Le punture di spillo non riguardano solo i ciamurioti. La polemica Rama–Dule era stata scatenata dalla decisione delle autorità albanesi di demolire 19 costruzioni appartenenti a membri della minoranza greca in Albania nella città meridionale di Himara, nel quadro di una riconfigurazione urbanistica dell’area. Oltre che da Dule, la decisione albanese è stata contestata da due note successive   del ministero degli Esteri di Atene, che accusava Tirana di violare i diritti delle minoranze.

Nel suo discorso del 3 novembre Rama ha indirettamente polemizzato anche con questa posizione ed ha affermato che la demolizione delle costruzioni ad Himara rientra pienamente nella corretta applicazione del diritto albanese. Una telefonata con l’omologo greco Alexis Tsipras ha tentato di allentare le tensioni.

Dialogo quanto mai necessario

Le posizioni di Rama – riaffermate in un'intervista sulla TV greca SKAI   il 22 novembre scorso – sul caso ciamuriota (per lui “una questione albanese”) e lo stato di guerra sono le più assertive mai assunte da un capo di governo dell’Albania postcomunista nei confronti della Grecia e rendono necessaria la continuazione del dialogo sulla base del meccanismo Bushati–Kotzias.

Il caso ciamuriota e le demolizioni di Himara non sono l’unica materia di dialogo bilaterale: rimane sospesa da 7 anni la definizione del confine marittimo tra i due paesi, dopo che nel 2010 la Corte Costituzionale di Tirana, chiamata ad esprimersi dai socialisti di Rama, rigettò come incostituzionale un precedente accordo del 2009. Sicuramente le posizioni albanesi sono rafforzate dalla dichiarazione Hahn e dal fatto che Tirana si aspetta a breve l’apertura dei negoziati di adesione con Bruxelles.

Nel caso le tensioni diplomatiche dovessero intensificarsi e Atene si mettesse di traverso al percorso albanese verso l’UE (dove detiene un diritto di veto che già esercita sulla candidatura macedone), Bruxelles potrebbe però vedersi costretta di passare dagli inviti al dialogo alla mediazione tra le due capitali.

 

[[ https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/9020 ]]

 
[Nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA per la serie "Prognana a neizgubljena" ("Esiliata ma non persa"). Per i testi precedenti si veda: https://www.cnj.it/home/it/component/tags/tag/mira-marković.html
Per altri testi di e su Mira Marković si veda: https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm 
A cura di I. Slavo]
 
Prognana i neizgubljena jan-mar. 2019.god.
 
1) ПОСЛЕДИЦЕ НЕДАВНЕ ПРОШЛОСТИ
2) СЛАТКИЈИ ЖИВОТ      
3) ИЗНАД ВОДЕ                                                                                                                                                                                                                                                                           
4) СВЕТСКИ ВЕК
5) ИЗНАД ВОДЕ
                                                                                                                                                                                                                                                                           
 
 
=== 1 ===
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ НЕДАВНЕ ПРОШЛОСТИ                           
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
 
Истраживања јавног мњења у неким земљама постсоцијализма показују присуство ниског степена поверења у власт у односу у поверење у власт у неким другим, развијеним европским земљама. Истовремено, та истраживања показују да је у тим земљама степен учешћа у политичком животу, односно присуство грађана у политичким партијама, изразито велико, односно, веће него што је то у другим европским земљама. 
За сваки од ових података може се наћи прилично лако објашњење, али су та два податка, на први поглед између себе противуречна. 
Што се тиче образложења за први податак у вези са релативно ниским степеном поверења у текућу власт оно се лако може довести у везу са одлуком грађана ових земаља деведесетих година да поверују заступницима идеје о промени друштвеног система, који би њихов живот учинио бољим. 
Пошто се живот у целини у овим земљама није показао бољим ни после две деценије логично је да се поверење у власт уопште налази у паду. 
Објашњење за ову другу појаву – висок степен учешћа у политичким партијама, такође може да има везе са претходним догађајима у овим земљама. 
Тамо је својевремено, док су биле социјалистичке, степен учешћа у политичком и уопште јавном животу био виши него у другим европским и осталим грађанским државама, па је та инерција као потреба за јавним друштвеним активизмом и даље присутна. 
Тај активизам је тада формирао код грађана ових земаља осећање социјалне и личне сигурности, доживљавали су га као могући канал вертикалне покретљивости. 
Можда објективно није било тако, али сам тај субјективни доживљај држао их је у перманентном активном односу према стварности у којој су живели. 
Виталност тог субјективног доживљаја манифестује се двадесет година касније као инерција која их упућује на чланство у разним политичим партијама као на адресе које могу да решавају њихове материјалне и статусне потребе. 
То ће потрајати још неко време, док грађани буду веровали у спремност партија у које су се учланили да изађу у сусрет њиховим личним потребама, односно док партије то буду могле и хтеле да чине. 
Међутим, та спостоност и спремност је по правилу лоцирана само у једној, владајућој партији, или у оквиру коалиција које има са другима. Остале партије таквим очекивањем не могу да изађу у сусрет својим члановима. 
А, затим партије на власти се често мењају а коалиције такође често раскидају па ће и ту степен неизвесности у погледу могућности за остварење интереса временом бити све већи. 
Из тога се може закључити да ће са годинама и постепено потреба за учешћем у политичким партијама у овим земљама опадати. 
Што се тиче везе између ове две појаве – ниског степена поверења у власт и великог процента учешћа у политичким партијама, она се може наћи у крхој нади многобројног партијског чланства, иако расутог на разне стране, да својим директним учешћем у политичком животу могу постићи промене у своју корист и корист друштва уопште. 
Ова нада је крха зато што у вишепартијском систему партије нису конципиране да њихови чланови буду активни субјекти, већ мање или више дисциплинована војска која треба да подржава своје генерале. 
Партије које су у том погледу биле изузетак или желеле да буду изузетак, повукле су се са друштвене сцене надајући се времену у коме ће грађани и без партија моћи да буду активни учесници креирања и функционисања друштва у коме живе и свог живота у њему.
 
 
=== 2 ===
 
 
СЛАТКИЈИ ЖИВОТ                                                                                                                
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
 
