[È apparsa sul sito della associazione SloboDA la seguente dettagliata ricostruzione della proditoria cattura e deportazione di Slobodan Milošević da Belgrado all'Aia, a firma di Slobodan Lazarević con il quale Jugocoord ha collaborato ai tempi dei due concorsi "Torre" sul "Tribunale ad hoc dell'Aia". ndCNJ]

Прилог историји српске срамоте

КАКО СУ ПРОДАЛИ МИЛОШЕВИЋА

Пише: Слободан Лазаревић

Izvor: https://www.sloboda.org.rs/sm1.html

Априла месеца 2001 године,Конгрес САД донео је одлуку која је распршила све наде пост-октобарске владе ДОС-а да ће их западни ментори подједнако засипати доларима као што су то чинили док су рушили Милошевића - када су се трошкарили на отворени рачун у Будипмешти. Конгрес, наиме, већ непуних годину дана од 5 октобра, условљава сваку донаторску помоћ СРЈ, па и отпис дугова, сарадњом Београда са Хагом.

Преузимајући кормило досовска власт је, наиме, наследила и обавезе државе према страним повериоцима. Дуг је 2001 достигао 11,4 милијарде долара (1). Највећи део (4,4 милијарде долара) држава је дуговала Париском клубу 17 држава поверилаца, док је према Лондонском клубу 600 комерцијалних банака дуг износио 2,8 милијарди долара. Санкције и привредна изолације СРЈ, прекинуле су финансијске токове са светом;држава није могла редовно ни да отплаћује дугове нити да сервисира припадајуће камате. Месец дана касније и два месеца након мартовског напада на кућу (Милошевоћа) у Пожешкој улици на Дедињу,маја месеца 2001 Коштуница, у пратњи ондашњег амбасадора Милна Ст Протића долази у Вашингтон на састанак са председником САД Џорџом Бушом. Пре састанка планирано је његово обраћање на седници Савета безбедности УН, али су домаћини (Бела кућа) „сторнирали“ сваки наступ, дајући „му до знања да се ради искључиво о посети САД“ – ништа друго није долазило у обзир.Поред Буша, састанку присуствује потпредседник Дик Чејни и саветница Кондилиза Рајт (2).

Председник САД Џорџ Буш саопштава Коштуници (а потврђује Мирољубу Лабусу државни секетар САД Колин Пауел) да неће бити донаторске конференције - коју је Европска комисија заказала за 29 јун 2001 године - ако се Милошевић не испоручи Хагу. Нешто касније, Бил Клинтон апелује на светске финансијере да се од СРЈ тражи доношење закона о сарадњи са Хагом који ће омогућити хапшење и испоручивање држављана СРЈ Хагу (Милошевића). Хашки истражитељима се мора омогућити увид у поверљива документа и информације.

Шест (пропалих) покушаја кршења Устава

Заседање Скупштине СРЈ је заказано за 21 јун. Владала је неизвесност шта ће се догодити ако СНП одбије да гласа? Одговорено је : уследиће ново усаглашавање,а цајтнот ће бити још већи (притвор Милошевића у истражном затвору истицао је 1 јула). Никаква кривица Милошевића никада није доказана.Потпуно је одбачена у пресуди Кертесу 27. децембра 2010 године пошто није доказано постојање злочиначког подухвата и стицање матерјалне кориси, само је Кертес осуђен за начин руковања средствима која припадају буџету. Све дилеме распршио је савезни премијер Жижић (СНП) изјавом: “Слободан Милошевић неће бити испоручен Хагу док је он председник савезне владе” (3).

Ево како је о догађањима сведочио бивши савезни министер правде Момчило Грубач:” Против закона (о сарадњи са Хагом) били су министри СНП-а, у првом реду због тога што су сматрали да би закон, који предвиђа могућност трансфера домаћих држављана међународном суду, био противан Уставу и што су се у кампањи за републичке изборе у Црној Гори ( који су одржани у априлу 2001. године) јавно изјашњавали против тог вида сарадње. Предлог закона је ипак упућен Савезној скупштини, али је на сам дан седнице, на којој је требало да буде разматран, повучен из процедуре, јер се видело да ни посланици СНП-а из истих разлога неће за њега гласати, а само гласовима посланика ДОС-а у Скупштини не би био усвојен” . (4)

Пад владе премијера Жижића

Тада избија озбиљна криза савезне влде. Чују се алармантна упозорења да - по свему судећи - ускоро више неће бити ни савезне владе,па на концу ни савезне државе (СРЈ). Режимска штампа признаје да је "југословенска коалиција" озбиљно уздрмана,а можда и сама федерација на чијем челу је био Војислав Коштуница: “Западним пријатељима, Југославија је била ипак мање важна од Милошевића". А било је и оних који су само рекли: распад Југославије, зашто да не! Трговина људским главама? Зашто не! Под условом да нису наше. У таквој атмосфери, напречац се заказује седница (јун 2001) у кабинету председника СРЈ Коштунице. Тиме ДОС доспева у центар пажње, што је логично, јер је и био кључни виновник пост-петооктобарске кризе – много горе од оне из 1997. Онда је распад коалиције “Заједно” запретио да изгубе власт, а сада су ризиковали да начине видовдански злочин. – Поменута хитна седница лидера ДОС одржана је у кабинету Коштунице и трајала је целу ноћ. Једни траже испоруку (екстрадицији) Милошевића - чак и без икаквог закона о сарадњи са Хагом - док се други противе безакоњу. Сарадници Зорана Ђинђића из ДС су огорчени и увређени; тврде да их остали у ДСС-у називају 3К – контроверзним, криминалним и корумпираним. Савезни министар правде Момчило Грубач прекида свађу лидера ДОС-а. Он пристаје да напише посебну (савезну) уредбу о изручењу Милошевића. У 02,00 после поноћи, позивају телефоном премијера Зорана Жижића у Црну Гору. Жижић заказује седница Владе, али одбија да председава (министар здравља из СНП-а био је присутан само да би објаснио противљење СНП-а).

Tако "поноћна" уредба савезне владе,уместо закона (који би иначе морала да усвоји Скупштина) постаје нека врста пречице. Не само до Хага, већ и до ћорсокака савезне државе. Усвојена је без чланова Владе из СНП-а. Они су напустили седницу. Истог дана су понудили своје оставке Главном одбору странке у Подгорици. А Ђинђић је на то изјавио да "Југославија неће бити талац ни Милошевића, ни СНП-а". Неће, наравно,јер неће је ни бити.

