Jugoinfo
da wpered.su
Traduzione dal russo di Mauro Gemma
“Il Partito Comunista si pronuncia per un rapido riconoscimento internazionale della Repubblica Popolare di Donetsk e aspira a stabilire stretti contatti con i partiti fratelli di tutto il mondo. I comunisti di Donetsk hanno conquistato un alto prestigio al momento della creazione della Repubblica. Che crescerà considerevolmente se il KPDNR contribuirà direttamente alla causa del riconoscimento della Repubblica da parte della comunità internazionale. Il primo passo per ottenere ciò è quello di allacciare relazioni bilaterali di collaborazione con i partiti comunisti degli altri paesi, in primo luogo, l'Unione dei Partiti Comunisti–PCUS (SKP-KPSS)”
In relazione alla guerra
I comunisti della Repubblica Popolare di Donetsk si schierano contro la guerra civile nel Donbass ed esigono l'immediata cessazione delle azioni militari, di cui porta la colpa l'attuale regime di Kiev, instaurato da un colpo di stato e dai suoi sostenitori occidentali. Due anni fa, il fascismo ucraino ha iniziato le operazioni punitive contro la popolazione civile del Donbass, che aveva rifiutato di obbedire al governo illegittimo di Kiev e che nel referendum dell'11 maggio 2014 aveva fermamente deciso di scegliere un cammino comune con la sorella Russia.
Noi comunisti dichiariamo che dietro i battaglioni punitivi neonazisti, che terrorizzano i civili, ci sono gli interessi del grande capitale. Gli oligarchi ucraini hanno considerato e continuano a considerare il Donbass come un proprio feudo, e i suoi cittadini come loro schiavi. Con questo gli abitanti del Donbass non sono mai stati d'accordo, dal momento che migliaia di loro hanno dato il bene più prezioso, la vita, per la libertà. Il capitale è la forza materiale che assicura tutto ciò, e per questa ragione deve essere contrastato da una forza corrispondente, vale a dire il proletariato organizzato guidato dal partito Comunista, che opera in base alle idee del marxismo-leninismo. Come conferma l'esperienza delle precedenti generazioni di comunisti durante la guerra civile in Russia e la Grande Guerra Patriottica.
Il movimento proletario è un movimento internazionale, a cui è del tutto estranea l'ideologia del nazionalismo borghese. A questo proposito dichiariamo il nostro deciso sostegno ai nostri fratelli ucraini nella loro lotta contro gli oppressori e con i nostri sforzi congiunti ci proponiamo di fermare la carneficina nel Donbass.
In relazione alla Repubblica Popolare del Donbass (DNR)
Il KPDNR opera per la costruzione della Repubblica Popolare di Donetsk come stato sovrano con successiva integrazione nell'Unione economica eurasiatica (di cui fanno parte Russia, Bielorussia e Kazakhstan, ndt.). I comunisti sostengono anche la partecipazione della DNR alle organizzazioni interstatali di amicizia con la Russia.
In relazione all'attuale dirigenza della DNR
Il Partito Comunista appoggia la dirigenza della Repubblica nella realizzazione dei punti della Dichiarazione di sovranità della DNR e dell'Atto sull'indipendenza statale della DNR.
Il ruolo dei comunisti negli eventi del Donbass e la loro posizione nella DNR
Nella notte del 22 febbraio 2014 decine di patrioti del Donbass sono intervenuti in difesa del monumento a Vladimir Lenin, simbolo dei lavoratori di Donetsk, e non hanno consentito ai fascisti ucraini di portare a compimento la demolizione della statua. Insieme ai difensori del monumento c'erano anche i comunisti, che per primi avevano organizzato e allestito una tendopoli. Vicino al monumento decine di migliaia di persone hanno organizzato manifestazioni di condanna del colpo di stato a Kiev. I partecipanti all'azione hanno avanzato alle autorità la richiesta di svolgere un referendum sulla struttura federale dell'Ucraina, che permettesse di garantire un corso di politica estera basato sulla collaborazione con i paesi della CSI, e in primo luogo con la Federazione Russa. Ma Kiev e la dirigenza della regione di Donetsk non hanno voluto ascoltare la richiesta del popolo. Si era giunti, come ha insegnato anche Vladimir Lenin, a una situazione rivoluzionaria: le classi subalterne (il popolo) non volevano più vivere come in passato, mentre i vertici (l'élite al potere) non erano più in grado di gestire la nuova situazione.
Il 7 aprile i rappresentanti delle comunità territoriali, dei partiti politici e delle organizzazioni sociali della regione hanno proclamato la creazione di uno stato sovrano – la Repubblica Popolare di Donetsk. I comunisti hanno svolto un ruolo di primo piano nella preparazione della Dichiarazione sulla sovranità della DNR e dell'Atto sull'indipendenza statale della DNR, e hanno preso parte attiva alla preparazione e allo svolgimento del referendum dell'11 maggio 2014.
In questo momento, i comunisti difendono la giovane Repubblica imbracciando le armi e sono impegnati nel processo pacifico della sua costruzione. Il KPDNR ha realizzato e continua a realizzare progetti umanitari, destinati ad alleviare le sofferenze del popolo del Donbass, e che soffrono per le azioni del criminale regime di Kiev. Assistenza fraterna ci è venuta dal Partito Comunista della Federazione Russa, che spedisce convogli umanitari.
Il sostegno sociale dei comunisti
Il risveglio delle grandi masse nell'attività sociale rappresenta il risultato più importante degli eventi nel Donbass. In prospettiva la nostra regione potrebbe diventare un centro rivoluzionario della CSI e di tutta l'Europa. Per ottenere questo è necessaria prima di tutto la base sociale: il proletariato industriale. In secondo luogo, i lavoratori del Donbass acquisiscono esperienza militare nella lotta contro gli aggressori ucraini. Il proletariato armato diretto dal partito rivoluzionario dei comunisti rappresenta il necessario prerequisito per la rivoluzione socialista. Raggiungere l'unità del partito e della classe non è possibile senza l'introduzione della coscienza di classe negli ambienti operai. Per ottenere questo i comunisti hanno intensificato l'attività di agitazione e propaganda attraverso la creazione di un “giornalismo di partito”, vale a dire proprie pubblicazioni cartacee ed elettroniche, forum di discussione, canali radiofonici e televisivi.
La questione delle nazionalizzazioni
Oggi il Donbass si trova sull'orlo della catastrofe economica, che si è profilata in conseguenza della guerra. Per riportare il potenziale industriale della regione al livello di prima della guerra, è necessario nel più breve tempo possibile liquidare gli effetti distruttivi delle azioni militari. Noi crediamo che ciò non si possa raggiungere se non in presenza di due condizioni essenziali:
1) l'instaurazione del controllo statale sui settori strategici e sulle risorse naturali;
2) la formazione di un sistema di controllo e di contabilità.
Il sistema bancario
Il KPDNR accoglie con favore la creazione di una Banca centrale repubblicana, che si trova sotto il controllo dello Stato, e ritiene necessario creare un proprio sistema finanziario.
Le relazioni dei comunisti di Donetsk con il movimento comunista mondiale
Il Partito Comunista si pronuncia per un rapido riconoscimento internazionale della Repubblica Popolare di Donetsk e aspira a stabilire stretti contatti con i partiti fratelli di tutto il mondo.. I comunisti di Donetsk hanno conquistato un alto prestigio al momento della creazione della Repubblica. Che crescerebbe considerevolmente se il KPDNR contribuisse direttamente alla causa del riconoscimento della Repubblica da parte della comunità internazionale. Il primo passo per ottenere ciò è quello di allacciare relazioni bilaterali di collaborazione con i partiti comunisti degli altri paesi, in primo luogo, l'Unione dei Partiti Comunisti–PCUS (SKP-KPSS).
Unendo i nostri sforzi dobbiamo cercare di ottenere la fine della guerra civile nel centro dell'Europa, sanzioni contro i crimini del fascismo ucraino nel Donbass, il riconoscimento del diritto degli abitanti della DNR all'autodeterminazione. Allo stesso tempo, sosteniamo i nostri fratelli in tutto il mondo nella loro lotta contro il fascismo, l'imperialismo, l'oppressione di classe e tutte le forme di discriminazione.