Пре нешто више од педесет година у Италији је сниман и приказан филм чувеног редитеља Федерика Фелинија „Сладак живот“. 
У целини он је бацио сенку, прилично дугу, на морал италијанског друштва, које се иначе поносило својом заснованошћу и приврженошћу високим етичким принципима хришћанско-католичке вере. 
Тај филм Федерика Фелинија је, међутим, показао да и није баш све и увек тако како су италијанско друштво и италијански народ желели да буде. 
Да се често у многим срединама ради о двоструком моралу. Да се на истом месту и у исто време налазе позивање на патријархалну хришћанско-католичку традицију испољену у свим сегментима живота и баналне, бахате и вулгарне потребе у многим елитним срединама нескривено испољене у јавности. 
Један од доминантних прилога тој истини у филму „Сладак живот“ је сцена у којој Анита Екберг као представница италијанске елите скаче у фонтану Треви у центру Рима, а затим у мокрој хаљини и боса иде ка Шпанском тргу, култној градској локацији. 
Због те сцене и других сличне баналности и вулгарности, италијанске власти и део јавности су тражили да овом филму буду затворена врата италијанских биоскопа. 
Тај захтев није прошао, филм је постао веома популаран и убрзо и славан не само у Италији, већ и у свету. 
Ако се изузму они који су његовој популарности доприносили видећи у њему пуку забаву, хумористичку разбибригу, за велики део италијанске и европске јавности он је био раскошна критика лицемерја које влада не само у италијанском друштву већ и у савременом развијеном свету уопште. 
Педесет и седам година касније, данас, та сцена из „Слатког живота“ изгледа сасвим недужно, готово пасторално у односу на ескалацију баналности, бахатости и вулгарности које владају у социјалним срединама које се, међутим, рекламирају као респектабилни чувари верских вредности, најплеменитије народне и националне традиције. 
При том се протагонисти те баналности и вулгарности не устручавају да их сакрију од очију јавности. Напротив. Вуку за рукав јавност да јој их покаже. 
Или зато што не схватају да су та бахата баналност и неконтролисана вулгарност у превидљивом раскораку са хришћанском уздржаношћу и скромношћу или зато што је њихова аутентична, стварна природа у ствари примитивна, скоро анимална, и што се никад није ни приближила духовном. 
Последњих година та бахатост и вулгарност неселективно су присутни у јавности у целом свету захваљујући медијима. 
Тај тренд сукобљен са прокламованим намерама и циљевима цивилизације, нарочито је присутан у неким земљама постсоцијализма. 
Делиријумска опседнутост у тим земљама потребом да се удаљи од недемократске прошлости и приближи светској демократској садашњости резултирала је идеолошком и менталном конфузијом. 
Преузима се из савременог демократског света оно што не спада у његове најбоље вредности, често, готово по правилу, спада у антивредности, најгоре у цивилизованом свету. 
То чине, пре свега, зато што је то најближе и најдоступније сазнајним способностима широке популације, а делом и зато што је интегрисање тих „достигнућа“ демократске цивилизације у живот транзиционих друштва и јефиније и лакше од напора да се у свом развоју приближе стварно високим материјалним и културним резултатима до којих се дошло у друштвима која за овај транзициони свет представљају цивилизацијски идеал.
 При том селективни однос ових нових „демократских“ друштава није апслолутан већ је релативан. Односно, он се односи искључиво на недавну социјалистичку прошлост, њим нису обухваћени претходни грађански, монархистички, па и премонархистички, чак и пагански период. 
Сви они од некуд заслужују свако поштовање и интегрисање у садашњи живот. 
Па тако од ока селектирана претходна искуства из најдаље прошлости и јефтин и деструктиван багаж преузет са цивилизацијске депоније двадесетог и двадесет првог века, заједно представљају често кошмарску комбинацију заблуда, незнања и глупости. 
Та комбинација би била комична да њеним резултатима не прети опасност да буду супротни.  у.
 
 
=== 3 ===
 
 
ИЗНАД ВОДЕ                                                                                                                                                                                                                                                                            
 
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
 
У парламентарном свету партије на власти и опозиционе, сукцесивно се често брзо смењују, коалиције се, такође, брзо праве и такође, брзо раскидају, неке партије се губе са политичке сцене, формирају се нове .... 
Ради се о једном динамичном, трауматичном, прагматичном и често на непринципијелним основама заснованом систему. Такав је стартовао, такав ће опстати док траје. 
У том динамичном и трауматичном амбијенту дешава се често да неке партије које су дуго биле велике, утицајне, понекад владајуће, постану, временом или нагло, губитничке. 
Само преживе, глава им, фигуративно речено остане изнад воде. Не потону баш до краја. Таквих има свуда у парламентарном свету.
Са политичке тачке гледишта то преживљавање може да има оправдане разлоге за задовољсто јер се заснива у очекивању да ће у измењеним политичким и осталим околностима партије са тренутном главом само изнад воде моћи да се опораве, ојачају, врате озбиљније на политичку сцену. То се понекад и дешава. 
Али се понекад и не дешава. Некад те партије наставе да постоје само животарећи. Некад и без наде да ће се нешто за њих у радикалном смислу радикално променити, задовољне скромном позицијом, задовољне што су и даље живе, па макар било како. 
Међутим, са етичке тачке гледишта, отвара се питање да ли има смисла да се живи било како, поготово, ако се претходно, а нарочито дуго, живело на врху или бар на висини са које је емитована највећа политичка и друштвена моћ. 
Та морална дилема присутна је, наравно, у свим сферама човековог живота. 
Да ли, на пример, велики уметник треба да одустане од стваралаштва кад примети да после врхунца на коме се налазио, креће постепено ка низбрдици, или да настави и даље, па макар и низ њу, да његов стваралачки дар, иако смањен, не би био лишен прилике да буде активан. 
Различити уметници су на ту дилему различито реаговали. Неки су одустајали неки су настављали. Одустајање у начелу није било оправадано ако је било услова да се рад ипак креативно настави, а настављање у начелу није било оправдано ако су сви ресурси били видно исцрпљени. 
Политички живот, поготово његово вишепартијско доба, има своје специфичности не може се иденитификовати у моралној сфери са другим областима корективног и индивидуалног живота. 

Али постоје, наравно, зоне које га приближавају ипак свим другим. 
Ако би политички пад, на пример, био велики и дуго трајао, он би вероватно у себи носио елементе деструкције. То би било готово неизбежно, поготово како време пролази. 
Последица те деструкције би била трансформација партије са главом изнад воде која је у тој позицији дуго. Таква дугорочна позиција, често и са све мањом надом да ће у догледном времену бити промењена, у извесном смислу гони пратију на најпре мале, а затим и велике промене – мења њену идеолошку и политичку оријентацију и обара моралне стандарде који су до тада важили. До тога долази због оправданог замора животом на ниској позицији. Губе се ентузијазам, активизам и оптимизам. Опадају унутрашња кохезија и солидарност. Шире се зоне међусобне сумњичавости, суревњивости, зависти и неповерења. 
Али до деструктивних промена у односу на примарни идентитет партије, може да дође и због жеље партије да у интересу вертикалног померања постепено а некад и брзо мења своју првобитну идеолошку и политичку оријентацију, трансформишући се у битно другачију. 
Деструктивност те трансформације у томе што таква партија сада лишава себе свог примарног идентитета. 
Трансформација у другачију, нову партију може да измени њену политичку позицију, али та иземњена политичка позиција се не односи на партију каква је накда била, већ на другу. Далеко изнад воде се, дакле, дигла нова, друга партија, а она прва која је изнад ње дуго стајала је дефинитивно потонула. 
Али, деси се, понекад, игром ироније, да и радикално трансформисана, нова, другачија, нека сасвим друга, упркос свих уступака и калкулација, остане и даље само изнад воде. 
Калкулација је старо, давно испробано средство за опстанак и за напредак. Зато му се тако прибегава са ентузијазмом и без гриже савести. 
Али, некад калкулација и омане. Па калкулант скупо плати игнорисање елементарног морала и политичке части.
 
 
=== 4 ===
 
 
СВЕТСКИ ВЕК
 
Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
20.фебруар 2019 
 
Човечанство је у двадесетом веку почело да живи у свету.  
Дведесети век је први светски век. Тада је почело време у коме су народи и људи били међусобно повезани у свим димензијама свог живота више него у свим претходним вековима.  
Сви крупнији друштвени процеси и све крупне друштвене појаве су у двадесетом веку имале планетарни значај.  
То, наравно, не значи да у претходним вековима није било догађаја који су имали планетарни карактер и значај, али за разлику од свих претходних периода у двадесетом веку је концентрација планетарног, светског била највећа.  
И као таква отворила је врата планетарног живота који ће, уколико не дође до нуклеарне, еколошке или космичке катастрофе, бити начин живота у будућности.  