Савезна влада усваја 23 јуна Уредбу о сарадњи са Хашким трибуналом (потписао је потпредседник Мирољуб Лабус) . Уредба која се позива на дубиозну, директну примену Статута Хашког трибунала, одмах ступа на снагу. Усвајањем ове уредбе без сгаласноти СНП-а, практино је пала савезна влада Зорана Жижића, премда се њена демисија званично рачуна од 24 јул 2001 године. Истовремено, савезни минстар правде Момчило Грубач, сада већ у оставци, прослеђује Окружном суду у Београду захтев Трибунала за изручење Милошевића, који му је донео Ханс Холтијус, чиме је покренут поступак његове екстрадиције.

Остало је још само да га Окружни суд у Београду размотри и донесе одлуку (решење) у складу са важећим уставним и позитивним законским одредбама, након што прође жалбени поступак и на крају о свему обавести Савезног министра правде. Ништа од тога се неће обистинити. Поступак екстрадиције никада неће бити спроведен.

__

Чим је усвојена Уредба савезне владе о сарадњи са Хашки трибуналом, одмах је покренута иницијатива за оцену њене уставности. То је било и логично: свима је било јасно да је противна Уставу СРЈ. Алтернатива је била измена Устава – за шта није било више времена – односно пресецање насталог Гордијевог чвора,укидањем Устава а тиме и Југославије. Другим речима, да би се испунио ултиматум једног дубиозног (незаконитог) НАТО-суда (тзв Трибунала) треба поништити уставност једне суверене државе и укинути Југославију. Иницијативу за оцену уставности савезне уредбе поднеле су Социјалистичка партија Србије, Југословенска левица, Патриотски савез Југославије, група од 51 професора Правног факултета у Београду, браниоци Слободана Милошевића и већа гурпа грађана. Посебно је било запажено ангажовање велике групе правника, међу којима су била и нека еминентна имена српске јуриспруденције.  

Пактично се у протест против противправних поступака владајуће гарнитуре укључило више од половине укупног наставно научног кадра који је те године био на Правном факултету у Београду). А то је посебно ""шокирала"" следбенике Хелшинског одбора у Београду.

Хашки лоби омаловажава критичаре

Названи су “партијски кадар који је стигао на Правни факултет 90-тих година”, без потребних научних референци, неки и нису правници већ са других факултета и универзитета, а присутни су и млади асистенти...(додуше, Одбор изузима само Смиљу Аврамов, Ратка Марковића,Косту Чавошког и Оливера Антића из оних “без научних референцији”). То вам је, тврди Хашки одбор, „антихашки лоби“ или „антихашки бастион“ у Србији. Њихови аргументи нису правно утемељени (не наводи се који?) већ су по својој природи политички и идеолошки, па се закључује – “антихашки лоби је заправо антиправни лоби”. Другим речима, не крше Устав они који га руше, већ они који га бране!

Због – по Хелсиншком одбору - запањујућег “поимања међународне заједнице и њених институција (Савеза безбедности УН) као експонената силе над малим и правдољубивим народима који су се нашли на путу њихових интереса” – одбацује се оцена да је Савет безбедности својом Резолуцијом бр. 827 од 23. маја 1993. Године узео себи за право да образује ad hoc суд, чија је надлежност и временски И просторно ограничена (почев од 1. јануара 1991), за територију бивше СФРЈ. Како никад у прошлости, Савет безбедности није образовао никакав суд, ваљало је наћи какав-такав правни основ да не би баш испало да сила чини право”…”Американци желе да имају потпуно слободне руке, тако што ће они, кад то њима одговара, нешто квалификовати као агресију па применити санкције, а онда своје ангажовање попут бомбардовања јужног дела Ирака, представити као војну интервенцију. Дакле, као што видите, за агресију се уопште неодговара” (7) .

"У влади може да буде ко год хоће"

У ствари, констатације угледних правника и потписника иницијативе за оцену уставности савезне уредбе о сарадњи са Хагом, не само да нису по природи политички и идеолошки, како тврди Хелсиншки одбор, већ су у потпуности утемељени у праву. Иницијатори и предлагачи, наиме, сматрају да је Уредба Савезне владе и формално и материјално несагласна с Уставом СРЈ који, како наглашавају, изричито забрањује изручење југословенских држављана страним судовима.

Поред тога, Савезна влада је Уредбом преузела овлашћења Југословенске скупштине и прекршила принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску. Њихов је став да је Савезна влада ушла и у надлежност Скупштине Србије. Подносиоци иницијативе се позивју на међународне уговоре, међу којима и међународни Пакт о грађанским и политичким правима, као и на Европску конвенцију о људским правима и слободама. Поменута је пресуду Европског суда за људска права из 1979. Суд је оценио за кршење људских права свако изручење сопствених држављана страним судовима. Наглашава се да је за сарадњу с Међународним кривичним судом у Хагу неопходно прво променити Устав. - „Ако ова Уредба не буде неуставна, оценио је један угледни београдски адвокат, основни ред је да сви професори који не уче децу да се уредбом мењају устави и закони не треба да буду на факултету, а у влади може да буде ко год хоће“. 

__

У иницијативи групе од 51 професора, доцента и асистената Правног факултета у Београду посебно се оспорава статут Хашког трибунала као и сам чин оснивања тог суда и оцењује да он није основан у складу са међународним правом и надлежностима Савета безбедности. Према томе, и позивање на директну примену Статута Хага нема никакво утемељење у међународном праву.

Предложено је Савезном уставном суду (СУС) да обустави извршење свих аката на основу уредбе, јер би, како је речено, у супротном "наступиле неотклоњиве штетне последице". Наглашено је да у случају да југословенски држављанин буде изручен Хашкогком трибуналу, његово право да одговара пред националним судом не би могло бити повраћено у пређашње стање. Обуставом извршења аката на основу уредбе се не прејудицира коначна одлука суда о томе да ли је уредба сагласна са уставом или не.

Упозорења стручне јавности

Уставни суд је прихватио уставну жалбу поднету "против радњи Савезног министарства правде, Министарства правде Србије и Окружног суда у Београду којима је повређено уставом гарантовано право грађанина Слободана Милошевића". Суд је такође покренуо и поступак за оцену уставности Уредбе о сарадњи СРЈ са Хашким трибуналом и дао рок Влади СРЈ од 15 дана да одговори да ли је Уредба у складу са Уставом СРЈ (да аргуентовано образложи своју одлуку о усвајању Уредбе о изручењу). Уколико Влада одговори на тај захтев до 12. јула, најавио је суд,тог дана ће бити одржана јавна расправа пред Савезним уставним судом, на којој ће о уставности Уредбе говорити и учесници у поступку, као и правни стручњаци. 