Proletari di tutti i paesi, unitevi!
http://www.rifondazione.it/primapagina/?p=33355
Il Donbass tra l'Ucraina e la Russia
Intervento del segretario del Comitato centrale del KPDNR (Partito Comunista della Repubblica Popolare di Donetsk), Stanislav Retinskiy, in occasione del viaggio in Italia di marzo 2018
Il viaggio, organizzato dal PRC (Partito della Rifondazione Comunista), si è articolato in diverse tappe tra Roma, Mestre, Milano, Napoli, Bologna. In occasione dell'appuntamento di Bologna (15 marzo 2018) il locale Comitato Ucraina Antifascista ha curato la traduzione scritta dell'intervento introduttivo, che riproduciamo di seguito (fonte):
GLOSSARIO
KPDNR = Partito Comunista della Repubblica Popolare di Donetsk (pagina internet)
KPLNR =Partito Comunista della Repubblica Popolare di Lugansk
KPRF = Partito Comunista della Federazione Russa
KPU = Partito Comunista di Ucraina
DNR = Repubblica Popolare di Donetsk
LNR = Repubblica Popolare di Luhansk
KPS-KPSS = Unione dei Partiti Comunisti, Partiti Comunisti dell’Unione Sovietica
PSU = Partito socialista di Ucraina
Quando 4 anni fa, nel febbraio 2014, a Kiev era in atto un colpo di Stato, sono stati proprio i militanti di base del KPU (Partito Comunista di Ucraina) a scendere per primi in piazza a difendere il monumento di Lenin e a partecipare in maniera attiva a numerose manifestazioni. Nel frattempo, la dirigenza del comitato del Partito Comunista di Ucraina della regione di Donetsk, non solo dimostrava di non aver capito l’essenza del momento storico, ovvero la necessità di agire con le masse e di chiarire al proletariato il proprio interesse di classe, al contrario, apertamente, sabotava il lavoro dei militanti di base comunisti. Il Comitato regionale del Partito Comunista di Ucraina ha dato l'ordine di fermare tali attività e di prepararsi alle elezioni di Ucraina. A questo punto, i quadri intermedi (dirigenti dei comitati cittadini e di distretto), hanno deciso di assumersi la responsabilità per il destino del partito e della Regione. Il Primo Segretario del comitato del distretto di Kirov del Partito Comunista di Ucraina, attuale Primo Segretario del Comitato centrale del Partito comunista della Repubblica Popolare di Donetsk, Boris Litvinov, è autore dell’Atto e della Dichiarazione di Indipendenza della DNR. Il Primo Segretario del comitato cittadino di Slavjansk del Partito Comunista di Ucraina, attuale Secondo Segretario del Comitato centrale del Partito comunista della Repubblica Popolare di Donetsk, Anatoliy Hmelevoi, ha preso parte alla battaglia di Slavjansk. Il referendum del 11.05.2014,con la creazione delle commissioni elettorali su tutto territorio della ex regione di Donetsk, è avvenuto anche per merito dei comunisti e della loro attività. Più di 20 deputati, tra i 98 nell'Alto Consiglio della DNR (Parlamento), erano comunisti. Numerosi membri del partito facevano e fanno parte delle forze armate della DNR.
La storia del partito comunista della DNR inizia l’8 giugno 2014, quando si è svolto il congresso di fondazione. La maggioranza dei delegati erano rappresentanti del Partito Comunista di Ucraina. Ma se prima i comunisti erano coinvolti attivamente nella vita politica della Repubblica, adesso se ne sono un po’ allontanati. Per esempio, nel Consiglio Popolare della DNR i deputati comunisti non sono presenti. Ma questo in generale non significa che il Partito Comunista della DNR sia diventato meno attivo. I comunisti hanno fatto molto per la causa della costituzione della Repubblica. Attualmente, parte rilevante del nostro lavoro, è il riconoscimento internazionale della Repubblica. Raggiungere questo obiettivo è possibile, in particolare, grazie all’instaurazione di legami internazionali tra i partiti. Ed è per questo che non perdiamo il contatto con il KPU, con i nostri compagni nella lotta antifascista. Nonostante il fatto che il KPDNR sia stato formato contro la volontà del comitato regionale di Donetsk del KPU, nel complesso consideriamo il KPU un partito fratello. Nel momento attuale il KPU sta attraversando un periodo difficile, a causa non solo della situazione politica del paese, ma anche per la crisi interna: si è in una fase di "purificazione" dagli elementi estranei alla linea del partito. Il fatto è che dirigenti del comitato regionale di Donetsk, i quali ci hanno proibito di organizzare e svolgere manifestazioni a sostegno dell’ autodeterminazione del Donbass, hanno poi preso posizioni contro il KPU. Quando il KPU era sul punto di essere messo al bando, i suoi militanti di base presero subito le distanze da coloro che perseguivano solo interessi di arricchimento personale. Se il KPU riuscirà a superare la crisi, allora diventerà sicuramente più forte. La cosa principale è giungere alle giuste conclusioni rispetto alla situazione attuale. In primo luogo, il marxismo è l'unica arma teorica dei comunisti.. Il suo rifiuto porta inevitabilmente alla sconfitta. Senza una teoria della rivoluzione non ci può essere una pratica rivoluzionaria, diceva Lenin. Di conseguenza, il rifiuto del marxismo conduce prima a una sconfitta teorica, e poi a una sconfitta pratica. Il secondo luogo: i comunisti dovrebbero essere pronti a condurre non solo una lotta parlamentare, ma anche al di fuori del parlamento, pronti per il lavoro non solo legale, ma anche illegale. Senza questo è impossibile fornire una degna resistenza al nazionalismo. Siamo uniti da un nemico comune : l'imperialismo. Nell’area post - sovietica lo spazio politico di aggregazione è il KPS-KPSS, che include i partiti comunisti dell'ex Unione Sovietica, compresi Moldova e Trasnistria , Georgia e Obkhasia. In altre parole, la divisione su base nazionale non influisce in alcun modo sulla solidarietà comunista. Come è noto, nel KPS-KPSS, è incluso anche il KPU. Inoltre il KPDNR e il KPLNR (Partito comunista della Repubblica popolare di Lugansk),nonostante siano stati fondati relativamente di recente, sono già osservatori di questa unione di partiti comunisti. Nell’ ambito dei lavori del KPS-KPSS, vi è uno scambio di opinioni sull'attuale situazione politica in Ucraina e nel Donbass. Il nucleo del KPS-KPSS, ovviamente è il KPRF (Partito Comunista della Federazione Russa ), il quale promuove attivamente i nostri sforzi. I membri del KPDNR hanno l'opportunità di partecipare alla formazione al centro studi politici del Comitato centrale del KPRF, di svolgere stage presso i Media comunisti, partecipare a eventi di partito, plenum, congressi, raduni. Si instaurano contatti non solo tra le direzioni dei partiti, ma anche tra i comitati regionali. E’ promossa inoltre la cooperazione tra le organizzazioni giovanili. Grazie al KPRF il nostro partito è diventato osservatore nel KPS-KPSS I comunisti russi hanno riconosciuto i risultati del referendum dell’11 maggio 2014 e regolarmente prestano assistenza umanitaria al Donbass. Prima dei combattimenti a Donetsk e Lugansk furono consegnati 70 convogli umanitari. Questo è l'unico partito in Russia che fornisce assistenza sistematica al Donbass. Il KPRF ha intrapreso una missione per aiutare le truppe interne della DNR, dove ci sono i nostri sostenitori, in primo luogo l'ospedale militare, il teatro drammatico, la biblioteca Krupskaya. Inoltre i comunisti russi hanno patrocinato numerose strutture sociali nel distretto di Telmanovsky, restaurato la scuola e l'ospedale. Su richiesta dei comunisti di Donetsk, il KPRF ha fornito regolarmente assistenza mirata a coloro che ne avevano bisogno : veterani, disabili, famiglie numerose. Una parte sostanziale degli aiuti umanitari viene raccolta nella fattoria statale V. Lenin, il cui direttore Pavel Grudinin è candidato alla presidenza della Russia dal Partito Comunista. Come sappiamo, Grudin non è solo per il riconoscimento delle Repubbliche, ma anche per la loro inclusione nella Federazione Russa.. Il primo Segretario del comitato centrale del KPDNR Boris Litvinov ha preso parte ai lavori del congresso del KPRF , in cui Pavel Grudinin è stato nominato. Boris Litvinov lo ha ringraziato per l'assistenza umanitaria e ha augurato la vittoria alle elezioni. Anche allora Pavel Grudinin ha sottolineato che la questione del riconoscimento delle Repubbliche sarebbe stata inclusa nel suo programma elettorale.
Il KPRF è alla ricerca di nuove forme di lotta e la candidatura di Pavel Grudinin lo testimonia. Ciò rappresenta una parte della strategia dei comunisti russi che riguarda lo sviluppo delle imprese popolari nel novero delle quali rientra il sovcos Lenin nei dintorni di Mosca. Nel suo insieme tale strategia si è rivelata popolare nella società e questo è testimoniato dalle alte percentuali di voto stimate per il candidato del KPRF. Le idee socialiste in Russia sono anche ora attuali ed è per questa ragione che, secondo la nostra previsione, per Pavel Grudinin voterà un gran numero di elettori. I comunisti di DNR fanno propaganda elettorale per il candidato del KPRF sia dentro i confini del Donbass che fuori delle sue frontiere. Di recente i membri del KPRF hanno preso parte ad un incontro di Pavel Grudinin con gli elettori di Rostov-sul-Don. Altra cosa, tuttavia, è affermare che le imprese popolari possano costituire la base per il passaggio al socialismo. Già Karl Marx e Friedrich Engels scrissero che “ogni allargamento delle relazioni sopprimerebbe il comunismo locale”. In questo modo essi valutavano i tentativi dei socialisti-utopisti di costruire il comunismo su imprese isolate. Come esempio appunto si può citare il tentativo fallito di Robert Owen a New-Lanark. Criticò il socialismo “cooperativo” lo stesso Lenin, che lo definiva“fantasticheria”. Secondo il pensiero della guida dei bolscevichi la trasformazione della società capitalista in socialista è impossibile senza la lotta di classe. A suo tempo anche le forze Ucraine di sinistra hanno puntato sulle imprese popolari. Si tratta del complesso industriale “Il’ich”(Ильич) a Maryiupol, il cui pacchetto maggioritario era in possesso del collettivo lavorativo. I lavoratori dello stabilimento ricevevano degli stipendi abbastanza alti e la sfera sociale era sviluppata. Il direttore del complesso industriale,Vladimir Boico,non era iscritto al partito (a questo proposito come anche Pavel Grudinin) ma sosteneva il Partito Socialista. Nella lista elettorale del PSU (Partito socialista di Ucraina) è stato eletto un deputato alla Suprema Rada. “Il socialismo di Maryiupol” ha avuto termine con l’inizio della crisi economica mondiale,che ha condotto verso un notevole abbassamento del profitto del complesso industriale. In conclusione il complesso industriale “Il’ich”fu assorbito dal “Metinvest”- una struttura dell’oligarca ucraino Rinat Ahmetov. E la minaccia di venire assorbiti dal grande capitale pende sopra ogni impresa popolare. Il successo della nostra lotta per il socialismo dipende molto dal successo della lotta dei comunisti russi. Ed è per questo che noi auguriamo solo la vittoria ai nostri fratelli in Russia. Inoltre le difficoltà che noi incontriamo sono della stessa natura anche per il Partito Comunista del la LNR. Noi cerchiamo di risolverle con degli sforzi comuni. Nella fase attuale, la nostra collaborazione,consiste fondamentalmente nello scambio di informazioni e di esperienza. I rappresentanti del KPDNR partecipano alle iniziative politiche dei comunisti di Lugansk e viceversa. Noi cerchiamo di concordare le nostre azioni riguardo i principali problemi nell’ambito della politica interna, dei rapporti internazionali e dei problemi di carattere umanitario. I nostri partiti, KPDNR e KPLNR, sono diventati ambedue osservatori nel KPS-KPSS. In prospettiva, noi e i comunisti di Lugansk, speriamo in un riconoscimento anche da altre organizzazioni internazionali comuniste.