1900-1910. година  

У првој деценији двадестог века Европа је била неприкосновени центар света који је при том показивао тежњу да доминира светом, да утиче на лице његових делова и да тај утицај буде у складу са његовим интересима.  
Велике европске земље су претвориле у колоније огромне просторе Африке, Азије и Латинске Америке па је захваљујући богатству које су стекле у колонијама и јефтиној радној снази из њих, дошло до подизања квалитета живота у већини европских земаља. 
  Почео је процес интензивне индустријализације и урбанизације. Повећао се број фабрика и градова.  
То је био почетак нове, модерне епохе, која ће, упркос свих слабости које носи почетак сам по себи, дати лице двадесетом веку.  
Друга страна медаље је била перманентна тензија између великих сила око колонија, незапосленост, пауперизација градова, пораст лумпенпролетаријата.  
Многе позитивне промене у сфери материјалног живота догађале су се истовремено и са развојем свих уметности.  
Свет је на почетку века оправдано желео да буде нов, другачији, лепши.  
То се, на пример, нарочито могло да уочи у ликовној уметности.  
И, заиста, овде је почетак века био под снажним утицајем Либертy стила или Арт Ноувеау који је био естетски протест против баналности серијске индустријске производње.  
На такав, нов начин схваћена лепота, није дуго опстала. Била је превише лепа и елитистичка. Осим, можда, раскошних и господствених слика Густава Климта, чија је планетарна естетска виталност наџивела све следеће ликовне и социјалне догађаје.  
Али је Арт Ноувеау истовремено био и почетак декоративне уметности и касније примењене уметности. 
Обе су приближиле уметничко стваралаштво широкој популацији лишавајући га естетске ексклузивности и социјалних баријера. Могуће је да су први знаци демократизације кад је реч о доступности уметничког стваралаштва почели у овој деценији са намером да лепотом буде украшен свакодневни живот и, ако је могуће, временом, и свачији живот. 
 Некако у исто време догодили су се у ликовној уметности фобизам и експресионизам.  
Фобизам – лирски, отмен, скоро узвишен, сав посвећен лепоти и без социјалних импликација.  
И експресионизам, са својом космополитском тежњом да се ликовна уметност ослободи провинцијализма и конзервативизма. И почело је да буде тако. Ван Гог одавно није само холандски сликар, а они Сунцокрети готово глобалистички симболизују лепоту иако су – црвени.  

1910-1920. година  

У другој деценији двадесетог века почео је Први светски рат.  
Сви претходни ратови, од првих до овог, били су мањих или већих размера, било их је веома великих, али ни један није имао светске размере.  
Овај је вођен због империјалног престижа између највећих и најјачих држава тог доба. Тај имеперијални престиж заснивао се на територијалној експанзији, економској предности, култруном утицају и политичкој доминацији.  
Један од главних, готово пресудних услова за то је било располагање колонијама. Оне су обезбеђивале већу територију и економски раст захваљујући сировинама и јефтиној радној снази, и пружали су могућност за неограничено ширење сопствене културе, па су зато постале одлучујући фактор политичке превласти.  
У овом рату је учестовалао тридесет шест земаља, седамдесет милиона људи је било под оружјем, од тога преко шездесет милиона људи је мобилисано у Европи, више од петнаест милиона је погинуло, а око двадесет милиона је рањено. Разорене су економије многих земаља и скоро у свим земљама је дошло до драмтичног демографског дисбаланса.  
Али као што је рат био светски тако је светски био и мир.  
Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918. године, а 28. јуна следеће године, на Мировној конференцији у Версају, прихватила је одговорност за рат и обавезу да плати огромне ратне репарације.  
Тако је успостављени мир за све земље које су у рату учествовале, мир у читавом свету.  
У току Првог светског рата у Царској Русији је 7. новембра 1917. године избила прва социјалистичка револуција и формирана прва социјалистичка држава.  
Тај догађај је имао планетарни, светски значај јер је покренуо ланац социјалистичких промена у Европи и касније у читавом свету. Под утицајем социјалистичке револуције у Русији и под утицајем прве земље социјализма формираће се касније социјалистичке и комунистичке партије и социјалистичке земље широм света. А Москва ће постати престоница догађаја који ће почети да мења свет.  
Непосредно после окончања рата дошло је до првих манифестација радикалних политичких поларизација, најпре у Европи, а касније и шире, чија ће природа утицати на прилике у свету у нарадним деценијама. 
  Године 1919., 5. јануара, у Немачкој је формирана Немачка радничка партија која ће касније променити име у Национал-социјалистичка. Био је то почетак нацизма у Немачкој који ће касније инспирисати сличне партије, покрете и уопште расположења у Европи и Азији.  
Те исте године и истог месеца, 20. јануара, Бенито Мусолини је формирао у Италији фашистички покрет. И овај покрет ће касније, као и немачки нацизам, наћи своје следбенике и изван земље матице.  
Здружени, имаће трагичну светску улогу у историји двадесетог века.  
У току те, 1919. године, у прилог подршке социјалистичкој ствари и јачању комунистичких партија у свету формирана је Трећа Интернационала (Коминтерна). Њен циљ је био да окупи све комунистичке партије којима заједнички задатак треба да буде борба против капитализма (и светски социјализам у даљој будућности).  
У другој деценији двадесетог века свет, намучен ратом, одахнуо је када је склопљен мир, надајући се да ће бити трајан.  
Руковођене том надом потписнице Версајског споразума су 1919. године формирале Друштво народа које је требало да заступа интересе свих земаља у свету, а у интересу светског мира.  
У том циљу, као додатна институција је формиран Међународни суд правде који је требало да решава спорове између држава уколико би до њих дошло.  
И рат и мир су оставили траг на сферу уметничког стваралаштва.  
Најчешће као питање – да ли је рат био нужан. Затим, са одговорима – позитивним и негативним. Али и без одговора. Само са осећањем узалудности, која ће бити присутна у свим уметностима, нарочито у књижевности. И са жељом да је са слободом стеченом у миру време и за све друге слободе, и уметничке.  
Мајаковски је написао „Облак у панталонама“ – поетски обрачун са традиционализмом, конформизмом, малограђанским егоизмом, паразитском ускогрудошћу ...  
У ликовном стваралаштву свој европски, али и планетарни живот су почели кубизам и футуризам.  
Кубизам са тежњом ка реконструкцији објекта, непотребни протест против импресионизма. И један и други су надиграли време, нарочито импресионизам.  
А футуризам, који је славио лепоту брзине, снагу машине, динамику блиску насиљу, идеју „лепог рата“, био је ненамерна инспирација следећег рата.  
У тој деценији у свет је кренуло до данас проблематично и до данас присутно апстрактно сликарство, та снажна потреба да се уметност ослободи баласта објективне стварности.  
Василије Кандински и Казимир Маљевич, као његови родоначелници, изложили су своје прве слике (1910. и 1913.) и покренули ланац апстрактне ликовне уметности у целом свету.  