Стручна јавност је правилно оценила да је Уставни суд забранио спровођење уредбе. То се односи и на екстрадицију Милошевића или било који други слични поступак. Све остало, наглашено је, “била би хајдучија, гусарење, или како хоћете”. Ниједан југословенски држављанин након ове одлуке Уставног суда, не може бити екстрадиран ни Хагу, ни никоме на свету. Све дотле док постоји правна држава. 

Бастион НАТО-лобиства у политичкој јавности, посебно у сектору невладиних организација, одбацује аргументацију СУС-а као пуку националистичку демагогију, особену за Добрицу Ћосића, Милошевића и Шешеља – при чему се нашироко говори о српском нацинализму и хегемонизму, по познатој мантри којом се баца прашина у очи српским грађанима како би се сакрила права истина – да ово није наапад на српски национализам већ укидање државе српског народа.

Да је Милошевић предао КИМ не би га рушили

Није никакав српски национализам или хегедмонизам био узрок рата (casus belli). Напротив, управо је покушај сецесије casus belli. Сваки покушај једне или више федералних јединица да се отцепе, по правилу води у избијање рата1) .„Да је Милошевић био спреман да без борбе преда Косово и Метохију, он би, уз америчку подршку,и дан-данас био на власти. Но, како је престао да буде ‘кооперативан’,њега је требало сурово казнити да би се и други слични њему – и код нас и удругим земљама – упозорили како ће проћи ако у довољној мери не буду спремни да поступају по ‘саветима’ својих страних покровитеља. А пре тога ваљало је наћи какав-такав изговор за агресију НАТО на нашу земљу и он је, током саме агресије, нађен у наводним злочинима за које је одмах оптужен Милошевић…Тиме је изнова потврђено да – кад су посреди злочини војника и званичника водећих земаља Запада – Хашки суд није ништа друго доли средство којим се западне вође служе да би избегле одговорност”.

Као што је поменуто, Уставни суд (СУС) је заказао за 12 јул јавну расправу о уставности уредбе. Савезној влади остављено је да до тог рока достави свој одговор. Власти у СРЈ ништа од тога нису прихватале. Ни додељени рок, нити било какву јавну расправу. Светски полицајац им је одредио задњи рок за отмицу 29 јун; посао (по начелу мафијашких кумова) који се не одбија - „или он или ми“. Ако (Милошевићева) главна глава не падне, НАТО ће бити крив за агресију на Југославију. СРЈ је, уосталом, већ 1999 године поднела тужбу пред Међународним судом правде у Хагу против осам земаља НАТО због агресије на једну суверену чланицу ОУН, али ће се 2004 година овај суд прогласио ненадлежним – уз образложење да СРЈ у том тенутку (агресије) није била чланица Уједињених нација, чиме су агресори сами себе и правно прогласили некажњивим.

Убрзо је окончан и процес против одговорних за НАТО-агресију на СРЈ пред Окружним судом у Београду (већ крајем 2000 године ). Осуђено је (у одсуству) 14 тадашњих челника западних земаља на по 20 година затвора. На списку осуђених су Вилијем Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Вилијем Коен, Робин Кук, Џорџ Робертсон ,Жак Ширак, Ибер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јосеф Фишер, Рудолф Шарпинг и Весли Кларк. 

Суђење је одржано у Палати правде у Београду 21 септембра 2000 године. Само три дана касније, 24 септембра одржани су избори на којима нико од председничких кандидата (ни Милошевић ни Коштуница) нису освојили потребну већину, па је за 6 октобра заказан други круг избора. До тог круга никада није дошло јер је 5 октобра 2000 године извршен државни удар – па је судбима пресуде челницима за агресију на СРЈ допала руку ДОС-овог режима.

Врховни суд Србије вратио је, најпре, предмет Окружном суду у Београду на поновно пресуђивање.Три месеца касније, Окружни суд потпуно обуставља кривични поступак против челника западних држава и НАТО пакта. Читав предмет је пребачен Војним судовима који ће 2004 године бити укинути, а тужба за НАТО-агресију доспеће поново пред Окружни суду у Београду – само зато да никада више не буде узета у разматрање.

Режиму ДОС-а који је 11 година без икакве кривице држао на оптуженичкој клупи бројне грађане који су били 30/31 марта у тзв народним стражама у Ужичкој улици – требало је свега пар година да амнестира НАТО-злочинце. Исти ДОС-ов режим ће већ 2010 од Међународног суда правде у Хагу затражити потврду да ли су терористи ОВК „легално“ спровели сецесиују КИМ. Поред тога, ДОС је прогласио победу свог председничког кандидата 2000 године тиме што је фалсификовао изборе и избрисао са бирачког списка грађане на КИМ, одузео им уставна права, чиме је први потврдио да КИМ нису у саставу Србије – да би партија овако изабраног председника касније уписала у Устав - ни мање ни више него - „Косово је Србија“.

“Кад сам пошао на ту седницу, ја сам звао Коштуницу; мобилним телефоном сам га питао има ли тајне седнице, јер шушка се да ће испоручити Милошевића у Хаг. На то је он (Коштуница) одговорио: “Па, само ја не знам ништа о томе” – а његов шеф кабинета је додао: "Не зна Воја ништа и мирна Бачка" - испричао је Обрен Јоксимовић. – Доказ да је тада премијер Ђинђић држао незакониту тајну седницу је чињеница да записник са ове седнице не постоји

Уставни суд СРЈ, 28 јуна, на Видовдан, у 12 часова забрањује примену савезне уредбе до 12 јула и окончања расправе о њеној уставности – а само два сата касније (у 14 часова), истог дана, премијер Ђинђић заказује хитну седницу Владе Србије у намери да се упркос забрана врховне судске инстанце - у свакој демократској земљи савременг света - обави правно насиље ткз операцијом без анестезије.Тим поступком Влада ставља судску власт у Србији под своју контролу и поврх свега пресуђује врховној уставној инстанци у СР Југославији - Уставнон суду СРЈ. Попут каквог "неуставног фактора, како је некада говорио Никола Пашић, мислећи на "Заверенике", Влада фактички преузима контролу над правним системом у земљи. Потом тај "неуставни фактор" , складно свом карактеру, одлучује да одржи тајну, завереничку седницу, што је све скупа без преседана у политичкој историји Србије. Тиме су перјанице ДОС-а поново (после 5 октобра) срљале у државни удар.

