Informazione
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm
A cura di I. Slavo]
21.август 2018
Таква улога је континуирано била присутна, али је ту улогу нарушавала злоупотреба којој је спорт врло рано и нажалост био изложен.
Његова биолошка и социјална злоупотреба почела је брзо и одвијала се паралелно са напорима у првим цивилизацијама да он допринесе менталном и физичком здрављу.
То јест, брзо се показало да се, када је реч о здрављу, оно односило само на здравље мушке популације владајуће класе.
Том здрављу и квалитету њиховог укупног живота је требало да допринесу припадници невладајућих социјалних средина. Њихова физичка активност, која је требало да се третира као спорт, била је у функцији социјалних и културних, а у ствари доколичарских потреба естаблишмента.
То је била улога гладијаторских игара у Старом веку, на пример, и лова у европским монархијама неколико векова касније.
Постмонархистичко, модерно доба, учинило је све што је сматрало да треба учинити да би та прошлост остала далеко, углавном запамћена по злу.
Спортско образовање је институцијализовано, а бављење спортом је временом постајало масовно. Временом је такође дошло и до првих облика његове професионализације.
Њена сврха била је мотивисана потребом да спортска активност у свим областима буде испољена на највишем нивоу, професионализам је могао да је у том смислу најбоље или највише репрезентује.
И то се наравно почело да догађа. Бар у почетку.
Финансијски, и уопште материјално, а затим и организационо, готово институцијализоване, многе спортске гране су своја најбоља својства могла да изразе у професионалном аранжману који је био под покровитељством државе.
Најпре спортски клубови, затим репрезентације и међународна такмичења клубова, односно светска такмичења државних репрезентација, учинили су спорт темељним обележјем савременог друштва и на националном и на глобалном нивоу.
Слаба страна професионализације спорта била је, између осталог, и комерцијализација, најпре у националним размерама а затим и у међународним.
Почело је да се формира спортско тржиште у већини спортова, а нарочито у масовним, односно у најпопуларнијим. Пре свега у фудбалу.
Фудбалски клубови су постали у многим срединама агенције за продају и куповину играча. Играчи су постали роба. Додуше, скупа и све скупља.
Од цене те робе живели су играчи, али и организатори и власници игре.
Монетаризација спорта је компромитовала професионализам и деградирала спорт.
Ако се има у виду да се истовремено одвијао и процес естрадизације и спорта и учесника спорта – играча пре свега, али и тренера, менаџера и осталих руководиоца, постала је реална опасност да спорт губи своју примарну улогу – допринос физичком и психичком здрављу и интегритету личности и хуманој индивидуалној и групној социјализацији.
Та опасност је утолико већа уколико долази из сфере у којој је спорт требало да се манифестује на најбољи начин. Монетаризација и естрадизација врхунског спорта угрожавају сврху спорта уопште, његов смисао.
Спорт је постао ексклузиван, елитистички, скуп и мотивисан материјалним интересима и потребом за естрадним експонирањем.
А масовност, као један од његових циљева, бар у двадесетом веку, је суспендована. Некадашњи, односно потенцијални учесници спорта су се полако трансформисали у навијаче. Уместо физички и социјално активних личности, заинтересованих играча, они постају пасивне и деперсонализоване индивидуе, посматрачи туђе игре, лишени жеље да у њој и сами учествују, али и задовољни позицијом у којој се налазе.
Њихову могућу енергију за игру апсорбовало је посматрање игре. Агресивност, или у бољем случају живописно екстравертно испољавање емоција, емитују енергију која би иначе била коришћена у спорту када би у њој учествовали.
Оваква слика спортске стварности показује да и у сфери спортске игре и у сфери оних који је активно подржавају постоји огромна физичка и социопсихолошка енергија. Природа те енергија је ирационална и несврсисходна. Њена прилична, често велика снага, би у поштеном али и рационалном свету могла да буде искоришћена у социјално праведније, друштвено корисније сврхе.
У сврхе организованог колективног ангажовања, протестног и креативног, за промене у циљу хуманизације и еманципације и данашњег и сутрашњег дана.
28.jул 2018
Доступност информација све већем броју људи олакшала им је разумевање времена у коме живе и указала на могућност утицаја на то време.
Не би тај утицај у двадесетом веку могао да буде од пресудног значаја за карактер времена, али је и мањи од пресудног утицаја позитивна цивилизацијска промена у односу на претходно време.
Често је и у оним зонама у којима је утицај на прилике био политички могућ, несукобљен са степеном развоја политичке и осталих слобода, фактички био лимитиран одсуством потребних информација на које је требало да се ослања одлучивање, или бар јавно деловање.
Отклањање те препреке се може сматрати великом цивилизацијском тековином двадесетог века.
Али, као и друге, односно, као и све велике позитивне тековине у историји, и ова је временом показала и своју лошу страну.
Односно, злоупотребу коју није могла да избегне.
Или је можда могла, па није.
Нешто због потцењивања опасности које би могле да се догоде због неопрезности у домашају употребе информација. А нешто и због намерног, циљаног стављања информација у функцију интереса чији су носиоци били у стању да их у те сврхе користе.
Ти интереси су испољавани на свим нивоима и у свим срединама. Дакле, и вертикално и хоризонтално су били присутни у политичком, економском, социјалном, културном, професионалном смислу ....
Свако ко је у тим подручјима схватио да коришћење информација доприноси његовим интересима није пропустио прилику да их у том смислу употреби.
Тако су се информације од објективног селиле у зону субјективног. Од друштвено корисне улоге постале су средство манипулације.
У том смислу су нарочито захватиле зону политике.
Зато што је политика имала највише разлога и највише услова да их користи за своје и дневне потребе и дугорочне циљеве. У сфери политике је, дакле, могућност злоупотребе информација била највећа, али и најопаснија.
Једна од последица те злоупотребе или манипулативног коришћења информација била је естрадизација политике.
Спектакуларно скретање пажње на одлуке које су у интересу оних који су их доносили имало је за циљ да те одлуке прећутно, спонтано, стекну подршку јавности или да бар пацификују реакцију од оних од којих се могла очекивати као негативна. И у томе се успевало, временом све више.
Томе је допринела и планирана естрадизација личности које су у одређеној политици, односно у њеним одлукама, учествовале или имале задатак да их јавно промовишу. Њихово позитивно, интригантно али опрезно, дозирано присуство у јавности, путем медија, имало је за циљ да афирмише политику чији су били заступници као креатори или као њихови сарадници.
Истовремено, на политичкој естради су се налазили и противници текуће, владајуће политике, представници политике која је, иако невладајућа, била довољно моћна да се у средствима информисања наметне, са циљем да се противници политички и лично прикажу у светлу које их компромитује или доводе у питање вредност политике коју заступају. А, углавном, са циљем да се постигне и једно и друго.
Временом ће естрадизација политике преузети улогу коју је некада имала њена елаборација.
Оно што је у њој сложено биће симплифицирано, оно што је опширно сведено на кратко, оно што је битно трансформисаће се у банално, сериозност ће бити популаризована, а суштина пероснализована.
На крају ће и најкрупније одлуке бити у сенци визуелног доживљаја оног ко их образлаже, или ће се у бољем случају, налазити у истој равни са њим.
Показало се да је то ефикасан начин да се на мек начин прихвате одлуке, односно, политика, која би без тог меког начина наишла на неприступачан терен. А и да се на индиректан и такође мек начин стварна, а поготово велика политика, безбедно лоцира и задржи у ексклузивном поседу њених креатора.
Естрадизација њихове политике скреће пажњу јавности са њене суштине, са њеног значаја за јавност, односно са њеног значаја за последице које би она за грађане имала, лишава креаторе политике бриге за њену краткорочну, а некад и за њену дугорочну судбину, омогућава им интересно спокојство, чини им руке слободним за даље потезе, пацификује и анестезира јавност, чини је неприродним, апсурдним и лојалним савезником у доношењу одлука које нису у њеном интересу.
На крају друге деценије дведесет првог века све је више одлука које се доносе о судбини човечанства и све више начина да се избегне његово учешће у креирању природе те судбине.
Естрадизација политике је један од тих начина. Она је непланирана негативна последица информационе револуције.
Али се ипак може десити да естрадизација у сукобу са планираним позитивним намерама и тековинама информационе револуције не изађе као победник.
Наравно, под крхком али могућом претпоставком и готово историјски оправданом надом да ће антиципаторски механизми информационе епохе ипак лимитирати и демонтирати њене манипулативне сурогете.
Сличан, мање сложен, али не много мање значајан са историјске тачке гледишта, је и процес естрадизације у сфери културе, у сфери уметности и њених деривата.
Естрадизација културних вредности, односно естрадизација њихових аутора или представника, има за циљ да компензира скромну или никакву вредност.
Умножио се број књижевника у односу на сва претходна времена. Већина тих књижевника је дала већ број интервјуа о свом приватном животу, о свом мишљењу о моди, НАТО пакту, свом јеловнику, надарености своје деце за спорт, и тако даље, него што је број књига које су написали, па некад и број страница једне књиге. Лапидарност садржаја ових интервју има за задатак да прикрије одсуство мисаоног и стваралачког садржаја у „књижевности“ којом се ови књижевници баве. И у томе, захваљујући медијима, су успевали. Јавност ће их више знати по томе како су се обукли, нарочито кад су у питању женски писци, него по томе шта су написали.
Слично је и са сликарима. Изложбе неких од њих, на самом старту су конципиране тако да се у јавности више или чак једино извештава ко је на њима био и како је изгледао, него шта су ликовни стручњаци о тој изложби рекли.
А затим, и најбољи глумци су пристали на естрадизацију своје улоге у професији и своје личности уопште. Чине то прихватајући тривијалне улоге у тривијалним, а популарним телевизијским серијама, не само из финансијских разлога, већ и због медијског експонирања кога су тумачењем Ибзенових и Хамсунових ликова у позоришту лишени. Бирајући између велике уметности и популарности бирају ово друго, популарност је пробитачнија и ласка егу коме камерна природа позорници није довољно провокативна.
По природи ствари, најнижи степен отпорности на естрадизацији је присутан у музици, пре свега народној и забавној, али од те склоности није заштићена ни сфера класичне, сериозне музике. До недавно мање присутна, сада естрадизација увелико ипак куца и на та врата.
А што се тиче народне, а нарочито забавне музике, та су врата естрадизацији широм отворена. Односно, практично су уклоњена. Као и прозори.
У сфери забаве њени учесници суспендују своје дарове за забаву – игру, песму, имитацију, и тако даље, у прилог баналног и вулгарног, сводећи, не само своју уметничко-забавну активност, већ и себе као личност на кловновско арлекинску слику без циркуса.
Такозвана естрада, иако је нижег културног нивоа од књижевности, вајарства, сликарства, балета, опере и позоришне уметности, нема разлога да не буде у добрим односима са етичким и естетским вредностима, дислоцирана од морала и лепоте, чак и од обичне пристојности.
Ако би успела да буде у добрим односима са елементарним цивилизацијским вредностима не би, наравно, привукла њима наклоњене антиподе, оставила би незадовољним њихове „конзументе“, али би савладала у себи јефтину, мада и понижавајућу потребу за простачким саморекламирањем свог спољног и унутрашњег састава и тако би допринела, бар донекле, крхким темељима еманципације чијој је деградацији у масовним размерама својом примитивном егоманијом допринела.
Та индивидулано и друштвено неконтролисана естрадна егоманија разара здраво ткиво националног бића и на дуге стазе чини га слабим на готово инфективне провокације које стижу са самог цивилизацијског дна.
Хуманистичка еманципација путем обједињених напора науке, образовања и политике представља неопходан и ефикасан начин заштите од естрадизације као цивилизацијске деградације. Ти обједињени напори науке, образовања и политике били би један од примарних доприноса, не само хуманистичкој трансформацији постојеће цивилизације, већ и њеном прогресу.
14.jул 2018
На почетку формирано уверење да је Европска унија оптималан облик организације европског живота временом су довеле у питање многобројне тешкоће које су се увећавале.
Данас би се оне симплифицирано могле свести на следеће.
1. Неравноправан однос између чланица Уније. Хијерархија која међу њима постоји поделила их је на европску метрополу и на европске провинције. С тим што и међу провинцијама постоји хијерархија.
2. Одлучујућу улогу у метрополи од почетка су имале три најјаче еворпске економије – немачка, британска и француска. Мада је и међу њима постојала лака хијерархија – временом су немачка економија, па прама томе и немачка политика, постале доминантне.
3. Европска унија функционише као наддржава којом влада имперсонална моћ европског тржишта.
4. Процес одлучивања ове наддржаве се одвија по бирократско-административној процедури која би била конкуретнта и Левијатану да се догодио.
Политички став који је заузет у метрополи, а који се односи на провинције, реализује се по процедури која је апсолутистички нормативна и средњевековном окрутношћу временски пролонгирана.
Овим процесом доношења одлука Европске уније обухваћене су често и земље које нису њене чланице. Европска унија је у своју надлежност укључила и оне средине за које је проценила да има интереса за надлежност над њима, односно, за које је добила сагласност од прекоокеанске администрације за право на надлежност над њима.
5. Чланице Европске уније су у перманентној опасности да доведу у питање свој идентитет.
Рестриктиван однос Европске уније према њиховој националној биографији својих чланица, а посебно према традицији, заснован је на образложењу да је то цивилизацијски прилог креирању заједничког, европског друштва (бића).
Међутим, његова својства још нису дефинисана и неће бити у догледној будућности, али се у међувремену може десити да својства појединих народа и нација буду трајно угрожена.
6. Земље чланице су такође суочене са праксом укидања или довођења у питање социјалних тековина које су у њима постигнуте и које су их својевремено чиниле „квалификованим“ за чланство у Европској унији.
Ради се о правима везаним за рад, становање, здравствену заштиту, образовање, ....
Степен у коме су та права била заступљена учинио их је респектабилним адресама за чланство у Европској унији и био најава цивилизацијског стандарда којим се Унија одликује и на чијим темељима има намеру да гради своју будућност.
Међутим, те социјалне тековине су у многим земљама, чланицама Уније, суспендоване и са правом изазвале незадовољство.
Грађански и синдикални протести нису донели резултате јер су националне владе тврдиле да мењање социјалних прилика не спада више у њихову надлежност. Та надлежност је пренесена на Европску унију, која је, међутим, била генератор социјалних промена које су у овим земљама доживљене као социјална катастрофа.
7. На незадовољство чланица Европске уније приликама у земљи генерисаним из политике Европске уније, која се повремено манифестује као жеља за напуштањем Уније, она, Унија, одговара претњама.
Те претње су политичке, економске и социјалне природе.
Колико су оне реалне, односно погубне, тешко је предвидети. За сада је извесно да Европска унија може да формира своје, дакле, марионетске владе, тамо где је за то заинтересована. Уз мање или више прећутну сагласност прекоокеанског „партнера“.
8. Однос Европске уније са САД се формално третира као партнерски, а фактички се ради о субординацији. Тога су свесне и чланице Европске уније, чак и оне које имају доминантну улогу у њеном функционисању, али тај однос за сада не може да се промени.
Огромна економска моћ Европске уније не кооренсподира са одговарајућом политичком улогом Европске уније у свету.
Домашај те улоге креира цивилизацијски џин који би либералнијим односом према Европи направио од ње свог конкурента.
Зато су многи потези од стране америчке администрације усмерени ка пауперизацији Европе. И према потреби, и ка њеној дестабилизацији.
9. Истовремено, политика Европске уније, кад је у питању Руска федерација, не доприноси јачању економске и политичке сарадње. Напротив. Та се сарадња минимизира и пролонгира.
Постоји билатерална сарадња појединих чланица Европске уније са Руском федерацијом, али таква одговарајућа није успостављена са Руском федерацијом на нивоу Уније.
Ових, и других слабих тачака Европске уније свесна је већина земаља у Европи, чак су их свесне и земље које су њене чланице.
Разуме се да је свест о приликама у Европској унији, и у самој Европи, присутна у свету уопште.
Реакције на слабости Европске уније су различите и често противуречне.
Једни се надају да ће Европска унија решити текуће проблеме и да ће се ипак трансформисати у заједницу европских народа које ће бити у њиховом интересу.