1920-1930. година  

Трећа деценија је почела са јачањем фашизма у Италији. Године 1922. четрдесет хиљада фашиста је кренуло из Напуља у чувени „Марш на Рим“. У атмосфери насиља и страха италијански краљ понудио је Бениту Мусолинију мандат за састав нове владе а на самом почетку 1925. године Мусолини је у Италију увео диктатуру.  
Године 1923. Хитлер је објавио чувени „Мајн Камф“, платформу за нови светски поредак којим треба да доминира супериорна германска природа.  
Да је фашистичко-нацистичка неман надвијена над планетом, она то још није видела. Планета није затварала очи свесно, али су сви њени делови били заокупљнени својим проблемима.  
На Истоку, млада социјалистичка држава настојала је да се после рата, револуције и успостављања нове власти, економски опорави и стабилизује у сваком погледу. Није одустајала од значаја планетарног ширења социјализма, али је тренутну предност давала приликама у својој земљи.  
На Западу, ближем и даљем, нису били сигурни да их социјалистички талас неће изненадити раније и били су спремни да му се супротставе економском блокадом СССР-а и политичком пропагандом.  
А на крајњем Западу, у САД, слом Њујоршке берзе изазвао је кризу америчке привреде која ће се брзо проширити на читав свет који је већ био веома исцрпљен после рата. У развијеним земљама индустријска производња је пала на ниво са почетка века, а без посла је остало двадесет шест милиона људи.  
Економска криза се ширила светом, социјалистички систем се није ширио, али несоцијалистички свет се плашио да би то могло да се догоди.  
У таквој атмосфери нико није озбиљно стајао на путу милитантном фашизму и још милитантнијем нацизму.  
Али, истовремено се рађала спонтано једна планетарна свест.  
Књижевност, музика, сликарство, филм, нису заборавили рат али су мислили да је то било последњи пут.  
Хемингвеј, амерички писац и новинар, литерарна персонификација Првог светског рата, написао је „Збогом оружје“ али и „Сунце се поново рађа“.  
Потреба да се кроз књижевност изрази однос према послератном времену и дају први одговори везани за будућност резултирала је, између осталог, и формирањем првог међународног Друштва писаца 1928. године у Лондону.  
Ово је деценија у којој је надреализам као нови правац у уметности почео у књижевности са „Манифестом надреализма“ 1924. године у Француској, а затим захватио литерарни и ликовни свет у широким размерама.  
Надреално је значило ослобођено бесмислено, ослобођено двосмислено, ослобођено необразложено....  
Салвадор Дали је пресонификовао тај приступ уметничком и естетском. Са њим је почео надреализам, али није и окончан.  
Планетарном повезивању у сфери уметности нарочито је допринео филм. Америчка кинематографија је преузела доминантну улогу коју су раније имали италијанска и француска.  
Холивуд је постао светска престоница филма. Све што је у уметничком и техничко-технолошком смислу емитовано из Холивуда добило је глобални карактер. Поготово када је са филмом „Певач џеза“ 1927. године почела ера звучног филма.  
Године 1927. први пут је додељена награда Оскар за најбољи филм и тај највећи филмски спектакл на свету траје већ деведесет година. Та награда је од почетка имала светску репутацију. Све што је награђено Оскаром имало је престижни статус у свету. Чак и у срединама где није имало уметничку подршку или где је недостајала духовна копча са матичном културом.  

Из Холивуда су у трећој деценији двадесетог века у свет кренуле две највеће филмске звезде Рудолф Валентино и Чарли Чаплин. Крајем те деценије, 1928. године и Мики Маус, јунак уметничких филмова Волта Дизнија. До данашњег дана они припадају ризници светске културе, која је као таква свој живот почела тада.  
И резултати развоја науке су добили планетарни карактер. Почела је њихова планетарна примена.  
Александар Флеминг је открио пеницилин захваљујући коме је смањена смртност од заразних болести у целом свету.  
Са увођењем ваздушног саобраћаја и првих интерконтиненталних летова почела је ера планетарног кретања на које људи нису принуђени (због рата, насиља и сиромаштва) већ се на та путовања одлази из научне и културне радозналости.  

1930-1940. година  

Ово је деценија у којој доминирају ескалација фашизма и нацизма.  
Године 1933. Хитлер је изабран за канцелара и један од првих потеза је био паљење Рајхстага које су извели нацисти а за које су оптужили комунисте. То је био повод за почетак прогона комуниста у целој Немачкој.  
Већ у марту је формиран први концентрациони логор у Дахау у који су смештени противници немачке политике, а јула месеца су у Немачкој забрањене све политичке партије осим нацистичке. Октобра месеца Немачка је напустила Друштво народа, а 1934. године Хитлер је проглашен за вођу (фирера) свих Немаца после референдума на коме је већина грађана Хитлеру дала неограничена овлашћења.  
Опседнута мржњом према комунистима Хитлерова Немачка налази савезника у борби против њих у Јапану (који је раније и сам напустио Друштво народа) са којим потписује пакт за борбу против Коминтерне.  
Том пакту ће се убрзо прикључити и Италија, и она је напустила Друштво народа, а све три земље формирају коалицију.  
Када се 1938. године буде у Немачкој догодила „Кристална ноћ“ у којој је спаљено стотине синагога и демолирано више од седам хиљада јеврејских кућа и продавница, биће јасно да се фронт отворен у Немачкој не односи само на комунисте већ и на Јевреје.  
У тој деценији повешће се и окончаће се грађански рат у Шпанији.  
Године 1936. шпански националисти, на челу са генералом Франком, дигли су се против Владе коју су формирали комунисти, социјалисти и републиканци. Тако је почео трогодишњи грађански рат који је окончан победом Франкових националиста.  
Шпанским левичарима и републиканцима помоћ су пружили левичари из многих земаља широм света у оквиру Интернационалних бригада. Била је то једна од највећих и најлепших манифестација не само левичарске већ људске солидарности у историји човечанства.  
Али победу су однели шпански фашисти које је подржала немачка нацистичка власт.  
Бомбардовање баскијског града Герника од стране немачке нацистичке авијације представљало је масакр о коме је свет сазнао и заувек га запамтио захваљујући слици „Герника“ Пабла Пикаса која се појавила још у току рата и постала једно од најснажнијих уметничких дела насталих у двадесетом веку.  