Две околности су кључне за ову, (завереничку) седницу: прва - биле је то тајна седница, друга да су на њој били само одабрани министри и да је одлука о изручењу Милошевића отворила широм врата страним политичким и агентурним факторима да након отмице Милошевића, јавно уприличе праве хајке на недужне грађане. Да лове, хапсе и отимају свакога ко је у немилости Мадлен Олбрајт и Карле де Понте.

"Прање руку и накнадна памет""

Обрен Јоксимовић, у то време министар здравља у Влади Србије, сведочио је о карактеру поменуте седнице. „Кад сам пошао на ту седницу, ја сам звао Коштуницу. Мобилним телефоном сам га питао има ли тајне седнице. Рекох:

"Кренуо сам на ту седницу, јер шушка се да ће испоручити Милошевића у Хаг. Имаш ли ти неку инструкцију за нене?" 

Он је био затечен. Очигледно није очекивао да му се ја јавим. Онда је рекао: "Па, само ја не знам ништа о томе". 

Умешао се ту и његов шеф кабинета: 

"Не зна Воја ништа и мирна Бачка" - испричао је Јоксимовић (8).

“Једно сигурно знам, додаје Јоксимовић, 28. јуна, на Видовдан, на ту седницу владе званично нисам био ни позван. Питам се зашто, ако сам био њен члан? Очигледно да ми намерно нису јавили. За састанак сам сазнао од једног колеге и одмах сам дошао. Када су ме угледали, били су веома изненађени. Могу слободно да кажем да је то била полутајна седница и трајала је врло кратко, око 45 минута - каже Јоксимовиц, једини министар који није потписао испоруку Милошевића.

Јоксимовић својим сведочењем потврђује две кључне карактеристике седнице Владе Србије одржане 28 јуна на Видовдан - да је то била тајна и у одабраном саставу. Трећу њену карактеристику која је чини одговорном за препуштању сопствених грађана на милост и немилост страним факторима - на општу хајку и вршљање странх агентура - не теба ни доказивати. Београд је више пута у историји падао под окупацију, али ништа слично није доживео.

По сведочењу Јоксимовића, на седници Владе је („на моје инсистирање“, наглашава Јокановић) прочитан документ који потврђује да је и Коштуница био за испоручивање Милошевића Хагу, иако је он (Коштуница) трврдио супротно. Коштуница се потписао на то, открио је Јоксимовић уз напомену да га је „бивши саборац Коштуница много разочарао“ и додаје: 

„Био сам огорчен и на начин на који је сазвана седница и на ту одлуку, али углавном рекао сам: "Господо, сви који овде седите и који доносите овакву одлуку данас, мимо Устава и мимо закона, сви сте будући становници Забеле"... Имали су спремно оно издање Службеног гласника, одштампано и завршено. То је била разбојничка седница на којој су донели разбојничку одлуку - сматра Јоксимовић, који каже и да је после тражио записник седнице Владе, али да га није добио. Једноставно, није га било“. 

»Изручење Милошевића Хашком трибуналу не може се сматрати законитим« изјавиће потом председник СРЈ Војислав Костуница. Додао је у својој изјави за јавност и то да се »одлука Уставног суда мора поштовати« , критикује Златоје Мартинов (9), при том потпуно губећи из вида истину да ни он ,ни ДОС нису испоштовали одлуку тог истог Уставног суда од 4. октобра 2000. године о »обавезном другом кругу избора«. Толико о законитости и легализму!

Заплели се у чвор који су пресекли

Влада Србије, дакле, крши одлуку Уставног суда, одржава „полутајну седницу“ на коју позива само одабране министре и усваја уредбу којом налаже да се Милошевић испоручи Хашком трибуналу. Власт је тиме пресекла тај, на терену домаће уставности и законитости,за њу нерешиви Гордијев чвор. А руку којом су изгласали изручење Милошевића држали су јој у Вашинтону. 

Потврдиће то и опозициона “Република”, Небојше Попова: “Одлука Савезног уставног суда да суспендује Уредбу Савезне владе само је ствар заплела до краја. Ђинђићева влада је то енергично пресекла отправивши Слободана Милосевица у Хаг”. С друге стране,Весна Пешић (ГСС) признаје да је против сарадње са Хагом била тада већина популације (па онда потпуно без разлога то доводи у везу са неуспехом ДОС-а да реформише друштво).Али оно на што „Република“ не жели да одговори јесте питање како је тај Гордијев чвор настао? За њу,наравно, није важан „правни аспект проблема“, јер да јесте критиковала би измештање одлука режима изван уставних и законских оквира, што је политички за њу „клизав терен“. 

Додуше, понегде се чују замерке да су странке ДОС-а на себе преузеле огромну власт на штету закона и званичних институција, па самовољно, у маниру праве партијске државе, одлучују о свему и свачему, почев од кадровских размештања до финансијских одлука. Ту су и неразјашњени односи мафије и државе. А посредно се признаје да је одлука Владе Србије политичка, а не судска али само зато што је „дословно изнуђена“ – од кога? Наравно, од Вашингтона!

Ипак, ове замерке делује као танушно делење пацки без већег значаја за арогантну власт. Уместо тога, сва кривица се наводно сваљује на дуализам власти: центар сукоба „који је почео између ДОС-а и СНП-а, сада се преселио у сам ДОС“.

Апсолутна је неистина да се тај центар сукоба тек сада преселио у ДОС. Напротив, он је у коалицији ДОС од почетка постојао, између СПО и осталих странака 1996/7 у време коалиције „Заједно”, па онда између ДС и ДСС пред изборе у септембру 2000 и поново јуна 2001 поводом продаје Милошевића.

Увек су они једни другима вадили очи – отимајући се за туђе паре, за туђ рачун а преко грбаче српског народа коме су делегирали историјску срамоту да је продао сопственог председника.

__

Сматрали смо“ - изјављује премијер Србије - “ да тај Уставни суд, по својом саставу нема права да суди одлукама Савезне владе и да су по њиховој колективној биографији (!?) одлуке тих људи ништавне“

У обраћању јавности премијер Србије (Ђинђић) оправдава одлују Владе да испоручи Милошевића наводећи два – заправо: један! – разлог. Најпре да је савезни орган (Уставни суд) нанео штету Републици Србији, па се сходно томе Влада одлучила да примени чл 135 Устава Србије.