Други верују да су квантитет и квалитет проблема толики и такви да Европска унија нема шансе за дужи живот, да ће се у најбољем случају сама угасити, немоћна да савлада тешкоће које је сама изазвала или да ће се, у горем случају, то догодити кроз сукцесивне социо-политичке трауме у којима ће се наћи земље чланице и тиме демонтирати заједницу која је била жртва империјалног егоизма своје метрополе.
Истовремено, прилике у Европској унији су подстакле процесе удруживања широм планете које имају за циљ или да се супроставе империјалној политици Европске уније или да само покажу на свом примеру како би процес повезивања и удруживања нација и држава (па и људи уопште) требало да изгледа у савременом свету.
Односно, како да тај процес буде у интересу оних који у њему учествују, а при том не на штету оних који су ван њега. Осим, наравно, ако они ван њега нису ненаклоњени онима у њему.
Тако је, између осталог, дошло и до концепта Евроазијске уније.
Тај концепт претпоставља, пре свега, принцип равноправности чланица заснован на равноправности интереса.
А, затим и принцип солидараности – богатији у заједницу улажу више на почетку, а то улагање би требало да им се врати у оном временском периоду који заједно процене да је потребан да се пројекат у коме сви учествују реализује.
При том би улога државе у контроли финансијског капитала била одлучујућа, чиме би он био заштићен од корпоративних интереса и манипулација.
Овај начелни концепт захтева додатну операционализацију.
Време ће показати да ли ће та концепција и њена операционализација бити не само антипод Европској унији, не само евроазијски одговор евроатлантским проблемима, већ и ефикаснији и хуманији цивилизацијски образац за повезивање и удруживање народа и држава у првој половини двадесет првог века.
Тај век је имао динамичан историјски и старт и ток, па се могу очекивати нови потези којима би требало да буду превазиђени недостаци претходног времена.
Ни једно доба није пропустило прилику да се потруди да буде боље од претходног. У целини је и успевало да то буде.
1. Прво на идеолошко-политичким мотивима.
Несагласност, одбојност идеолошко-политичке природе, је логичан и у моралном смислу оправдан разлог за испољавање сваке, и јавне и нејавне, несагласности са политиком и властима које су супротне идеолошко-политичке оријентације.
Левичар има све идеолошке, политичке и моралне разлоге да се опозиционо односи према десничарској политици и властима које је заступају.
На такав исти однос имају право националисти према мондијалистима или апотридима на власти, односно њиховој политици. И тако даље.
2. Друга група мотива је само политичке природе. Према текућој политици је испољавају са њом несагласни представници политике која има примедбе на текућу унутрашњу и спољну политику.
На пример – на функционисање банкарског система, на пореску политику, на организацију комуналних служби, на буџет планиран за војску или просвету, на природу сарадње са суседним земљама, на оправданост војних савеза, и тако даље.
Ови мотиви су само политички, дубљи идеолошки карактер би се евентуално могао налазити само индиректно, али често тих индиректних веза између текућег политичког реаговања и идеолошких разлика у позадини нису свесни ни они који ту политичку реакцију испољавају.
Прагматична политичка природа ових мотива чини их оправданим и политички и етички.
У мери, разуме се, у којој опозициона реакција није непринципијелно исфорсирана, сведена на неслагање ради неслагања, лишена оправдане намере да се са свог, другачијег, аспекта допринесе бољем решењу од текућег.
3. Траћа група мотива није политичке природе, а поготово није идеолошке.
Има лични карактер и углавном се односи на одсуство поверења у заступнике текуће политике и носиоце власти и на одбојност према засупницима текуће политике и носиоцима текуће власти.
Одсуство поверења се заснива на уверењу да заступници текуће политике нису њени најбољи представници – да је не разумеју најбоље или да не умеју да је афирмишу на најбољи начин. А кад је реч о носиоцима власти, одсуство поверења у њих заснива се и на уверењу да многи или неки међу њима не располажу потребним образовањем и одговарајућим моралом да би то могли да буду.
А затим, одбојност се односи и на начин на који многи протагонисти текуће политике и текуће власти на нижим хијерархијским позицијама испољавају своју улогу у политици и власти. Као и на начин на који политику и власт на свим нивоима подржавају неке њихове присталице.
Тај начин се у јавности, и индивидуално и колективно, може доживљавати као материјалним и статусним интересима мотивисан избор, као предозирана а неискрена лојалност врху естаблишмента, као привидљива спремност на активну услужност сваком политичком обрту и њиховим носиоцима, као пуко, вулгарно и нескривено пузалаштво ....
Тај доживљај, наравно, може да буде субјективан, или у бољем случају недовољно објективан, али се он, без обзира на то, не може занемарити јер и кад је најсубјективнији великим делом креира енергију опозиције у целини.
Мада тај доживљај пузалаштва, неискрености, користољубља и превртљивости не мора обавезно да се заснива на субјективном. Напротив.
Сваку владајућу политику и власт која је заступа, одувек, од кад постоје политика и власт, прате и користољубље и пузалаштво. Углавном су они, користољубље и пузалаштво, у пару, користољубље се ослања на пузалаштво, а пузалаштво се нада користи.
Али, некад, и не баш ретко, склоност ка пузалаштву је изван сфере користољубља, изван сваког интереса. Улизица је то често генетски, није циљано, није сврсисходно. Стоји на услузи свакој власти и сваком ауторитету (који као такав доживљава) у чијем се домашају налази. На микро и на макро нивоу.
Као што у структури неке личности може да доминира солидарност, брзоплетост, лењост, одговорност, тако исто може да буде доминантно пузалаштво. Социјално окружење, образовање, васпитање, као и индивидуални степен самосвести могу доминацију или присутност неких особина ограничити, кориговати, и тако даље, али је некад нека од њих савршено отпорна да све социо-психолошке, образовне и васпитне колективне или индивидуалне подухвате. Пузалаштво, на пример, спада у те отпорне, виталне, тешко угрозиве особине личности.
У целини, ова група мотива генерисаних из доживљаја неетичког (па и неестетског) понашања носиоца власти и њиховог окружења може понекад у структури мотива за опозициони однос према властима да буде високо, а некад и пресудно заступљена.
Темељна, научно заснована анализа би то вероватно потврдила. Али и без ње са том претпоставком би свака власт морала да рачуна. Не само док је власт, већ и пре него што то постане, ако има намеру да то буде и да то остане, без трауме, док јој траје мандат, ако не и дуже.
Cosa dice la normativa
Fuori dei casi previsti dagli articoli precedenti, le onorificenze possono essere revocate solo per indegnità. Il Cancelliere comunica all'interessato la proposta di revoca e gli contesta i fatti su cui essa si fonda, prefiggendogli un termine, non inferiore a giorni venti, per presentare per iscritto le sue difese, da sottoporre alla valutazione del Consiglio dell'Ordine. La comunicazione è fatta a mezzo di lettera raccomandata con avviso di ricevimento nell'abituale residenza dell'interessato, o se questa non sia nota, nel luogo ove fu data partecipazione del decreto di concessione. Decorso il termine assegnato per la presentazione delle difese, il Cancelliere sottopone gli atti al Consiglio dell'Ordine, per il parere prescritto dall'art. 5 della legge.
Storia dell'onorificenza riconosciuta a Tito
La difficile visita di Tito tra attentati e colpi di stato
Intanto, contestualmente a ciò, a Trieste ed al confine di Gorizia ci saranno attentati antisloveni, chiaramente collegati alla visita di Saragat in Jugoslavia, ed il 12 dicembre 1969 giorno in cui ci sarà l'espulsione della Grecia dal Consiglio d'Europa, giorno in cui, a Lubiana, si doveva svolgere il difficile incontro, per ovvi motivi, tra Tito e Bascev, ministro degli esteri della Bulgaria, uno dei Paesi che riconobbe la reggenza del regime greco, a Milano esploderà anche la nota bomba di Piazza Fontana.
Il messaggio dell'ANPI per la visita del '71 di Tito
Il messaggio del Papa
A conclusione dell'incontro il Papa, rivolgendosi a Tito ed alla Jugoslavia, riconobbe che “non senza interesse abbiamo visti affermati nei fondamenti della vostra Carta principi come quelli della umanizzazione dell'ambiente sociale e del rafforzamento della solidarietà e della collaborazione fra gli uomini e del rispetto della dignità umana”.
https://www.facebook.com/notes/la-nuova-alabarda/la-strage-di-vergarolla/769410839896151/
TITO je primio Če Gevaru samo pola godine nakon svrgavanja Batistine diktature. Bilješkom (od 4. avgusta 1959) Tito je upoznat da sredinom toga mjeseca u Jugoslaviju stiže kubanska Misija dobre volje, sastavljena uglavnom od predstavnika armije i privrede, sa majorom i izvanrednim ambasadorom Če Gevarom na čelu. Podsjeća se da je u posjeti nizu zemalja Afrike i Azije sa ciljem uspostavljanja bližih veza sa njima. Dok se Misija nalazila u Tokiju, Če Gevara je po instrukciji Fidela Kastra zatražio prijem kod jugoslovenskog ambasadora i zamolio posjetu Jugoslaviji. Naglasio je da “želi prenijeti Titu pozdrave Kastra, jer ga na Kubi smatraju herojem i uzorom u borbi za nezavisnost i ravnopravnost”. Na pomenutoj bilješci u kojoj Državni sekretarijat za inostrane poslove predlaže da predsjednik primi kubansku misiju, Tito je u gornjem lijevom uglu napisao: “Ako ću moći, primiću je.” Vrijeme se našlo iako je u toku bila posjeta etiopskog cara Haila Selasija i do susreta je došlo na Brionima 18. avgusta 1959. godine.
RAZGOVORU su prisustvovali državni sekretari za inostrane poslove i narodnu odbranu, Koča Popović i Ivan Gošnjak, kao i generalni sekretar predsjednika Republike Leo Mates. Bila je to interna prijateljska razmjena mišljenja. Za neke i danas može biti interesantna kao primjer korisnih sugestija starijeg revolucionara mlađem. Na samom početku Kastrove Kube.
Citati su samo dijelovi razgovora.
Tito: – Pozdravljam drugove sa Kube i izražavam radost što su danas naši gosti predstavnici jene nedavno izvršene revolucije, u zemlji koja se bori za svoju nezavisnost… Ako drugovi žele nešto da čuju od mene, rado ću im odgovoriti.
Če Gevara: – Doputovali smo u Jugoslaviju da se upoznamo sa vašim iskustvom i da ga naučimo na najbolji mogući način.
Tito: – Nas mnogo interesuje vaša borba, a naročito vaše sadašnje iskustvo.
Če Gevara: – Mi smo mislili da smo svojom revolucijom ponovo otkrili Ameriku. Međutim, da smo ranije upoznali zemlju kao što je Jugoslavija, možda bismo još prije počeli našu revoluciju…
Tito: – Sudbina je svih revolucija u malim zemljama da imaju teškoće. Prema njima mnogi su oprezni, neki su protiv njih, a vrlo je malo onih koji im daju podršku. U svojoj borbi imaćete još dosta muka. Ali kad ste već zbacili stari režim, teškoće ne treba da vas dekuražiraju. Teže je, doduše, sačuvati vlast, ali vi ćete u tome uspjeti ako budete uporni. Važno je da sada ne napravite neku veću grešku, i da dalje idete postepeno, korak po korak, vodeći računa o međunarodnnoj situaciji, unutrašnjim mogućnostima i odnosu snaga. Neke stvari moraćete odložiti za bolja vremena. Sada je potrebno da se stabilizirate. Po mome mišljenju, opasno bi bilo da se zaletite u potpunu agrarnu reformu. Oružani dio revolucije kod vas je izvršen, narod očekuje nešto i jedan dio agrarne reforme morate sprovesti. Ali ne dozvolite takođe da vas izoliraju u inostranstvu…
Če Gevara: – Na Kubi je agrarna reforma vrlo blaga jer se dozvoljava posjed od 1.300 hektara obradive površine. Ipak, agrarna reforma pogađa 99 odsto latifundista, i to, uglavnom, pet američkih kompanija, koje imaju preko pola miliona hektara obradivih površina.
Tito: – Trebalo bi objasniti, u formi vladine deklaracije, da se stranim kompanijama neće oduzeti zemlja bez naknade, već da će one biti obeštećene. Tako biste u svijetu mnogo dobili u moralnom pogleđu.
Če Gevara: – Mi smo promijenili Ustav i na osnovu te promjene, možemo se obavezati da ćemo naknadu isplatiti u roku od 20 gođina…
Kuba nije malo izolirana. Za vrijeme revolucije u Gvatemali, velike zemlje Latinske Amerike – Argentina, Meksiko i Brazil – bile su na strani progresivnog pokreta u toj zemlji. Sada baš te zemlje ne pomažu revoluciju na Kubi, jer i same imaju tešku situaciju…
Tito: – Utoliko više je potrebna opreznost… Dobro bi bilo da čujemo vaše mišljenje što bi se već sada moglo učiniti u Ujedinjenim nacijama. Trebalo bi već sada da se sondira teren za slučaj nekog jačeg pritiska.
Če Gevara: – Imamo, svakako, u vidu da osiguramo sebi bolju situaciju i pomoću Ujedinjenih nacija.
Tito: – Kako stojite s oružanim snagama? Vrlo je važno da imate čvrstu armiju, moralno–politički učvršćenu… Uslovi za agresiju na Kubi, ipak nisu tako laki, jer je to otok. Invazija nije za vas tako opasna, jer bi to već bila krupna agresija. Daleko je opasniji vazdušni desant koji se može izvršiti sa nekoliko aviona.
Če Gevara: – Desant može doći samo iz SAD. Ali, mi se ne bojimo ovakvih akcija, jer imamo jedinstvo u našoj zemlji, naročito među seljacima.
Tito: – To je vrlo važno.
Če Gevara: – Padobranci koji bi se iskrcali na Kubi ne bi poznavali teren. Oni ne bi mogli da idu dalje od mjesta desanta… Brzo bi bili onemogućeni.
Tito: – Zato je važno da sačuvate seljaštvo na svojoj strani. Ako budete sačuvali jedinstvo u zemlji, i ako budete imali čvrstu i dobro naoružanu armiju, makar ona ne bila velika, teško da će se moći nešto izvana učiniti.
Če Gevara: – Upoznali smo se sa raznim fazama vaše velike borbe. Bili smo u Muzeju u Beogradu, razgledali prostor gdje je vođena Četvrta neprijateljska ofanziva… Smatramo da vaša pobjeda u ratu predstavlja pravu epopeju… Trudićemo se da vaša iskustva na što adekvatniji način prenesemo svom narodu. U spoljnoj politici nastojaćemo da budemo na vanblokovskim pozicijama…
Tito: – Ako vam bude potrebna pomoć i podrška u UN, vi možete na nju računati. Mi ćemo vas svakako podržati kao što podržavamo sve narođe koji se bore za nezavisnost… Gdje, u našoj blizini, imate ambasadu?
Če Gevara: – Ambasade smo imali (misli se na vrijeme prethodnog režima) svuda gdje se dobro živjelo. Ja se izvinjavam za odnose bivše vlade prema Jugoslaviji. Malo je teško to objasniti, ali postojao je izvjestan strah od Jugoslavije kao socijalističke zemlje… Mogu vas uvjeriti da ću čim dođem na Kubu poraditi na tome da se otvori predstavništvo u Beogradu, bilo kao ambasada ili na nivou otpravnika poslova u prvo vrijeme…
PONUDA JE PALA – ŠEĆER ZA PIRINAČ
TOKOM prijema bilo je riječi i o nizu drugih pitanja, u prvom redu iz oblasti ekonomije. Kubanci su se interesovali za kupovinu brodova, nekih industrijskih proizvoda, posebno električnih aparata za domaćinstvo. Izrazili su želju da vide još neka industrijska postrojenja, među kojima i fabrike traktora i poljoprivrednih mašina. Iznijeli su utiske iz zemalja u kojima su bili i u kojima su prevashodno dogovarani mogući trgovinski aranžmani, uključujući, kako su konkretno naveli, i ponude “šećera za pirinač”. Sam razgovor – slika zemlje u zanosu pobjede, ali bez iskustva u rješavanju onoga što poslije dolazi.