После рата, 1939. године, у Шпанији је уведена диктатура која је трајала неколико деценија.  
Године 1936. на Трећој Интернационали је донета одлука да комунистичке партије у свим земљама у којима се води борба против фашизма треба да подрже њихове владе.  
И оне су то чиниле не само у земљама које су се бориле против фашизма већ и у земљама које то нису чиниле, спремајући се и саме за очигледан рат који је и почео 3. септембра 1939. године (када су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој).  
Ову деценију јесте обележила ескалација фашизма и нацизма, али је обележио и огроман развој природних наука и њихова планетарна примена.  
Свој планетарни живот је почела атомска физика, као и теорија релативитета Алберта Ајнштајна, која је допринела развоју астрономије и настанку квантне механике. Њихова примена (у медицини, фармацији, војној индустрији, и осталим индустријама) у наредним деценијама обележиће живот људи на планети.  
Имаће позитивне и негативне последице за човечанство, али за њих неће бити одговорна наука, већ они који су њене резултате примењивали.  
Теорија настанка Свемира и великог праска (белгијског физичара Жоржа Леметра) била је прво научно мишљење везано за Космос које није светски оспорено. Напротив.  
У биологији је дошло до развоја генетике, њена примена у медицини учиниће је научнијом него што је преходно била.  
Као што ће примена физике омогућити, захваљујући покретној траци, масовну индустријску производњу у свим њеним гранама у целом свету. Захваљујући њој дошло је до нарочито брзог развоја аутомобилске индустрије која је у великој мери обележила двадесети век.  
Од значаја за развој друштвених наука је било оснивање Америчког института за испитивање јавног мњења, познатог као Галупов. Та истраживања су коришћена касније и у привредне, војне, политичке и друге сврхе у целом свету.  
Испитивање јавног мњења и први телевизијски преноси у овом периоду отворили су врата информационој епохи каквом се често зове друга половина двадесетог века.  
У уметности уопште, и у свим њеним областима, њено ново лице има планетарну улогу такође.  
У књижевности су у претходном времену остали и реализам и романтизам. На различите начине књижевност се среће са филозофијом – као код Џојса, Пруста и Вирџиније Вулф, постаје социјално и политички ангажована као код Камија и Брехта или изражава елегантну цивилизацијску усамљеност као код Хемингвеја и Фокнера.  
Штампање књига у великим тиражима и разграната продајна мрежа омогућили су доступност књига у огромним размерама широј публици. 
  Књижевност је постала светска.  
И сликарство, чак и када је у овом времену дефинитивно одлучило да се растане са свом својом прошлошћу. Да више не буде одраз природе и стварности уопште.  
Нарочито планетарне размере су биле заступљене у архитектури. Нова архитектура под именом Интернационални стил подразумевала је асиметричност геометријских облика и имала је широку подршку и примену.  
Од свих уметности најспектакуларнији светски карактер је имао филм.  
Најпре је стекао боју а затим прве знаке индустријализације. Већ тада је филм почео да се од седме уметности трансформише у филмску индустрију. Комерцијализација филмске производње стицала је примат над уметничким филмским стваралаштвом – свет је то прихватио брзином на коју није рачунала ни млада филмска индустрија. Уметничко у области филма постојаће и даље али као некоњуктурно, прилично елитистичко иако без намере да то буде. Филму је припала заслуга за отварање тржишта у сфери уметности, или бар за моћну планетарну улогу у његовој легализацији и глорификацији.  
Своју светску природу манифестовао је и оснивањем филмског фестивала у Венецији 1932. године. То је био први међународни филмски фестивал. А Грета Гарбо је била прва глумица која је постала светска звезда.  
Да свету тридесетих година није претила опасност од фашизма и нацизма ова би деценија била ослонац за даљи развој науке и инспирација за уметност у наредним деценијама.  

1940-1950. година  

Други светски рат је био светскији од Првог. Вођен је од најдаљег Истока до најдаљег Запада, њим су били обухваћени сви континенти.  
Тај рат је био тоталан, није постојала разлика између фронта и позадине. У истом су се положају нашли војници на фронту и цивили. 
Био је последица нерешених неспоразума из претходног рата, а пре свега последица немачке потребе за реваншизмом симболично садржана и манифестована кроз нацистички покрет и нацистичку власт која је била уверена да може да успостави планетарну доминацију.  
Године 1940. формиран ја савез фашистичких земаља (Немачка, Италија и Јапан) познат као Тројни пакт коме су се касније придружиле Данска, Финска, Белгија, Мађарска, Румунија и Манџурија.  
А године 1941. је формирана антифашистичка коалиција којој су припадали СССР, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе. Она је имала подршку у свим земљама које су и саме пружале отпор фашизму и нацизму.  
Рат је за собом оставио огромна разарања, масовна страдања становништва, највећи број жртава од кад се ратови воде и од почетка света.  
Окончан је стварно капитулацијом Немачке 9. маја 1945. године, а оружане операције су престале капитулацијом Јапана 2. септембра.  
Али на самом почетку године, фебруара месеца, одржан је чувени састанак на Јалти представника антифашиситчке коалиције (Стаљина, Черчила и Рузвелта) на коме је договорено о послератном уређењу света, односно о подели интересних сфера.  
Тако је рат започет интересима који су имали светски карактер и окончан таквим истим интересима.  
Да је планетом доминирао светски дух показује и чињеница да су још у току рата, јуна 1944. године формирани Светска банка и Међународни монетарни фонд, који су својим зајмовима требало да омогуће финансијске трансакције између земаља. Тада, на Међународној конференцији у Вудсу у САД, утврђен је нови светски економски систем и формиране су ове две светске организације које ће обележити економски и укупни друштвени живот у свим наредним деценијама у целом свету.  
А годину дана касније 26. јуна 1945. године, формирана је Организација Уједињених нација.  
Са окончањем шестогодишњег рата требало је да почну мир и међународна сарадња у циљу опоравка и развоја.  
Али, то се није десило.  
Два велика победника у рату, СССР и САД су се такорећи сутрадан нашла на супротним странама историје. Раздвојио их је социјализам.  
Већ 5. марта 1946. године Черчил је у САД изјавио да је Стаљин спустио „Гвоздену завесу“ од Шћећина на Балтику до Трста на Јадранском мору.  
То је био почетак првог великог Хладног рата. Вођен је између САД и СССР-а, између најјаче капиталистичке и највеће социјалистичке земље.  
Покренуле су га САД и западни капиталистички свет у страху да ће са тријумфализмом из Моске ка Западу кренути и социјализам. Тај страх је био оправдан јер је после Другог светског рата огромна улога Црвене армије у његовом окончању допринела угледу СССР-а у целом свету, а нарочито у земљама Азије и Африке, где се управо одвијао снажан процес деколонизације. 
 Последица тог страха је био договор САД и неколико европских земаља да формирају Атлантски пакт 1949. године, да створе снажну војну организацију НАТО која је за циљ имала да штити територијалну и државну безбедност ових земаља у случају да буду угрожене од евентуалних експанзионистичких намера СССР-а.  
У почетку СССР није реаговао на формирање овог војног џина. Имао је према њему само критичан однос.   Додуше, јануара те године у Москви је формиран Савез социјалистичких држава за међународну економску помоћ (СЕВ). Тај Савез није био планетарног карактера, али је имао тенденцију да то буде темпом којим би се повећавао број социјалистичких земаља у свету.  
И тако се у једној јединој деценији догодио највећи рат на свету и почео први, такође светски, Хладни рат.  
На самом крају деценије, енглески писац Џорџ Орвел, који је иначе учествовао у Шпанском грађанском рату на страни комуниста и левичара којима је и сам припадао, објавио је своју књигу „1984“. Када се појавила нико се није надао да је била антиципација будунћности која је изгледа и почела око 1984. године. Или је бар средином осамдесетих година најављена опасност од новог тоталитаризма чије су апокалиптичне манифестације биле генерисане из неконтролисане злоупотребе техничко-технолошког развоја друге половине двадесетог века.  
На други индиректан начин, и у исто време ће на ту опасност уопзорити и Жан Пол Сартр у својој чувеној књизи „Егзистенцијализам и хуманизам“. Његова харизматична интелигенција обележиће дух краја деценије али и дух средине двадесетог века.  
Али, на крају пете деценије, после Другог светског рата, свет је ипак славио мир, одложио је опасност и страх за касније. И био је у праву, бар на први поглед.  

