“Denying” the Srebrenica Genocide Because It’s Not True: an Interview with Diana Johnstone

Saturday, July 11th, was the official 20th anniversary of what is called the “Srebrenica Massacre” and “the Srebrenica Genocide,” when Muslim men were killed by Serbian forces in the Bosnian civil war of 1992 to 1995. The Western consensus about what happened at Srebrenica is, like the official history of the Rwandan massacres, disputed by academics, journalists and international criminal defense attorneys including Ed Herman, David Peterson, Michael Parenti, Robin Philpot, John Philpot, Christopher Black, Peter Erlinder, Ramsey Clark, and Diana Johnstone.  Both official histories serve as cornerstones of Western interventionist ideology.

Last week, prior to the July 11th commemoration, Russia infuriated Samantha Power, US Ambassador to the United Nations, by vetoing a Security Council resolution on Srebrenica because it included the word “genocide.” Four Security Council members, Angola, China, Nigeria and Venezuela, abstained. Speaking to the Voice of America, Samantha Power then called all those who disagree with the Western consensus “genocide deniers.”  I spoke to genocide denier Diana Johnstone, author of Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions and Queen of Chaos: the Misadventures of Hillary Clinton, coming in September from CounterPunch Books.

Ann Garrison: Diana Johnstone, UN Ambassador Samantha Power calls you a genocide denier, along with Ed Herman, David Peterson, Michael Parenti, and anyone else who’s dared to challenge Western consensus on what happened at Srebrenica in July 1995. What’s your response?

Diana Johnstone: Well, I am very much a genocide denier, and I’m proud of it and I can say why.

AG: Please do.

DJ: Yes, because what happened was not a genocide. Note that denying “genocide” means denying an interpretation, not the facts, whatever they are. There was a massacre of prisoners, whose proportions are disputed. That was a war crime. But it was not genocide. When your victims are military age men and you spare women and children, that cannot be genocide by any sensible definition. The International Criminal Tribunal for Yugoslavia was set up to blame the Serbs for genocide, and they did so by a far-fetched sociological explanation, claiming that because the Bosnian Muslims had a patriarchal society, killing the men would be a sort of genocide in one town. But that is not what people understand by genocide.

AG: Why were Serbians a US target?  And why were Bosnian Muslims favored?

DJ: Well, for one thing, the Clinton Administration and subsequent administrations have had a policy of allying with Muslims all around the world. Partly in a long term anti-Russian strategy which goes back to Zbigniew Brzezinski’s policy of supporting Mujahadeen in Afghanistan. The notion that the soft underbelly of the Russian Empire is Muslim and that they can be used against Orthodox Christians – that’s a long term US strategy going back to Brzezinski’s role in the 1970s.

AG: In the Carter Administration?

DJ: Yes, and so Serbia was seen as a potential Russian ally in the region, as the Serbs are Orthodox Christians, and so that was the reason it was targeted. The story was that Orthodox Christians are the bad guys and the Muslims are the good guys. And that’s been a constant US strategy for the last several decades.

AG: So, you’re saying that the USA is not constantly fighting evil Muslims all over the world?  

DJ: No, it’s fighting the less evil ones. It’s been fighting the ones who are more secular. It was fighting the less fanatic. In Bosnia, the US supported Izetbegovic who was the most Islamist politician among Muslims there, who had written a declaration saying a country with a Muslim majority should be ruled by Islamic law.  It was fighting Gaddafi, whose main enemy was the extreme Muslims, and it got rid of Gaddafi, and now they’re taking over Libya. It attacked Saddam Hussein, who had a secular society, who was hated by the Islamic extremists. And now they’re taking over Iraq. And the United States has been against Assad’s regime in Syria. They have targeted precisely the Muslim regimes which were not religiously fanatic. So of course Islam is divided, so the United States has been killing Muslims, but they have been favoring the most extremist.