Če Gevara, tada još bez oreola slave. Jednostavan i skroman, sa likom koji će docnije ovjekovječiti poznata fotografija. Prenio je na kraju želju predsjednika Vlade Republike Kube Fidela Kastra da od Tita dobije fotografiju sa posvetom, dodavši da bi to bila i njegova želja.
di Consiglio Mondiale della Pace della regione Europa
da cppc.pt
Traduzione di Mauro Gemma per Marx21.it
A seguito delle iniziative decise nel corso della riunione delle organizzazioni che fanno parte del Consiglio Mondiale della Pace della regione Europa, tenutasi a Londra il 26 maggio, e la successiva consultazione di queste organizzazioni divulghiamo il testo "Abolire le armi nucleari – Mai più Hiroshima e Nagasaki" per celebrare i 73 anni del combardamento statunitense d queste due città giapponesi.
Abolire le armi nucleari! Mai più Hiroshima e Nagasaki!
6 e il 9 agosto 1945, sono date che gli amanti della pace di tutto il mondo conservano nella memoria, per mantenere vivo il ricordo del terribile crimine rappresentato dal lancio, da parte degli Stati Uniti, delle bombe atomiche sulle città giapponesi di Hiroshima e Nagasaki, e per ricavare da questa tragedia che ha causato migliaia di morti e sofferenze che continuano ancora oggi, la necessità di continuare e rafforzare la lotta contro il militarismo e la guerra, per la pace e il disarmo, in particolare il disarmo nucleare.
L'abolizione delle armi nucleari è oggi più urgente che mai, se vogliamo evitare una catastrofe umana, come quella subita dal popolo giapponese, 73 anni fa, o una di ancora maggiori proporzioni.
L'arsenale globale è superiore alle 13.000 testate nucleari - 1.800 delle quali sono in stato di allerta - e i nuovi sviluppi della tecnologia e dei vettori di trasporto delle testate stanno guidando la proliferazione nucleare.
Oggi, con le armi esistenti, una nuova guerra di grandi dimensioni significherebbe la distruzione dell'umanità come la conosciamo.
Ricordiamo l'Appello di Stoccolma, una storica iniziativa del Consiglio Mondiale della Pace, firmato da centinaia di milioni di persone preoccupate che manifestarono il loro rifiuto dell'uso e dell'esistenza di armi nucleari.
Il Trattato sulla proibizione delle armi nucleari, adottato il 7 luglio 2017, rappresenta una pietra miliare sulla via verso la completa eliminazione delle armi nucleari, un obiettivo a lungo ricercato dagli Hibakusha (i sopravvissuti al bombardamento nucleare, NdT) e dai popoli del mondo.
Tutti gli Stati dovrebbero, senza indugio, firmare il Trattato sulla proibizione delle armi nucleari. Gli Stati dotati di armi nucleari non hanno firmato questo trattato. In considerazione della gravità e della minaccia rappresentate dagli Stati Uniti nel voler mantenere nella propria dottrina militare il diritto di usare armi nucleari in un primo attacco, anche contro agenti "non nucleari", e in vista dei conflitti armati generati dagli Stati Uniti e da altre potenze imperialiste occidentali, dalla NATO e dall'Unione Europea, la sopravvivenza di tutta l'umanità è in gioco.
I popoli del mondo devono operare per approfondire la presa di coscienza dell'opinione pubblica allo scopo di premere per l'abbandono della politica di "deterrenza nucleare" e per la promozione del disarmo universale, simultaneo e controllato.
La sopravvivenza dell'umanità dipende da un mondo libero da tutte le armi nucleari. Ci appelliamo a:
- porre fine alle guerre imperialiste di aggressione contro i popoli e a rispettare la sovranità e l'integrità territoriale degli Stati;
- rispettare i principi della Carta delle Nazioni Unite e dell'atto finale della Conferenza di Helsinki da parte di tutti gli Stati, ponendo fine alla minaccia e all'uso della forza nelle relazioni internazionali e a impegnarsi per la risoluzione pacifica delle controversie internazionali;
- impegnare tutti gli Stati a vietare totalmente test nucleari e a sviluppare nuove armi nucleari, incluso il divieto di militarizzazione dello spazio;
- porre fine alla minaccia dell'uso di armi nucleari da parte di tutti gli Stati che le posseggono;
- impegnarsi globalmente per vietare tutte le armi nucleari e le altre armi di distruzione di massa;
- firmare e ratificare il trattato sulla proibizione delle armi nucleari da parte di tutti gli Stati;
- adottare le misure necessarie per garantire la pace nel mondo, la sicurezza, la smilitarizzazione delle relazioni internazionali e il disarmo generale e controllato.
(Intervento al convegno TARGET, Vicenza 21/3/2009)
Una commissione sulle Fake News? Cominciamo da quelle che hanno provocato guerre
Sulla scia di quanto accade negli USA, impazza anche in Italia la paranoia su fake news, diffuse da orde di “trolls di Putin” per avvelenare la Democrazia e inquinare le campagne elettorali ed è di questi giorni la proposta di Emanuele Fiano, responsabile sicurezza del Pd, di istituire una Commissione parlamentare dedicata allo studio di questa presunta “minaccia”. Continua invece la negligenza nei confronti delle fake news che causano guerre:
Alla proposta di Fiano ha risposto Vito Petrocelli, (Movimento Cinque Stelle) presidente della Commissione Affari Esteri del Senato:
“Il Pd vuole una commissione d’inchiesta sulle fake news? Bene. Anzi benissimo, ma partiamo da tutte quelle informazioni false che hanno permesso, avallato e giustificato le tante guerre neo-coloniali degli ultimi anni. Mi viene da sorridere a pensare che a chiedere quest'inchiesta siano gli stessi partiti che hanno preso per vere le bufale storiche come le armi di distruzione di massa in Iraq o il viagra che Gheddafi avrebbe dato alle sue truppe per violentare le bambine. Queste fake news, tra le centinaia che si potrebbero citare e per decine di paesi, sono state usate per giustificare invasioni criminali e distruzione di interi popoli che hanno causato milioni tra morti e profughi. Ben venga l’introduzione della commissione d'inchiesta parlamentare se questa inizierà i suoi lavori indagando sul nefasto ruolo giocato dai media nelle ultime guerre. È un dovere storico, etico e politico nei confronti di popoli amici e fraterni con cui abbiamo un debito morale da ripagare.”
Sibialiria, nata proprio per contrastare la montagna di menzogne guerrafondaie cercando un po’ di verità si augura che alle parole seguano fatti. E poiché ha studiato approfonditamente molti casi, è a disposizione dei parlamentari della futura Commissione.
La Redazione di Sibialiria
Guerra e disinformazione, “così i governi hanno manipolato gli attentati”
Intervista a Michel Collon. “Una guerra di aggressione non può che fondarsi sulle menzogne (Iraq, Siria, ndr) di conseguenza il principale obiettivo dei governi è creare disinformazione per ottenere quel consenso che altrimenti non ci sarebbe tra l’opinione pubblica” così afferma a il manifesto Michel Collon, attivista, scrittore e giornalista belga, autore del libro Je suis ou je ne suis pas Charlie? tradotto in italiano con il titolo Effetto boomerang, Zambon editore. Fondatore del collettivo Investig Action, Collon è specializzato nell’analisi della “disinformazione mediatica” su argomenti quali il fenomeno jihadista in Francia e Belgio o sull’analisi dei conflitti di questi anni dal Medio Oriente all’Africa.
Cosa pensa della libertà di informazione in Europa o in Francia oggi, c’è stato un cambiamento dopo l’attacco a Charlie Hebdo nel 2015?
Per quello che conosco bene, la Francia ed il Belgio, penso che gli attentati di gennaio (Charlie) e novembre 2015 (Bataclan) siano stati manipolati dai governi. Avrebbero dovuto promuovere un dibattito per comprendere meglio le cause, analizzare le responsabilità degli USA, della Francia e dei loro alleati come ho fatto nel libro Je suis ou je ne suis pas Charlie?. Al contrario governo e stampa mainstream hanno preferito nascondere le loro responsabilità, terrorizzando la popolazione, disinformando sul loro sostegno per le guerre in Libia e Siria, vietando dibattiti in televisione, richiedendo ai musulmani di “rinnegare” gli attentati come se fossero stati loro i responsabili, e non Washington e Parigi.
Cosa intende nel suo libro per due pesi e due misure nella lotta contro lo jihadismo visto che da una parte lo si combatte e dall’altra l’Europa fa accordi con Arabia Saudita e Qatar, principali sponsor dei gruppi jihadisti?
Questo meriterebbe, in effetti, il premio Nobel dell’ipocrisia. Non solo perché Arabia Saudita e Qatar sono i finanziatori locali, ma perché tutta l’operazione sull’“eurojihadismo“ è stata voluta da Obama ed Hillary Clinton. Il governo americano aveva paura, dopo i disastri di Bush in Iraq e Afganistan, di impegnare altre truppe USA in Libia o in Siria con ulteriori perdite. Washington così ha siglato un’alleanza con un ramo di Al Qaida in Libia ed in Siria, affermazioni validate grazie alle fonti citate nel libro (Ammiraglio Stavridis comandante NATO in Libia e agenti dei servizi segreti francesi, ndr). La stessa CIA ha addestrato e fornito armi a questi “ribelli” nei campi di addestramento in Giordania. In Siria, come fece Zbigniew Brzezinski (CIA, ndr) in Afganistan nel 1979, Washington ha reclutato e addestrato una milizia con persone provenienti da 40 differenti paesi con l’obiettivo di rovesciare il governo di Assad. Una simile modalità è stata utilizzata in Bosnia, Kosovo ed altre aree per evitare un intervento diretto. Questo terrorismo non mi sembra “made in Islam”, ma soprattutto “made in USA”.
Qual è la sua idea riguardo agli attentati in Europa, perché un gran numero di attentati in Francia e Belgio?
La crisi economica europea ha provocato un “eccesso” di manodopera: i giovani dei quartieri popolari, a Parigi come Bruxelles, ricevono ormai da anni un’educazione di bassa qualità, sono discriminati sul lavoro, nella vita quotidiana e dalla polizia. Il messaggio dell’economia capitalista nei loro confronti è chiaro: non ci interessa la vostra opinione su Israele o sul conflitto in Iraq, non abbiamo bisogno di voi, non siete dei veri cittadini, ma solo manodopera precaria. Questo “no future” ha creato nelle giovani generazioni una disperazione che si esprime bruciando auto, raggiungendo organizzazioni fasciste o lo stesso Daesh.
Cosa si può fare per combattere il fenomeno del jihadismo in Europa, Francia e Belgio in particolare?
Fare esattamente l’inverso della politica governativa che ho descritto. Diminuire radicalmente il tempo di lavoro per creare maggiori opportunità occupazionali, eliminare le discriminazioni razziste ad ogni livello, mettere fine alla censura nei media e promuovere un reale dibattito su temi sensibili: Israele, petrolio, guerre in Medio Oriente ed in Africa. Combattere la militarizzazione e l’utilizzo di denaro per la produzione e l’acquisto di armi. Non si combatte la disperazione con i missili, ma con la giustizia sociale. È tempo di smettere di sostenere in Medio Oriente le monarchie retrograde e violente ed è ora di rispettare la sovranità dei diversi paesi per permettere loro di utilizzare le ricchezze nazionali per i loro popoli come hanno fatto Chavez, Morales e Correa in passato. È tempo di mettere fine al colonialismo d’Israele con la sua apartheid e la sua pulizia etnica, come è tempo di rispettare il diritto internazionale per scongiurare nuovi conflitti. Evidentemente le elites economiche non faranno niente di tutto ciò perché va contro i loro interessi economici e solo una mobilitazione popolare, partendo da una corretta informazione, potrebbe cambiare questo.
Dopo diversi mesi si parla poco di Daesh, le politiche di Macron sono efficaci per contrastare il fenomeno jihadista in Francia?
Daesh è stato sconfitto non da Washington e Parigi, ma dall’alleanza Siria – Hezbollah – Russia anche se la sua minaccia è diminuita, ma è tuttora presente soprattutto in Francia. È stato Putin che ha contrastato le ingerenze occidentali e cambiato radicalmente il rapporto di forze sul terreno. Questa inversione negli ultimi anni è stato un cambiamento di portata storica, l’ascesa dell’asse Pechino-Mosca ha fatto in modo che il periodo in cui un’unica superpotenza si poteva permettere di provocare tutte le guerre che voleva è, forse, finito. La crisi economica, politica e morale, la diminuzione del dominio militare, la perdita dell’egemonia sull’informazione e tutto il sistema capitalista e globale sono in difficoltà. Le stesse forze alternative sono in crisi visto che molte formazioni di sinistra mantengono una visione colonialista, arrogante nei confronti dei popoli del Sud e sostengono le campagne militari e l’informazione mediatica falsa.
Qual è il livello di censura nella stampa europea riguardo alla situazione attuale in Medio Oriente?
Viviamo in un periodo di «propaganda di guerra» dove l’informazione è monopolizzata dalle multinazionali e dai loro governi, qualsiasi forma di informazione differente passa sotto silenzio o viene ridicolizzata. I media indipendenti su Internet vengono spesso denigrati e censurati. Macron e l’UE preparano una legge contro le fake news, google e facebook collaborano con l’informazione mainstream e paradossalmente quelli che producono le fake news si mettono a combatterle. In Francia come in Belgio è inquietante il clima di terrore intellettuale dove si calunniano e ridicolizzano quelli che cercano la verità dei fatti e che ascoltano tutte le parti in conflitto.
Senza una mobilitazione popolare per esigere la libertà di dibattito, per proteggere e sostenere i giornalisti indipendenti andiamo verso un nuovo maccartismo: una massiccia azione di intimidazione e indottrinamento sociale e culturale. La guerra militare è sostenuta dalla guerra psicologica che le è fondamentale per supportarla e per creare consenso nell’opinione pubblica. Quando le persone conoscono le vere cause delle guerre ne chiedono anche la loro fine come è avvenuto in passato in Vietnam. Una guerra di aggressione non può che fondarsi sulle menzogne (Iraq, Siria, ndr) di conseguenza il principale obiettivo dei governi e delle multinazionali è creare disinformazione tra la popolazione, attraverso i media mainstream, per ottenere quel consenso che altrimenti non ci sarebbe, da qui l’esigenza di creare una controinformazione indipendente e internazionalmente coordinata in Francia come in Italia. (l’intervista è stata pubblicata anche su Il manifesto di mercoledi 30 maggio)
By RAPHAEL AHREN
5 August 2018
Israel’s military stirred up a storm by participating in a military parade Sunday to celebrate the Croatian victory in a battle against Serbia, The Times of Israel has learned.
The fact that Israeli fighter jets and their pilots actively took part in a parade to celebrate the 1995 “Operation Storm,” which killed hundreds and displaced hundreds of thousands, triggered harsh criticism from Belgrade.
“Serbia is deeply disappointed about the participation of Israeli pilots and fighter jets today, because for us Operation Storm in 1995 was a kind of pogrom,” the country’s ambassador to Israel, Milutin Stanojevic, told The Times of Israel on Sunday morning.
“It was the biggest exodus of a nation since the Second World War,” Stanojevic said, adding that Israel’s participation in Croatia’s victory celebration “is not a friendly gesture toward Serbia.”
On Sunday, Croatian media showed photos of at least two Israeli F-16s flying over the city of Knin, between Zagreb and Split, together with Croatian MiG-21s.
According to a Croatian website, Brigadier General (Ret.) Mishel Ben Baruch, who heads the defense ministry’s International Defense Cooperation Directorate, said it was “an honor to be able to participate” in the 23rd anniversary of Operation Storm.
Israel is the first foreign country to actively participate in Croatia’s annual parade to celebrate Operation Storm, the ambassador said.
However, Croatian media reported Sunday that US officials also attended this year’s celebration of Victory and Homeland Thanksgiving Day and Veterans Day at Knin.
“For the Croatian side, maybe these are days of triumph, but for the Serbian side these are days of mourning,” Stanojevic added. “We mourn the exodus. More than 2,500 people died. The resting place of many is not known. More than 250,000 people fled Croatia, mostly civilians. This is not the time or the place where another country should be involved.”