1950-1960. година  

Већ 1952. године извршене су две велике пробе атомске бомбе, прва у Великој Британији, а друга у САД.  
А пошто је и у СССР-у три године раније извршена проба атомске бомбе било је јасно да се нуклеарна опасност надвила над светом.  
НАТО је располагао атомским оружјем.  
Да би ојачао своју војну, атомску позицију, СССР је са другим социјалистичким земљама 1955. године формирао војну организацију Варшавски пакт са врховном војном командом у Москви и са совјетским трупама распоређеним у земљама чланицама.  
Хладни рат између социјалистичког Истока и капиталиситичког Запада, између СССР-а и САД, односно између НАТО и Варшавског пакта, вођен је у сфери економије, политике и културе.  
Ниски ударци економији противничке стране, нарушавање социјалне стабилности, усмеравање политичке оријентације, инфилтрирање у културни живот ... то је била територија прилично неограничена, у којој је вођен Хладни рат од 1946. године па у наредним деценијама.  
До оружаног сукоба два велика противника није дошло. 
Избегавање тог сукоба било је последица страха од нуклеарне катастрофе која је, захваљујући нуклеарном оружју које су обе стране имале, могла да има планетарне размере. Планетарни страх, дакле, штитио је свет од планетарне апокалипсе.  
Мали, локални ратови вођени су широм планете, пре свега у Азији, Африци и Јужној Америци. Негде се то одвијало у процесу деколонизације, а негде, где је тај процес окончан, ако је било могућности, настављена је политика бивших колонизатора који су у интересу те политике били генератори локалних сукоба.  
На чувеном Двадесетом конгресу КП СССР-а, 1956. године почео је процес либерализације партијске и државне политике у СССР-у. 
  Изгледало је да су тензије између два блока смањене, и у неким сферама и јесу, али је светски Хладни рат настављен. 
Заахваљујући том процесу либерализације у СССР-у, Борис Пастернак је написао „Доктор Живаго“, романсирану критику револуције и постреволуционарног периода у СССР-у. 
Али да је Хладни рат настављен показала је чињеница да је за такав роман добио Нобелову награду која спада у надлежност антисовјетског корпуса. 
А и да либерализација у СССР-у није радикално отупила хладноратовско оружје показала је и чињеница да је писац те, не претерано оштре, критике совјетске ствари одбио да прими награду његових противника. 
У социјалистичкој Југославији је почетком деценије успостављен нови тип социјалистичког друштва познат као самоуправни социјализам. Његова суштина је била да сви који раде треба да управљају условима, средствима и резултатима свог рада. Тај до тада највећи процес еманципације, демократизације и хуманизације у историји, започет у СФРЈ, био је почетак планетарне инспирације, чија је реализација, после првих скромних почетака, лоцирана у следећа времена. 
Хладни рат је штитио свет од нуклеарног рата, а у Европи је период Хладног рата био најдужи период мира у њеној историји. 
У тим околностима јавили су се и многи знаци планетарног зближавања. У уметности, у музици, на пример. 
Рок музика из САД почела је свој поход у свет. Неће свет освојити брзо. Али та музика ће временом почети да успоставља једну парацивилизацију, аутономну планетарну културу, духовни свет модерног доба. 

1960-1970. година 

Деценија је почела доношењем Декларације УН о давању независности колонијалним  земљама и народима. 
Доношењем те Декларације дошло је до светског процеса деколонизације који је био последица опште климе после Другог светског рата којом је доминирао култ слободе као највеће, елементарне вредности. 
Том процесу деколонизације допринела је и чињеница да су се широм колонијалног света јавили антиколонијални протести чије је гашење захтевало огромна средства од стране колонизатора, па су тако њихови расходи у колонијама постали већи од прихода које су од њих имали. 
Гасио се колонијализам у свету, али највеће колонијалне силе нису баш лако одустајале од својих интереса. Надале су се, не без разлога, да их и даље могу остваривати, на други мање бруталан и индиректан начин, механизмима нове, неоколонијалне политике и када је у питању материјална корист, и када је у питању политичка контрола и када је у питању културна доминација. 
Такође на самом почетку деценије формиран је Покрет несврстаних чији је циљ био борба против колонијализма, неоколонијализма и империјализма. 
Овим покретом је било обухваћено преко сто земаља које су се налазиле изван блокова и које су углавном биле против њих. Њему је припадало шездесет пет одсто становништва планете, две трећине чланица Уједињених нација и већина влада на свету. 
Покрет ће у следеће две деценије допринети смањењу тензија у свету, чак и неких између блокова. Нарочито је била велика улога Покрета несврстаних у процесу деколонизације. Са њим је почело рађање Трећег света. 
Иако су креатори овог покрета били председник Југославије Јосип Броз Тито, председник Индије Џавахарлал Нехру и председник Египта Гамал Абдел Насер, у свету се сматрало да је Југославија родно место овог покрета а његов лидер југословенски председник Тито. 
У атмосфери мира и култа слободе била је присутна и свест о опасности од могућег новог рата који би с обзиром на најновије оружје, могао да буде не трећи, већ последњи. 
Страх од такве опасности и жеља да се она избегне доминирали су шездесетих година науком, уметношћу, средствима информисања. Нарочито је свест о таквој опасности била присутна у музици и у филму. 
Један од манифестација такве свести је и познати популарни Хипи покрет. Он је био нова површна и романтична агитација за свет без рата, миран и пријатељски. Имао је одјек широм света, наишао је на велики број присталица међу младим људима, али није донео резултате у погледу идеја за које се залагао. 

За многе присталице овог покрета одсуство резултата компензирано је игнорисањем свих институција, једним необразложеним, инфериорним и површним нихилизмом, и дрогом. 
Трагови ове младалачке побуне против рата и залагања за мир и даље су присутни широм света у музици, више у моди, као лака, носталгична и романтична чежња за слободом и миром чије су шансе некад постојале, а пропуштене. 
Потреба за миром јесте доминирала шездесетим годинама, али не увек у свим срединама за било каквим миром. Мир, али без економске експлоатације, социјалне неравноправности и политичке манипулације – на принципима тако схваћеног мира дошло је до студентских протеста 1968. године који су почели у Западној Европи а затим се ширили даље. То је био протест против грађанског друштва, али није имао класни карактер и није имао организацију. Зато се свео на надахнуту манифестацију младалачког гнева против хипокризије грађанског друштва. 
То друштво је на тај гнев реаговало тако што га је игнорисало, а неке његове вође етаблирало. 
Протестима против хипокризије грађанског друштва придружиће се у овој деценији и филм. Односно, у оквиру правца познатог као Нови талас у Француској, Италији и делимично Шпанији, дошло је до елегантног, болног и супериорног суочавања са лицемерјем грађанске цивилизације, њеним похабаним конзервативизмом и њеном стерилном егзистенцијом. 
Али, као и студентски протести, ни ова модерна и високо креативана филмска уметност тог времена није нарушила имунитет грађанског егоизма. Еманципаторски напори обележили су ову деценију у целом свету. 
У САД је 1964. године донет Акт о грађанским правима којим је укинута расна дискриминација у земљи. 
Некако у исто време у Европи се појавио еврокомунистички покрет чији је циљ био мирно трнасформисање постојећег грађанског друштва у социјалистичко. То трансформисање је требало да се одвија кроз обједињавање свих левичарских партија у један покрет који би требало да, осим социјалистичких идеја и искустава, узме у обзир и сва позитивна искуства грађанског друштва. 
САД су имале подршку целог света у процесу укидања расне дискриминације, иако су неки њени трагови и данас присутни. Али европски евро-комунизам је наишао на препреке и на Западу и на Истоку. Против њега су упаљена сва црвена светла. Један привлачнији, нови социјализам могао је да угрози подједнако и западни капитализам и источни социјализам. Зато је остао само као историјска шанса – последице биполарног екстремизма учиниће га временом разумним решењем.
Шеста децнија је била најлепша деценија дведесетог века. И најсветскији период тог светског века. 
Планетарно је захватила све сфере живота. Од оних које су биле од највећег значаја за живот до скоро свих уметности. 
У музици, роцк анд ролл, у почетку можда највише захваљујући Елвису Прислију постаће најпопуларнија музика на свету. 
Као што ће и нови талас у ликовној уметности „Поп-арт“, чији је родоначелник био њујоршки уметник Енди Ворхол постати популаран широм света, комуникативан и непретенциозан, са лаким и ненамераваним демократским исходом, континуирани ликовни израз у свим наредним деценијама. 
Изгледа да у тој деценији човеку није било довољно да први пут живи у свету, већ је хтео да живи и у Космосу. 
Године 1961. совјетски космонаут Јуриј Гагарин је први човек који је полетео у васиону, а 1969. године амерички космонаут Нил Армстронг је био први човек који је слетео на Месец. 
И на самом крају деценије америчко Министарство одбране покренуло је ново средство комуникације, Интернет, који је у следећим деценијама, а поготово у следећем веку, постао један од најмоћнијих интегративних фактора на планетарном нивоу. 