Svjedok vremena: Partizansko spomen groblje u Mostaru
U Bosni i Hercegovini su i spomenici žrtve specifičnog uređenja ove države. A kad se birokratski cinizam upari s povijesnim revizionizmom njihova sudbina postaje krajnje porazna.
“Mnoge od memorijalnih građevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage, danas više ne postoje ili su, bar kako sada stvari stoje, osuđene na neprimetno fizičko degradiranje i nestajanje. Osećao bih se bedno, kad bih ma i u magnovanju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom časnom ratničkom groblju. Objašnjavajući nekad svoju zamisao, često sam zahvalnim slušaocima pričao priču kako će se jednog dana, i zauvek, “dva grada” gledati licem u lice, oči u oči – grad mrtvih antifašističkih junaka, uglavnom mladića i devojaka – ratnika i grad živih, za koji su oni položili živote… sve što je ostalo od mog prvobitnog obećanja to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima.”
Dio je ovo autorskog teksta “Mostarski grad mrtvih” Bogdana Bogdanovića napisanog neposredno nakon rata, 1997. godine. Dvadeset godina nakon, Bogdanovićeve riječi gotovo proročanski lebde nad Mostarom, gradom čije se postojanje i bivanje možda najbolje i može sagledati kroz odnos prema Partizanskom spomen groblju. Taj monument sagrađen da bude replika grada u malom i njegov idealni dijagram, danas je ogledalo od kamena na čijim se krhotinama iscrtavaju obrisi politika i ideologija koje su uništile i grad, i njegov spomenik, i njegove ljude.
Uništavanje Partizanskog spomen groblja u Mostaru gotovo da više i nije vijest, posebno ne u mejnstrimu. Skoro po pravilu, neposredno prije ili na sam dan kada Mostar obilježava jedan od najvažnijih datuma u svojoj povijesti – 14. februar, Dan oslobođenja od fašizma, Partizansko groblje postaje poprište destrukcije gdje se obično pod okriljem noći uništavanju i posljednji očuvani ostaci nadgrobnih ploča, ispisuju fašističke parole na njegovim zidovima, pale čak i čempresi i šuma koji čine neraskidivi element Bogdanovićevog jedinstvenog arhitektonskog i pejzažnog ostvarenja. Upravo takva slika dočekala je nekolicinu onih koji su prije 10-tak dana na Partizansko groblje došli obilježiti 73. godine od dana kada su dalmatinske i hercegovačke divizije oslobodile Mostar od fašističke vlasti.
Obnova, rušenje, floskula
Za one koje je obradovala vijest o akciji čišćenja i uređenja ovog spomenika kao prvog koraka u njegovoj obnovi krajem prošle godine, zatečeno stanje na Partizanskom groblju od prije nekoliko dana poslužilo je kao svojevrsni reality check – nikakve akcije čišćenja, uređivanja i pošumljavanja niti različite inicijative o njegovoj obnovi, neće spriječiti njegovo daljnje uništavanje i propadanje. Razlog tomu, između ostalog, leži u činjenici da se mostarske gradske vlasti, ni ove sada, a ni one prije, nikada nisu “obračunale” s onima koji sustavno i godinama nastoje ovaj spomenik izbrisati s mape grada, istorije i sjećanja njegovih stanovnika, jer bi to značilo obračunati se i vlastitim legitimiranjem takvog odnosa i politikama koje su do njega dovele. U praksi to znači da MUP Hercegovačko-neretvanskog kantona nikada nije imao niti jednog osumnjičenog za ova kaznena djela, pa samim time niti Tužilaštvo ovog kantona nije imalo koga da osudi. Stoga logično djeluje da su se ovakvi i slični vandalski napadi kroz godine samo intenzivirali, a svaki pokušaj obnove spomenika služi gotovo kao poziv na novu destrukciju sa zagarantiranom amnestijom.
Prvi konzervatorsko-restauratorski radovi na kompleksu Partizanskog spomen groblja nakon rata, u kojem je pretrpio značajna razaranja, rađeni su 2005. godine donatorskim sredstvima Vlade Nizozemske i Kraljevine Norveške, uz sufinanciranje grada i Federacije. Djelomična obnova spomenika sastojala se od rekonstrukcije nekolicine elemenata samog kompleksa (primjerice grobnih obilježja), čišćenju zelenih površina, sanaciji vodovodne i kanalizacione mreže, te postavljanju nove rasvjete. No, već se u izvještaju sa sjednice Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika BiH, održane od 19. do 23. siječnja 2006. godine, kada je donesena Odluka o proglašenju Graditeljske cjeline – Partizansko spomen-groblje u Mostaru nacionalnim spomenikom BiH – navodi da su brojni obnovljeni elementi na spomeniku pretrpjeli ponovna oštećenja, te da je potrebno pristupiti hitnoj zaštiti i sanaciji. Dakle, svega nekoliko mjeseci bilo je potrebno da se ovaj spomenik dovede u isto stanje kakvo je bilo prije obnove, a takav se odnos nastavio i godinama poslije, bez izuzetaka..
Danas je Partizansko spomen groblje u gorem stanju nego što je to bilo neposredno nakon ratnih razaranja i sve to zahvaljujući činjenici da o njemu nitko ne brine niti želi preuzeti odgovornost za njegovu zaštitu. U slučaju ovog spomenika tim i više, jer nadležne su sve razine vlasti – država i entitet FBiH budući da je riječ o Nacionalnom spomeniku – ali i Grad Mostar jer je u njegovom vlasništvu. Država i FBiH godinama svojom šutnjom i nereagiranjem šalju vrlo jasnu poruku o tome koji je njihov stav: dovoljno se sjetiti slučaja Zemaljskog muzeja BiH, jedne od sedam institucija od državnog značaja, koji je tri godine bio zatvoren zbog činjenice da država nije bila u stanju da omogući redovno financiranje Muzeja niti da riješi njegov pravni status. Sudbina državnih institucija i spomenika kulture tako već godinama ovisi o tome iz koje stranke dolazi ministar i njegovih preferencija i stavova. Partizansko spomen groblje kao nacionalni spomenik pod administrativnom je zaštitom FBiH, no i entitetske vlasti nisu ništa poduzele u prevenciji daljnjeg uništavanja ovog spomenika. Njihovo se djelovanje uglavnom svodi na isprazne reakcije i floskule o značaju spomenika i potrebi njegove obnove, te pozivima gradskim vlastima Mostara da se uključe u rješavanje problema.
Ping-pong birokracija
Tako je bilo i početkom novembra kada su premijer FBiH Fadil Novalić i predsjedavajući Vijeća ministara BiH Denis Zvizdić posjetili Partizansko spomen groblje. „Odmah nakon današnje posjete mi ćemo s nadležnom agencijom poduzeti sve mjere fizičke zaštite ovog lokaliteta. Dalje, dogovorit ćemo dinamiku njegove rekonstrukcije. Partizanskom groblju moramo vratiti njegov dignitet i to mora biti naš prioritet”, izjavio je Novalić tom prilikom. Nekoliko dana nakon posjete, dva mostarska komunalna preduzeća, JP Parkovi i JP Komos, izvršili su radove na čišćenju i odvozu smeća s lokaliteta te kultiviranju vegetacije. Tri mjeseca kasnije spomenik je ponovo pretrpio znatna oštećenja jer nažalost “sve fizičke mjere zaštite” očigledno nisu podrazumijevale i stvarnu zaštitu.