The exact number of the dead and displaced is a matter of dispute.
While Croatia hailed the offensive as a flawless military victory that reunited the country’s territory and ended the war, Serbia mourned the victims of the attack. Serbian President Aleksandar Vucic told a gathering late Saturday that “Hitler wanted a world without Jews; Croatia and its policy wanted a Croatia without Serbs.”
The participation of three Israeli F-16 Barak jets is taking place against a backdrop of Israeli-Croatian arms deals worth half a billion dollars. In January, Prime Minister Benjamin Netanyahu and Croatian Prime Minister Andrej Plenkovic announced their plans to move forward with the sale of about 30 Israeli F-16s to Croatia.
The deal is expected to be completed by 2020.
The Foreign Ministry in Jerusalem declined to comment.
The IDF defended its participation in the event, saying in a statement that the jets were deployed in Croatia as part of a military cooperation arrangement, and that participating in the event was part of that “strategic cooperation between both countries.” The statement also noted the impending Israeli-Croatian arms deal.
President Reuven Rivlin visited both Zagreb and Belgrade last week, stressing Israel’s good ties with both nations.
“Croatia and Israel are small countries but full of energy,” he said at a July 24 defense conference in Zagreb, according to the website of Croatia’s defense ministry.
“We wish to continue developing defense industry and this is the right opportunity to see the state-of-the-art technology offered by our country,” he added.
Croatian Defense Minister Damir Krstičević said at the conference that Croatia and Israel “share similar experiences of hard-won independence and are therefore aware of the importance of maintaining the readiness of the national states for new security threats.”
NEDELJA, 05. AVG 2018
"Srbija je duboko razočarana time zbog toga što je za nas operacija 'Oluja' iz 1995. bila vrsta pogroma. To je bio najveći egzodus jedne nacije od Drugog svetskog rata", rekao je Stanojević.
Dodao je da su ti dani možda za hrvatsku stranu dani trijumfa, ali da su za srpsku stranu to dani žalosti.
"Mi žalimo zbog egzodusa. Više od 2.500 ljudi je izgubilo život. Za mnoge od njih se ne zna gde počivaju. Više od 250.000 ljudi je pobeglo iz Hrvatske, mahom civila. Ovo nije vreme ni mesto gde bi neka druga zemlja trebalo da učestvuje", rekao je ambasador Stanojević.
Izraelsko ministarstvo spoljnih poslova u Jerusalimu odbilo je da komentariše učešće dva izraelska F-16 u preletu borbenih aviona u Kninu.
Kako navodi Tajms of Izrael, izraelske oružane snage su u saopštenju "branile" svoje učešće u događaju, navodeći da su borbeni avioni u Hrvatskoj raspoređeni u okviru sporazuma o vojnoj saradnji i da je njihovo učešće deo "strateške saradnje između dve zemlje".
List navodi i da su izraelska i hrvatska vojska sklopili ugovor o kupovini aviona vredan pola milijarde dolara.
"Avioni u Kninu zbog kupoprodajnog ugovora"
U međuvremenu, izraelska ambasada u Beogradu saopštila je da učešće izraelskih aviona u obeležavanju operacije "Oluja" u Kninu nema nikakve političke elemente i da je u isključivoj vezi sa ugovorom kojim je Hrvatska od Izraela kupila avione F-16.
"Hrvatska je kupila avione F-16 od Izraela, a njihovo učešće je u isključivoj vezi sa ovim kupoprodajnim ugovorom.. Ono nema nikakve političke elemente niti bilo kakve veze sa istorijskim odnosima između Srbije i Hrvatske", ističe se u saopštenju izdatom, kako se navodi, "povodom aktuelnih dešavanja tokom obeležavanja vojne operacije 'Oluja' u Kninu i učešća izraelske delegacije".
Kako se dodaje, Izrael izuzetno ceni prijateljstvo sa Srbijom i nije došlo do promene izraelske politike prema Srbiji, za šta je dokaz zvanična poseta predsednika Rivlina pre dve nedelje.
"Tokom posete, predsednik je bio duboko dirnut, ukazavši na snažne veze i prijateljstvo sa Srbijom. Predsednik je takođe izrazio jasan stav kada je reč o sećanju na prošlost", napominje se u saopštenju.
U tom smislu, čvrsto prijateljstvo koje postoji između Izraela i Srbije nikada i ni na koji način neće biti ugroženo, istakla je izraelska ambasada.
Zurof uznemiren zbog učešća izraelskih aviona
I direktor Centra kancelarije "Simon Vizental" u Jerusalimu i lovac na naciste Efraim Zurof kritikovao je učešće izraelskih borbenih aviona u obeležavanju operacije "Oluja" u Hrvatskoj.
"Vrlo sam uznemiren što će borbeni avioni izraelskih vazduhoplovnih snaga učestvovati u obeležavanju operacije 'Oluja' tokom koje je Hrvatska proterala 250.000 Srba iz njihovih domova u Hrvatskoj. Do danas nijedna strana zemlja nije nikada učestvovala", napisao je Zurof ranije na Tviteru.
Operazione Tempesta: dopo 23 anni ancora battaglia
di Nicole Corritore, 7 agosto 2018
Tra il 4 e il 5 agosto del 1995 iniziava l'azione militare “Oluja” (Tempesta) con cui l'esercito della Croazia riconquistava in due giorni le Krajine. Questo territorio era rimasto per quattro anni sotto controllo delle forze dei ribelli serbi. Un anniversario durante il quale prosegue una guerra con altri mezzi, a partire da celebrazioni e commemorazioni divise.
A distanza di 23 anni questa operazione militare rimane segnata da molte controversie. Da un lato la Croazia celebra l'anniversario come simbolo delle vittoria della "Guerra patriottica" e tace sul fatto che l'esercito croato ha messo in fuga decine di migliaia di serbi, commettendo uccisioni sommarie e crimini di guerra. Dall'altra la Serbia protesta per il mancato riconoscimento dei crimini perpetrati sui civili serbi e non riconosce responsabilità nel conflitto in Croazia.
Così il 4 agosto si sono tenute due commemorazioni delle vittime civili serbe di quell'operazione militare: a Mokro Polje, nella provincia di Knin, su organizzazione del Consiglio serbo di Croazia e a Bačka Palanka, in Vojvodina, in presenza di autorità della Repubblica di Serbia, tra i quali il presidente Aleksandar Vučić, oltre che della Republika Srpska di Bosnia Erzegovina.
"Non ci sarà mai più un'altra Oluja per il fatto di essere serbi. Hitler voleva un mondo senza ebrei, e la Croazia e la sua politica ha voluto una Croazia senza serbi perché, secondo il suo punto di vista, minacciava l’essenza della nazionalità croata" è stata la frase più dura del discorso pronunciato a Bačka Palanka dal presidente Vučić, il quale ha inoltre definito l'operazione Oluja "un crimine di guerra di pulizia etnica, che non può essere dimenticato, giustificato né tanto meno celebrato".
Il giorno successivo a Knin, durante la celebrazione del "Dan pobjede i domovinske zahvalnosti " (Giorno della vittoria e del ringraziamento patriottico) la presidente croata Kolinda Grabar Kitarović alla domanda del giornalista di Vijesti sulle dichiarazioni di Vučić, ha risposto secca: "Ciò che ha detto Vučić non cambierà la storia e il presente. Non vedo come potremo mai metterci d'accordo sul passato, ciò nonostante dobbiamo lavorare per raggiungere l'obiettivo comune di una vita migliore per tutti".
Stringate anche le dichiarazioni di tre ministri croati , Lovro Kuščević, Damir Krstičević e Tomo Medved – rispettivamente della Giustizia, della Difesa e dei Veterani. Secondo i tre, "l'operazione Tempesta è stata l'apice di una giusta guerra di difesa e che dovrà affrontare il fatto storico per cui la politica della Grande Serbia, con l'aiuto dell'esercito della JNA, ha commesso un'aggressione alla Croazia".
Intanto, il 5 agosto in altri luoghi delle Krajine si sono svolti vari eventi, tutti dedicati a celebrare la Guerra patriottica, come a Gline dove il cantante Marko Perković Thompson , noto per le canzoni nazionaliste e l'uso di simboli ustascia, ha aperto il concerto con la famosa canzone di guerra "Bojna Čavoglave" (Il battaglione di Čavoglave) che negli anni '90 era diventato l'inno della destra nazionalista croata. (...)
Il "presidente" della sedicente repubblica del Kosovo, Hashim Thaci, ha dichiarato che intende chiedere l'annessione di aree della Serbia centro-meridionale al territorio sotto controllo albanese, per cui è pronto a cambiare la "Costituzione" del Kosovo. Per la proposta in questione, si prepara a tenere colloqui regolari con la parte serba a Bruxelles, ha riferito RIA Novosti.
Sul territorio dell'estremo sud della Serbia centrale si trovano i comuni di Preševo, Bujanovac e Medvedja, in parte abitati da albanesi, i cui leader periodicamente richiedono l'integrazione della loro valle di Preševo con Pristina.
Si noti che nel 2001 si sono verificati scontri armati tra formazioni albanesi e autorità serbe. L'ex comandante sul campo dell'Esercito di Liberazione del Kosovo (UCK), Thaci, ha detto in una conferenza stampa a Pristina che l'eventuale adesione della valle di Preševo alla repubblica autoproclamata "non implica la spartizione del Kosovo, lo scambio di territori o l'autonomia per i serbi del Kosovo, ma solo l'adeguamento dei confini".
"L'adeguamento del confine presuppone la piena adesione di Preševo, Medvedja e Bujanovac al Kosovo. Questo sarebbe un processo trasparente e responsabile di riconciliazione tra Kosovo e Serbia. Se entrambe le parti sono d'accordo, nessuno potrà opporvisi. Se necessario, il Kosovo cambierà la Costituzione in caso di adesione della Valle di Presevo", ha detto Tachi.
Il leader dello Stato non riconosciuto ha osservato che l'adeguamento delle frontiere dovrebbe essere effettuato con la demarcazione ufficiale (delineazione) tra Pristina e Belgrado.
Il 4 agosto è stato riferito che la NATO aveva trasferito truppe in Kosovo. Il presidente serbo Aleksandar Vučić ha tenuto una riunione del Consiglio di sicurezza nazionale della Serbia, che ha discusso la minaccia di aggravamento della situazione nei rapporti con le autorità albanesi della repubblica autoproclamata. Vučić ha sottolineato che Belgrado non permetterà operazioni militari contro i serbi del Kosovo "o nuovi pogrom".
Il 26 luglio, Gazeta Ekspres di Pristina ha riferito con riferimento a fonti diplomatiche che l'amministrazione del presidente degli Stati Uniti Donald Trump ha dato una "luce verde" all'opzione della divisione del Kosovo.
La pubblicazione afferma che c'è una possibilità che Trump l'abbia concordata con il presidente russo Vladimir Putin al vertice russo-americano di Helsinki.
Il 28 giugno, i serbi del Kosovo e Metochia hanno scritto una lettera aperta a Vladimir Putin . La lettera richiedeva l'uso di tutti i mezzi diplomatici per fermare la legalizzazione del separatismo albanese nella provincia meridionale della Serbia.
Др Дарио Видојковић, Немачка
Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова!
Истина, такве захтеве смо могли чути и раније, али најавом министра из Албаније Панделија Мајка па и Рамуша Харадинаја, другог ратног злочинца којег је Хаг пустио на слободу упркос доказима о почињеним злочинима, о укидању границе Албаније према територији Косова и Метохије (Србије) је нови и еклатантни корак ка формирању „Велике Албаније“, што може довести до опасних последица по читав регион и по мир и стабилност на Балкану али и шире! Тиме, албански лидери више и не скривају своје праве намере, које су износили и другим начинима у јавност, као што је била застава „Велике Албаније“ прикачена на дрон којег су 2014. пустили на стадион у Београду током утакмице Србија и Албанија.
Овакве албанске намере су крајње опасне по Србе јужно од Ибра, али и за све Србе на Косову и Метохији. Да би се избегло ново етничко чишчење Срба јужно од Ибра и са територије читавог Косова и Метохије, али уједно и да би се спречило најављено стварање „Велике Албаније“, Београду преостаје да одмах прекине Бриселски дијалог и да се питање Косова и Метохије поново врати у окриље УН, поштујући Резолуцију СБ УН 1244! Бриселски дијалог српској страни досада и није донео никакве конкретне користи, осим што је Србија извршавајући договоре, учинила нове једностране уступке Приштини, међу којима је највећи - укидање институција Републике Србије на целој територији Косова и Метохије. Заузврат, српска страна скоро ништа да није ни добила. Једини добитак је управо требало да буде ЗСО, од које, ето, по свој прилици, нема ништа.
Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону.. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану.
Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244.
Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!
Lo Stato africano della Liberia, seguendo l'esempio di Suriname, Sao Tome e Principe, Guinea Bissau e Burundi, ha ritirato il riconoscimento della "Repubblica del Kosovo". La Liberia aveva riconosciuto la "Repubblica del Kosovo" il 30 maggio del 2008, pochi mesi dopo l’auto-proclamazione d’indipendenza da parte di Pristina avvenuta il 17 febbraio dello stesso anno; a fine giugno 2018 il Ministro degli Esteri liberiano, nel corso di una visita a Belgrado, ha notificato il cambio di passo, ricordando la fruttuosa collaborazione instaurata con la Jugoslavia sin dagli anni Sessanta.
Il periodo attuale è particolarmente complesso per l’intera area balcanica, poiché la regione sembra risentire delle accresciute tensioni internazionali e gli attori chiave paiono interessati a modificare ulteriormente lo status quo.
La prima conferma di ciò, arriva da Tirana, che sta facendo pressioni sugli Stati Uniti per convincerli ad aumentare la propria presenza in loco e rendere l’Albania il paese cardine del sistema d’influenza americana. Come riporta Balkaninsight, infatti, a metà aprile, nel corso di un incontro bilaterale a Washington, il ministro della difesa Olta Khacka si è rivolta all’omologo James Mattis invitandolo a considerare l’ipotesi di stabilire una base, statunitense o della NATO, all’interno del suo paese al fine di rafforzare la presenza occidentale.
Secondo la Khacka, tale richiesta è giustificata dal fatto che “oltre all’intenzione russa di espandere la propria influenza con azioni di destabilizzazione attraverso i servizi segreti, gli investimenti, altri strumenti ibridi o la propaganda dei media e l’istruzione, abbiamo anche visto un incremento dell’azione e dell’interesse di altre nazioni, come Cina e Iran.”
Il segretario alla Difesa, comunque, non ha risposto all’invito, limitandosi a ringraziare Tirana per il proprio impegno all’interno dell’Alleanza Atlantica, e ha concluso dicendo che “pochi paesi della regione sono consci dell’influenza maligna della Russia come l’Albania”.
Alla luce di quanto evidenziato, è possibile fare alcune considerazioni immediate. La prima è che gli USA sono già largamente presenti nei Balcani grazie alla base di Camp Bondsteel, vicino Uroševac (Kosovo), nella quale attualmente vi sono circa 7.000 effettivi (militari e civili). L’attuale comandante è il colonnello Dick Ducich della Guardia Nazionale della California che, come si può intuire dal cognome, è di origine serba.
La sua nomina, infatti, potrebbe essere stata decisa proprio per giustificare la permanenza della KFOR nell’area nonostante questa venga spesso accusata di non fare abbastanza per proteggere i non-albanesi residenti nell’ex provincia serba. Una nuova installazione statunitense o dell’Alleanza Atlantica in Albania, quindi, rappresenterebbe una significativa escalation nella corsa al predominio sui Balcani e rischierebbe di provocare una reazione da parte di Mosca, che può però contare solamente su quella che ufficialmente è una struttura della Protezione civile russa nei pressi di Niš (Serbia meridionale).
Tale eventualità, comunque, dovrebbe quantomeno spingere anche la UE a riflettere circa gli obiettivi statunitensi nella regione, in quanto Bruxelles si troverebbe in forte inferiorità rispetto a Washington per quanto riguarda la presenza militare, nonostante l’ambito sicurezza e difesa costituisca uno degli elementi chiave dell’espansione dell’Unione verso sud-est.