1970-1980. година 

Еманципаторски дух из претходне деценије је настављен и у овој. Смрт португалског диктатора Антониа Салазара окончала је диктатуру у Португалу. Као што је смрт генерала Франка окончала његову врсту диктатуре у Шпанији после тридесет шест година. У Ирану се догодила „Исламска револуција“ – свргнут је шах, укинута је монархија. 
Окончавање дугогодишњих диктатура у Европи и укидање једне од најмоћнијих и најстаријих монархија у Азији били су прилог планетарном процесу еманципације и слободе, подстакле су многе народе да му се придруже. 
Томе су допринели и резултати председничких избора у Чилеу на којима је победу однео социјалистички кандидат Салвадор Аљенде – Чиле је мирним путем постао социјалистичка држава. 
На конференцији тридесет пет земаља у Хелсинкију створена је Европска организација за безбедност и сарадњу (КЕПС - ОЕБС) и потписана је Хелшинска повеља о немешању у унутрашње послове, поштовању људских права и грађанских слобода. 
Тако је Европа још једном отворила врата односима између држава ( и народа) који би, на принципима њених тадашњих цивилизацијских стандарда, могли да буду примењени на ширем, светском нивоу. 
Светом је доминирао дух либералног, али и све мање конвенционалног. 
У тој атмосфери појавила се диско музика, која је почела да се слуша у клубовима намењеним за њу. Постали су масовни и музика и клубови, и освојили су свет. Чак и онај најдаљи од њихове америчке постојбине, који никад нису дотакли ни француске шансоне, ни џез, а ни рок. Скромна музичка природа ове музике учинила ју је доступном свим образовним и социјалним срединама. Постала је планетарно популарна јер је мало нудила и мало тражила. Дефашизација, либерализација, демократизација .... те манифестације емаципаторских процеса могле су да буду доминантна тенденција ове деценије. 
Али, нису. 
Јер Франкову диктатуру није сменила република за коју су тридесет шест година раније гинули Франкови левичарски противници. 
Демократски изабран социјалистички председник у Чилеу Салвадор Аљенде је уз асистенцију САД свргнут и убијен заједно са око три хиљаде својих сарадника и присталица. На власт је дошао генерал Пиноче, због чије диктатуре је преко милион људи напустило земљу. 
Хелсиншка повеља није освојила свет. Напротив. У свету су се водили локални ратови – између Индије и Пакистана, између Египта и Израела, Совјети су извршили инвазију на Авганистан, у Либану су беснели грађански сукоби .... 
Диско музика је била популарна, постала је светска, али се у ствари налазила у сфери субкултуре. На музичком тржишту била је без конкуренције, у сфери културе била је најраспрострањенија и највише заштићена од сумње да не спада у респектабилну област слободног времена. 
Седемдесете године светом је владо баланс, који је имао шансе да се настави, у бољем случају да модерно доба надигра конзервативизам, да еманципаторски процеси постану доминантни. А у горем, наравно, да се конзервативизам у свим сферама трансформише у неоконзервативизам и тако опстане. 

1980-1990. година 

Извесна предност коју је у Хладном рату у протеклој деценији имао капиталистички Запад у односу на социјалистички Исток показала се већ у првој половини ове деценије као прилично велика. 
Она је била резултат слабости које су биле присутне у СССР-у и у читавом блоку социјалистичких земаља у Источној Европи. 
Те слабости су биле економска стагнација, скроман животни стандард, одсуство социјалне динамике, висок степен државне и партијске бирократизације, културна изолираност. 
Кад је реч о СССР-у постреволуционарни ентузијазам и тријумфализам после Другог светског рата дуго су трајали и формирали су свест на свим нивоима да је совјетско социјалистичко друштво историјски супериорно и да ће читав свет у ближој или даљој будућности кренути тим путем. 
Тај историјски оптимизам, међутим, није имао довољно ослонаца у социјалистичкој стварности и СССР-а и свих земаља реалсоцијализма. 
Одсуство развојне динамике, дуготрајна стагнација у свим сферама друштва, слабили су одбрамбене механизме према спољном свету, односно према противницима у Хладном рату. 
Томе је на известан начин допринела и организована пропаганда са те стране која је све од себе дала да компромитује и идеју социјализма и њену праксу на социјалистичком Истоку. 
Зато су социјалистичком Истоку биле потребне велике и прилично ургентне промене. 
Са доласком Михаила Горбачова на чело СССР-а и његове Комунистичке партије 1985. године реформе су и почеле да се изводе у сфери економије и политичког живота кроз процес либерализације, која, међутим, није била резултат темељног концепта целовитих друштвених промена, већ пука, исхитрена импровизација. 
Тако се претходна стагнација трансформисала у деградацију. 
Совјетски социјализам је губио дах, престао је да буде и инспиратор, а поготово је престао да буде ауторитет за своје савезнике у источноевропским социјалистичким земљама. 
Рушење социјализма у Пољској већ на почетку деценије, мање или више испољена незадовољства у другим социјалистичким земљама и велики антисовјетски и антисоцијалистички протести у источном Берлину окончали су се рушењем чувеног зида 1989. године. 
Пад социјализма у земљама Источног блока, пре свега у СССР-у, бацио је дугу сенку на ствар социјализма у читавом свету. Збуниле су се и деморалисале многе комунистичке и социјалистичке партије, левичарски покрети, зауставили су своје социјалистичке програме и планове многе земље. 
У Хладном рату између социјалистичког Истока и капиталистичког Запада победу је однео капиталистички Запад. Пре свега због слабости социјалистичког Истока. Али и захваљујући великом степену сопствене капиталистичке мобилизације. 
Осамдесетих година британско-амерички концепт неолибералне економије, односно неолибералног капитализма у целини, стекао је подршку свег западног, развијеног света и индиректно, обазриво се понудио стагнирајућем социјализму.
Социјализам га је прихватио, бар у почетку, у наивној нади да тим неолиберализмом унапређује социјализам. 
Међутим, укидао га је. 
А пре него што га је укинуо, у социјалистичким земљама је стидљиво довођено у питање Марксово учење о друштву, мање стидљиво Лењинове „Филозофске свеске“, и, углавном, сви теоретичари социјализма у свету. 
Лака сенка је почела да пада чак и на уметнике, нарочито књижевнике, који су својим делима пружали подршку чак и идеји социјализма, а не само њеној примени. 
И, тако, крајем осамдесетих година неолиберализам је постао светски друштвени систем. 
А сида се као нова болест појавила већ на почетку деценије (1981. године) и показала тенденцију ка планетарном ширењу. 