Током саслушања сведока у хашком Трибунала, пред судијом Робинсоном, председник Милошевић је поменуо фамозни члан 135 Устава Србије.Тражио је да се прочита шта у њему пише. Стручни сведок проф Ратко Марковић је прочитао члан 135 који гласи: “Права и дужности које Република Србија која је у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије има по овом Уставу, а који се прама савезном Уставу остварују у федерацији, оствариваће се у складу са савезним Уставом. Кад се актима органа федерације или актима органа друге републике, противно правима и дужностима која она има по Уставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије нарушава равноправност Републике Србије или се на други начин угрожавају њени интереси, а при томе није обезбеђена компензација, републички органи доносе акте ради заштите интереса Републике Србије”. 

Најмање две околости поводом члана 135 су евидентне: да је реч о правима Србије пренете из Устава СФРЈ и да ће Србија своја евентуално угрожена права и интересе у федерацији остваривати у складу са савезним уставом а не рушењем правног система и завођењем безакоња.(помињање компензације указује да је реч о материјалним питањима.)

Милошевић: Србија никада није преузела прерогативе федерације

Куриозитета ради ваља поменути да је бивши председник Милошевић, поводом члана 135 у поступку пред Трибуналом, пред судијом Робинсоном, поставио следеће питање сведоку (проф Марковићу):

ОПТУЖЕНИ МИЛОШЕВИЋ– ПИТАЊЕ: “Реците, пошто сте ви фактички сведок, а то се, наравно, може проверити, ово шта вас питам, да ли је икада, у том периоду, значи од донешења Устава, па после 1992. године, да ли је икада Србија преузела прерогативе савезне државе од када је донет Устав 1990. године? Да ли је икада преузела прерогативе савезне државе? “

СВЕДОК МАРКОВИЋ– ОДГОВОР: „Тврдим апсолутно никад. Федерација је сва своја права и дужности остваривала на основу федералног Устава“ (10).  

Тек након 5. октобра ДОС-овој влади је постало „тесно“ у Југославији. Премијер Ђинђић се позива на непостојећу СФРЈ у којој српском народу није могло да буде „тесно“, нити су у били угрожени витални интереса - јер су сви Срби живели у једној држави. Ђинђић тврди да је орган федерације (Савезни уставни суд) спречио изручење Милошевића противно „правима и дужностима које му по Уставу СРЈ“ припадају, чиме је, наводно, нанео штету Републици Србији.А шта је ту могла бити некаква компензација? Несумњивво паре од продаје Милошевића.

Како безакоње може бити од интереса грађана?

Ако оставимо по страни питање, откуда Влади Србије право да оцењује законитост у раду Савезног уставног суда (јер се тиме Влада ставља изнад Устава, што је опасно близу државног удара – „операције без анестезије“ - како се пропагирало у јавности), неопходно је размотрити доказе које премијер наводи. „Сматрали смо“, експлицитно изјављује премијер,“ да тај Уставни суд, по својом саставу и по својојм колективној биографији (!?) нема права да одлучује о одлукама које доноси Савезна влада. Сматрамо да је одлука коју доносе ови људи ништавна“ (11). - „Колективна биографија“ неких „људи“ није, дабоме, никакав правни основ. Политичком и идеолошком квалификацијом се оцењује поступака легално изабраних судија .

Премијер Србије овде изриче тешке политичке и идеолошке дисквалификације легално изабраних судија Уставног суда а не правно утемељене аргумете, чиме све пребацује у раван фамозне идејно-политичке подобности. Али чак и да је његово арбитрирање у свери морала исправно (а није), чак да "такви људи" не тебају народу и судство -  то не значи да му не требају ни судови, ни закони већ безакоње. Из опаске да органи СРЈ „не функционишу“, шаље се порука да ни савезни уставни суд, ни СРЈ фактички не постоје. Директно речено: не руши се само уставни и правни систем Југославије, већ се елиминишу сви механизми опстанка државе. Упорним доказивањем да Србија не може бити ничији талац, па ни Уставног суда и Милошевића заправо се поручује да је безакоње од интереса за грађане (!?)

 На крају остаје и други – ништа мањи ако не и важнији разлог - због којег је власт морала напречац да држи баш на Видовдан тајну седницу. Откио га је сам премијер Ђинђић. По његовим речима, „други разлог (поред морално-политичке неподобности судија Уставног суда) за хитно изручење Милошевића је донаторска конференција која, како је рекао, почиње сутра (29 јуна 2001 у Бриселу).

Е то је већ озбиљан разлог. Паре имају своју (моралну!) тежину. Не може се њима све купити. Али великим парама - може.

__

У одлуци Владе Србје о изручењу бившег председникан СРЈ и Србије Милошевића по захтеву тзв хашког трбунала наведено је да се изручује особа „одговорна за тешка кршења међународног хуманитарног права“ – не прецизирајући ко је, како и када уопште утврдио одговорност наведене особе. 

Хашки трубунал – као квази-судска институција - нема преседана у историји међународног права. Трибунал у 20 веку поставља на главу оно што је још римско право поставило на ноге - претпоставку невиности. Нико по тој старој норми није крив све док се супротно не докаже. Али ето, пo Трибуналу и ДОС-у сваки хашки оптуженик је крив све док не докаже да је невин. Tokom свог неоправдано дугог и срамног умирања у агониј,чији смо сведоци, Трибунал ће отићи још даље па ће се (по убиству Милошевића,у случају болесног Ратка Младића) докопати метода Инквизиције - по којој се свако ко бачен, везаних руку и ногу у воду, не исплива – проглашава кривим. У верзији Трибунала ће овај метод гласити: уколико оптужени премине пре него што осуђујућа пресуда против њега ступи на снагу – сматра се кривим (!?). Србин у Хагу не може ни да умре невин.

Истини за вољу, нису сви опозициони круговиi били склони оваквом пресецању Гордијецог чвора у сарадњи са Хагом (12) . Чуле су се, на пример, замерке што је отмица месецима планирана, навелико договарана са Западом и рекламирана по ДОС-овим медијима и тз НВОa, pa ипак на концу збрзана и смандрљана за неколико ноћних сати на Видовдан – у задњи час пред истицање рока прописаног од стране (НАТО) Запада. Шта се тиме замера властима? Кршење закона очигледно не. Замера се тајминг (Видовдан), при чему се заборавља да је рок одређен у Вашингтону.