Mostarski gradonačelnik Ljubo Bešlić, koji je na čelu grada od 2004. godine1, sastanku sa Zvizdićem i Novalićem nije prisustvovao. On je pak u više navrata izjavljivao kako smatra da je Partizansko spomen groblje i nemoguće zaštiti jer ga je nemoguće zatvoriti, kao i da su njegova rekonstrukcija i obnova u nadležnosti FBiH s obzirom na to da se radi o Nacionalnom spomeniku. Kao dokaz svoje posvećenosti rješavanju ovog problema, Bešlić često ističe da je upravo on osobno bio pokretač inicijative za uređenje Partizanskog spomen groblja 2003. godine, kada je i uspostavljen Odbor za podršku obnovi ovog kompleksa, te kako je u suradnji s Bogdanom Bogdanovićem i tadašnjim Federalnim ministrom kulture i sporta Gavrilom Grahovcem dogovorio sve faze i pripremne radnje za obnovu spomenika, ali da nakon djelomične rekonstrukcije koja se dogodila 2006. godine, izostaje financijska potpora federalnih vlasti. Svoju odgovornost za stanje u kojem se nalazi Partizansko Ljubo Bešlić amnestira isticanjem da se čak i u današnjoj situaciji, kada Mostar već skoro cijelu deceniju nema lokalne izbore, iz godišnjeg budžeta grada (koji donose Bešlić i njegov pomoćnik za financije) izdvaja 30.000 KM za njegovo održavanje. Postoje i trenuci kada gradonačelnik Mostara javno konstatira da je kompleks ipak vlasništvo Skupštine Općine grada i da on kao gradonačelnik Mostara ipak ima određene ingerencije kada je ovaj spomenik u pitanju.
Naime, Bešlić je sredinom oktobra prošle godine odbio dati suglasnost na odluku Agencije Stari Grad2, o imenovanju Odbora za obnovu Partizanskog spomen groblja i novog predsjednika ovog Odbora Sergeja Šotrića. U pismu upućenom direktoru ove Agencije, Bešlić je naveo kako “članove Odbora ne može imenovati Agencija bez da prethodno uputi inicijativu gradonačelniku sa zahtjevom za održavanje sastanka” koji će organizirati Gradska uprava ili delegirati obavezu Agenciji, kako bi se upražnjeno mjesto predsjednika i pojedinih članova Odbora “moglo obaviti u zakonitoj proceduri”. Istaknuo je da je to u nadležnosti Grada Mostara koji je i pomenuti Odbor prvi put imenovao 2003. godine.
Deklarativne vrijednosti
U mostarskom Udruženju antifašista i boraca NOR-a, koji je nešto ranije formirao svoj Odbor za obnovu i revitalizaciju Partizanskog spomen groblja i na čijem je čelu Raif Dizdarević, ovu Bešlićevu odluku podržavaju iako ističu da se u mnogočemu već godinama s gradonačelnikom ne slažu. Zaslugu za formiranje Odbora za obnovu 2003. godine pripisuju vlastitoj inicijativi, te tvrde da je Odbor svoj zadatak završio izradom projekta obnove koja je potom i uslijedila. Gradonačelniku Bešliću podnijeli su inicijativu da se nekadašnji Odbor upotpuni nedostajućim članovima ili da se formira novi Odbor koji bi pristupio što hitnijoj izradi projekta sanacije i zaštite spomenika. Ulogu Odbora čijeg su osnivači i koji broji na desetine članova, vide u stalnom lobiranju i vršenju pritiska na sve nivoe vlasti u BiH da preuzmu odgovornost koja im zakonom i pripada. S druge strane, Sergej Šotrić koji je bio domaćin Zvizdiću i Novaliću u nedavnoj posjeti Mostaru, ističe kako Odbor kojim predsjedava ima podršku federalnih i državnih vlasti, koji su izrazili punu spremnost da sudjeluju u svim etapama rekonstrukcije spomenika koje su već definirane. Tako je grad koji je gotovo u svemu djeljiv s dva, dobio i dva Odbora za obnovu Partizanskog spomen groblja i možda treći u nastajanju. Promatrajući iz tog konteksta moglo bi se pomisliti da je obnovu Partizanskog spomen groblja žele svi i da je na sceni otimačina za glavnu ulogu u tom procesu.
No, stvarnost i stanje u kojem se nalazi Bogdanovićev spomenik jasno odražavaju stav dviju dominantnih političkih stranaka u Mostaru i Federaciji, koje godinama oblikuju neke nove službene narative i zvanične kulture sjećanja, u kojima su antifašističke vrijednosti ili samo nominalne i deklarativne ili otvoreno revizionističke. Dovoljno je prisjetiti se da u Mostaru i danas postoje ulice s imenima ustaških ministara i zapovjednika ili da je u Sarajevu nedavno jedna osnovna škola dobila ime po ustaškom kolaboratoru. U takvom okruženju Partizansko spomen groblje dijeli sudbinu brojnih antifašističkih spomenika širom BiH i bivše Jugoslavije za čiju je valorizaciju, revitalizaciju i obnovu potrebno izgraditi neko novo društvo i izmijeniti dominantne narative, a ne umnožavati nove Odbore i inicijative koje u startu nemaju gotovo pa nikakve šanse.
proiezione del documentario “Nicola Grosa Moderno Antigone” (2012) regia di Mario Garofalo
a seguire aperitivo russo a cura di SaporeCritico
Per i testi precedenti si vedano:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8811 (fino a dicembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 (fino a novembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8741 (fino a luglio 2017).
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .
(A cura di I. Slavo)]
KO JE I ZBOG ČEGA UBIO MOG SLOBODANA? Mira Marković ekskluzivno otkrila DO SADA NEPOZNATE DETALJE (FOTO)
- Svetlosti i senke koje povremeno i na smenu stižu iz Haškog tribunala nemaju ozbiljnu težinu. Tamo, kao i na mestu nadležnom za Haški tribunal, savršeno dobro znaju da Slobodan Milošević ne snosi nikakvu odgovornost za bilo kakvo nasilje u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Naprotiv. Mir nije odgovarao onima koji su rat izazvali. A nasilje na Kosovu i finansirali. Slobodan Milošević je svojim zalaganjem za pravedan mir i protiv svakog nasilja doživljen kao nelojalan pravilima igre od sveta koji je sebe smatrao nadležnim za sve na svetu.
Ko nije završio u Hagu, a trebalo je tamo da se nađe?
- Niko. Sud u Hagu je savremeni Gestapo. A zatvor njegova robijašnica. U tom zatvoru su za vreme Drugog svetskog rata bili zatvarani holandski rodoljubi, borci protiv fašizma.
- Imao je apsolutno drugačiji tretman. U njegovoj ćeliji su mesecima bila upaljena svetla noću i neprekidno su radile kamere. Svetla su povremeno isključivana, pa opet uključivana. Ali kamere nisu nikad prestale da rade. Bile su prisutne i u prostoriji u kojoj je primao posete. Kad sam ja dolazila, uvek je našim susretima bio prisutan neko od službenika Tribunala. Samo sam ja imala pravo da dođem u posetu na tri dana. Svi drugi su imali pravo na mnogo više dana. Poklone koje sam mu odnosila, na primer, za rođendan, preuzimali su i njemu ih predavali posle nekoliko dana, ali pošto su za polovinu procenili da ne odgovaraju pravilima koja važe za zatvor. Mada sam se ja tih pravila strogo držala. Ne zbog poštovanja zatvorskih pravila, već iz želje da on dobije sve što sam sa sobom ponela. Novine, knjige i diskove sa muzikom koje sam mu donosila dobijao je tek pošto su novine i knjige pročitali, a diskove sa muzikom preslušali. Takav tretman nije imao niko osim njega.
- Ne, naravno. Ako mislite na nekakve nagodbe, šefovi Alijanse su znali da on nije partner za tu vrstu pregovora.
- Ne sumnjam u takav predlog. To liči na sud u Hagu i na kancelariju čiji je on ispostava. Ko svog protivnika ne može da pobedi viteški i javno, pokušava da ga se reši niskim udarcima, iz potaje, u mraku. Otrovi, crne mantije, maske na licu... kao u najgorim danima srednjeg veka.
S vremena na vreme se aktuelizuje i priča da je Milošević prodat Hagu, i to, kako neki čak tvrde, za deset miliona dolara. Imate li vi nekakvih saznanja o tome?
- U svojim memoarima Karla del Ponte opisuje svoj susret sa Đinđićem, sa kojim se pogađala o odlasku Slobodana Miloševića u Hag i ceni za njega: „Sećam se Đinđićevog glasnog smeha kad je rekao: ‚Dajte mi milijardu i vaš je!‘“
Vi i danas ostajete pri tvrdnjama da je vaš suprug ubijen u Hagu?
- Slobodan je u Hagu ubijen. U Hag je došao bolestan od srca. Nije lečen, osim što ga je povremeno pregledao lekar opšte prakse, zaposlen u zatvoru, i davao mu kao terapiju lek protiv gripa - paracetamol. Vremenom se osećao sve gore. Dva puta je bio na pregledu u bolnici u Hagu na svoj zahtev. Na odgovor za zahteve da ode tamo dugo je čekao, a zatim je još duže čekao na izveštaj iz bolnice - dijagnozu i moguću terapiju. U međuvremenu je bio sve više bolestan, ali se i dalje pripremao za suđenje i svakodnevno odlazio na sud kao da je najzdraviji na svetu. Na raspolaganju mu je bilo tri i po miliona stranica na engleskom jeziku, za koje bi mu bilo potrebno više od dvadeset godina da ih pročita i na srpskom. O lekovima koje je dobijao nije znao ništa. Donosio bi mu ih zatvorski čuvar i morao je da ih popije u njegovom prisustvu. Svaki put mu je od tih lekova bilo sve gore. Kad je konačno 2006. došla ekipa međunarodnog konzilijuma da ga pregleda, ustanovili su da je njegovo zdravlje teško oštećeno i da je neophodno lečenje u bolnici. Vlada Ruske Federacije dala je saglasnost za njegovo lečenje u Moskvi. Ali je sud taj zahtev odbio 24. februara 2006.
Kazati da je Milošević ubijen u Sheveningenu su ozbiljne optužbe. Koji bi motiv Tribunal imao za to?