1990-2000. година 

На самом почетку деценије, као декретом и преко ноћи, укинут је социјализам у СССР-у и свим дотадашњим социјалистичким земљама. 
У току 1991. године расформиран је Варшавски пакт и престао је да постоји Совјетски Савез. 
Тако је окончан биполаран свет, завршен је период равнотеже која је штитила свет од глобалног рата. 
Победнички Запад је савладао свог великог противника без зрна свог барута и била су му отворена сва врата до којих му је стало. За обазривост коју је морао да испољава за време Хладног рата, док су постојали СССР и Варшавски пакт више није било разлога. 
Тенденција да се ставе под контролу све земље које су до тада биле изван ње, путем економских, политичких, војних и културних механизама и интервенција, идеолошки и терминолошки је промовисана као глобализам. 
Радило се, међутим, о новом колонијализму и новом империјализму. Односно, о неоколонијализму и неоимперијализму које су њихови идеолози и протагонисти настојали да представе као историјски нужан и оправдан процес повезивања света у целину у интересу свих њених делова. 
Светом је у последњој деценији двадесетог века доминирао само један интерес – интерес неоколонијалног империјализма. Његов чувар је био НАТО коме ће ускоро почети да се придружују и чланице некадашњег Варшавског пакта. 
Формирање Европске Уније 1992. године и увођење евра као њеног платежног средства није нарушило процес глобализације. Напротив. И Европска Унија и евро су били поуздана подршка глобализацији која ће трајати док глобализацији буде потребна. 
Антиглобалистичке реакције и протести присутни су били у читавој деценији и у читавом свету у сфери политике, у области научног и уметничког стваралаштва, у јавном животу многих средина. 
Своје антиглобалистичке књиге су објавили амерички филозоф Ноам Чомски, писац Питер Ханке, француски социолог Пјер Бурдије, бугарски професор Велко Влканов, руски филозоф Александар Зиновљев, амерички писац и публициста Мајкл Паренти .... 
Антиглобалистички протести су се догађали у Атини и Паризу, чак и у Токију, на свим континентима. 
На опасност од глобалног колонијализма су упозорили Руска православна Црква, Комунистичка Партија Кине, руски научници, италијански комунисти, француски националисти .... 
Било је много антиглобалистичких реакција широм света, али нису донеле никакве резултате. Пре свега зато што су биле неповезане. Парцијализоване и локализоване чекају време у коме ће стварни глобализам укинути лажни.
А дотле ће трајати конзервативизам, шириће се неоколонијализам. Неоконзервативизам и неоколонијализам почеће свој несметани живот у двадесет првом веку са реваншизмом. Повешће економски, културни, медијски, па и оружани рат са свим еманципаторским, ослободилачким идејама и догађајима и њиховим протагонистима.
 
 
=== 5 ===
 
 
ТЕКОВИНЕ МЕКЕ МОЋИ
 
Пише: Мира Марковић  
1.март 2019 
 
Педесетих и шездесетих година прошлог века једна од првих операција капиталистичког Запада против социјализма је био програм такозване меке моћи којим су се пре свега служили САД и Велика Британија. 
Циљ је био уништавање комунистичких партија у Европи, нарочито у Француској и Италији јер су тамо после Другог светског рата биле најјаче па је постојала оправдана опасност да би могле да на парламентарним изборима освоје власт и тако подстакну сличне догађаје широм континента. 
То уништавање је требало да се изведе комбиновањем финансијских, психолошких и медијских мера које би комунистичке партије трансформисале у социјалдемократске или неке сличне, анемичне левичарске оријентације. 
Те мере су углавном биле примењиване преко интелектуалаца из тих партија. 
Показало се да су донеле резултате. 
Многи међу њима су се прилично брзо одрекли својих опредељења и партија, изјаснили се као социјалдемократе или само као левичари без партијске припадности. 
Временом су велике и јаке комунистичке партије у Западној и Средњој Европи слабиле, неке су се и угасиле. 
Европска левица је улазила у кризу. Европска левица је умирала. 
Остале су углавном само социјалдемократске партије које су по свом политичком мишљењу и понашању биле ближе десници него левици. 
Тако се такозвана мека моћ показала као довољна моћ на подручју на коме је примењена. 
И из тога је извукла закључак да би могла да прошири домашај свог дејства.
 Па је тако, негде обазриво, а онда све мање обазриво, почела њена примена на свим оним адресама за које је била заинтересована. 
То су биле државе чији су им друштвени системи или владе, или и једно и друго, били препрека да над њима успоставе економску и политичку контролу која им је била потребна да би могли да их ставе у функцију својих економских, политичких и геостратешких интереса. И ту се, по правилу, радило о системима и владама који су били левичарске оријентације. 
Сфера културе у најширем смислу – уметност, наука, образовање .... постали су полигон за обрачун са системима и владама који су се показали недовољно кооперативни са правилима игре које је креирао растући неоколонијализам у другој половини двадесетог века. 
Стварао се нови тип опозиције од уметника, научника, студената, уопште интелектуалаца, који је требало да ненасилним путем смени режим као недемократски, а, међутим, био је само нелојалан потенцијалном колонизатору. 
Та културна диверзија, тај ненасилни пут, одвијао се преко система стипендија, престижних студијских програма, научних и стручних специјализација, ангажмана у институтима, финансирања научних и књижевних часописа, издавачких кућа, професионалних удружења .... 
И, заиста, тако су многи режими и владе у свету ненасилним путем промењени рукама сопствене интелигенције и уопште образованих људи, бар на први поглед.
На други, следећи, озбиљнији поглед, оним рукама које су креирале ову ненасилну опозицију. 
Крајем осамдесетих година прошлог века, а нарочито у његовој последњој деценији, како у Хладном рату буде све видљивија предност капиталистичког Запада над социјалистичким Истоком, јача страна ће бити све мање обазрива у избору угрожених адреса на којима треба да интервенише у интересу њиховог ослобађања од тобожње диктатуре у којој живи народ. 
Повећавао се број тих адреса. А повећавао се и ширио број субјеката који је на њима требало да делује. 
Ненасилној опозицији, корпусу меких диверзаната, придружују се и медији. Финансијска и остала подршка учиниће их, у неким срединама, носиоцима меке диверзије, самим средиштем ненасилне опозиције. 
А када буде пао Берлински зид, када буде расформиран Варшавски пакт, када се оконча Хладни рат и свет постане једнополаран, креатори читавог корпуса ове меке диверзије и ненасилне опозиције имаће много, готово све разлоге, да верују да могу да их примењују планетарно, уверени да су им сва врата отворена. 
Прошло је скоро тридесет година од када је свет постао једнополаран. Али му још увек нису отворена сва врата.
  Додуше, неоколонијализам, убеђен у свој победнички глобални исход, верује да је то привремено. 
Његови противници су оптимисти такође. Али, тек је њихов оптимизам привремен. Тек за њега нема разлога. Ако се не обједине, што до сада нису учинили. А и не изгледа да ће ускоро.