There’s another point I want to make and that is that calling Srebrenica a genocide is extremely harmful for more than one reason. Of course we know that the main reason for this has been to justify future wars by saying, “Oh dear, we let this happen in Rwanda. We let this happen in Srebrenica, so we have to have preventive wars to prevent it from happening again.” That’s the ideological pretext used by the United States. But, the fact is that supporting the view that the West stood by – which is a sort of Samantha Power thing –  we just stood by and let the Serbs commit genocide against Muslims is harmful in other ways as well.  That line, which is untrue, is used to recruit people to extreme Islam against the West, which is what is happening in the Middle East. Because they think the West is the enemy, the West supported genocide of Muslims, we are the victims, therefore we are justified. And they’re recruiting young men from all over the world, including Europe, to go and fight the West partly on the basis of that pretext. So it’s very harmful, this lie.

AG: So all of the US attacks on secular states, where Islam is the dominant religion, have led to Islamic fundamentalism and recruitment to groups like ISIS? 

DJ: ​Absolutely, absolutely. And the whole US policy for the past decades has in fact inspired this extreme Muslim radicalism against the West. The notion was that we’ll get the Muslims on our side by supporting them, but it’s worked quite the opposite way because we have weakened the secular Muslim leaders, and with the help of our dear ally Saudi Arabia, which is of course an extremist Muslim state and our close ally in the region.

AG: Would you like to say anything about the controversial figure of 8,000 dead? Global Research published an interview with Ed Herman headlined “The Srebrenica Massacre was a Gigantic Political Fraud,” in which he says that the numbers were inflated without supporting forensic evidence and that there were many massacres in the Srebrenica area, including massacres of women and children in Serb villages.

DJ: Well, I’m very skeptical about this 8,000 number, more than skeptical. I think it’s clearly not true, but I didn’t want to dwell on that because my main point is not so much how many bodies, but the uses of this, the exploitation of it.  And also, the fact that since it was men and boys of military age, this cannot be genocide.  This is the sort of massacre that happens in wars.  Men get killed because of what they are; they’re on the other side.  That’s what it’s all about.  And of course it happened on both sides. This was a war; it wasn’t just Serbs killing Muslims. Muslims were killing Serbs. I mean this was a civil war with two sides fighting.

AG: That is exactly what is ignored about Rwanda. The infamous 100 days in Rwanda were the final days of a four year war of aggression that begin when Ugandan troops invaded Rwanda in October 1990 and then waged a four year war until they seized power in Kigali.  The received story treats the 100 days as though it happened in a vacuum.

Is there anything else you’d like to say about Srebrenica?

DJ: Well, maybe there is one more thing I should have said.

AG: Go ahead.

DJ: That is, it’s very ironic that Bill Clinton is going there as one of the official mourners of the dead at Srebrenica, because a story that is very much circulated outside of mainstream media is that the whole Srebrenica Massacre was a trap that was deliberately laid to lure the Serbs in because Alija Izetbegovic, the Muslim leader, had heard from Bill Clinton that Clinton needed for there to be a massacre of at least 5000 Muslims in order to politically bring the US and NATO into the war on the Muslim side.

That’s in a book by a Bosnian Muslim leader, Ibran Mustafic. The book, however, is in Serbo-Croatian. It was mentioned in a UN report that a lot of Muslims have said that the Srebrenica Massacre was a setup in order to blame the Serbs and get the US and NATO in on the Bosnian Muslim side. That’s been said by a lot of people, and there’s a documentary film about it, but that has been kept out of the mainstream discourse entirely.

AG: Is there documentation that Clinton said that?