- Pošto je prva faza suđenja - tužba, u kojoj je ispitao 296 svedoka, uglavnom albanskih lažova i nekih srpskih ulizica, prošla trijumfalno, čak i po pisanju svih svetskih medija bilo je jasno da će tek sledeća faza - odbrana, kad sagovornici budu drugačiji ljudi, biti definitivan debakl suda. Da do toga ne bi došlo, preduzete su mere dodatnog iscrpljivanja. Za pripremu odbrane dobio je tri meseca. Tužbu je protiv njega pripremalo mnogo slobodnih i zdravih ljudi bar od 1999, a po nekim izvorima i od 1994, a on je svoju odbranu spremao sam, bolestan i u zatvoru. I spremio je. I odbrana je bila superiorna, kao što su svi znali da će biti. Do kraja odbrane i završetka suđenja ostalo je još samo trideset sati. Bilo je jasno da ne mogu da ga osude ni po kojoj osnovi, ali je bilo jasno i da ne mogu da ga oslobode. Zato su morali da ga ubiju. Izbegavanjem lečenja, trovanjem lekovima i beskrajnim iscrpljivanjem okončao se njegov život 11. marta 2006, u zoru.
- On je uhapšen sa ciljem da bude osuđen. A ne da bude ubijen. Ali kad su videli da ne mogu da ga osude, odlučili su da ga ubiju. Donošenje takve odluke bilo je znak slabosti, a ne snage. Da su imali snagu veću od njegove, oni bi ga pobedili na sudu, a ne otrovali u zatvoru. Na fizičko likvidiranje političkog protivnika iz potaje odlučuje se slabija strana da bi izbegla javno priznanje da je u političkoj borbi inferiornija, da nije dorasla svom protivniku.
A da li vam je nekada lično govorio o tome da ga truju ili da hoće da ga ubiju?
- Da ga truju, rekao je meni. Napisao je to i u pismu kojim se obratio za pomoć Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije, koje je 10. marta, samo jedan dan pre smrti, advokat Zdenko Tomanović pročitao novinarima i predao u ambasadu Ruske Federacije u Hagu.
Posle svega kako će, prema vašoj oceni, ostati u istoriji upamćen sud u Hagu?
- Kao imperijalno sredstvo nasilja nad protivnicima neokolonijalizma.
Pređimo na devedesete. Kako je Milošević od „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“ lako stigao do „balkanskog kasapina“?
- Početkom devedesetih godina on je bio najautoritativnija politička ličnost na prostoru nekadašnje Jugoslavije i Balkanu. Svako van Balkana ko je hteo da vodi politiku na Balkanu i smatrao da ima uslova za to razume se da je za saradnika u tome tražio nekog sa autoritetom i odgovarajućim uticajem u javnom životu. Pa je logično bilo da kandidata za takvu saradnju traži u Slobodanu Miloševiću. On saradnju ni sa kim ne bi odbio, pod uslovom da ona ne bude na štetu njegovog naroda. U tom smislu, pokazao je apsolutnu i pritom nedopustivu nekooperativnost. Tako je potencijalni saradnik od faktora stabilnosti postao njegov antipod.
- On u Srbiji nije vođen. U ratovima koji su vođeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Srbija je plebiscitarnom voljom srpskog naroda materijalno i moralno pomagala Srbe, kao što je Hrvatska pomagala Hrvate, a islamske zemlje muslimane.
A sankcije?
- Sankcije su Srbiji uvedene zbog te materijalne i moralne pomoći Srbima u ratovima izvan Srbije. To je bilo zvanično obrazloženje međunarodne zajednice za uvođenje sankcija. U Srbiji je tada dominiralo raspoloženje - pomoći ćemo braći preko Drine uprkos sankcijama. Doduše, tada se niko u Srbiji nije setio da pita međunarodnu zajednicu zašto nije uvela sankcije Hrvatskoj, koja je pomagala Hrvate u tim ratovima, i nekim islamskim zemljama koje su pomagale muslimane u ratu u Bosni i Hercegovini.
- Bombardovanje nismo mogli da izbegnemo jer delegacija Srbije na pregovorima u Rambujeu nije mogla da potpiše dokument koji je predlagao da NATO dobije kontrolu nad celom teritorijom SRJ. Takav je bio i stav Skupštine Srbije, koja je na sednici od 23. marta, dan pred bombardovanje, skoro jednoglasno odbila da prihvati prisustvo stranih vojnih trupa na svojoj teritoriji. Sto devedeset jedan glas bio je „za“. Osam poslanika nije glasalo. Niko nije bio uzdržan i niko nije bio protiv.
Vidite li u svemu tome i deo sopstvene odgovornosti?
- I u dobroj i prilično nelogičnoj nameri da vam izađem u susret u pogledu svoje odgovornosti za ratove izvan Srbije, sankcije koje je međunarodna zajednica uvela Srbiji zbog tih ratova, te bombardovanja koje je bilo odmazda za nesaglasnost srpske delegacije u Rambujeu i Skupštine Srbije za prisustvo stranih vojnih trupa na teritoriji SRJ, dakle, uprkos svim naporima sa svoje strane da u tome nađem deo svoje odgovornosti, nisam uspela da je vidim.
Šta odgovarate na tvrdnje da ste imali presudan uticaj na Miloševića i da ste zapravo vi vodili državu?
- Mi smo u najranijoj mladosti formirali zajednički pogled na svet, imali smo iste ili veoma slične etičke, političke i estetske vrednosti. Imali smo isti selektivan odnos prema prošlosti, iz istih razloga smo želeli da budemo prisutni u sadašnjem vremenu, u istu smo budućnost verovali. Svesti to na banalnost „Mira je uticala na njega“, mada bi taj uticaj mogao da bude i obratan - više degradira onoga ko taj odnos među nama tako vidi nego što degradira stvaran odnos među nama. Ja sam pred tom banalizacijom nemoćna. Sve što mogu da kažem jeste da nije bilo tako. Ko hoće - neka mi veruje, ko neće ili ne može, neka ostane pri slici koja je nemaštovita simplifikacija stvarnosti koja se zasniva na krhkim i neozbiljnim pretpostavkama.
- Naravno da nisu. Bez obzira na sve političke i lične razlike koje ih dele, obojica su obrazovani i ozbiljni ljudi. Tako politiku i političke razgovore zamišljaju oni koji o njima razmenjuju mišljenja u kafanama. Taj kafansko-dućandžijski pogled na politiku prisutan je u svim vremenima, i najburnijim. Oni tu buru i, kad je najburnija, vide kao vodvilj.
Šta vidite kao svoju najveću grešku u politici tokom devedesetih?
- To je bila lakovernost. Muž i deca su mi to prebacivali oduvek, ali ja sam to odbijala da vidim. Pretpostavljam da sam takva i danas.
A Miloševićevu?
- Strpljenje i tolerantnost prema nekim usijanim glavama u rukovodstvu preko Drine devedesetih godina, koji su i najbolju volju međunarodne zajednice, kada bi bila ispoljena, odbijali, rukovođeni iracionalnom zabludom o sigurnoj pobedi, na koju su, međutim, računali oslanjajući se na njega.
Прогнана и неизгубљена
28.април 2018
Уметности имају према њима негативан или позитиван однос. У том смислу имају активну друштвену улогу.
Ако је однос уметности према тим приликама позитиван, доприносе афирмацији вредности за које се друштво залаже и подстицајно доприносе разлозима да их прихвате будуће генерације.
Ако имају негативан однос према текућој стварности, допирносе разлозима да се она мења, да се креира другачија будућност.
Наравно, и степен развоја уметности и њихова активна улога у развоју друштва, зависе од услова, односно од слободе коју за то имају.
Сви друштвени системи су по правилу подржавали оне уметности које су имале позитиван однос према њима и вредностима за које се тај систем залагао. И са нетрпрељивошћу су се односили према уметностима које су имале критичан однос према текућој стварности. Некад је исход те нетрпељивости био окрутан – рад је таквим уметницима забрањиван, уметничка дела су уништавана, а многи уметници су били изложени животној опасности, коју нажалост неки нису могли да избегну.
Ако су неки уметници и њихов рад иако крајње критични према стварности, режиму и његовим недостатцима преживели, то је често било зато што их они који су одлучивали о уметничким делима нису разумели. Нису срећом, видели опасност за своју политику или су је само потценили.
Да није било тако не би Балзак, највећи критичар ране фазе француског капитализма, написао „Људску комедију“, нити би Емил Зола написао књиге у којима је оптуживао сваки а не само рани и француски капитализам.
Да није тако не би Толстој изразио сумњу у праведност царске Русије у којој је живео. Истина, опрезну. Та опрезност га је заштитила од судбине коју због своје неопрезности није могао да избегне Достојевски. Али је сумња у праведност феудално – монархистичке збиље ипак остала присутна за будућа поколења.
Од текуће одговорности, срећом, је био заштићен и Џон Голсворди. Његова породично-љубавна прича у наставцима „Сага о форсајтима“ остала је жива и инспиративна литература за генерације образованих али и мање образованих читалаца после њега, мада је у њеној суштини садржан његов негативан однос према власништву на чијим је темељима обликован свет у коме је живео – у оно време недодирљиви енглески капитализам.
Ни „Плодови гнева“ Џона Стајнбека нису доживљени од стране америчког естаблишмента као левичарска и побуњеничка литература, па је његов роман остао у наслеђе будућим побуњеницима.