Неки не желе у завереничко коло

На основу уредбе Владе Србије, по законском поступку, решење о изручењу Милошевића требало је да потпише председник Окружног суда у Београду и истражни судија тог суда..Влада им је то решење доставила на потпис преко Министарства правде, али председник тог суда Вида Петровић Шкеро и истражни судија Горан Чавлина – одбијају да га потпишу. Окружни суд ће, касније (2017), током суђења управнику Централнг затвора у Београду, издати саопштење у коме се каже: "Поступак изручења обављен је по уредби Владе Србије, судска власт, па ни Окружни суд у Београду, ни председник тог суда Вида Петровиц Шкеро, ни истразни судија Горан Чавлина нису учествовали у изручењу, пошто за то нису имали никаква законска овлашћења, нити су дали било какву усмену или писмену сагласност за овакво поступање извршне власти".

Потврђује се оно на што је већ раније упозорено: да ни током напада на вилу „Мир“ (марта 2001), нити у преговорима о одласку на саслушање, нити пак током хапшења и хитног пребацивања на ВМА – ни у једним од тих тренутака, истражни судија Окружног суда у Београду није имао никакви улогу.Све конце вукле су неформане групе око премијера Србије. Пријаве су писане на другим местима (у правним службама ДОС), саслушања или информативни разговори вршени свуда (у маркетиншким агенција, по полу-официјалним ручковима у Центру безбедности на Бањици итд) сем где им је место (у МУП), док је правосуђе позивано накнадно само да верификује ове закулисне радње. И дабоме – крчаг је ишао на воду док се није разбио.

Извршна власт је прва задала ударац независнох судској власти. Сама је изазвала кризу судске власти, па је потом кривицу свалила на судије. Па кад је својим политиком силе доспела у ћорсокак – када јој је подршка била потребна да легализује прљаву политику – доживела је да јој председница Окружног суда у Београду и њен истражни судијам залупе врата пред носом и саопште –„на нас не рачунајте!“ Истражни судија Чавлина је објаснио да је од њега 28. јуна 2001. године телефоном тражено да потпише налог за изручење, што је он одбио јер није хтео да поступа противно закону. Није, међутим, ни на суду „могао да се сети” ко је од њега тражио да потпише Милошевићеву екстрадицију, ни да ли је поступак прописно спроведен, укључујући право на жалбу - али је на питање да ли је по тада важећем закону неки притвореник премештен из просторија Окружног затвора или пуштен на слободу без сагласности истражног судије, по чијем решењу је и у притвору, децидно одговорио: „Не, ја не знам да је постојао такав случај.” 

Због одбијања председнице суда Шкеро и судије Чавлине, налог за изручење (екстрадицију) потписао је један службеник у Министарству правде за питања затворских система - Драган Вулић – који се касније кајао. Вулић је био помоћник министра правде Владана Батића. Са функције директора Управе за извршење затворских санкција званично је разрешен одлуком Владе у марту 2004. године. У октобру 2005 године ухапшен је под сумњом да је по налогу Батића незаконито пустио на слободу Ненада Јовановића (званог Мали Биџа), особе повезане са крушевачким криминалном кланом. Батић га је запослио, потом искристио да обави прљав посао и на крају осудио.

Потом се на муци нашао Драгиша Блануша управник Централног затвора у Београду: без писменог решење истражног судије није смео да допусти да се ни један притвореник одведе или, како је учињено, “преда непознатом лицу”. Зна Блануша да не може Влада Србије ни да хапси, ни да истражује, ни да приводи, нити да ослобађа из затвора кога хоће. То је посао судова и судија. Из ДБ-а га саветују да пита „свога министра“ правде Владана Батића, али „дебеовци“ немају разумевање за његово вајкање, па га стваљају на клизав лед. Па шта, веле, ако нема решења? Постоји уредба Владе, а не неке тамо групе грађана! Уосталом, ако екстрадиција притвореника без судског решење није законита, ни они који су чинили злочине нису доносили ни законе ни уредбе већ само „остављали крвав траг“.Савршено бедан изговор за оне који су начинили Видовдански злочин.И Бланушу је поставио за управника ЦЗ министар Батић, па кад је обавио прљав посао, тужио га суду и сменио.

Србија у мрежи страних агентура

То нас доводи до друге стране медаље ДОС-ове власти. Наиме да су страни фактори - хашки службеници, истражитељи, дипломате и стране агентуре и (плаћенићка) паравојска – већ преузели у своје руке реализацију погодбе режима са западним политичким трговцима, да се Милошевић прода за исплату донаторских пара. Кључне стране агентуре су међу собом поделиле улоге у овом прљавом послу: ЦИА је преко Дејвида Нејбора и Дејвида Блејка (шекспиролога) преузела супервизију отмице, док су саветник британске амбасаде у Београду Монктон и британски војни аташе преузели реализацију акције са министром унутрашњих послова Душаном Михајловићем и деловима РДБ.

Права је иронија да су тада отмици присуствовали и Дејан Михајлов, шеф хашке канцеларије у Београду и истражитељ Кевин. Они, заправо,на територији СРЈ нису имали никакве надлежност, пошто закон о сарадњи са Трибуналом није постојао. Њихово учешће у самој операцији отмице потврдиће оцену да је републичка влада, насилним пресецањем уставног Гордијевог чвора управо на правима својих грађана, у пуном смислу те речи сама инсталирала тзв хашки трибунал на територију Србије.

У оптицају је и даље схватање које сву одговорност пребацује на стране факторе.Заборавља се ко их је звао, овластио и инсталирао. "Одведите га и не враћајте нам га!" - поручено је из Немањине улице у Београду.Нити су западне агентуре отеле Милошевића, нити су га се докопали разни хашки чиновници, попут Холтијуса, Михајлова и Кевина.Срби су га продали.

__

Када пет година након изручења буде чуо да је Милошевић убијен у Хагу, Његова Светост Српски Патријарх Павле ће само рећи: “Куку мене Србијо!“

Све у Ђинђићевој операцији без анестезије, од почетка па до самог краја, спроведено је у „зони сумрака“ државе и права. Нема записника са тајне седнице Владе Србије, о екстрадицији Милошевића није судски поступано ни у Београду ни у Хагу, јер је није ни било - а све што се десило на Бањици, догодило се у дворишту РСБ и у присуство министра унутрашњих послова и заничника владе, па ипак нема доказа да је то била оперативна акција РСД.