DJ:  There’s documentation that Izetbegovic thought he said that. And, remember that they don’t speak the same language. Clinton might have said offhand, “Well, y’know I’d need a massacre of at least 5000 to be politically able to come in,” without really meaning that anyone should stage such a massacre. I’m not accusing Clinton of having ordered the massacre. But on the other hand, it is extremely probable that Izetbegovic, whose whole strategy was to portray the Bosnian Muslims as pure victims, might have taken that up. And he ordered the commander out of Srebrenica. There was no defense there, although there were more soldiers, more Bosnian Muslim soldiers, in Srebrenica than Serbian soldiers who attacked. But they did not defend, they ran away. And this has been interpreted by a lot of Bosnian Muslims as deliberately setting things up in order to have Serb vengeance, because there had been a lot of Serb victims of the Muslim soldiers. They had killed over 3000 Serb villagers in the region. And so, many believe that this was deliberately set up to have the victims that would bring the US in on the Bosnia Muslim side.  Even the French General Morillon said that.

But another reason it was not genocide against Muslims is that the Serbs were allied with another group of Bosnian Muslims on the western side of Bosnia, whose leader was a secular Muslim, Fikret Abdic, who was originally more popular than Izetbegovic, got more votes. So the genocide label is absolutely absurd, and yes I’m a genocide denier because it’s not true.

Diana Johnstone is the Paris-based American author of Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions. Her 2005 essay “Srebrenica Revisited,” can be read on the Counterpunch website. From 1979 to 1990, she was the European Editor of In These Times. From 1990 to 1996, she was the press officer of the Green group in the European Parliament.  She is also the author of “The Politics of Euromissiles: Europe’s Role in America’s World,” and her new book “Queen of Chaos: The Misadventures of Hillary Clinton,” will be published by Counterpunch Books this year.  She can be reached at diana.johnstone@....

НЕ ОТУЂУЈТЕ ТЕЛЕКОМ

Једно од дуже време актуелних питања је – продати или сачувати Телеком Србија. Оно има велики стварни и симболички значај. Стварни отуда што се ради о једном од највећих, највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер је однос према будућности Телекома у великој мери открива будући однос према читавом јавном сектору, према комуникацијама као привредној грани, индустрији телекомуникационе опреме, домаћој науци у тој области, кадровима, све до појединих аспеката државне безбедности.

Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов је да постигне добру цену. Која је то добра цена, ко и на који начин ту цену утврђује, није сасвим јасно. Председник Републике Томислав Николић не би волео да се Телеком прода и у том смислу, ближи је расположењу јавности, односно, грађана који су га изабрали и стручњака из Србије, али истовремено сумња да је у праву најављујући «објективну анализу» «квалитетне одиторске (иностране?) куће», и у том смислу, подржава план Владе. Према медијима, он је изнео овакав став:

«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек постоје разлози који могу да разувере да та мисао, без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа».

Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности да се та моћна фирма и полуга развоја Србије даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном правцу. Ево наших разлога:

1. То је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијли, којом и данас управљају домаћи стручњаци из које извиру значајни приходи буџету Србије. Не може бити боље за Телеком, ако државно руководство прима здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници и страни стручњаци боља и већа гаранција за напредак Телекома, него домаћи;
2. Телеком је један од ретких сачуваних гиганата српске науке и технике. Може ли властима бити све једно да отуђе један од симбола модерне Србије? Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно баштине достигнућа српског и светског генија Николе Тесле.
3. За озбиљну државу систем као што је Телеком, поред привредног и фискалног, има непроцењив значај за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би неразумевање ризика за државне интересе и заштиту важних људских права грађана;
4. Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократије. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале јавни сектор, укључујући сектор телекомуникација.
5. Зар се рупе у буџету не могу крпити ликвидирањем партократије и повећањем производње, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно говорити да би новац од продаје јавног сектора ишао у инвестиције.  Зашто Србија селила капитал из Телекома као најпродуктивнијег и најперспективнијег системати у неке друге секторе?
6. Ако је истина да Телеком може још профитабилније да функционише, да се још брже модернизује – то нису разлози да се предаје другој државној компанији, страној држави, већ прави разлог да се Телеком задржи као јавни сектор?
7. Ако би се приватизациј и даље прилазило као догми, божјој заповести, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?!
8.  Како то изгледа кад власт јавно саопшти народу да њена одлука о продаји Телекома зависи само од тога да ли се за Телеком може добити добра или лоша цена, а не од мишљења народа да ли уопште треба продавати најбољи део народне имовине, државним, али страним, компанијама! А притом се чека само да страни «објективни» одитор саоппшти најбољу цену, да се влада похвали а народ да то прими са одушевљењем! Или са уверењем да се то мора. Телеком се продаје искључиво «за најбољу могућу цену». И то са Телекомима Републике Српске и Црне Горе. У пакету. Нека се туђе државе, односно, туђе државне компаније муче модернизацијама, реорганизацијама и рационализацијама, нисмо ми за то. А и тако је, у крајњој линији, све што буду радиле «у најбољем могућем интересу Србије и наших грађана».
9. Апсолутна приватизација, је апсолутни приоритет. Продати све и то што пре. На највишем нивоу. Као што смо и неке друге државне послове брзо и за Србију и наше грађане на најбољи могући начин завршили. Обећали смо, то што обећамо и извршимо. Имамо и записано у поглављима која само што нису отворена. Да, и у ИПАПУ. Зашто бисмо ми то иначе обећали и потписали НАТО-у да све није добровољно, транспарентно, без ичијег притиска, «у најбољем интересу наших грађана»!
10. Не као претходни режими. Не повлађујемо никоме, не размишљамо нити се оптерећујемо да ли ће нас неко у Србији похвалити за то. А, било би и превише комплимената! Довољно је то колико нас сви хвале – од Ерштонове и Могеринијеве, преко Нуландове и Меркелове. Све даме, све штедљиве на речима, а толико комплимената!
11. Уосталом, ми смо предвидиви, тј. водимо предвидву политику. Ништа не треба да изненађује. Одлучујемо заједно на седницама владе којима присуствују и наши пријатељи из Брисла, Вашингтона, Лондона...! Ко не може да присуствује, јави телефоном, или писмено пошаље своје ставове. То је храбро, државнички одговорно, европски далековидо.
12. Кад год били, редовни или ванредни, избори се неумитно приближавају, па није баш најбоље да продаје буду уочи самих избора. Далеко је биље док смо још у фул сфингу. Осим, ако не будемо у могућности да уочи избора стварно обезбедимо повећање плата и пензије. Тада је мање важно када ћемо спровести «тотал сејл».
13. Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Ко још верује да је предаја најбољега што Србија има страном државном сектору приватизација и државни интерес Србије?
14. Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, предаје у руке страним државним или мултинационалним корпорацијама – чиме ће управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, и територијални интегритет? Или су за српску власт све то превазиђене категорије? Посебно у ери растућег поверења и подршке западних пријатеља према Србији, све већег уважавања српских интереса у региону и убрзаног отопљавања глобалних односа у Европи8 и свету?

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

Београд, 03. Јула 2015.

ЗНА ЛИ ИКО ШТА У СРБИЈИ НИЈЕ ЗА ПРОДАЈУ?

У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.

Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:

«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).

Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?

Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности, да се та моћна фирма која је и стратешки ослонац привредног развоја земље, даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном смислу. Ево наших разлога, који нису само наши:

Телеком је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијали, којом и данас управљају, домаћи стручњаци и која обезбеђује значајне приходе буџета Србије. Телеком је ојачан куповином Телекома Републике Српске и Телекома Црне Горе што јача улогу Србије у регионалном саобраћају и развоју. Није упутно да државно руководство прихвата здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници стручњаци или саветници боља и већа гаранција за напредак Телекома и Србије, него домаћи;

Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно, поред осталог, баштине и достигнућа српског и светског генија Николе Тесле. Такву улогу треба да има и у будуће, али као део јавног сектора Србије, а не као део јавног сектора било које стране државе чији привредни и други интереси, логично, нису и не могу бити једнаки са интересима Србије.