Нушићеве књиге су власти у ондашњој Србији ипак у целини доживљавале као духовиту литературу, па је његова критика ондашњег друштва опстала до данас, да и данас буде платформа ругању моралној изопачености и глупости.
Најбоље су у сваком смислу пролазиле уметности које су подржавале текући систем, а нарочито оне које су га глорификовале. Подршку су у свим временима имале уметности, нарочито књижевност, које су се бавиле далеком прошлошћу и то са аспекта који није могао индиректно да нанесе штету садашњости, а често је некако успевао да јој буде од користи.
У земљама транзиције у Источној Европи, где су се религија и црква на велика врата вратиле у живот као политички субјект, књига о животу неког свеца из четрнаестог века је литература која ће имати материјалну, финансијску, медијску, чак и стручну подршку без обзира на њену вредност. Као да је четрнаести век од значаја за ново доба и да подржава духовни раст двадесет првог века. Четрнаести век, наравно, нема значај за ново доба и не доприноси духовном развоју двадесет првог века. Али, таква литература може тренутно да скрене пажњу јавности са текућих проблема, па чак, ако су велики, да их учини тривијалним у односу на тобожњу библијску драматичност из далеке прошлости.
Култура једног народа је одраз стања у друштву у коме тај народ тренутно живи, али је то одражавање било кроз историју различито испољено.
У развијеном Средњем веку у великим европским монархијама висока уметничка дела су постојала и била су доступна класној елити. Музика Баха и Бетовена је могла да се чује у царским и краљевским палатама, у црквама, али и у аристократским салонима. Народу је био доступан фолклор. Сиротињи, ваљда, ништа.
Буржоаско друштво је било демократичније, нарочито је то постајало временом. Књиге, музика и слике постале су масовније, присутније све већем броју људи, владајућа класа је била распрострањенија, мање изолирана од аристократије, комуникативнија, ишла је у позориште, касније у биоскоп, на музичке концерте и фестивале, на изложбе, читала књиге које је куповала у књижарама .... Али су то могли и многи други, скромније образовани и сиромашнији - службеници и радници - али не тако необразовани и сиромашни као што су својевремено били кметови.
Ко је знао да чита могао је да чита Виктора Игоа, Стендала, Золу. Женски читаоци су, рецимо, могли да читају „Мадам Бовари“ и „Воденицу на Флоси“. Али није било јефтине литературе.
Није постојало културно тржиште, односно није постојало тржиште уметности. Тржиште на коме су се налазили материјални производи, није се још, бар не у почетку грађанског друштва, појавило и као тржиште духовних вредности. Уметност још није постала роба.
Тада, уосталом, писци, композитори, сликари (осим понеки) нису радили због новца. Није Емил Зола написао „Жерминал“, једну од најснажнијих побуњеничких књига на свету, да би на њој зарадио, већ да би отворио очи француској и европској сиротињи. Није Клод Моне сликао локвање на површини плаве воде да би се помоћу тих слика обогатио, већ да би на нови, другачији начин приказао не само лепоту, него и стварност. Као што је из сличних разлога Клод Дебиси компоновао „у то време Вртове под месечином“.
Временом ће раст капитала и апсолутна надмоћ тржишта освојити сферу културе. Скромно образовање било је препрека која је лишавала велики део популације и у најразвијенијим земљама Европе да читају, а поготово да разумеју Анатола Франса, па чак и Флобера. Да слушају Баха, Вивалдија и Менделсона.
Али су људи имали потребу за књигама, музиком и сликама. Тако је почело да се рађа тржиште, које ће им у том погледу изаћи у сусрет. Које је знало за границе широке популације. Па су тако на тржишту почеле да се пласирају одговарајуће књиге, слике и музика. Почело је да се „производи“ оно за чиме се претпостављало да има потребе. А кад се показало да је та веза успостављена родиле су се понуда и потражња, тржиште је освојило зону духовног, интелектуалног живота. У том процесу освајања жртва је био тај живот. Јер су се у њему нашли нижи степен књижевности, сликарства и музике у односу на дотадашњи. Намењен онима који је висок степен уметничких дела био недоступан, додуше не њиховом кривицом.
Како време буде пролазило та ће се моћ овог тржишта увећавати и ширити. Па ће тако временом доминацију стећи низак и све нижи ниво.
Јефтине и лаке књиге, таква иста музика и слике, привући ће пажњу и оних који због вишег образовног нивоа иначе нису на њих били принуђени.
Јер је лакше читати лаку него тешку литературу. Банална љубавна прича или кратки криминални роман не ангажују ни интелектуалне, ни етичке, ни естетске ресурсе.
То се исто догађало и са сликарством, можда, највише са музиком.
Лакше је, пријатније гледати слику вазне са цвећем скоро исту као што је она која је послужила као модел него Пикасову „Гернику“ – неестетску кубистичку евиденцију фашистичког масакра; пријатније од импресинистичке кише која непрекидно пада на париске булеваре крајем деветнаестог века. Пријатније, чак и од „Колибе“ Мориса Вламанка – тамну, плавичасту усамљеност пре него што падне ноћ.
За разлику од симфоније песмица коју може да запамти па и да отпева скоро свако не захтева никакво музичко образовање, чак ни општу културу. А поготово не рафинирану потребу за лепотом, која без те рафинираности не би била лепа.
Антивредност, при том комерцијализована, то је друго име за кич у култури.
Ето, тако се родио.
Он је класни одговор буржоаске епохе културним потребама свих социјалних слојева који нису спадали у владајућу класу.
Те потребе су биле ниске. Али су као такве, ниске, и требало да буду сачуване.
Пре свега зато што је њихово стицање и одржавање било јефтино. Стицање и неговање виших културних потреба је скупо. Да би могао да се слуша Вивалди, допадне Мондијани и разуме Андрижит потребно је дуго, сложено и скупо школовање за које владајућа класа нема никакав интерес да даје новац. Напротив.
Има интерес да га сви остали, осим њих на власти, никад не стекну.
Јер би стицање вишег образовања изменило слику света онима који је виде као једину и себе у њој као осуђене на њу. Сваки корак ка вишем образовању претворио би те осуђенике у побуњенике.
И учинио их способним да промене стварност, да укину стварност у којој су сиромашни и немоћни.
Кич је моћан чувар класног света. Докле год је новогодишња разгледница парадигма ликовне лепоте а мексичке серије ризница етичко-педагошких поука, одолеваће времену социјална пирамида чији су темељи постављени пре више од пет хиљада година.
Правила класне игре која негују кич нису мотивисана страхом да ће захваљујући вишем и високом масовном образовању већина почети да слуша Вивалдија, већ страхом да ће се већина трансформисати у цивилизоване и слободне људе. И укинути свет који их је те позиције лишавао. И детронизовати његове творце и чуваре.
Степен развоја друштва, његову хуманизацију и еманципацију у целини, не показују само величина бруто производа, ни број незапослених, ни висина просечне плате, ни социјална сигурност .... То су, наравно, најбитнији параметри развоја и индикатори напретка.
У те параметре спада и сфера културног живота.
У високо развијеним друштвима у ниво хуманизације и еманципације спада и висок степен уметничког стваралаштва, али и доступност резултата тог стваралаштва све већем броју људи.
Не може се у савременом свету сматрати високо развијеним друштвеним системом онај у коме нису исто, као и материјална достигнућа, све већем броју људи доступне и научне и уметничке тековине. То значи, не само да људи имају централно грејање и купатило, већ и да могу да слушају лепу музику и да читају књиге које имају уметничку вредност.
Али, низак ниво културних потреба у масовним размерама, бар у развијеним земљама, није увек само резултат класне опрезности, оправданог страха да би њена хијерархијска позиција могла да буде угрожена.
Може да буде и последица небриге од стране естаблишмента, бахатост власти која занемарује више од две хиљаде година старо искуство да су народу потребне и хлеб и игре. Нуди му само хлеб.
Додуше, има и игара. Али, оне, за разлику од хлеба, не кооренспондирају са овим веком. Из оне су прошлости у којој већина добија само оно што јој је неопходно да би била способна да служи мањини.
МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
У социјалистичким земљама, али и у круговима свих напредних људи у Европи, таква америчка збиља била је предмет супериорног ругања прилично огољеној слици диктатуре капитала, која суспендује све друге димензије власти и политике, односно, која их све своди на једну, себе саму.
Сав остали капиталистички свет, и европски, који је уосталом његова постојбина, био је дистанциран од таквог америчког испољавања апсолутизма капитала, или је бар веровао да се од њега дистанцирао, наглашавајући аутономност законодавне и извршне власти и на Уставу заснован легитимитет председничке.
Ако је после Другог светског рата амерички капитализам изгледао капиталистичкије од европског то није било зато што је такав био, већ зато што му је економска и војна експанзија и на њој заснована доминација САД снизила праг цивилизацијске уљудности, укинула разлоге за прикривање стварног лица капитала као апсолутног и јединог владара.
Али временом то лице је губило на својој прекоокеанској „ексклузивности“, све се мање и на другим адресама прикривало да финансијски и други капитали креирају политику на свим нивоима и у свим равнима.
Тај вертикални и хоризонтални свет до краја двадесетог века био је у надлежности капитала у друштвена која су била заснована на карактеру његове својине.
Да би у следећем, овом веку, тај принцип владавине почео да буде примењиван и пирмењен и у новоформираним, такозваним транзиционим друштвима.
Тај провинцијски капитализам у свом неартикулисаном друштвеном и државном бићу ипак испољава битна својства матичног играча – између осталог и она својства да приватни капитал, без обзира на порекло и старост, финансира одлуке које треба да буду донесене у његовом интересу.