Parafrasando quanto scritto da Slobodan Lekic su Stars and Stripes, comunque, l’elemento chiave su cui si gioca questa partita è quello della percezione esagerata delle reali capacità russe di influire sulla stabilità dell’area.
Per invitare Mattis a prendere in considerazione l’idea di investire su una nuova base, il ministro Khacka non ha fatto leva su minacce tradizionali (terrorismo, separatismo, corsa al riarmo, etc) o provate, ma sfruttato l’allarme generalizzato sull’hybrid warfare di Mosca, tirando a tal proposito in ballo anche paesi poco o non coinvolti, ma che sono rivali conclamati dell’Occidente, come la Cina (che al momento nei Balcani è concentrata prevalentemente sull’ambito investimenti) e l’Iran, che non ha più un ruolo attivo rilevante nell’area dalla guerra in Bosnia.
Questo atteggiamento, largamente condiviso dai membri NATO e supportato dalla stampa, sta contribuendo ad affermare un’idea distorta e “ideologica” della situazione reale. È difficile dire se il riarmo e l’ossessione per la Russia siano preoccupazioni “genuine” oppure sapientemente utilizzate per giustificare un’inversione di rotta, ma il risultato finale rischia di essere foriero di nuova instabilità.
L’individuazione dei competitors non in base al loro ruolo effettivo, ma secondo il loro schieramento in ambito internazionale, ad esempio, sta portando alcuni stati europei a condividere l’idea di un ruolo attivo dell’Iran nei Balcani, quando in realtà sono proprio Turchia, Arabia Saudita e Qatar a perseguire un’agenda ostile all’Occidente grazie ad un sapiente uso di investimenti ed influenza religiosa.
Nonostante ciò possa essere considerato ben più allarmante delle fake news di Sputnik, nulla viene fatto per mettere un freno a queste attività, forse perché si tratta di nazioni formalmente alleate che investono miliardi nelle nostre economie. Infine, non è chiaro perché, nonostante il costante allargamento della NATO e dell’Europa nei Balcani, la minaccia russa sia considerata sempre più grande, tanto da richiedere un ulteriore investimento. Facendo un breve riassunto, infatti, la situazione attuale è la seguente:
- Slovenia e Croazia: membri UE e Alleanza Atlantica
- Albania e Montenegro: candidati membri UE, membri Alleanza Atlantica
- Macedonia: candidata a UE e NATO, con politica filo-Occidentale
- Kosovo: protettorato internazionale, ospita la base americana di Camp Bondsteel (nella foto sotto). Candidato alla UE.
- Bosnia Erzegovina: protettorato internazionale, candidato UE, divisa sull’adesione alla NATO.
Il secondo elemento che pare confermare un mutato atteggiamento Occidentale verso i Balcani è rappresentato dalla notizia, confermata anche dal sito ufficiale del Consiglio di Sicurezza (CdS), secondo cui USA, Regno Unito e Francia sarebbero pronti a sostenere non solo la riduzione o l’eliminazione delle riunioni periodiche sul Kosovo, ma addirittura la revoca della missione delle Nazioni Unite UNMIK in quanto Prishtina è ritenuta in grado di cavarsela da sola.
Come è facile immaginare, tale eventualità ha trovato la forte ostilità della Serbia (che sarà probabilmente rappresentata da Russia e, forse, Cina in seno al Consiglio), in quanto Belgrado teme che una scelta di questo tipo la metterebbe nella condizione di non poter più barattare il riconoscimento del Kosovo con concessioni politiche o territoriali.
Coerentemente, va sottolineata anche l’importante notizia uscita nelle settimane scorse sui giornali kosovari (e poi scomparsa) secondo cui il paese sarebbe pronto ad iniziare l’iter per costituire “vere” proprie forze armate e permettere così il ritiro del contingente internazionale.
Sempre secondo queste fonti, sapendo che allo stato attuale delle cose i rappresentanti serbi non voterebbero un’eventuale legge in materia, l’Esecutivo avrebbe deciso di farsi dare un’apposita delega dal parlamento, in modo tale da non dover modificare la Costituzione, cosa per cui servirebbe appunto l’accordo delle minoranze.
L’iniziativa appena descritta potrebbe essere stata condivisa con Washington, visto che questa per bocca di Wess Mitchell, assistente del Segretario di Stato per gli affari europei ed eurasiatici, già a marzo aveva dichiarato che “nessuno può mettere un veto sul diritto del Kosovo a sviluppare le proprie Forze Armate”.
Secondo il quotidiano serbo Politika, inoltre, Prishtina sarebbe pronta a spendere circa 40milioni di dollari per acquistare materiale d’armamento da assegnare alle Forze di Sicurezza del Kosovo (nella foto sotto), tra cui artiglieria anti-aerea, lanciarazzi e armi leggere, oltre che elicotteri e carri armati direttamente dagli USA. Il finanziamento per queste operazioni avrebbe dovuto essere approvato dal parlamento lo scorso 30 aprile, ma non è stato erogato in quanto il provvedimento non è stato ancora presentato.
La questione appena evidenziata solleva quindi alcuni punti interrogativi. Il primo è certamente quale sia la posizione reale di Washington nella vicenda.
Non è da escludere infatti che i collaboratori di Trump vogliano giocare su due tavoli, da un lato spingendo il Kosovo a conquistare “sul campo” la propria sovranità, dall’altro continuando a rassicurare Belgrado, con cui vorrebbero mantenere buoni rapporti, che nulla sarà deciso senza il consenso della Serbia.
In questi ultimi mesi sembra esserci stato un effettivo corteggiamento del presidente Vučić, ma l’uccisione di Oliver Ivanović e l’arresto del ministro Djurić a Kosovska Mitrovica da parte della polizia kosovara hanno rallentato il riavvicinamento tra le parti.
Tuttavia, non è chiaro perché gli USA, pur dichiarandosi pronti a raggiungere una soluzione mediata, stiano sostenendo Londra nel tentativo di eliminare il tema “Kosovo” dall’ordine del giorno del Consiglio di Sicurezza dell’Onu e di mettere fine al protettorato delle Nazioni Unite che va ormai avanti dal 1999.
Oltre a questo, da oltreoceano non è arrivata alcuna smentita ufficiale dopo la comparsa della notizia del possibile acquisto di armi da parte di Prishtina, né le dichiarazioni del premier kosovaro, Ramush Haradinaj, secondo cui un semplice voto parlamentare permetterebbe di dare vita alle Forze Armate nonostante la risoluzione 1244 del CdS ONU sancisca il contrario.
Ecco perché non è da escludere che l’obiettivo di Washington sia proprio quello di mettere la Serbia davanti al fatto compiuto: accettare un Kosovo indipendente e con proprie forze armate (magari con posti riservati ai serbi) in cambio di qualche minima concessione oppure schierarsi apertamente contro questa soluzione e diventare uno stato paria d’Europa. Nel caso in cui ciò dovesse avvenire, non è da escludere che la risposta euroatlantica possa constare nel ricorso degli strumenti già utilizzati in passato e cioè supporto al dissenso interno, campagne mediatiche internazionali ostili o incoraggiamento dei separatismi interni già presenti nel Sangiaccato e Valle di Preševo a forte presenza musulmana, o nella Vojvodina dove è presente una forte componente ungherese.
Il presidente serbo Aleksandar Vucic ha tenuto una riunione del Consiglio di sicurezza nazionale della Serbia, in cui è stata discussa la minaccia di aggravamento della situazione nei rapporti con le autorità albanesi della repubblica autoproclamata del Kosovo. Questo sabato 4 agosto, scrive l'edizione serba di Novosti.rs.
Secondo l'agenzia di stampa RIA Novosti, dopo la riunione del consiglio di sicurezza nazionale, il presidente serbo ha tenuto un incontro con il patriarca Ireney a porte chiuse, quindi ha rilasciato una dichiarazione per i media all'ingresso del patriarcato.
"La Serbia adotterà alcune misure, o meglio, risponderà al fatto che Pristina non rispetta l'accordo di Bruxelles", ha detto Vučić.
Interrogato dai giornalisti sui passi che Belgrado intendeva intraprendere, ha risposto: "Vedrete quali".
Vučić ha sottolineato che Belgrado non permetterà operazioni militari contro i serbi del Kosovo "o nuovi pogrom".
Secondo le informazioni ricevute dai servizi speciali serbi di Mosca, le forze di sicurezza del Kosovo, con il sostegno degli Stati Uniti, pianificano un'invasione segreta del nord del Kosovo. Il nome dell'operazione è "The Golden Saber". Lo scopo dell'operazione è di affermare la "sovranità" del Kosovo in tutto il territorio della repubblica autoproclamata.
Alla vigilia, Vučić ha inviato una lettera aperta agli abitanti del Kosovo e Metohija. "Mentre sono al mio posto, la Serbia non permetterà la violenza contro i serbi e i loro santuari, così come la loro persecuzione. "Non ci sarà una nuova" tempesta "in Kosovo e Metohija", ha promesso.
Nel frattempo, un contingente di forze di pace della KFOR ha condotto "esercizi regolari" nel nord del Kosovo. Secondo il quotidiano, i membri della KFOR nella mattinata del 4 agosto sono stati dispiegati sulle strade di accesso al lago e alla centrale idroelettrica di Gazovod. La pubblicazione rileva che le manovre militari sono solo una copertura per il trasferimento di unità a nord della provincia.
La pubblicazione afferma che nelle prossime 48 ore nel nord del Kosovo la situazione potrebbe deteriorarsi bruscamente, quindi la missione della NATO ha trasferito parte dei suoi quattromila effettivi a nord, nel villaggio di Madjunsko, nel comune di Vucitrn (tra Pristina e Kosovska Mitrovica).
È stato anche riferito che numerose attrezzature militari hanno bloccato per qualche tempo l'autostrada Pristina - Kosovska Mitrovica, le attrezzature sono state trasferite anche da elicotteri.
Oggi è terminata la scadenza fissata per l'inizio della formazione delle cosiddette Associazioni dei comuni serbi in Kosovo. Tuttavia, tale processo non è ancora iniziato.
Il 26 luglio, Gazeta Ekspres di Pristina ha riferito con riferimento a fonti diplomatiche che l'amministrazione del presidente degli Stati Uniti Donald Trump ha dato una "luce verde" all'opzione della divisione del Kosovo.
La pubblicazione afferma che c'è una possibilità che Trump la abbia concordata con il presidente russo Vladimir Putin al vertice russo-americano di Helsinki.
Il 28 giugno, i serbi del Kosovo e Metohija hanno scritto una lettera aperta a Vladimir Putin . La lettera chiedeva l'uso di tutti i mezzi diplomatici per fermare la legalizzazione del separatismo albanese nella provincia meridionale della Serbia.
Ricordiamo che alla fine di maggio, tre serbi furono feriti dagli Albanesi mentre provavano a visitare le rovine della chiesa della Santa Trinità nel villaggio di Petric vicino alla città di Pec in Kosovo. Gli attacchi ai serbi continuarono nei giorni seguenti.
In precedenza, il ministro serbo per l'innovazione e la tecnologia, Nenad Popovic, a sua volta ha esortato la Russia a impegnarsi in un dialogo sul Kosovo.
A marzo, aerei militari serbi sono stati avvistati ai "confini" del Kosovo. Secondo il dottore in scienze politiche e ricercatore presso l'Institute for European Studies (Belgrado), l' aggravamento in Kosovo è la prossima fase della guerra dell'Occidente contro Serbia e Russia.
La dichiarazione è stata rilasciata a Srbica in occasione della Giornata della Diaspora. All'evento erano presenti i rappresentanti delle istituzioni provvisorie di Priština, tra cui Hasim Thaci e Ramuš Haradinaj.
Majko è stato Premier e ministro della Difesa albanese e membro della dirigenza del Partito socialista di Albania.
Тирана и Приштина праве „велику Албанију”
ПРИШТИНА – Министар дијаспоре Албаније, Пандели Мајко, најављује отварање „границе” између Албаније и Косова, преноси косовски портал Лајми.нет.
„Желимо да отворимо границу између Албаније и Косова. Премијер ми је рекао да је донета одлука. Од 1. јануара почиње слободно кретање између Албаније и Косова”, рекао је Мајко, преноси портал.
Он је то изјавио на догађају поводом Дана дијаспоре, одржаном у Србици.
Том догађају су присуствовали и челници привремених институција у Приштини, између осталих Хашим Тачи и Рамуш Харадинај.
Мајко је, иначе, бивши премијер и министар одбране Албаније и члан најужег руководства владајуће Социјалистичке партије Албаније. (Танјуг)
BERLIN/SOFIA(Eigener Bericht) - Streit um die Teilnahme des kosovarischen Präsidenten Hashim Thaçi geht dem heutigen "Westbalkan"-Gipfel der EU in der bulgarischen Hauptstadt Sofia voraus. Der Gipfel ist anberaumt worden, um den Ausbau der Verkehrsinfrastruktur in der Region voranzubringen und die Vorbereitungen der "Westbalkan"-Länder auf den EU-Beitritt zu fördern. Berlin und Brüssel hatten sich nach einer ersten Welle wirtschaftlicher Expansion nach dem Zerfall Jugoslawiens nicht mehr für die Region interessiert, sehen sich nun jedoch zum Handeln veranlasst - denn Russland und vor allem China weiten ihren Einfluss in Südosteuropa aus. Der kosovarische Präsident Thaçi hat in der vergangenen Woche in Berlin vor einem "anti-westlichen schwarzen Loch" in der Region gewarnt. Thaçi selbst ist von einem Sonderermittler des Europarats schwerster Kriegsverbrechen und des Organhandels beschuldigt worden. Wegen seiner Anwesenheit nimmt Spaniens Ministerpräsident Mariano Rajoy nicht am "Westbalkan"-Gipfel teil: Madrid erkennt die völkerrechtswidrige Abspaltung des Kosovo nicht an.
Berlin bekommt Konkurrenz
Hintergrund der aktuellen "Westbalkan"-Aktivitäten der EU ist die Tatsache, dass in der jüngeren Vergangenheit andere Mächte in der Region an Einfluss gewonnen haben. Nach einer ersten Welle von Firmenübernahmen und steigenden Exporten in die Region, die der territorialen Zerschlagung Jugoslawiens folgten, hatten Berlin und die deutsche Wirtschaft ihr vormaliges Interesse an den "Westbalkan"-Staaten [1] verloren; deren einst in Aussicht gestellter Beitritt zur EU schien auf unbestimmte Zeit verschoben. Während Deutschland und die Europäische Union die verarmte Region weitgehend ignorierten, begannen allerdings zunächst Russland und dann China, ihrerseits Aktivitäten in Südosteuropa zu entfalten. Moskau hat zum Beispiel die Beziehungen zu Serbien intensiviert und im Jahr 2013 zuerst eine "Strategische Partnerschaft", dann ein zunächst auf 15 Jahre angelegtes Militärabkommen mit Belgrad geschlossen.[2] China hat seinerseits im Rahmen seiner Kooperation mit insgesamt 16 Staaten Ost- und Südosteuropas ("16+1", german-foreign-policy.com berichtete [3]) seine Zusammenarbeit auch mit den "Westbalkan"-Staaten ausgeweitet; es ist insbesondere beim Ausbau der Infrastruktur in der Region aktiv.
Gegen Russland und China
Weil der russische und vor allem der chinesische Einfluss über die Jahre immer weiter gewachsen ist, hat Berlin Schritte unternommen, seine eigene Vorherrschaft über Südosteuropa abzusichern. Erste Ergebnisse dieser Bemühungen sind die Teilnahme von Bundeskanzlerin Angela Merkel am "Westbalkan"-Gipfel am 15. Juli 2014 im kroatischen Dubrovnik und sodann die Durchführung einer "Westbalkan"-Konferenz am 28. August 2014 in Berlin gewesen. Ziel war es dabei, mit den üblichen Kooperationsmaßnahmen - Wirtschaftsförderung, politisch einbindende Verhandlungen - den Einfluss Deutschlands und der EU zu sichern und Russland sowie vor allem China wieder zurückzudrängen. Dies ist insbesondere im chinesischen Fall nicht gelungen; Beijing bemüht sich weiterhin unter anderem um den Ausbau der Infrastruktur und konsolidiert seinen ökonomischen und inzwischen auch seinen politischen Einfluss weiter. Um dem entgegenzuwirken, haben Berlin und Brüssel ihre Absicht, die EU vorläufig nicht zu erweitern, aufgegeben und den "Westbalkan"-Ländern einen baldigen Beitritt in Aussicht gestellt.