Поред привредног и фискалног, Телеком има велики значај и за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би да Влада Србије потцењује ризике за шире државне интересе и заштиту важних људских права грађана уколико се тај систем прода страном власнику;

Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократског, социјалног и културног развоја друштва. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале сопствене јавне секторе, посебно секторе телекомуникација.

Непокривене расходе буџета треба смањивати ликвидирањем партократије, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно тврдити да би се новац од продаје јавног сектора инвестирао у друге секторе. То је обмана. Зашто би Србија селила капитал из Телекома као доказано најпрофитабилнијег и најперспективнијег система у неке друге секторе?

Нико не спори начелну потребу да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози за продају најбоље, стратешки значајне домаће компаније туђој државној компанији, страној држави, већ разлог више да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера.

Апсолутна приватизација је апсурд. То није начин да се исказује лојалност, предвидивост ни према ЕУ, ни Немачкој (уочи посете Ангеле Меркел), ни ММФ-у, ни НАТО-у (упркос обавези потписаној ИПАП-ом). Најмање – према Србији. Да ли Влада има икакве црвене линије шта у Србији није на продају без обзира на процене «квалчитетних одитора» и цену, или сматра да је то излишно, да је тржиште једини регулатор и гарант напретка? Ако би се приватизацији и даље прилазило као догми, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији - ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?! Логика да су странци, страни стручњаци, страни саветници, страни власници, страни медији, стране банке, страни учитељи и проценитељи - да је све страно, посебно ако долази са једне, одређене стране света - боље за Србију него домаће, могла би нас довести у апсурну ситуацију да и директно управљање судбином Србије као државе, предамо у руке «паметнијих» странаца. 
Често из врха чујемо - што обећамо то извршимо. Предвидиви смо! А знамо ли шта се то обећава, односно, шта се и коме може обећати? Може ли се, на пример, другоме обећати комад јавног сектора, реке, језера, државне територије? Може ли се коме обећати промена Устава, федерализација или кантонизација Србије? 
Уместо грађане, Влада више слуша стране саветнике попут Тони Блера, или Гузенбауера и тзв. цивилни сектор који финансирају страни центри моћи, него своје грађане и српске стручњаке! Недавно, успут, чусмо и то да у државном врху имамо и саветнике из Немачке! Откуда тај нагон наше елите да се хвалише странцима, страним саветницима, да представнике најутицајнијих чланица НАТО-а јавно производи у највеће пријатеље Србије и српског народа?! Није ли то мало превише? Водимо ли рачуна о логици, чистоћи и јасноћи српског језика у коме се одувек зна по чему се разликују пријатељи од непријатеља, како се стичу пријатељи, а како постају непријатељи? Шта су нам представници оне огромне већине других земаља које српски државни врх не стиже ни да помене – ни по добру, ни по злу? Шта смо ми њима? Кога и шта ценимо?

Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Продаја српских државних фирми страним државама – тешко се може назвати приватизацијом. Такве продаје јесу у државном интересу, али страних држава, не Србије!

Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, преда у руке страним државним или мултинационалним корпорацијамапоставља се питање – чиме ће Србија, њене институције и грађани управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, територијални интегритет и независност? Продаћемо или ликвидирати и «Радио Србију». Оставићемо страним државним медијима као што су, на пример, ББЦ, Глас Америке, Дојче Веле да и даље шире «истину» о Србији, о Косову и Метохији, о Републици Српској, људским правима. И тако су се показали и даље се показују добронаклоним, пријатељским и објективним према Србији и српском народу!

Ако је све напред овлаш поменуто за српску власт превазиђено, из старог вредносног система, откуда нам онда модрице по лицу и цеваницама, откуда несвестица и несаница? Ко нам и одакле ових дана шаље злослуте поруке – у виду савета, резолуција и каменица? Ко Србију и за чији рачун омекшава, ко је и зашто кињи и кажњава? Докле? Пријатељи, хуманисти, избавитељи!?

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, јули 2015.