Све мање прикривена очигледност те стварности (истине) у овим срединама није прихваћена као логичан поредак ствари, као нужност која произилази из природе капитала.
Трагови претходног некапиталистичког живота још су жива инерција по којој политика на сваком, а нарочито на највишем нивоу, мора да буде вођена у општем, заједничком и равноправном интересу свих грађана.
Та инерција је разлог који провинцијском, транзиционом капитализму отежава приближавање капиталистичкој метрополи. Овде грађани, и образовани и необразовани подједнако, остају згранути над могућношћу да се иза неких одлука власти налазе интереси неког од припадника половине процената тек формиране нове капиталистичке класе, или можда свих припадника те половине процента.
Капиталистички начин производње, ма како дефектан, с обзиром на дужину свог живота и с обзиром на историјски дисконтинуитет који га је вратио на друштвену сцену пошто је са ње једном сишао, реанимирао је своје механизме, успоставио је своје власништво као једино или као доминантно.
Али из њега још није репородукована одговарајућа свест, ни друштвена, ни групна, ни индивидуална.
Капиталистичко биће је успостављено, какво такво, провинцијално, адолесцентно, али је успостављено.
Свест која треба да буде генерисана, заснована на том бићу, не може да то постане аутоматски. Не може ни брзо, ни лако.
Биће потребно да прође неко време док се грађанска јавност не привикне и не помири са чињеницом да парламентарна демократија не функционише у њиховом интересу већ у здруженом, кооперативном, финансијско-политичком интересу чије лице капитал нема намеру да обелодани не из моралних скрупула, већ из оправданог уверења да се та симбиоза никога не тиче, осим њених учесника. То није сукобљено са моралом. Напротив. То је природа морала чији је карактер креирао капитал.
Према томе, од тек успостављеног периферног-провинцијалног капитализма до одговарајуће свести, проћи ће неко и не баш кратко време.
Не, дакле, само зато што ниједно ново друштвено-историјско биће не прати аутоматски одређена свест, већ и из неких других разлога.
Један је колебљива, неариткулисана природа новог друштвено-историјског бића (у лицу транзиционог капитализма).
А други је сукобљеност тог бића са историјским континуитетом. У овим друштвима, текући историјски тип друштва се успоставља по други пут. Једном је био, сменио га је следећи, његово враћање представља антиисторијску појаву, историјски ексцес и као такав додатно отежава формирање друштвене свести о логичности и нужности друштвеног система који је актуелан.
Онолико дуго колико то биће буде друштвено-економски, политички и културно-конфузно, толико ће га дуго, односно, још дуже, пратити не само слично конфузна, већ још конфузнија свест.
ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
Пише: Мира Марковић
16.април 2018
Остала је на власти дванаест година.
Док је вршила власт имала је сву подршку међународне заједнице, пре свега влада неких западних земаља. То јест, оних западних влада уз чију је финансијску, политичку и медијску помоћ и дошла на власт.
Та њихова подршка је подразумевала поштовање њихових правила игре. Економска, социјална и културна политика су вођене у договору са америчком администрацијом, Европском унијом, Светском банком и Међународним монетарним фондом. Додуше, те су адресе биле комплементарне. Деловале су углавном као једна.
Тако је власт у Београду дванаест година функционисала као марионетска.
Њене тековине су биле следеће.
- Почело је са насиљем.
Сутрадан после пуча почео је политички масакр. Формирани су такозвани кризни штабови који су, примењујући физичку силу, смењивали стотине руководилаца у државним службама, здравству, образовању, јавним установама, на свим нивоима и у свим срединама.
Дотадашњи истакнути руководиоци су хапшени, чланови претходно владајућих партија су пребијани на улицама, у неким случајевима психичком и физичком насиљу су била изложена њихова деца у школама, чак су из обданишта избацивана деца ако су им родитељи припадали претходној власти.
Када су неколико месеци касније новог председника Владе убили криминалци са којима је био финансијски и лично близак, то убиство је послужило као повод за увођење ванредног стања за време кога је ухапшено дванаест и по хиљада људи, тобоже осумњичених за убиство и криминал уопште. А радило се о хапшењу преко давнаест хиљада неистомишљеника. То је био монструозан начин да се уклоне из политичког и друштвеног живота, а да се неухапшеним неистомишљеницима и осталим грађанима поручи шта их чека у тек успостављеној демократији уколико покушају, не само да буду критични, већ уколико не буду манифестно лојални и крајње покорни.
- А затим се десила територијална ампутација.
Косово је, уз индиректну сагласност нове власти, предато албанској мањини да на српској земљи формира своју државу. До 2008. године косовска држава је стекла све атрибуте државности, имала је свог Председника, Скупштину, Владу и све остале институције власти. И призната је од великог, највећег дела међународне заједнице.
- Економска деградација је почела брзо.
У процесу приватизације била је укинута друштвена својина и на минимум сведена државна. Скоро сва материјална добра (фабрике, рудници, пољопривредна добра, енергетски ресурси, банке, угоститељски објекти) купили су странци по повољним ценама, чиме је земља остала не само без свог богатства већ и без економског, па према томе, и без националног и државног суверенитета.
Оно што нису купили странци купили су домаћи купци, такође по ниским ценама.
Поставши власници значајних материјалних добара стекли су и логично право да врше утицај на политички живот. Отоврен је пут билатералног споразума нових капиталиста и власти. Домаћи купци којима је власт омогућила да јефтино купе скупа добра персонално су подржавали власт, а у наставку стекли услове да захваљујући тој подршци своје богатство увећавају и постепено утичу на доношење одлука које је требало да буду у њиховом интересу.
За то време спољни дуг Србије је са 6,4 милијарде евра, какав је био пре пуча, порастао на 46,3 милијарде евра, док је број незапослених порастао у односу на време пре пуча за сто одсто. Србија се са око милион незапослених нашла по незапослености у врху Европе.
- У тим околностима почиње драматично социјално раслојавање.
Иако су земљи укинуте санкције после пуча, иако је имала помоћ Међународног монетарног фонда, према подацима Светске статистичке организације, социјално раслојавање је на самом почетку нове власти било највеће у Европи или на другом месту после Турске.
Осамдесет одсто становништва живело је са мање прихода од просечне плате, а педесет одсто са примањима мањим од 212 евра. С тим што је просечна плата била то само фиктивно, јер су на њено формирање утицала енормно висока примања изузетно мале мањине. Један посто становништва имао је плату од хиљаду евра, а половину једног процента представљали су приходи нових богаташа.
Реанимиран је социјални образац по коме је функционисао рани капитализам, али са препрекама које су стигле са првим знацима антикапиталистичких протеста и са одговарајућим променама већ у деветнаестом веку.
На почетку двадесет првог века тих препрека у Србији није било.
- Вишестраначки систем се манифестовао као присуство великог броја партија које се међусобно нису битно разликовале, разлика између деснице и левице се свела на минимум, некад ни њега није било.
Скоро све партије су биле дисциплиноване испоставе глобалног колонијализма. Оне су међусобно успостављале коалиције на принципу оне прагматичности која им је после избора обезбеђивала власт.
- Војска је такорећи укинута са образложењем да Србија више нема непријатеље, па јој у размерама у којима је раније постојала војска више није потребна. Почиње смањивање трошкова за војску, нарочито за ПВО, а увођење цивилног војног рока имало је за циљ да број војника смањи. Истовремено су са високих војних функција удаљени најистакнутији војни руководиоци. Децембра 2001. године догодила се „сеча генерала“. У једном дану их је пензионисано 44, а радило се о најзалужнијим у борби против албанског тероризма и сепаратизма. И при том није им још било време за пензију.
Рука која је извела реформу војске је био министар одбране, а мозак НАТО.
Српском војском, као и српском државом, су тако управљали они који су Србију бомбардовали, али коју у том рату нису победили. Оно што нису успели у рату, постигли су после пуча, у миру, кад су на власт довели своју власт.
- Бесплатно образовање је практично било укинуто.
Основно и средње образовање су формално били бесплатни, али су стварно постали скупи, а високо образовање је постајало све мање доступно сиромашној омладини. То образовно раслојавање је драстично расло са отварањем приватних школа и приватних факултета који су постали привилегија богатих. Они су одиграли додатну улогу у деградацији образовног система у целини јер су се одвијали изван сваке државне и друштвене контроле, не само кад је у питању садржај образовања, већ и његова цена. Приватне школе, нарочито приватни факултети ће дипломе продавати а по потреби и поклањати.