"Neuer Schwung"
Auch das Programm des heutigen "Westbalkan"-Gipfels in Sofia zielt klar darauf ab, Chinas Einfluss zurückzudrängen. Letzterer beruht nicht zuletzt darauf, dass Beijing den systematischen Ausbau der Infrastruktur in Südosteuropa fördert, den die EU ihrerseits lange vernachlässigt hat (german-foreign-policy.com berichtete [4]). Auf dem heutigen Gipfel soll nun, wie es offiziell bei der EU-Kommission heißt, "Schwung in die Beziehungen zwischen der EU und dem Westbalkan" gebracht werden.[5] Dazu werde die "Konnektivität" auf dem Treffen im Mittelpunkt stehen. Bereits im Februar hat EU-Kommissionspräsident Donald Tusk angekündigt: "Wir wollen die Verbindungen zu und innerhalb dieser Region verstärken." Das reiche "von mehr Investitionen in die Verkehrsinfrastruktur über einen vermehrten Bildungs- und Kulturaustausch bis hin zu einer einfacheren und schnelleren Kommunikation zwischen unseren Bürgerinnen und Bürgern." Allerdings haben sich die EU-Versprechungen bislang noch nicht konkretisiert.
Nicht anerkannt
Heftige Konflikte hat bereits vorab die Teilnahme des kosovarischen Präsidenten Hashim Thaçi hervorgerufen. Nach wie vor wird das Kosovo, das nach dem NATO-Überfall von 1999 und der darauf folgenden NATO-Besatzung schließlich im Jahr 2008 völkerrechtswidrig von Serbien abgespalten wurde, trotz massivsten westlichen Drucks von weniger als zwei Dritteln aller UN-Mitglieder anerkannt. Nicht einmal die EU tritt in dieser Frage geschlossen auf: Griechenland, Rumänien, die Slowakei, Spanien und Zypern stufen den Anspruch des Kosovo auf Eigenstaatlichkeit bis heute als unrechtmäßig ein. Bereits vor dem heutigen Gipfeltreffen ist es deshalb zu einem Eklat gekommen: Der spanische Ministerpräsident Mariano Rajoy bleibt der Zusammenkunft, auf der das Kosovo von seinem Präsidenten Thaçi vertreten wird, demonstrativ fern. Spanien ist selbst von starkem Separatismus betroffen und nicht bereit, separatistischen Strömungen durch die Anerkennung kosovarischer Repräsentanten auch nur den Anschein von Legitimität zu verleihen.
Organisierte Kriminalität an der Macht
Thaçis Teilnahme an dem von der EU anberaumten Treffen wird darüber hinaus wegen seiner mutmaßlich kriminellen Vergangenheit kritisiert. Thaçi, einstmals Anführer der Untergrundmiliz UÇK, die der NATO bei ihrem Überfall auf Jugoslawien im Frühjahr 1999 als Bodentruppe diente, ist seitdem - mit Ausnahme der Jahre von 2004 bis 2007 - im Kosovo faktisch an der Macht, die er in unterschiedlichen Funktionen ausübt: zunächst als Außen- und Premierminister, inzwischen als Präsident. Thaçi ist bereits im Jahr 2005 vom BND als "eine der drei Schlüsselfiguren" eingestuft worden, die im Kosovo die Verbindungen der Organisierten Kriminalität in die Politik herstellten; demnach habe er "direkte Kontakte zur organisierten Kriminalität in Tschechien und Albanien" gehalten und sei persönlich "in umfangreiche Drogen- und Waffengeschäfte" verwickelt gewesen.[6] Im Jahr 2010 ist ein Sonderermittler des Europarats, der Schweizer Liberale Dick Marty, nach zweijährigen aufwendigen Ermittlungen zu dem Ergebnis gekommen, Thaçi und weitere einstige UÇK-Anführer seien in Organhandel und diverse Kriegsverbrechen verwickelt gewesen (german-foreign-policy.com berichtete [7]). Obwohl ein Sondergericht in Den Haag Martys Erkenntnisse untersuchen soll, ist bis heute keine Anklage erhoben worden. Thaçi sitzt fest im Sattel.
Die Folgen der Abspaltung
Und er erfüllt weiterhin seine politische Funktion für Berlin. Am Mittwoch vergangener Woche hat er nach Gesprächen mit Kanzlerin Merkel in der deutschen Hauptstadt für eine baldige Aufnahme des Kosovo in die EU plädiert. "Bei der EU-Erweiterung auf dem Westbalkan geht es darum, den Einfluss gefährlicher Ideologien und den Einfluss anderer anti-europäischer und anti-westlicher Mächte zu verhindern", erklärte der ehemalige UÇK-Anführer: "Die EU kann sich kein schwarzes Loch auf dem Balkan leisten."[8] Mit dem "schwarzen Loch" war nicht das Kosovo gemeint, dessen angebliche "Fortschritte" Kanzlerin Merkel nach ihrem Gespräch mit dem kosovarischen Präsidenten ausdrücklich würdigte. Den Begriff "Fortschritt" machen sich Korrespondenten aus der Region bei der Beschreibung der Verhältnisse im Kosovo im allgemeinen nicht zu eigen. Zusätzlich zu einem Hinweis, die Aufklärung der Vorwürfe gegen Thaçi sei doch wirklich wünschenswert, hieß es vergangene Woche in der regierungsfinanzierten Deutschen Welle, in der kosovarischen Bevölkerung wachse mittlerweile die Unzufriedenheit: Unter Thaçis Führung sei "das Kosovo zum ärmsten Land Europas geworden, mit einer Arbeitslosenquote von über 30 Prozent". "In der aktuellen Regierung stehen mindestens fünf Minister unter Korruptionsverdacht", hieß es weiter, "gleichzeitig plagt die organisierte Kriminalität das kleine Balkan-Land." Thaçis Kritiker gingen davon aus, für die Mafia im Kosovo sei der Präsident persönlich der "Pate".[9]
[1] Als "Westbalkan"-Länder werden im gegebenen Zusammenhang diejenigen Staaten Südosteuropas bezeichnet, die - noch - nicht zur EU gehören: Albanien, Bosnien-Herzegowina, Mazedonien, Montenegro und Serbien. Hinzu kommt das Kosovo.
[2] S. dazu Die Hegemonie über Südosteuropa.
[3] S. dazu Berlin fordert "Ein-Europa-Politik".
[4] S. dazu Die Neue Seidenstraße (II).
[5] Treffen EU-Westbalkan in Sofia, 17.05.2018. consilium.europa.eu.
[6] Thaçi in Berlin: Ein umstrittener Gast. dw.com 08.05.2018.
[7] S. dazu Teil des Westens geworden und Ein privilegierter Partner.
[8] Hans-Peter Siebenhaar: "Die EU kann sich kein schwarzes Loch auf dem Balkan leisten". handelsblatt.com 08.05.2018.
[9] Thaçi in Berlin: Ein umstrittener Gast. dw.com 08.05.2018.
Nell'ambito del Festival del Gran Sasso
Organizzatore: Comune di Castel del Monte
L’invasione militare e l’occupazione amministrativo-politica di alcuni territori della Jugoslavia del nord, da parte dell’Italia monarco-fascista, con velleità imperialiste e mire espansionistiche, tramite la cosiddetta ‘guerra d’aprile’ dell’anno 1941, ha provocato numerose vittime, distruzione di villaggi e città, decimazioni di nuclei famigliari, sofferenze, povertà e miseria per le popolazioni slave (s’ciavi, schiavi) che da sempre abitavano quelle terre. Accompagnate da manovre di snazionalizzazione, prevaricazioni, tentativi di cancellazione dell’identità culturale e linguistica. Un vero e proprio piano di sostituzione etnica.
Già dai tempi dell’occupazione, attraversando il dopo guerra post resistenziale, gli anni cinquanta: quelli delle parole d’ordine nazional-fasciste-scioviniste di ‘Trento, Trieste, Istria italiane’,1 mescolando un irredentismo casereccio a rivendicazioni annessionistiche, nonché la ‘proprietà’ geografia della mitteleuropea città alabardata, l’onda lunga della menzogna è giunta sino ai giorni nostri con l’istituzione (2004), per decreto, del 10 febbraio come ‘Giorno del ricordo’ dedicato alla “memoria della tragedia degli italiani e di tutte le vittime delle foibe, dell’esodo dalle loro terre di istriani, fiumani e dalmati nel secondo dopoguerra e della più complessa vicenda del confine orientale”.
In quella data, ogni anno, vengono consegnate ‘medagliette’ dorate (non sono d’oro, bensì in acciaio brunito e smaltato e recano la scritta “la Repubblica Italiana ricorda”) ai parenti degli ‘infoibati’ ma, tra i riconosciuti come vittime delle doline carsiche, ci sono anche caduti in combattimento (quindi non ‘infoibati’), ex-repubblichini2 e criminali di guerra3 . Un vero e proprio medaglificio fascista.4
Si parla, spesso gonfiandoli e falsificandoli, degli effetti, dimenticando e rimuovendo completamente quali sono state le cause: un’occupazione violenta e sanguinaria, crimini e misfatti, odiose forme di razzismo e repressione. Mescolando foibe e ‘profughi’ (come venivano chiamati dagli ‘italiani’ residenti i rientrati in Italia dalle zone jugoslave), bugie storiche e primati di insediamenti e radici mai avuti. Ribaltando la realtà dei fatti, applicando quello che molti storici definiscono ‘rovescismo’. Cercando di accreditare, cioè, l’esatto contrario di ciò che è avvenuto.
Per comprendere come le mire di annessione, l’odio ‘anti-slavo’ e le violenze fasciste abbiano radici lontane ma costanti, ricordiamo due avvenimenti tragici e criminali, collegati tra loro, nonostante la distanza temporale, dallo stesso e solito ‘filo nero’ squadrista. Il primo è l’attacco al Narodni Dom (Casa del popolo o Casa nazionale) di Trieste, sede delle organizzazioni degli sloveni triestini, un edificio polifunzionale nel centro di Trieste, nel quale si trovavano anche un teatro, una cassa di risparmio, un caffè e un albergo (Hotel Balkan).5 Incendiato dai fascisti il 13 luglio 1920, nel corso di quello che, persino Renzo De Felice definisce “il vero battesimo dello squadrismo organizzato”. L’altro, relativamente recente, significativamente avvenuto il 4 ottobre 1969 (due mesi prima della strage di Piazza Fontana alla Banca Nazionale dell’Agricoltura a Milano e riconducibile agli stessi ambienti responsabili, con identiche modalità, della strage) è il fallito attentato (per cause meteorologiche, non per volontà dei potenziali assassini) compiuto presso la Scuola elementare di lingua slovena a Trieste.
Quel lunedì mattina, il custode, trova sul davanzale di una finestra una cassetta portamunizioni militare con scritte in inglese avvolta da filo zincato. Quando i Carabinieri intervenuti sollevano il coperchio, trovano sei candelotti (kg 5,7 di esplosivo) di gelignite spezzati a metà, avvolti in carta paraffinata rossa, e un congegno ad orologeria formato da una pila, due detonatori e un orologio da polso con una vite inserita nel quadrante e collegata ai fili elettrici a loro volta collegati ai detonatori. Ai piedi dell’edificio vengono inoltre rinvenuti otto foglietti di carta con scritte in stampatello di carattere xenofobo quali “No al viaggio di Saragat in Jugoslavia”, “No alle foibe”, firmati FRONTE ANTI SLAVO.
Contro queste tendenze e demagogiche, deboli culturalmente ma forti mediaticamente, scuole di pensiero, in una difficile, logorante e solitaria, ‘battaglia per la verità’ si sono da molto tempo distinti alcuni storici, ricercatori, scrittori, giornalisti e militanti politici, in una sorta di ‘Resistenza storica’ per l’affermazione della realtà. Tra questi Giacomo Scotti, napoletano di origini e italiano di nascita che ha deciso di trasferirsi a vivere, in una sorta di controesodo, in Jugoslavia già nel 1947, autore di numerose inchieste e pubblicazioni,6Claudia Cernigoi,7 Alessandra Kersevan,8 Alessandro Sandi Volk9 e, recentemente, affiancati anche dal collettivo di ricerca storica, filiazione della Fondazione Wu Ming, denominato ‘Nicoletta Bourbaky’10 che ha smascherato la montatura storico-politica della cosiddetta ‘foiba volante’ (appariva qui e là) che già dall’attribuzione finale si può intuire che era una cosa inesistente, non c’era materialmente.
L’invenzione mediatica ha visto come attori protagonisti reazionari veri, ‘democratici’ camuffati (un senatore Pd) e militanti ‘piddini’ dialoganti con Casa Pound.11 Anche Claudia Cernigoi, su questa strana foiba (foibe?), ha offerto un interessante contributo.12 Una bella compagnia di giro-armata Brancaleone, puntualmente sbugiardata13 . Mentre Scotti, Cernigoi, Volk, Kersevan, ‘Nicoletta Bourbaky’ ed altri, spesso accusati di negazionismo, combattono culturalmente il revisionismo storico vero, supporto e battistrada del revisionismo costituzionale.
Con questo nuovo contributo, Giacomo Scotti, utilizzando fonti articolate e diverse, dati e documenti alla mano, delinea le efferatezze, gli assassini e crudeltà perpretrate nel nord della Jugoslavia dagli occupanti italo-fascisti nella primavera-estate del 1942.
La ricostruzione storica parte dalla devastazione (12 luglio 1942) di un villaggio, Podhum, distante circa dieci chilometri da Fiume. Secondo il Prefetto Testa,14 ricordato dalla “popolazione come il boia del Fiumano e dei territori della Kupa”, il motivo-pretesto dell’eccidio è stato offerto, e compiuto, per vendicare “16 soldati uccisi dai ribelli”, mentre il ‘Federale’ fascista di Fiume, Genunzio Servitori, fa risalire le ragioni della rappresaglia alla morte di due maestri elementari, i coniugi Giovanni e Francesca Renzi, emissari del “regime fascista nelle terre occupate e annesse per italianizzare i ‘barbari slavi’”. Ma Scotti puntualizza: “Il ‘caso’ di Podhum si inserisce, in verità, in un disegno generale di sterminio delle popolazioni slave sui Territori annessi della Slovenia e della Croazia nel quadro, cioè, di un’operazione preparata accuratamente.
Il risultato sarà la totale o parziale distruzione col fuoco di circa cinquanta villaggi…con fucilazioni di centinaia di ostaggi e la deportazione di alcune migliaia di persone”.
Descrive come la popolazione veniva vessata e perseguitata perché aveva parenti che erano ‘andati nel bosco’ , cioè con i Partigiani, oppure di arrestati che venivano condannati a morte da un tribunale di guerra ma solo dopo essere già stati fucilati mentre i lori cadaveri marcivano in una fossa sconosciuta.
Puntualizza come la famigerata circolare 3-C emanata, il 1° marzo 1942, dal comandante della II Armata operante in quei territori, Mario Roatta,15 fosse “un documento-programma (riassunto in un opuscolo di circa 200 pagine e distribuito a tutti gli ufficiali dell’esercito) grazie al quale nel solo mese di luglio 1942 furono deportati 10mila civili dai territori coinvolti in una cosiddetta ‘Operazione Primavera’” . Il cui obiettivo era “lo spopolamento tramite la deportazione dei civili e il massacro dei ‘ribelli’…contenente tra l’altro la formula ‘non dente per dente ma testa per dente’…che rappresentò una normativa repressiva di tipo coloniale nei confronti delle popolazioni dei Territori annessi destinati alla bonifica etnica…facendo terra bruciata, in vista di una imminente colonizzazione italiana”.
Prima delle distruzione di luglio, anche la primavera era stata insanguinata, con decine di villaggi rasi al suolo, comunità distrutte e disperse, giovani e giovanissimi ammazzati perché appartenenti ad una ‘razza’ inferiore. Questa repressione, senza pietà, aveva come principale protagonista il Prefetto Temistocle Testa che, spesso, firmava di proprio pugno gli ordini che sancivano vere e proprie stragi di civili.