Завршни чин операције окончан је нa Бањици. Тог 28 јуна 2001 године - на Видовдан - Милошевића кришом изводе из затвора у Београду (у пратњи управника ЦЗ Блануше) помоћник српског министра правде Владанa Батића и Зоран Јањушевића (13) - једног из фамозне тројке саветника премијера Ђинђића (Јањушевић, Владимир Поповић Беба, Немања Колесар (14) ). Колона возила без ротација и пратње, довози Милошевића до Института безбедности ДБ на Бањици. Призор на Бањици био је необичан: Институт је био опкољен (запоседнут) особама са дугим цевима. Укупно је било око педесетак радника РДБ, шест оперативаца, осам људи које су обезбеђивали хелиодром, особа из правосуђа и затвора, чиновника Хашког трибунала ...

Ту су били и министар полиција Душан Михајловић и шеф посланичке групе ДОС-а Чедомир Јовановић (који од покушаја преваре Милошевића са фалш-гаранцијама у марту 2001 није имао храбрости да му изађе на очи) . Они су пратили отмицу из канцеларије заменика начелника РДБ (начелник је био на одмору). 

Милошевић је потом хеликоптером пребачен у Тузлу, у камп „Еагле“-а, где га је сачекао поручник (заправо потпуковник) Енди Милани (15), заповедник „Делта Форс“ одреда. Милани је у Босни сарађивао са бившим бригадним генералом, командантом снага САД и директором ЦИА, једним од бивших власника кабловске мреже у Србији (SBB) Дејвидом Петреусом. Господин Петреус је упамћен по свом одушевљењу ноћним препадима по кућама у БИХ. Понашао се као да је кренуо на сафари на Србе у БИХ. Петреус је свом биографу Паули Бродвел, казивао како га је у цивилном оделу и са капом за голф водио хеликоптером на препад Караџићеве супруге Љиљане. Очекива је да ће се она толико уплашити од претреса, да ће кад оду, одмах појурити да обавести Караџића, али је његова идеја пропала.  

Ипак, не може се господину Петреусу (бившем власнику СББ кабловске мреже) спочитавати главна кривица за лов на Србе. Ловостај је прогласила Влада Србије одлуком да испоручи Милошевића (па онда и све друге) трибуналу.

У Београду не звоне звона,не држи се опело за државу Србију

само на Бањици министар части вечером

Бивши председник СРЈ и Србије Милошевић из Тузле је британским авионом БАЕ 146 Краљевског летећег одреда (тим авионом је тело принцезе Дајане допремљено у Британију након њене смрти у Паризу 1997) пребачен у Ајндховен, близу холандско-белгијске границе. Читав тај посао су одрадиле енглеска служба и ЦИА. НАТО-трибунал Била Клинтина и Мадлен Олбрајт, са Карлом дел Понте као главном тужитељком могао је да тријумфује. Њихова радост није била ништа већа од оних у Београду, у дворишту РСД на Бањици. Сведок је Зоран Мијатовић, бивши заменик начелника ресора ДБ Србије. Он врло живописно описујући изручење Хагу Милошевића, у књизи „Опело за државну тајну“ и атмосверу на Бањици након одласка летилице. - „Након одласка хеликоптера, у просторијама института нервозни гости и део учесника, освежили су се што безалкохолним, што алкохолним пићем. Касније, одлазимо у ресторан „Делтино“ који држи власник компаније „Делта“ Мирослав Мишковић, где министар даје вечеру“.- „На вечери – сведочи Мијатовић - смо били министар Михајловић, ја, Иван Ђорђевић, домаћин Мишковић, господин из ЦИА Дејвид Блек, британски обавештајац Монктон, тек пристиго из Подгорице, Чеда Јовановић, шеф кабинета Горана Петровић и Бора Галић“.

Ипак, у Београду се потом очекивала обећана широкогрудост донатора.Наде су им биле биле узалудне. Донатори на конференцији у Бриселу нису били широле руке. Уместо драгоцене инфузије готовог новца у посрнулу српску привредум и фатално празну државну касу, све се углавном свело на репрограмирање и отпис старих дугова као и на нове зајмове. Све у свему, обећано је 1,2 милијарде долара - што је мање него што је Милошевић зарадио од продаје 49 одсто Телекома грчком ОТЕ-у 1997 године (1,5 милијарде немачких марака). Отпис ноловине () од 66 одсто) дугова повериоцима из Париског клуба био је условљен аранжманом са ММФ, остатак је репрограмиран (с тим што је са Лондонским клубом дуг од 1,2 милијарде „покривен„емитованим државних обавезница, што му дође исто што и ново задужиање), а све то поправилу троструко повећава укупан дуг . Отуда ћем део дуга према државама Париског клуба плаћати све до 2041. године.

Највећи појединачни донатор била је Америка. Обећала је 107 милиона доларам али уз услов – да Београд сарађује са (НАТО) хашким трибуналом - па ако то учини, добиће „леп бонус“ од 75 милиона долара (што се свело на 30 милиона). Зарачунали су нам чак и (наводну) исплату одштете за НАТО бомбардовање -мизерних 3,9 милиона долара. Једну четвртину бриселских донација чинили су кредити по "повољним условима"(?) Где су нестале те таре? - Утрошене су за финансирање привазитације државних предузећа, по нео-либералном моделу:купи јевтино фирму, избаци раднике, кључ у браву, па скупо продај некретнине а зараду пребаци у страну банку. - Око 80 одсто страних инвестиција (17 милијарди евра) утрошено је у приватизацију банака, телекома,дувана, цементара, пивара... Већ у периоду 2009-2016, улудо је проћердано све што је добијено, држава је била пред банкротством, а БДП је био на нули.

Лабус: "Ми никога не продајемо"

Некима је ипак било неподношљиво што Вашингтон нема длаку на језиву. Ствари је називао правим именом. Али представници Србије нису. Ни у Брислу, ни у Београду. Енергично и с моралним гнушањем су одбрацивали помисао да ја сваки долар из Брисела плаћен Милошевићевом главом. Тако,на пример, Латинка Петровић тврди да није кључно питање трговина људским главама. По њој је кључно „питање злочина, дефиниције културе убијања, растанка с њом наша су дубока морална потреба“. Али зар трговина људима, посебно особама које су милиони грађана изабрали за председника на демократским изборима, није злочин? Чак најгори од свих. Остало је нејасно како је Петровићева мислила да злочином дефинише генерално културу убијања, или како ће Србија да се растане са културом убијања – продајући свог председника? Српски изасланици у Бриселу убеђују донаторе да дају паре земљи "коју је више од очекиваног, помрачила сенка (изручења!) Милошевића". (16) - Каква гнусна лаж, узвикује Мирољуб Лабус. Ако неко буде условљавао финансијску подршку сарадњом са Хагом ја ћу то да одбијем. Ми никога не продајемо...Ако неко те две ствари повезује, ја ћу рећи хвала лепо, нисмо се разумели, таква врста помоћи нама не треба!“ Та прича је, дабоме, згодна за српску јавност.У Бриселу је опет друга прича. Тамо нико није гадљив на паре (посебно велике!)“Гнусна лаж” је тамо бизнис као сваки други. Уносан онолико колико купци желе да плате.