А цео систем образовања добиће задатак да цивилизацијски потцени националну историју, од омаловажавања борбе српског народа за слободу у протеклим вековима и успеха у тој борби, преко минимизирања националног доприноса ослободилачким тековинама балканских и европских народа, до карикирања националне традиције и изругивања националним успоменама и навикама. Нарочито је на свим нивоима образовања дошло до фалсификовања најновије историје којим је требало да се сарадници фашистичких окупатора у Другом светском рату изједначе са ослободиоцима од фашиста и окупатора. У неким приликама се у тим фалсификовању ишло и даље па су се борци против фашиста покушали да компромитују а сарадници фашиста глорификују. - Здравство је било једна од највећих жртава неолибералне политике. Демонтирање државног власништва у сфери материјалне производње и многих институција манифестовало се у сфери здравства као пад медицинских и етичких стандарда. Умножавање приватних здравствених услуга, пре свега преко болница и поликлиника, повећало је ниво медицинског комфора, често и квалитета услуга, али је истовремено лишило могућности огромну већину грађана да им буду доступни. - Еколошка политика две године после бомбардовања земље осиромашеним уранијумом изгледала је као гротеска. У поређењу са земљама у којима је еколошка брига била колико издувни гасови из градског саобраћаја загађују ваздух у некој стамбеној четврти или колико отпадне воде из неке фабрике оштећују воду у најближој реци, у поређењу са тим земљама, дакле, брига о води, ваздуху и тлу на које је пало петнаест тона осиромашеног уранијума није више била еколошке природе већ ствар голе егзистенције. Већ две године после бомбардовања Србија се нашла на врху оболелих од канцера у Европи. - Али, истовремено у тој истој години Србија је срдачно угостила генералног секретара НАТО-а у Београду и суспендовала оптужнице најодговорнијих личности за одлуку о бомбардовању и само бомбардовање које је преходна власт после бомбардовања против њих подигла. Тако је на готово директан начин оправдала бомбардовање. - У прилог тог оправдања налази се и чињеница да је у тој истој години испоручила мимо Устава и закона, самовољом марионетске власти, политичком суду НАТО у Хагу дотадашњег председника држава и врховног команданта Војске Југославије која се борила против агресије на њу. А, затим две године касније и сав државни, војни и политички врх који је то био у претходној власти и који се заједничким напорима, на челу са шефом државе, опирао, не само насиљу НАТО, већ и колонизацији земље у читавој преходној деценији. Да би та политика марионетске власти добила легалитет и легитимитет 2009. године је у Скупштини Србије, чију су већину представљали посланици коалиције Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, донесена одлука о сарадњи са хашким трибуналом. У складу са том одлуком, односно, у складу са том политиком, требало је да у Хаг буду испоручени сви које је хашки суд тражио на основу одговорности за ратне злочине према Хрватима у Хрватској, према Хрватима и Муслиманима у Босни и Херцеговини и према Албанцима на Косову. Резултат те одлуке, односно те политике коалиције Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, су сва друга изручења Срба у Хаг. А затим, и све вишегодишње робије и смрти које су им се тамо догодиле. Срби у затвору у Шевенингену осуђени су на суду у Хагу на хиљаду година робије. Хашку Ћеле кулу будућа поколења Срба нека памте по новим јаничарима, као што су ону на југу Србије вековима памтили по Турцима. После више од једне деценије, такву власт је 2012. године на изборима сменила друга. Од онда до данас, 2018. године, међусобно издељени и посвађани остаци те претходне, смењене власти, у свим изборним приликама покушавају да се врате на власт. У изборним кампањама критикују и оптужују постојећу власт за недостатке које су им сами оставили у наслеђе. А нудећи при том себе као решење занемарују детаљ – да су на власти били дванаест претходних година и да су у тих дванаест година показали све своје способности и резултате тих способности. Нормалном човеку остаје да се запита и зачуди, не из моралних разлога, већ из здраворазумских – како преко тих дванаест година прелазе као да нису ни постојале. И нуде себе као ново (боље) решење. И како било ко може да прихвати нуђење услуга старих играча који се нису снашли у игри иако су им музику за њу написали најбољи евроатлански композитори. Могуће је да се због одсуства смисла за музику не би снашли ни у моравском фолклору. Али, ко зна. Можда је музичка несналажљивост последица њиховог духовног раста – моравски фолклор им је био прост, евроатлански марш сложен. Па ипак, они се нуде да опет играју. Може и без музике. Само да су на позорници и да им се из партера диве. Или бар да их гледају са локације која искључује могућност учешћа. Али ако има оних који би да им се врате ови неталентовани плесачи, треба да знају, да ако би им се вратили, ризикују да их ујутру баш не буди песма.
СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
Пише: Мира Марковић
5.април 2018
Наредна поколења ће им за њих бити захвална, цениће и славити и њих и оно што су им у наслеђе оставили.
Извесност таквог исхода резултата свог рада и патњи поднесених у ратовима, један је од моћних и вечних мотива којима су припадници сваке генерације били руковођени радећи и ратујући. Тај мотив је обележио њихов труд, њихова одрицања, њихове патње, њихове жртве. Ни једна генерација није живела само за себе, или то бар нису најбољи у њој. Свака је имала пред собом и животе своје деце, и њихове деце, будуће људе, будућност која ће бити срећнија од садашњости у којој они живе.
Али је у свакој генерацији један њен део, онај који је остао жив, имао прилику да се разочара. Многи од оних на које су мислили радећи и ратујући нису резултате тог рада и те борбе умели да цене, ретко су настављали рад и борбу тамо где су њихови очеви стали. Па се поставља питање да ли су уопште били вредни мотива којим су њихови преци били руковођени.
Та комбинација наде и разочарења понављаће се из генерације у генерацију, обележиће сваку епоху, човеков живот.
Из ње човек нажалост неће извући никакву поуку. Свака ће генерација радити и жртвовати се за своје потомке, од којих ће их многи разочарати, али ће и ти потомци такође радити и жртвоваће се за своје сличне потомке, и тако заувек, до вечности.
Човек се од кад постоји, развијајући себе и свет у коме је живео, ослобађао временом многих својих заблуда. Неких брже, неких спорије. А неке трају још увек.
Ова, о оправданости и нужности етичког дуга је једна од тих.
Сваки пут кад се човек разочара у другог човека, поготово у оног најближег, верује да је то последњи пут. И свако поколење које разочарају потомци, делимично или у целини, склоно је да верује да је то изузетак континуитета који је иначе неизбежан.
Породица, домовина и човечанство би требало да су симбиозно повезана целина чији егзистенцијални опстанак зависи од њене способности да успостави морални и цивилизацијски континуитет између својих делова.
Шансе за стицање такве способности од стране садашње цивилизације су још увек мале.
Ако би се узео у обзир процес дехуманизације човека, односно његове денатурализације ступањем на сцену робота који преузима човекове функције и најављује се као постчовек, онда степен реалности за те шансе не би више имао разлога.
Свет измештен из зоне хуманог у зону машинског, за сада може бити само предмет футуристичке имагинације. И то је све.
И природне и друштвене науке, а поготово у свом комплементарном анализирању садашњости и предвиђању будућности, за сада су без одговора на питање каква ће бити будућност у којој не би било човека.
Прогнана и неизгубљена
ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Пише: Мира Марковић
27.март 2018
Односно, о балансу који између њих треба да постоји.
Услове за налажење оптималног односа нарушавају, или само отежавају, периоди криза и дестабилности, који су се свим друштвима догађала у свим временима.
У таквим околностима конзервативизам налази у историјским коренима оптималан и стабилан ослонац који друштво суочено са кризом штити од великих невоља, хаоса и неизвесне будућности.
У оквиру тог конзервативизма, таквом односу према значају историјских корена за садашњости и будућност, нарочито је склон национализам.
Он би да до даљег затвори врата или их само делимично отвори свему што није национално, поготово космополитском, мондијалистичком, светском.
Супротно од њих, конзервативизма и национализма, друга крајност је актуелни цивилизацијски тренд који обично налаже, често диктира најразвијенији део света, са нескривеном тенденцијом да му се потчини сав остали мање развијен или неразвијен свет. Његова суштина би могла да се сведе на деградацију суверенитета (националног и државног) као цивилизацијски превазиђених вредности у прилог универзалности као нужног исхода текућих економских, политичких и културних веза међу народима и људима.
Идентификација са овим процесом, лојалност параметрима ове империјално дириговане оптималне и извесне будућности, у мање развијеном свету често доводи до крајности која рађа апатриде.
Текућу кризу у друштву решиће бескомпромисна интеграција у будућност, чију је слику креирала довољно моћна моћ да не сумња у своју универзилану надлежност и одговарајућу способност.
Између лењог конзервативизма и тобожњег универзализма, између националиста и апартирида, налази се простор у коме треба да се тражи и налази оптималан однос између прошлости и будућности, штитећи садашњост од историјског баласта и од футуристичког опсенарства, истовремено и подједнако.
Историјски корени морају да буду селективни, на принципу доприноса прогресивном развоју, и националној и општој еманципацији. Треба да су континуирано ненаметљиви и са достојанством присутни, треба да су заштићени од злоупотребе и компромитације, од вулгарнизације и манипулације.
Та заштита спада у обавезу науке, образовања, и цивилизацијски и национално одговорне политике.
А цивилизацијска перспектива подразумева концепцију развоја интегрисану креативно и равноправно у глобане еманципаторске напоре.
Ни једно друштво у савременом свету не може ни свој текући ни сутрашњи живот да организује и планира независно од свог окружења, од целине цивилизацијског доба у коме се налази, од динамике којом се то доба креће ка својим ближим и даљим циљевима, поготово ако су они у сагласности са историјским континуитетом.
Та перспектива може понекад да има, на први поглед, утопистички карактер.
Циљеви који су на први поглед деловали нерелано пратили су човечанство кроз читаву његову историју и увек су били остваривани.
Нереалност њиховог почетка, пут сав од препрека којим су „утописти“ кренули и дужина тог пута нису угрозили његове циљеве. Да такав однос према сутрашњем дану човек није имао не би било ни њега ни цивилизације. И прва варта и космичка достигнућа били су претходно подједнако нереалне могућности, шансе које се рађају и завршавају у имагинацији.
И сада, дакле, као и увек пре сада, оно што је данас утопистичко већ сутра може да буде реално, а прекосутра обично.
Шпански песник Мигел де Унамуно није био ни историчар, ни социолог. Али као да је био. Иначе не би храбро и тачно написао: „Само са немогућим циљем човек стиже до могућег.“