Scotti elenca, con precisione certosina, il numero e, a volte, anche i nomi dei fucilati, dei deportati, degli internati nei campi di concentramento, e spesso anche il nome dei fucilatori. Racconta delle lusinghe, dei premi, vere e proprie taglie poste sulla testa dei ‘ricercati’. Della costituzione di squadroni della morte (Milizia Volontaria Anticomunista) e per la caccia (Bela Garda, Camicie Bianche) alle ‘bande Comuniste’, ma che andavano sempre più ingrossandosi con l’aumentare della repressione.
L’autore documenta come non ci sia alcuna differenza tra fascisti della prima ora, neo-fascisti o post-fascisti: gli squadristi del manganello, della somministrazione dell’olio di ricino, degli agguati, dello sfoggio di camicie nere, e delle stragi (da Marzabotto a Piazza Fontana) sono sempre gli stessi, identici storicamente e ‘culturalmente’, siano essi ‘manovali’ oppure ‘intellettuali’.
Uno degli esempi è rappresentato dalla falsificazione relativa alla volontà, e ‘contentezza’, degli abitanti alcune frazioni di Castua, nell’essere internati nei ‘campi’ fascisti. In una comunicazione riservata (giugno 1942) al questore di Fiume, gli artefici della rappresaglia si esprimono così: “Gran parte della popolazione del Castuano che assisteva all’operazione stessa ha manifestato il desiderio di essere internata nel Regno […] Il numero degli internati è di N. 500”.
Sfrontataggine fascista. Contrabbandando per desiderio una deportazione che conduce gli abitanti a sopportare nuove sofferenze e perfino la morte nei ‘campi del Duce’. “Parecchi di loro infatti, finirono nel campo di sterminio di Kampor sull’isola di Arbe dove tra il giugno 1942 e l’inizio di settembre 1943, su 12mila deportati ne morirono di stenti, di fame e di malattia circa 3mila, per la gran parte bambini e vecchi”.
In loro soccorso, a distanza di quasi 70 anni, si prodiga un quotidiano ‘indipendente’, “Il Secolo d’Italia”, già organo ufficiale del ricostituito partito fascista Movimento Sociale Italiano.
Il 23 novembre 2011, a proposito di quel ‘campo di lavoro’, il giornale scrive: “Non era né un campo di concentramento, né un campo di sterminio, e le vittime furono ‘in maggioranza’ comunisti croati e sloveni”. Bolscevichi di pochi anni, oppure ultrasettantenni e donne di ogni età. Con buona pace di quegli ‘ambigui’ che parlano di pacificazione e di equiparare i Partigiani agli assassini (fascisti e Repubblichini).
Un altro esempio di manipolazione della verità e falsificazione degli avvenimenti, riguarda l’epilogo della meschina vita di Vincenzo Cuiuli,16 comandante del ‘campo della morte’17 di Kampor, sull’isola di Arbe, in Dalmazia settentrionale, allestito all’ inizio dell’estate del 1942, il cui padre fondatore (come si autodefinì) è stato il Prefetto Temistocle Testa.
“Il tenente colonello Cuiuli portava sempre con sé un frustino per incutere terrore ai deportati da lui disprezzati come fossero bestie”. Anche per questo motivo era stato soprannominato Zmija, ‘il Serpente’.
Già dal gennaio ’43, nel ‘campo’ si era costituita una cellula clandestina del Fronte di Liberazione e, in luglio, una virtuale Brigata Partigiana (Rabska Brigada) che “si assunse il compito di creare migliori condizioni di vita nel campo e preparare gli internati alla lotta armata”. L’ 8 settembre 1943 la ‘brigata di campo’ prese il controllo della struttura senza compiere alcuna violenza sugli ex ‘controllori’, che non opposero resistenza. Solo “il Cuiuli minacciò i ribelli di farli fucilare, ma venne prontamente immobilizzato dagli internati, senza che gli altri ufficiali e soldati reagissero. Il ‘Serpente’ poté tornare negli uffici del Comando dove trascorse la notte”.
Successivamente tutto il personale militare venne ‘liberato’, furono trattenuti in stato di arresto solo il comandante, carabiniere Cuiuli, e una spia di nome Mohar, successivamente processati e condannati a morte per crimini di guerra.
E qui inizia la girandola di menzogne e ricostruzioni non veritiere.
Amleto Ballarini e Mihael Sobolevski, nel volume “Le vittime di nazionalità italiana a Fiume e dintorni (1939-1942)” collocano la morte del ‘regio’ carabiniere, ad Arbe, il 13 settembre 1943 (oltre la data della loro ricostruzione) “ucciso durante la rivolta degli internati”.
Non è vero, documenta Scotti, che Cuiuli fu ucciso ad Arbe il 13 settembre.
“Le cose andarono diversamente”.
L’ex comandante viene trasferito sulla terraferma nella notte tra il16 e 17 settembre e rinchiuso, sotto sorveglianza, in una cella del carcere di Crikvenica. Il mattino dopo viene rinvenuto moribondo nella sua cella: si era suicidato tagliandosi il collo.18
Ma questa soluzione non può essere accettata da parte di chi vuole screditare comunisti, partiginai, slavi ed internati in campi fascisti. Così, in un libro19 pubblicato a Trieste, l’autore, Luigi Papo20 sostiene che Cuiuli è stato una vittima dei Partigiani di Tito: “Gli slavi lo hanno impiccato ad Arbe tra il 10 e il 12 settembre davanti al campo di internamento, in cui era rinchiuso, e lo hanno seppellito in mezzo alla strada assieme al suo cane”.
Ma Scotti, precisa e demistifica: “In tre righe una montagna di falsità”.
Riprendendo le testimonianze raccolte da Anton Vratusa “che smentiscono sia l’impiccagione, l’esistenza del cane dell’ ‘impiccato’ e tutto il resto”, così come confermato anche dallo storico Ivo Baric’ nella voluminosa storia della sua isola, “Rapska bastina” (Il patrimonio di Arbe).
“Il comandante del più malfamato lager per civili creato dalle truppe italiane nella seconda guerra mondiale-suicidatosi forse per rimorso-venne sepolto accanto alle sue vittime”.
L’italiano di Croazia per scelta, Giacomo Scotti, ribadisce: “Bisognerebbe farla finita con il silenzio sui crimini del fascismo italiano, soprattutto le stragi compiute non soltanto dai battaglioni speciali fascisti ma dalle truppe italiane che aggredirono e occuparono la Jugoslavia, annettendosi intere regioni della Slovenia, del retroterra della Provincia di Fiume, della Dalmazia e l’intero Montenegro”.
Rendendo omaggio a tutti i fucilati di quelle terre: oltre 400mila civili, di cui più di 100mila rinchiusi nei campi di concentramento di Molat, Arbe, Gonars e molti altri.
Ciò, in risposta ad un comunicato del 25 aprile 2017, a firma di Donatella Schurzel, vice presidente nazionale dell’Associazione Nazionale Venezia Giulia e Dalmazia, contro le persecuzioni subite dagli ebrei per opera nazista e dalla “comunità giuliano-dalmata vittima di persecuzioni, deportazioni, stragi e violenze nel corso della seconda guerra mondiale a opera dei nazionalcomunisti di Tito”.
Oplà! Con una giravolta la realtà è capovolta.
http://www.diecifebbraio.info/wp-content/uploads/2015/07/1953-GLI-SCONTRI-PER-TRIESTE-ITALIANA..pdf
http://www.anpi.it/media/uploads/patria/2011/29-34_PAHOR.pdf
con Luciano Giuricin, Rossa una stella. Storia del battaglione italiano Pino Budicin e degli Italiani dell’Istria e di Fiume nell’esercito Popolare di Liberazione della Jugoslavia, Unione degli italiani dell’Istria e di Fiume, Rovigno, 1975; Ustascia tra il fascio e la svastica, storia e crimini del movimento ustascia, Incontri Editore, Udine, 1976; Bono Taliano. Gli italiani in Jugoslavia (1941-43), La Pietra, Milano, 1977, ristampato per Odradek Edizioni nel 2012; Juris, juris! All’attacco! La guerriglia partigiana ai confini orientali d’Italia 1943-1945, Mursia, Milano, 1984; con Luciano Viazzi, Le aquile delle Montagne nere: storia dell’occupazione e della guerra italiana in Montenegro (1941-1943), Mursia, Milano, 1987; Dossier foibe, Manni, San Cesario di Lecce, 2005; Il bosco dopo il mare. Partigiani italiani in Jugoslavia, 1943-1945, Infinito Edizioni, Formigine (Mo), 2009; ed altri lavori
direttrice di “La Nuova Alabarda e la coda del diavolo”, notiziario di informazione culturale, politica e sociale; autrice di interessanti ‘dossier’ monografici: tra cui “L’ombra di Gladio. Le foibe tra mito ed eversione”; “La ‘foiba’ di Basovizza”; “Il caso Norma Cossetto”; “Operazione Foibe: tra storia e mito, Kappa Vu edizioni, Udine, 2005”; La «banda Collotti». Storia di un corpo di repressione al confine orientale d’Italia, Kappa Vu, Udine, 2013
animatrice della casa editrice Kappa Vu ed autrice di: “Un campo di concentramento fascista. Gonars (1942-1943)”, Kappa Vu Edizioni, Udine, 2010; “Lager italiani. Pulizia etnica e campi di concentramento fascisti per civili jugoslavi 1941-1943”, Nutrimenti Editore, Roma, 2008
Esuli a Trieste. Bonifica nazionale e rafforzamento dell’italianità sul confine orientale, Kappa Vu Edizioni, Udine, 2010; Truffe, fuffe e fascisti… I “premiati” del Giorno del Ricordo. Un bilancio provvisorio, www.diecifebbraio.info, 17 gennaio 2017
Nome usato da un gruppo di inchiesta sul revisionismo storiografico e le false notizie storiche in rete, con particolare riferimento alle manipolazioni su Wikipedia, formatosi nel 2012 durante una discussione su Giap. Con questa scelta, il gruppo ha voluto rendere omaggio a Nicolas Bourbaki, collettivo di matematici attivo in Francia dal 1935 al 1983
http://www.diecifebbraio.info/wp-content/uploads/2016/05/intrigo-nazionale-a-roccabernarda-1-1.pdf e http://www.diecifebbraio.info/2016/03/udine-2332016-la-verita-documentale-sulla-foiba-mobile-di-rosazzo/
https://www.wumingfoundation.com/giap/2016/12/la-foiba-volante-non-esiste/
Temistocle Testa, criminale di guerra, Prefetto di Fiume e del Carnaro dal 1938 fino al gennaio 1943. “…tipico Prefetto fascista interprete della guerra di conquista contro la Jugoslavia(…)e della peggiore tradizione sciovinista e anti-slava del fascismo giuliano”, Marco Coslovich, storico triestino.
Mario Roatta, due volte capo di stato maggiore, generale dell’esercito (monarchico-fascista-repubblichino) regista dell’assassinio dei fratelli Rosselli, autore della famigerata circolare 3-C, che pianificava l’estirpazione degli ‘slavi’ dalle loro terre per insediare gli occupanti italo-fascisti.
Vincenzo Cuiuli, colonnello dei Carabinieri, kapò del campo di concentramento fascista di Kampor ad Arbe/Rab, soprannominato dalle popolazioni internate, per la sua ferocia, bestialità e viscidità, il Serpente.
E’ stato calcolato che la percentuale di morti di Kampor è stata proporzionalmente maggiore di quella di Buckenwald
Testimonianza di Dusan Prasnikar, raccolta da Anton Vratusa in “Dalle catene alla libertà. La «Rabska brigada», una brigata partigiana nata in un campo di concentramento fascista”, Kappa Vu Edizioni, Udine, 2011
Luigi Papo de Montona, Albo d’oro: la Venezia Giulia e la Dalmazia nell’ultimo conflitto mondiale, Unione degli Istriani, Trieste, 1989
Nell’ ottobre 1943, passato al servizio dei nazisti, fonda il Partito fascista repubblicano e prende il comando di un battaglione della Milizia Difesa Territoriale e della Guardia repubblicana fascista, nata sulle orme della LX Legione Milizia Volontaria Sicurezza Nazionale di stanza a Pola e operante in Istria, con i tedeschi, fino alla fine di aprile del 1945
di Sebastiano Leotta e Valerio Strinati, 3 ottobre 2017
La defascistizzazione incompiuta
Il “miracolo” della Repubblica e della Costituzione
(Message over 64 KB, truncated)
Il campo di addestramento paramilitare degli ustascia che si preparano all'attentato al re Alessandro I di Jugoslavia (Marsiglia, 1934) nel ricordo degli abitanti di Borgo Val di Taro.. Tratto da: Documenti di Storia e di cronaca, di Leandro Castellani (RAI 1969)
VIDEO: http://youtu.be/0hIcjcgjPc4
di Alberto Becherelli – Nuova Cultura, 2012
di Pasquale Juso – Gangemi Editore, 1998
AUTOR: DRAGAN KOLAREVIĆ
Možda je Musolinijevo angažovanje bila neka vrsta osvete zbog velikog dela jadranske obale koji je posle Prvog svetskog rata pripao Kraljevini SHS pre svega zbog delovanja srpskih masona u Francuskoj (u vreme rata), o čemu je pisao Nikoli Pašiću, u dva pisma, dr Vasilije I. Jovanović, advokat, osnivač Srpske revolucionarne akcije, ministar saobraćaja u posleratnoj vladi, predstavnik nove kraljevine u Društvu naroda...
Postoji još jedno izazovno svedočenje o navodnom angažovanju italijanskih „tajnih" službi između dva svetska rata na podrivanju Kraljevine. Ostavio ga je Milan Trešnjić, visoki oficir Ozne i Udbe. Video-zapis tog svedočenja je u posedu autora. Obaveštajac Trešnjić je rekao da je atentat u Skupštini 20. juna 1928, kada je Puniša Račić ubio hrvatskog političkog vođu Stjepana Radića, njegovog brata Pavla i Đuru Basaričeka, isprovocirala „tajna služba" susedne države kako bi političku situaciju učinila nesnošljivom pred istorijski sporazum Radića i kralja o srpsko-hrvatskim sporovima.. Po Trešnjiću, Račić je bio agent italijanske službe. Za vreme rata imao je njihovu zaštitu sve do kapitulacije Italije.
Nezahvalno je proveravati činjenice koje se odnose na delovanje takozvanih tajnih i zavereničkih organizacija. Činjenice ipak ne bi trebalo zaboravljati. Nikada se ne zna kada i gde će se pojaviti „krunski" dokaz. Kada je prošlost u pitanju, ne bi trebalo zaboravljati pretenzije na jadransku obalu, Albaniju, Kosmet, Solun kao kapiju Balkana... Naravno, ne bi trebalo ni preterivati.
Marambo je u razgovoru izrazio nezadovoljstvo zbog toga što mladi kadrovi u tadašnjoj diplomatskoj službi nedovoljno poznaju istoriju:
„Poznavanje naše istorije kod mlađih ljudi je škandalozno. Niko ne zna dobro svoju istoriju, pa kako može vani raditi i davati podatke drugome o svojoj zemlji. Ja sam predlagao još u početku u Diplomatskoj školi da se više uči nacionalna istorija, pa se onda nije uzimalo u obzir, ali se sada tamo posvećuje više pažnje jer je praksa pokazala štetnost toga. Jeste li čitali onaj članak Đilasa o potrebi izučavanja nacionalne istorije, tako stvari valja postaviti. I u tu našu Diplomatsku školu se u početku primalo svakoga, sigurno i danas polovina iz prve grupe i ne radi više u diplomatiji. Jednom je bilo došlo pitanje ʼUzroci Prvog svetskog rataʼ. A on ko vergl ʼzbog držanja srpske soldateske i pripremanja sarajevskog atentataʼ itd. Gluposti i šablon koje jedan komunista ne sme govoriti."
Na kraju ovog teksta o inspirativnim sećanjima Vojislava Jovanovića korisno je istaći da se i tada smatralo da je istorija „nepotrebna". Na sreću, brzo se odustalo od toga pod pritiskom savremenih događaja.