Погледајмо изблиза какав је то био бизнис.Посао је склопљен са министрима у оставци, са владом у техничком мандату (тешко да је могла да склапа било какве послове: влада Драгише Пешића преузима дужност месец дана асније,24 јула 2001)) и државом под тзв спољњем зиду санкција (укинут тек у септембру 2001), којим је блокиран приступ СРЈ међународним финансијама. Код празне државне касе, Влада Србије је у Бриселу деловала као дављеник који тражи руку спаса. По споразуму из Беча (од 29 јуна 2001) Србија је наследила дуг СФРЈ у износу од читавих 31,5 милијарди.А Брисел је могао све да јој досоли изјавом да до избора нове владе не зна на коју адресу да уплати паре.

Од највећег донатора (који нас је бомбардовао) добијено је 30 милиона долара више него што је обећано. А то по Димитрију Боарову (Време, 4 јул 2001) није деловало сразмерно „болној операцији“ изручења једног крупног оптуженика хашком трибуналу, каква је била предузета баш за Видовдан, па је по овом аутору бриселски скуп деловао попут невољне и жалосне „промоције шаргарепа”. - Најгоре је било оно шибицарења шпекуланата у Лондонском клубу. Онии су пред очима ДОС-ових “финансијских експерата”, преко ноћи поскупели старе дугове на 24 цента за долар, иако је у последњих годину дана, од промене политичке ситуације у СРЈ, цена дуга стајала на око 12,5 центи за долар.

У односу на све, делује иронично изјава Кетрин Кеј, потпредседнице Конференције, саопштена у емотивном тону, да је “својом храбром одлуком” (да испоручи Милошевића) Власт у Београду, ушла у породицу европских демократа. Свако ко је знао како је обављен овај прљави посао могао је на изјаву Дорис Кеј да каже: Ако је то европска демократија, онда далеко вам лепа кућа! 

Али какогод било: посао (или злочин) века је обављен. Јуда је (библијски речено) очекивао да Херод радреши кесу, како би добио својих 30 сребрњака. Када пет година касније буде чуо да је Милошевић убијен у Хагу, Његова Светост Српски Патријарх Павле ће само рећи: “Куку мене Србијо!“ 

_____________________________________

1). Милан Ст Протић,"Кад председник шаље тајно писмо у Белу кућу...“11,01.2026. https://velikeprice.com/politika/kad-predsednik-salje-tajno-pismo-u-belu-kucu/.

2) . Рачунајући не само дуг према Лондонском и Париском клубу повериоца већ и према Светској банци иi EU.

3). У Србији је тада била прелазна влада до избора 23 децембра; Ђинђићева влада је ступила на дужност 25 јануара 2001.

4).  Због огромних притисака, уцена и опште нервозе министар из ДСС-а (Коштуницин) Зоран Шами добија инфаркт и завршава у болници.А српски министар правде из Беча прети Црној Гори „да би (као пре 120 година на Берлинском конгресу), Србија могла да прогласи независност“.

5).Republika, br 270-271, 2001.   

6). “Самоизолација: реалност и циљ“, годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Србија 2007,86.

7). Коста Чавошки,“Хаг против правде“, 1998. 

8). „Коштуница ме разочарао, он је потписао изрућење Милошевића Хагу“, Курир 29.07.2018 

9). За оцене Златоја Маринова види „Република“ бр 270-271,“Правосуђе годину дана после, Независно судство многима није у интересу. 

10). Цитат по Фонд за хуманитарно право ФГП - Transkript-sa-sudjenja-Slobodanu-Milosevicu-24.-januar-2005.pdf, Ponedeljak, 24. januar 2005. Svedok Ratko Marković Otvorena sednica, https://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2024/11/.

11). Премијер Србије ће испољити своју склост да омаловажава судску власт и у другим случајеви,а, па ће тако, на пример, одлуку Врховног суда Србије из 2002 године којом пресуђује да се новац од екстра профита мора вратити Мобтелу, наком што му је наплаћен (јер је био повезан са Астра банком у стечају) хладно одбити јер се, како је рекао, одлука суда противи „осећању правичности“ (!?)

12). „Република“1-31.јул 2001.Зашто Хаг?

13). Саветник премијера Ђинђића, Зоран Јањушевић,(медији су писали да је био возач у ДБ) бизнисмен и члан Савета за безбедност, помињан је поводом упада војске у просторије Броа за комуникације Владе Србије одакле је по оптужбама ДСС-а прислушкиван кабинет Војислава Коштунице. НИН је писао (С. Б, “Зоран Јањушевић, Привредник и обавештајац НИН 24 Јул 2003) како је био верзиран човек јер је наводно трговао са Израелцима опремом за прислушкивање, па чал постао и представник “Мотороле”. “Курир” је писао да је Јањушевић раније трговао и оружјем, посредством фирме “Тангент”, чији је, наводно, био власник.

14). “Курир“ је писао (14.05.2018) да је Немања Колесар, са Зораном Јањушевићем И Дарком Крижаном био један од актера афере „Цементара Нови Поповац“ - тужилаштво је тврдило да су се договорили са швајцарским „Холцимом“ да њихово предузеће буде прогла.шено за најповољнијег купца фабрике цемента. 

15), Енди Милани је као официр елитхе Делта Форс јединица био је актер америчке тајне оерције на Балкану током касних 1999 година. Главни задатак Делта Форса био је лов на хашке оптуженике (у сарадњи са британским САС-ом и коодинацијом кроз Операцију Амбер Стар), лоцирање и хапшење особа оптужених за ратне злочине (ПИФWЦ) од стране Хашког трибунала. Надзирали су и хапсили блиске сараднике и војне генерале који су директно одговарали Милошевићу. Милани и његови војници су деловали из сенке на терену где је Милошевићева политика диктирала сукобе, а касније су директно учествовали у привођењу правди људи који су у тим сукобима учествовали.

16).“Јулске врелине“, НИН 5 јул 2001 године.