Redazione, 18 luglio 2018
All’inizio di marzo di quest’anno era stato sottoscritto ad Aquileia un protocollo di collaborazione delle attività dell’Anpi-Vzpi e della ZZB NOB della Slovenia nell’area confinaria italo–slovena ed era intervenuta la Presidente nazionale Anpi Carla Nespolo, oltre che lo stesso Dino Spanghero. Si concludeva così un lungo percorso di avvicinamento fra le due associazioni come “esempio internazionale di cooperazione e collaborazione tra tre culture, slava, latina e germanica, che hanno gettato le basi per una prassi di buona democrazia e convivenza”.
Successivamente sorsero le complesse questioni di confine che si conclusero soltanto il 10 novembre 1975, col Trattato di Osimo, rendendo definitive le frontiere fra l’Italia e l’allora Jugoslavia.
Le complesse e drammatiche vicende del 900, quindi, hanno reso oggi essenziali i rapporti di amicizia fra Italia e Slovenia e fra le due organizzazioni combattentistiche che, proprio nel corso dell’iniziativa di Lubiana, hanno confermato profonde convergenze sui temi di maggiore attualità, come il contrasto verso ogni nazionalismo e razzismo.
A questo fine verso la fine del 2018 daremo vita a Roma ad un incontro europeo fra le più autorevoli forze dell’antico e del nuovo antifascismo, a cui proporremo una comune piattaforma politica, come ha detto Maca Jogan; vogliamo costruire una rete permanente ed un programma di iniziative per difendere e rilanciare nell’intero continente i principi condivisi a cui ci ispiriamo, a cominciare dalla democrazia politica e sociale. Abbiamo con voi, care compagne e compagni sloveni, un rapporto speciale per i vincoli di amicizia e per la prossimità che ci legano. Per questo voi siete i primi a conoscere questa nostra proposta politica ed i primi ad essere invitati all’incontro di Roma”.
Dunque un bell’incontro in una bella città. Lubiana è adagiata fra le sponde del fiume Ljubljanica, ove confluisce con la Sava, ed è caratterizzata da un rilevantissimo numero di ponti dai nomi suggestivi – ponte dei Calzolai, ponte dei Draghi, ponte dei Macellai – e da un ancor più rilevante numero di lapidi che ricordano il sacrificio di tanti suoi cittadini per la libertà e per l’indipendenza. L’iniziativa del 4 luglio presso Museo di Storia Contemporanea della Slovenia è stata, per qualche aspetto, la giornata dei ponti: i ponti per la cooperazione e la collaborazione fra etnie, storie e culture che si intrecciano e si arricchiscono l’una con l’altra.
Sottoscritto ad Aquileia un protocollo di collaborazione delle attività dell’ANPI-VZPI e della ZZB NOB della Slovenia nell’area confinaria italo–slovena. L’intervento della Presidente nazionale Anpi Carla Nespolo e del coordinatore regionale Dino Spanghero
Come ha infatti ricordato e sottolineato il Coordinatore regionale dell’Anpi Friuli Venezia Giulia Dino Spanghero nel suo intervento-relazione sui contenuti della firmanda Intesa, “Aquileia è un esempio internazionale di cooperazione e collaborazione tra tre culture, slava, latina e germanica, che hanno gettato le basi per una prassi di buona democrazia e convivenza. Questo luogo non conosce razzismi e nazionalismi ma è abituato ad una cooperazione trasversale non confinata in soffocanti logiche di appartenenza nazionale”.
L’Italia liberale prima e fascista dopo, nonché l’annessione violenta al Terzo Reich attraverso la fondazione dell’Adriatisches Kunstenland da parte della Germania nazista dopo l’8 settembre 1943, hanno voluto a tutti i costi cancellare questo lascito di prassi democratica e cooperazione interculturale per affermare una artificiale e faziosa supremazia dell’italianità e della razza superiore. Ma la forte ed unitaria rivolta antifascista condotta dai combattenti sloveni ed italiani ha saputo, riuscendovi, riportare le forme di rappresentazione storica ad un’unica realtà verificabile ed intrinsecamente adeguata: la fratellanza e l’unità tra i popoli nel comune sentire antifascista, nella condivisione quindi di un sistema di valori universalmente riconosciuti e slegati dalle logiche di nazione, nazionalità o cultura.
Ciò è stato anche ampiamente confermato nella giornata di sabato 3 marzo, in cui nella sala del consiglio comunale di Aquileia sedevano compagni rappresentanti delle associazioni combattentistiche slovene e italiane che, seppur in larga misura non conoscendo reciprocamente la lingua dell’altro, si sono uniti ancora una volta in forza di quegli ideali antifascisti che hanno giocato un ruolo dirompente e decisivo nella comune vittoria sulla bestia fascista e nazista.
La giornata del 3 marzo si presenta quindi come giornata di festa, con l’avvallo delle massime rappresentanze resistenziali italiane, la Presidente Carla Nespolo, e slovene, il Presidente Tit Turnšek, richiamando sempre la fratellanza tra italiani e sloveni, così come oramai prassi negli incontri internazionali come quello citato del 28 febbraio 2015 tra Smuraglia e Turnšek sempre ad Aquileia e come quello di Gorizia del 2013, a cui aderirono anche il Presidente dell’Unione dei Partigiani Combattenti ed Antifascisti della Repubblica di Croazia (SABA RH) Ratko Marićić e la Presidente dell’Unione dei Partigiani della Carinzia Austriaca Katja Šturm-Schnabl. L’intesa infatti riprende e ingloba i contenuti di entrambe le precedenti Risoluzioni e Dichiarazioni congiunte, a riprova che questi incontri ai massimi livelli non si verificano in maniera isolata e non coordinata, ma sono il frutto di un percorso da costruirsi comunemente e tuttora in fieri.
Il passo avanti dell’intesa di quest’anno è difatti, come esaustivamente riportato da Dino Spanghero, il coordinamento delle attività dell’ANPI – VZPI [1] e della ZZB-NOB della Slovenia nell’area confinaria italo-slovena. In questa direzione si stanno già muovendo il Coordinamento regionale del Friuli Venezia Giulia e il Distretto dell’Unione dei Combattenti di Nova Gorica, avendo già assunto l’impegno di dare concreta attuazione all’intesa con la promozione di un tavolo italo-sloveno composto da dieci rappresentanti per ogni parte con la previsione di una prima seduta d’insediamento del nuovo organismo paritetico già per il mese di maggio. La collaborazione italo-slovena ha sempre prodotto buoni frutti e dalle premesse si deduce che così sarà anche nel futuro prossimo venturo.
Tornando alla giornata di festa antifascista, va ricordato il saluto da parte dell’organismo ospitante nella persona del sindaco di Aquileia Gabriele Spanghero, che si è detto fiero di ospitare già per la seconda volta un incontro internazionale di enorme portata ideale e di valori. Il sindaco ha inoltre sottolineato che l’incontro si svolge nella sala consiliare, ovvero nel luogo concreto di svolgimento di quella democrazia per cui le forze unite partigiane hanno combattuto ed l’hanno infine ottenuta al prezzo di enormi sacrifici e perdite di giovani vite. Ha ricordato anche la manifestazione nazionale antifascista del 24 febbraio a Roma, ribadendo che mai il fascismo e l’antifascismo possono essere concepiti solamente come due varianti di opinione. L’antifascismo è pace, libertà, cooperazione, il fascismo è un crimine.
La Presidente Nespolo e l’omologo sloveno Turnšek nei loro interventi hanno trovato profondo accordo nel constatare l’inefficacia (e la mancata volontà) delle istituzioni europee a far fronte alla sempre più marcata diseguaglianza sociale frutto della crisi finanziaria mondiale. In questo modo la rabbia e la volontà di riscatto si sfogano attraverso l’adesione crescente ad organizzazioni antidemocratiche, xenofobe e infine funzionali alle classi finanziarie dominanti, che trovano nella guerra tra ultimi e penultimi della società terreno fertile per fagocitare quel poco che rimane dello stato sociale, del diritto del lavoro, del diritto alla dignità del singolo. L’Europa sta così sprofondando nella melma separatista ed ultranazionalista, così simile al brodo di coltura dei fascismi europei della prima metà del secolo scorso. L’auspicio è quindi che tutte le associazioni europee consorelle possano fare proprie le istanze minime di democrazia e dignità dell’uomo ribadite nell’Intesa italo-slovena, nella consapevolezza che solamente attraverso il sistema di valori posto dalla Lotta di Liberazione, che trascende nazionalità e appartenenza a gruppi ristretti di interessi particolari, si possa approdare ad un Europa a misura d’uomo, migrante o meno, e non a sponda sicura per speculazioni finanziarie e operazioni bancarie a totale disprezzo della dignità umana.
La Presidente Carla Nespolo ha inoltre sottolineato la lotta alla galassia nera operante in Italia, affermando che il Ministero dell’Interno ha il compito, in base alla XII Disposizione transitoria e finale ed in forza delle leggi Scelba e Mancino, di sciogliere le organizzazioni neofasciste: questo deve essere un punto fermo, che non può essere messo in discussione dalla diatriba tra amministrazione e potere giudiziario in merito all’interpretazione della legge.
La collaborazione italo-slovena è pertanto insediata su un binario forte e storicamente e fattualmente fondato: la prossima tappa sarà l’incontro tra la Presidente Nespolo e Tit Turnšek a Lubiana a luglio 2018 in occasione delle celebrazioni per il 70° anniversario della costituzione della ZZB za vrednote NOB Slovenije (L’Unione delle Associazioni dei Combattenti per i Valori della Lotta di Liberazione Nazionale della Slovenia).
Patrik Zulian, del Comitato Nazionale dell’Anpi
[1] VZPI è l’acronimo sloveno che sta per ANPI, e corrisponde a VSEDRŽAVNO ZDRUŽENJE PARTIZANOV ITALIJE. Il F-VG ha infatti adottato, con ordine del giorno presentato al Consiglio nazionale di Chianciano Terme e successivamente approvato dal Comitato Nazionale, la denominazione bilingue, peraltro prassi già lungamente consolidata nei Comitati Provinciali di Trieste e Gorizia.
La Divisione partigiana d’Assalto italiana che operava in Slovenia. Il monumento ai Caduti a Bukovo. La commemorazione del 4 giugno
“Gennaio 1945. La Brigata Picelli, una delle tre Brigate della Divisione Natisone, è formata dai tre Battaglioni Manin, Verrucchi e Pisacane; dopo il tentativo di passare il fiume Bacia che le costò una quarantina di perdite umane e di molte armi e materiali vari, era valorosamente riuscita, percorrendo un percorso molto più lungo e insidioso, a raggiungere stremata la zona operativa del IX Corpus, nei dintorni di Circhina, sistemando i suoi tre battaglioni sull’altipiano di S. Vito, in cui esistono i piccoli abitati di Bukovo, Pecine e Panique. Il nome di Bukovo, in particolare, risuona tragicamente per i garibaldini che vi conobbero gravissime vicissitudini ed esperienze.
16 gennaio 1945. Una pattuglia del Manin in perlustrazione cade in un’imboscata tesa dal nemico che ha goduto dell’appoggio della popolazione civile e subisce la perdita di 6 garibaldini, 5 uccisi in combattimento e uno catturato e fucilato.
21 gennaio 1945. Sempre a Bukovo, nel centro dell’abitato, una pattuglia del Battaglione Mameli della Gramsci cade in un’imboscata tesa dai bersaglieri fascisti, con l’appoggio della popolazione si spara dalle finestre delle case. 17 garibaldini cadono subito, altri 7 dati per dispersi sono certamente morti. In totale 24 caduti.
In tutta la zona dell’altipiano di S. Vito (Jessenice, Bukovo, Paniqua, Zakoica e Pecine*) i combattimenti sono continui e numerose le perdite dei garibaldini e del nemico”.
Bukovo è una frazione del Comune di Cerkno distante una quarantina di chilometri da Kobarid/Caporetto, italianizzato nel 1923 con regio decreto a firma Mussolini, in Pieve Buccova. In realtà il toponimo deriva dalla parola slovena Bukov = faggio e sta evidentemente a indicare una caratteristica del territorio boscoso. La strada per raggiungere Bukovo s’inerpica infatti lungo pendici ricche di faggi, querce e pini: l’intera scoscesa valle prende il nome di Bukovska Grapa. Porta testimonianza, questo insensato nome italiano, della violenta repressione, oltre che economica e sociale, anche linguistica subita in epoca fascista (e non solo!) dal popolo sloveno.*
Grazie all’interessamento dei compagni Jože Jeram (Presidente della ZZB-NOB di Cerkno/Circhina) e di Vojko Hobič (Presidente della ZZB-NOB di Kobarid/Caporetto) è stato ritrovo, il 4 giugno 2017, della commemorazione dei Caduti della “Garibaldi-Natisone”.
La domanda spontanea che sorge a un lettore che non conosce la storia delle nostre zone è: cosa ci facevano dei partigiani italiani in queste valli della Slovenia?
Alla cerimonia, di respiro internazionale, sono intervenute le rappresentanze partigiane della Carinzia (Marija Koletnik), i Presidenti delle Associazioni partigiane slovene della zona, il sindaco di Cerkno, l’ex console della Jugoslavia a Trieste Stefan Cigoj, il rappresentante dell’Ambasciata della Federazione russa in Slovenia Anatoly Kopilov (nel 1945 in zona operava una missione sovietica in contatto con il Comando del IX Korpus sloveno e con il Comando della “Garibaldi-Natisone”), le rappresentanze dell’ANPI regionale del FVG, di Udine e di Cividale del Friuli e anche lo scultore-partigiano Reno Coiz. A onorare i caduti un picchetto dell’Esercito sloveno.
Nel suo discorso il compagno Milan Gorjanc, membro della Presidenza nazionale della ZBB-NOB, ha ricordato il grande contributo dato dagli italiani alla Lotta di Liberazione del popolo jugoslavo, in Montenegro come in Serbia, in Croazia come in Slovenia. Segno che i nostri partigiani seppero riscattare le vergognose guerre di aggressione fasciste e la durissima repressione contro le popolazioni locali. Anche il Presidente del Comitato regionale del Friuli Venezia Giulia, Dino Spanghero, ha incentrato il suo intervento sulla collaborazione tra i nostri popoli, rimarcando che il più nobile degli insegnamenti è senz’altro quello di aver dimostrato che vivere insieme si può, che lottare insieme si vince, che ragionare insieme si progredisce. Ora è più che mai necessaria – sostiene Spanghero – una rete di scambio di esperienze, l’unione in un comune fronte antifascista, atto a combattere i rinascenti rigurgiti di xenofobia, razzismo e populismo che attraversano l’Europa.
Il coro di Bukovo e il Coro della Resistenza di Udine hanno intonato assieme l’inno partigiano “Na Juriš” e singolarmente altre canzoni della Resistenza italiana e slovena. I ragazzi della scuola hanno recitato delle poesie accompagnate dal suono della fisarmonica.
La commemorazione, alla quale hanno partecipato oltre 200 persone, è finita in un incontro conviviale nei pressi della locale stazione dei Vigili del Fuoco con la promessa e la speranza di ritrovarci il prossimo anno.
In mattinata circa 40 soci dell’ANPI, grazie alla grande disponibilità della Direzione del Museo di Idria, sono state ospiti dell’Ospedale Partigiano “Franja” dove è stato ricordato il partigiano cividalese Rino Blasig “Franco” Medaglia d’Argento al Valor Militare e gli altri caduti a “Franja” e il medico Partigiano Antonio Ciccarelli “Dr. Anton” che prestò la propria assistenza medica fino alla fine della seconda guerra mondiale in Slovenia prima con i partigiani sloveni e poi con la Divisione d’Assalto “Garibaldi-Natisone”.
Luciano Marcolini Provenza, dell’ANPI Cividale del Friuli
* l’esatta denominazione dei luoghi tutti rientranti nel comune di Cerkno è: Jesenica, Bukovo, Ponikve, Zakojca e Pečine;
** I loro nomi sono: Jeram Bogdan, Čelik Peter, Erzen Valentin e Pajntar Gabrijel
Jugocoord su Telegram
Jugocoord su Facebook